Zanimljivi intervjui

[DaDole]

Džoni Štulić: Šta jadni narod, narod nek se bori!

[DaDole]

Kakav je trenutno odnos na relaciji Srba i Hrvata?

Siguno da postoji razlika. Postoji razlika između dva grada, postoji razlika između dvije familije, postoji razlika između dva sela koja su na tri kilometra, postoji razlika, boga ti, između muža i žene, postoji razlika između samog sebe. Postoji uvijek razlika, o tome je glupo govoriti, to je sasvim sigurno. Međutim, za mene su to bedastoće. Opet ću se ponavljati, postoji razlika između ovih gore koji grozničavo štite svoje interese. I ne samo svoje, nego još više tuđe interese, jer će sve napraviti da svoju guzicu tamo zadrže. I htio bih da dodam da nisu ti ljudi pali sa marsa, to je dio nas, takvi smo mi. Ja mislim da je bilo ko od nas gore isto bi to radio, da budemo pošteni prema samima sebi, a možda i još gore. Kakav narod, takva vlast.

[DaDole]

Misliš da tu nema spasa?

Ne kažem da nema spasa, ima, ali nije niko lud. Vidi on, sad ili nikad. U tome je poenta. Svih ovih pedeset godina je postojala strašna barbarska opasnost za one koji su imali pare. I šta su oni uradili, podijelili su i odvojili vladajuću klasu od naroda, i to ne samo u Jugoslaviji, nego u cijeloj Istočnoj Evropi. Ja uvijek iste priče slušam od svih. Svi oni koji su prije bili u Istočnoj Evropi imaju isti problem, korupcija, kriminal, javašluk, neogovornost i sve one stvari koje su nam sad postale svakodnevna pojava. Dakle, istina je da se kolona ravna po zadnjem, ali se ugleda na onog iznad sebe, prvog. I naravno, cijeli narod ima krivu predodžbu o životu, krivu predodžbu šta treba da se radi i kako da se radi, i to je najteže izlječiti. Kad kažu svi su ludi, svi su bolesni, a oni se javno hvale da su dobijali lovu u duplim kovčezima, pa svako se snađe...nema snalaženja u životu, to je sve organizacija, timski rad. Pogotovo na ovu tehnologiju i ovo vrijeme, sa ovim natalitetom, sa ovom mladošću to dolazi. To nema teorije da više tako prođe. Tu treba nešto zasjeći i pošto je to najteže rješavati, niko se time ne bavi. Ovo su same gluposti i besmislice. I još nešto, šta drugo čovjek da radi nego da uzme pušku i da puca.

[DaDole]

Nemoj to da kažeš, pa će onda da se pokrve! Nažalost!

Hoću ovo da kažem. To je jedini način za neki prestiž, ko ima sreće da preživi, da isto onako kao partizani dođu do nečega je da njegovi pobijede i njemu za zahvalnost daju kuću, jer naš narod to tako shvata. Tako će on cijeli život da sjedi pored mora, da se gađa sa piljcima i da uživa. Pa gde to ima? Jer drugog zaposlenja i nema. Šta čovek danas da radi. Svi bježe vani, to je katastrofa. I ekonomska katastrofa, da. To je taj scenarij, idi ti tamo i smetaj, a ja ću doći tamo pa ću te izmarisati. Ovo se sve radi samo zato da onda kad šumar dođe da sređuje red, a sigurno će da dođe, onda onaj koji je sve to zamijesio lijepo će da živi do kraja života. Osigurano, jer je naučio da služi gospodara ovako ili onako. I tako da budemo sretni i presretni ako nam ovdje dođe Amerikanac, pa nam veli sad će biti ovako. U principu, sa Slovenijom smo imali Kuvajt, sa Hrvatskom ćemo da imamo kurde, a ovi ostali, ako budu dobri, možda budu imali i sreće. I to se ne smije, to je nacionalna izdaja, to nigdje na svijetu nema. Svi smo zaboravili klasne godine borbe koje su osnovna stvar. Možemo mi da pričamo da nije, ali je. Sve će da napravi, ne da proda svoju zemlju, nego da proda svoju dušu, ali dušu nema. Šta od njega možeš da očekuješ, nema boga. Vrlo dobro znamo kakvi smo mi ljudi. To ne smije da se dozvoli i to je veleizdaja kompletno, po svim pitanjima.

