„... Дакле, немојмо ни ми то чинити када видимо људе како греше.
Неки ће рећи: А зар не треба ми да исправимо људе када греше?
- Па треба, али онда када исправимо себе!
Прво се трудимо да исправимо свој живот, па ћемо онда врло лако исправити туђе животе. Јер трудећи се на свом спасењу, на исправљању свога живота, ми не можемо а да се уједно не трудимо и на спасењу људи око себе. Зашто? Зато што ће они видети наш живот, зато што ће они осетити у ког Бога ми верујемо, за који живот ми живимо! И просто човек који се труди да живи јеванђелски зрачи око себе Јеванђеље и не може а да се не примети, а да се не осети, а да нема утицаја на друге људе.
И када ми тако са благошћу приђемо свима, онда они осете који је то Бог и какав је то Бог у кога ми верујемо. Да то није Бог који чучи изнад главе човеку, и чека само кад ће да погреши, да га клепи одозго и да га баци у пакао. Него да је то Бог који свакако чучи изнад главе свакога од нас, али да би му пружио руку помоћи, да би га подигао када поклекне – то је Бог у кога ми верујемо! То је Бог који је на небесима! То је Бог који је створио небо и земљу, све видљиво и невидљиво! То је Бог који нам је обећао да ћемо наследити живот вечни, ако будемо држали његове свете заповести...“
архимандрит Тимотеј Миливојевић