Odricanje od ovozemaljskih zadovoljstava, da bi se u večnosti živelo u blagostanju, neki nazivaju nihilističkim pogledom na svet. Da li je zaista tako?
I može li čovek odvraćen od uživanja koja nam čula pružaju ili možda ego korz zadobijanje vlasti i moći, živeti u blagostanju već na ovom svetu?
Slušajući oca Tadeja, čula sam u jednom trenutku njegov smeh, bezazlen, dečiji, iskren i glas ispunjen ljubavlju i mirom. Kada uporedimo naš način života u kome večito nešto fali..
Nemamo sve što želimo da imamo, nikada ne izgledamo onako kako bismo želeli da izgledamo, nikada nismo dovoljno zgrabili.
U odnosu na monaški život koji je on živeo, mi zapravo imamo i previše, a nemamo ni trunku njegovog mira.
Eto, zato pitam
Da li je u odricanju zapravo sloboda? I može li se neko ko je zadobio najveće blagostanje na ovom svetu – slobodu, nazvati nihilistom?