A šta da radi jadan narod, Džoni?

Šta jadni narod, jadni narod, narod treba da se organizira kao što smo se organizovali prije pedeset godina i da se bori.

[DaDole]

A, ako je narod gurnut u to?

Ma, šta bre? Nije gurnut. Zašto ja nisam gurnut u to? Zašto ti nisi gurnut u to? Šta bre, jadni narod. Svako ima glavu, nek misli, nek’ se organizira. Ko bre, ko će da mu sređuje, bog? Boga nema. Ko?

...proglase ga odmah izdajnikom roda svog ako kontaktira sa bilo kim drugim.

Pa nek’ ga proglase. Pa šta? I ja sam kod kuće izdajnik. Ne zbog toga, nego zbog toga što sam se odmetnuo od svojih korijena, pa šta. Baš me boli! Jesam, pa šta?
Još nešto bih rekao kad je riječ o nacijama, po meni, osnovna stvar je da čovjek bude sam po sebi slobodan, a nacionalnosti i sve ove stvari, familija i ime to je njegova privatna stvar. Čovjek treba da bude slobodan, da zna šta čini i da zna za šta se bori i za šta živi. A ovo su sve umjetne kategorije. Entiteti koji su konstruisani da bi ovi dalje mogli da manipulišu. Da upravljaju, da izmišljaju. Sutra će da izmisle Kineze ako treba da i dalje njihova guzica bude gore.

Priredila : Maja Isović

[DaDole]

Nikola Đuričko: Srbi su lepe žene, a ne ružni generali

[DaDole]

Mali, Gojko Sisa, Limeni, Dušan, Bojan, Svetislav, Živković, Srđan, Švaba... neki su od likova kojima je obeležena poslednja decenija srpskog filma. Drugačiji jedan od drugog, kao i od onog ko ih tumači. Moć transformacije, kao stil glume, daje Đuričku mogućnost da odigra potpuno različite role. Iako je lakše ući u likove koji u svom karakteru imaju „nešto tvoje“, jer glumcu omogućavaju da u sebi pronađe oslonce, mehanizme, ili, kako dramski radnici to zovu – fijoke, Nikola je oduvek bio fasciniran „promenom sebe u nešto drugo, da lik bude takav kakav jeste, a ne ti“.

„Ne smeš sebi da popuštaš. Ako govorim ž i č „ovako“, onda se trudim da moji likovi nemaju te beogradske frikative. Lik diše na određeni način: plitko ili duboko, ovako ili onako, zavisno od situacije. Ali, ne dišeš ti, nego lik. A onda si, opet, to negde - ti. Nisam ja lud, pa da mislim da sam neko drugi.“
A ko je, zapravo, Nikola Đuričko, kad nije u ulozi - glumca.
Prvenstveno Nađin i Đorđev tata, Ljiljanin muž, reditelj, bivši „najpoznatiji beogradski konobar“ u svom restoranu Bistro 53, a onda i golfer, te strasni navijač kluba američkog fudbala „Vukovi“, u čijem je Upravnom odboru...
„Moja ‘najdalja’ obaveza je da nađem nekog ko će da otpeva himnu. Zapravo, trudim se da pomognem u promociji ovog sporta. Naši momci su stvarno sjajni. Pre ćemo biti evropski prvaci u američkom fudbalu, nego u fudbalu“, kaže Đuričko i onda nastavlja da objašnjava „romantizam u ovom sportu“. „Zanimljivo je što sediš s navijačima suprotne ekipe i svi tapšu i jednima i drugima. Toga više nigde nema.“ U golfu, međutim, nije samo navijač, već i igrač.

