У нашем народу је, тако због неке те захлађености у вјери дошло тог мало ређег причешћивања. Па је било не знам једанпут годишње, или четири пута годишње, или само причешћивање у постове – и то стварно ипак треба да сви схватимо да то није исправно.
Дакле када се Литургија служи, она се служи и за то да се вјерни причесте. То сигурно не значи да морате да се причестите, јер то је ипак један унутарњи акт душе која треба да се сједини са Христом, дакле то је најсветији и најзначајнији моменат нашега живота и не може сигурно да се сведе на некакву формалност – дакле то је буквално сједињење са Господом.
Али то не треба гледати као нешто толико страшно да би се то ријетко радило, већ прије свега треба гледати као нешто што нам је омогућено тиме што се служи Литургија и тиме што можемо да учествујемо у тој Тајни над Тајнама, ради освећења душе и тијела, ради обесмрћивања свог духа, ради заиста улажења у матицу тог духовног живота.
Причешће је Света Тајна над Тајнама, та Тајна уствари јесте Црква и вјерујте да је велико питање да л` је човјек уопште у Цркви ако се не причешћује...
наш добри отац Лука (Анић)