[DaDole]

„Igram golf kad god imam vremena, u Golf klubu Begrad. To je mnogo lep sport i divna disciplina. U početku, kad je krenulo, vikali su nam: vidi ovi Amerikanci, pa vidi ovi pederi, a sad tamo ima gomila zanimljivog sveta. Imamo i super ekipu klinaca, koji su počeli da igraju. Možda ćemo jednog dana imati nekog Tajger Vudsa, ili nekog Novaka u golfu.“

Nikola Đuričko ostavlja utisak da je fin, lepo vaspitan, odmeren, nadasve pametan i elokventan, ali i pomalo stidljiv (čime pokazuje da njegove uloge nisu – on).

„Privatno nemam potrebu za promocijom. Mislim da su opasni oni glumci koji su previše – oni. Odsustvo upadljivosti je potrebno. Meni su i ovi intervjui problem, jer iznosim svoje stavove. A, opet, svi su ljudi moja publika, pa bih morao da delim stavove i sa njima. Onda mi to zazvuči kao ova naša politika: i Evropa i Kosovo. Sve što vi ‘oćete, ’oću i ja.“

Retko daje intervjue, još ređe u njima govori o sebi, a kad se, ipak, raspriča o političkoj i društvenoj situaciji u Srbiji – napad nacionalista ne može da ga mimoiđe.
Na ovaj razgovor je pristao nakon jedne „intervencije“. „Ne volim ja ovo. Da me nije Sergej (Trifunović) zvao, verovatno ne bih pristao na ovakav intervju. Nema to veze s vama. Kad ti objaviš, neki drugi mediji uzmu, pa izvuku iz konteksta, i onda to ne bude ono što sam rekao.“ Na kraju razgovora, našalio se: „Nije bolelo. Dobro je prošlo, kako je moglo da bude, s obzirom na to da je Sergej ugovorio.“

[DaDole]

Kakvo ti je bilo detinjstvo? Čega se prvo setiš, na pomen detinjstva?


Sećam se automobila, „dijana“ je to bila, kojom nas je mama vozila u obdanište, pa nastavi na posao. Ona je radila u Kliničkom centru, a otac je pilot. On nas je ređe vozio. I sećam se, kasnije, kad smo imali radio u njoj, emisije „Dobro jutro, Beograde“ i Duška Radovića. I sad kad čujem tu muziku, uvek me podseti na to doba, na detinjstvo.

Uvek sam se pitala kako dete od nekoliko godina može da odglumi? Sećaš li se svog najranijeg glumačkog iskustva? Jesi li, uopšte, bio svestan toga da glumiš, da ćeš biti na televiziji?


Ne, nisam bio sasvim svestan šta radim. Moj prvi „posao“ je bio 1978. godine.


Imao si tada četiri godine...Da. Bilo je to za Novu godunu, ja sam udevao konac u iglu, snimalo se „šesn’esticom“, na traci se radilo, bilo je to u Abardarevoj, koje nema više...


Reč je o Televiziji Beograd...

Da, da... A to je bio neki sumanuti splet okolnosti, jer su pre toga snimali moj brat i neka devojčica. Gazili su balone i kad probuše poslednji, onda je, kao, Nova godina. Ali, izgorela je traka i tražili su šta bi moglo brzo da se uradi, pa su rekli: „Ajde, ovog malog plavog ćemo da uzmemo, simpa je.“ Mada, verovatno je moja baka Tomanija nešto malo uticala da odaberu mog brata, a onda se sve spontano desilo sa mnom...

[DaDole]

I, kakav je za četvorogodišnjaka osećaj kad se nađe pred kamerama, u nekoj ulozi?


Ne znam. Ne sećam se. Samo se sećam da sam sedeo, da su oni bili tamo negde, daleko, to je vadja pametno za klince, da ne vide kameru... Dali su mi iglu i konac i, kao: rolaj mali. Onda sam pred školu radio „Šta je s tobom, Nina“, Gordana Boškov je napravila. Bila je prijateljica moje bake, pa su mene opet ugurali. Vozim neki bicikl, kažem dve reči i gotovo. Dete to radi u svoje ime. Ne može da gradi lik. Nije to gluma, više se ponašaš prirodno i normalno, radeći što ti kažu. Sećam se da sam se smrz’o. Nisam mnogo razmišljao o tome.


Ali, klinci s kojima si se družio, sigurno su reagovali? Nemoguće da te nisu primetili na televiziji…


Pa, jeste. Mada, mnogo vise kasnije, kad sam ušao u omladinski dramski studio TV Beograd, pa smo često radili emisije. Postojala su dva kanala. Tako da, kad se pojaviš na televiziji, svi su te videli. Ali, nije ni mojim drugovima ni meni to bilo nešto fascinantno, niti naročito bitno.

Jednom si rekao: “Kad se stvari ovako poređaju, ja sam, u stvari, preko veze i postao glumac!” To je, zapravo, priča o tvojoj baki, glumici Tomaniji Đuričko…
Pa, na izvestan način da, bilo je preko veze. Sad to tako ispada. Počeo sam tako što je baka odvela mog brata u Radio Beograd. Iduće godine sam napunio sedam i hteo sam da idem gde ide on. Hteo sam sve da radim što i on. Mika Aleksić je vodio tu grupu, otišao sam na audiciju, gde sam pričao i pevao, a on me je pitao imam li braću ili sestre. “Imam brata”, kažem. Pita: “Pa, gde ti je?” “Evo, ovo mi je brat”, i pokažem. Tako sam postao član grupe i tu ostao sve do svoje 17. godine, kad sam upisao akademiju.

[DaDole]

Šta je prersudilo da ne postaneš pilot?


Kad sam napunio 18 godina, a to je bilo početkom devedesetih, kad je trebalo da se opredelim, imali smo zabranu leta. A i već sam upisao akademiju. U suštini, kao da nisam ni imao izbor. Mada, jesam verovatno želeo. Moj otac je pilot i uvek sam bio na to veoma ponosan. Voziš se avionom i onda kažu: “Kapetan Đuričko vas pozdravlja.” To mi je bilo super. Ličilo mi je najviše kosmonautici.

Akademiju sam upisao iz nekog utiska da mi dobro ide. Imao sam potrebu da to radim. Ne mogu da kažem da sam u potpunosti znao šta je gluma. Snimao sam pre toga, na radiju smo dosta radili, nekako je bilo spontano. Činilo se da mi to jedino ide. Matematika mi nije išla, znao sam da je to potrebno za pilota. A i disciplina, samodisciplina, nekako nisam mogao da se motivišem. Ovde sam našao motiv i to me je držalo. Vežbao sam, trudio sam se i jedini sam dao godinu u roku, da dokažem sebi kako mogu da budem dobar u školi.
Ma ne loš, bio sam grozan. Nisam bio toliko problematičan, nikad nisam pravio probleme, ali naprosto ne bih išao na čas ili bih vunovlačario, nisam bio baš mnogo koncentrisan na to.


Onda si odlazio sa fakulteta, vraćao se… Jesi li ga, na kraju, završio?


Jesam, pre dve godine. Otišao sam nazad na akademiju, ostalo mi je osam ispita, što je skoro čitava jedna godina. Ali, nekako su i profesori bili milostivi. Išlo je relativno glatko. Ipak, moraš da odes, da se skineš u trenerku i da, recimo, iz scenskog pokreta praviš džinovsku picu… I tako neka blamiranja, što je ovako pod stare dane nezgodno. Mislim da je to bolje u cugu izvesti, kad si mlad. Ali, počeo sam da radim, to me je odvelo od fakulteta. Branislav Mićunović, moj profesor, pustio me je da radim i već na drugoj godini fakulteta postao sam stipendista Jugoslovenskog dramskog pozorišta.


Ali posao si dobio i pre toga, na prvoj godini fakulteta!?
​Da, na kraju prve godine sam dobio jedan posao, za koji mogu da kažem da je opet bio polu preko veze. Ćetko, Vojin Ćetković, je odbio ulogu i predložio: “Ima ovde jedan zanimljiv tip, on bi možda mogao.” Onda sam došao, imao sam dugu kosu do ramena, i trebalo je da igram Petra Prvog. On je bio monah i ta duga kosa je valjda presudila. Mijač je režirao i pita me: “Kako se zoveš?” Kad sam rekao, pita me: “Šta ti je Tomanija?” Kažem mu: “Baka!” I onda mi on ispriča kako je s njom radio u Tuzli i pozvao me da dođem na probe. Svi su bili vrlo zadovoljni time kako sam radio i tako sam dobio ulogu.

Mislim da imam dobar “koalicioni kapacitet”, mogu da radim s ljudima, nisam svadljiv. Vrlo lepo se uklopim u društvo, svi su bili vrlo zadovoljni i to donese sledeći posao. Tako sam počeo da radim, pa su mi ponudili stipendiju ovde. Imao sam previse predstava, dvadesetak mesečno, preveliki je bio moj honorar, pa su mi dali stipendiju.

To je zato što si, pre toga, bio loš u školi…

[DaDole]

Fakultet nisam završavao iz još jednog razloga, koji nisam imao kao nameru, ali prosto sam uspeo da ga sebi nametnem. Da sam završio fakultet, morao bih da idem u vojsku. A meni se činilo da nikako u toj fazi svog života nisam imao godinu dana da poklonim oružanim snagama. Imao sam važnija posla, rekao bih. I onda sam odlagao, odlagao, odlagao… Kad sam napunio 27, bilo je: “Hoćeš u vojsku ili u zatvor?“ Divna je ponuda bila. Pitao sam: „A gde je putovanje na Havaje?“ Toga nema i onda sam morao da se odlučim. Pa sam otišao u vojsku. Ali, tad sam već nekako mogao godinu dana da ne radim, nije ni godinu, skratili su na 9 meseci. Odradio sam obuku u Zaječaru. Bilo je divno, zima je bila, minus 20, i onda sam se posle obuke vratio u Beograd, na odsluženje ostatka. Oni su me puštali da radim uveče, da igram predstave.


Pričaćemo još o vojsci, ali ajde da mi završiš priču o fakultetu, o tome kako si se vratio i završio... Šta te je podstaklo? Ti si već bio formiran glumac...
Bio je onaj napad „bolonje“: ako sad ne položiš, nikad nećeš moći, neće ti priznati to što si položio. A ja nisam imao završenu ni srednju školu, jer sam posle trećeg razreda upisao fakultet. Nekako mi je stajalo nad glavom: imam završenu osnovnu školu. Neke lepe stvari smo tamo naučili, ali znam mnoge kolege koje nisu završile fakultet, a strašni su glumci. I znam mnoge koji su sa odličnim ocenama završili, pa ne rade više to. Tada, pre dve godine, otvorio mi se prostor, ljudi s kojima sam studirao postali su profesori ili asistenti, onda su govorili: „Dođi, naći ćemo model da stižeš da radiš, da ti napraviš ustupak fakultetu i da fakultet napravi ustupak tebi...“ I ja sam na tom talasu izgurao.


A kako je izgledalo sad to tvoje studiranje, sa tolikim iskustvom i znanjem, izuzev onog detalja o džinovskoj pici?


Pa, super... Ispred mene je polagao Glogovac, iza mene Ćetković. Možeš misliti, nas trojica u trenerkama stojimo, klinci nas gledaju, ne mogu da veruju... Ali, sve je bilo lakše kad smo videli Mandu da je došao... Olakša ti se muka, vidiš da ima neko još stariji od tebe. On je imao samo taj ispit. Jedan profesor mi je govorio: „Spusti krestu Đuričko, dođi na fakultet i završi to.“ I na neki način, moraš da spustiš krestu i nekako završiš.
Pretpostavljam da ti je iskustvo olakšalo učenje?


Pa, i ne baš. Moraš da pročitaš dramu, da bi mogao da izađeš na ispit. Engleski moraš da učiš. Ali, nekim profesorima je bilo drago da me vide, pa smo razgovarali o pojedinim komadima koje sam igrao, o mojoj karijeri... To jeste na izvestan način polaganje, da ti svoje praktično iskustvo preneseš. Recimo, tehnika glasa... Naravno da student o tome manje zna od mene koji sam imao više od 40 premijera u životu. Kako se zagrevam: „Pa, ponekad vinjakom, nekad ležim, a nekad mi je mnogo opasno, zapravo, da se zagrevam, jer imam tremu, pa mi je mnogo lakše da ćutim negde u ćošku...“. Ali, ima nekih tehničkih stvari koje su zapravo sasvim lične.

[DaDole]

Za šta se sad pripremaš u JDP-u?

Radimo Otela, režira Miloš Lolić, igramo Ćetko, Milena Živanović, ja… Trebalo bi u decembru da bude premijera. Ja igram Jaga, Ćetko je Otelo, a Milena je Dezdemona…


Igraš i u predstvi Ubiti Zorana Đinđića. Predstava je postavljena u Novom Sadu, režirao je Zlatko Paković. Igrate u “Fabrici”, novosadskom studentskom kulturnom centru… Paković kaže da se “istina ne nalazi u motivima za ubistvo premijera, nego u rezultatima tog ubistva”, te da je predstava “osveta svima onima koji su priželjkivali premijerovo ubistvo i njime se okoristili”. Kako ti vidiš ovaj komad? Nažalost, ni ja, kao ni mnogi ljudi van Novog Sada, nismo još uvek imali priliku da odgledamo…


Nije to baš komad, to su pre fragmenti. Songovi su neverovatni, muzika je mnogo lepo napisana. Nekako se sklopila ta mala trupa, Bojan, Igor, Emina, Jovana, Milijana, ja, i Zlatko, naravno. I taj SKC… Ima tamo još uvek nečeg studentskog, zavereničkog… Mislim da je iz nas izašlo nešto posebno. Svi smo poštovaoci i veliki fanovi političke misli Zorana Đinđića, njegove filozofije života. I ja sam bio njegov veliki navijač. Koliko smo mi njima mogli da se osvetimo, glumački, u SKC-u, ne znam… Više smo ih izvrgli ruglu i šali, nasmejali smo im se u lice…

[DaDole]

Svaki glumac tumači po nekoliko uloga, a kroz predstavu se pojavljuju likovi koji su nam dobro poznati, ali i oni koji su do sada bili nepoznati i skriveni...


Da, glumimo sve. To je mala trupa koja izvodi kerefeke. Jedan mračni kabare, kako smo mi to nazvali. Taj nedostatak u našoj politici i u našim životima, mislim da je nenadoknadiv. Neverovatno je koliko je taj čovek bio motor promišljanja i pozitivnog razmišljanja. Kad slušaš njegove govore i danas, jasno ti je šta čovek govori. Ja sad gledam skupštinu, pokušavam da razumem, ali meni tu ništa nije jasno. Sve je neiskreno, nema entuzijazma, nema vizije, sve je krpljenje. Četiri rupe, a tri čepa i onda oni pokušavaju nešto da zapuše, ali voda nadolazi nepopravljivo. Zato je to strašan i nenadoknadiv gubitak.


I sam si sad rekao da je ova predstava, na neki način, izrugivanje, o čemu govori i Paković…
Mi ne možemo ništa drugo tom čitavom društvu koje se ovajdilo ubistvom Đinđića. Te 2003. godine ipak se nešto kretalo u dobrom pravcu. A onda je sve otišlo dođavola. Mi smo i dalje na toj tački sa koje, izgleda, ne možemo dalje. Samo možemo unazad. Što smo i uradili: i po pitanju vrednosti, i po pitanju entuzijazma društva, i po pitanju viđenja budućnosti, vizije…


Jeste li, onda, ova predstava vaš izraz bunta protiv ovog, ovakvog, društva?


Jeste i bunt. Kad pomeneš Zorana Đinđića, uglavnom se to pretvara u neki parastos, u nešto vrlo tugaljivo. Drugo, tu se mnogo izvitoperilo, mnogo se zloupotrebila njegova vizija i njegova filozofija, njegovo političko delovanje. U tom smislu, činilo nam se da ne možemo da lamentiramo na tu stranu, ali bismo mogli s ovim tipovima kojima su puna usta i patriotizma i Srbije. A to su, zapravo, sve foliranti, secikese…
Reditelj Zlatko Paković kaže da je predstava poput sna, “poput onog sna iz kog se budimo od sopstvenog smeha. Ali buđenje je košmarno, jer se budimo u jalovoj stvarnosti, bez perspektive za one koje volimo.” Ti si otac dvoje male dece. Ranije si govorio da ne razmišljaš o tome da odeš i radiš u nekoj drugoj zemlji. Da li danas misliš o tome, zbog svoje dece, zbog njihove perspektive?

[DaDole]

Jedan moj prijatelj je rekao dosta lepo: “Počeo sam da razmišljam o odlasku iz Srbije, ali nekako bez strasti. Uopšte se vise ne ljutim. Ranije kad god bih to rekao, bilo bi ljutito: Idem, ne modu vise da podnesem.” A ja… Ako odem, gde ću da odem. Meni je zbog posla, zbog jezika koji je veliki alat mog posla, jako teško da negde idem. Ali, ako si, zaista, vrhunski lekar, moraš da odes odavde. A možeš da budeš srećan i ovde, da živiš u malom, zatvorenom svetu, koji ne vidi oko sebe. Ali ja sam glumac. I ne mogu da idem nigde. Trudim se da pravim nešto što bi bilo van ove zemlje, neku karijeru. Kao da igramo ligu šampiona. Ali, ako hoćeš da se baviš biologijom, otidi u institute, pitaj kolika im je plata, kako neko postaje načelnik, ili direktor… Reći će ti da nije prošao neki dobar plan, nego je prošao plan koji je bio gori, ali ga je dao neko iz neke stranke. I ti ćeš tada reći: “Ne mogu da se bavim naukom, nego moram prvo da se bavim strankom, da bih mogao bilo šta da radim.” Kad je Đinđić bio živ, ljudi su se vraćali iz inostranstva da žive ovde. I onda su im samo potkresali krila. Danas su ti isti ljudi mnogo razočarani što su ovde.
Ili su se vratili odakle su došli tada, kad je Đinđić zalaufao ovu zemlju…


Tačno, ili su se vratili nazad. Drugo, kod nas se ništa ne zna. Mi ne možemo da rešimo: hoćemo Evropu, nećemo Evropu; hocemo uređeno društvo, nećemo uređeno društvo; hoćemo višepartijski sistem, koji je zaista višepartijski, ili ćemo da imamo dikaturu partija, u kojoj oni ne moraju ni da prijave kako se finansiraju. Baš to dovodi do sistemske korupcije. A kad imaš sistemsku korupciju, sve ostale stvari se urušavaju i onda dolaziš do toga da je neko i autoškolu upisao preko veze. Najobičnije stvari se rade preko veze.Tako razvijaš onaj deo mozga koji ti, realno, ne treba kad živiš u bilo kom uređenom društvu. Ne pričam o Švajcarskoj. Pogledaj, već Hrvatska se trudi iz sve snage. Dobro, oni imaju more, napravili su put, imaš utisak da se trude da pokrenu svoje društvo. Slovenci su do prekjuče ipak bili s nama. Tamo ne možeš đubre da nađeš na ulici, pored puta.

Pitala si me malopre o mom odlasku odavde. Razmišljao sam, to bi mene teralo da idem nege da perem čaše, da radim ispred disko kluba ili tako nešto. Što me u ovoj fazi izgleda još uvek nije dovoljno pritisnulo. Kad bi znao da možeš da odeš odavde i da radiš negde drugde, možda bi ti bilo lepše. Ovako znaš da ne možeš da radiš u EU. Kad bih dobio da snimam film, recimo, u Mađarskoj, oni bi morali da vade vizu za mene. Znači, ti ne učestvuješ ravnopravno u tržištu rada, jednog velikog društva koje se nalazi oko tebe.

[DaDole]

Jedan film si snimao baš u Mađarskoj. Reč je o rediteljskom prvencu Anđeline Džoli, U zemlji krvi i meda…


Morali su da nam vade radne vize. I nije to tako veliki problem. Ona se daje na kratak i ograničeni period. I mora da se tačno navede šta je tvoja radna viza. U Austriji sam radio jednu seriju i imao sam 5-6 dana snimanje. Dođem u ambasadu, stanem u red i čekam… Jeste to išlo preko atašea za kulturu i jeste, samim tim, bilo lakše, ali opet dođeš i čekaš. Mi ne igramo veliku utakmicu. Mi stalno igramo neku regionalnu ligu, koja postaje sve uža i uža. Više nemamo ni festival gde dolaze hrvatske, slovenačke, makedonske, crnogorske, bosanske predstave. Koliko god to nacionaliste nerviralo, mi imamo istu kulturu, mi smo čitali iste knjige, gledali iste filmove…
I govorimo istim jezikom…


Ili, ajde, možemo da se razumemo, ako baš teramo mak na konac. Mi čak ni tu ne učestvujemo. EU nas tera da imamo regionalnu saradnju, a mi ništa. Jer, ako možeš da sarađuješ s komšijom, onda ćeš moći da se dogovoriš i sa susednom zgradom. A ako ne možeš sa prvim komšijom da se dogovoriš, kako ćeš sa susednom zgradom… Zar ne možemo da vidimo šta to znači kao vrednost, a ne kao dobit. Šta to zahteva od tebe, a ne samo šta će to tebi doneti.


Mislim da nema ničeg spornog ni u tome ako gledaš kroz dobit. Ako posmatraš tržišno, zar nije bolje da imaš predstavu i u Novom Sadu, Beogradu, Nišu, ali i u Zagrebu, Sarajevu, Podgorici?


Tako je, tako je… Ljudi koji se bave poslom, to su već prevazišli. Ovi koji se bave kriminalom nikad nisu ni imali taj problem. Mi kasnimo. Kultura je ihahaj iza toga. To su mali i bedni pokušaji gde mi hrabro nešto radimo. Kad god smo bili u Zagrebu, oni su uvek imali problem sa svojim nacionalistima. Kao što mi imamo problem, kad oni nama dođu u goste. Uvek imaš neku budalu koja nešto trubi. Ali, čini mi se – lepše je okušati se na svetskoj sceni. Ipak je ovo sve globalno selo, koliko god mi pokušavali da se zatvorimo u naš mali atar. Kad napišeš knigu, ajde da vidimo kako svet reguje, a ne samo nekih 20 ili 50 ljudi. U tom smislu, mnogo je lepše živeti i raditi, jer živiš onda na planeti. Ja živim u Beogradu, u 12 ulica ukupno. To sam shvatio kad sam video kuda idem i da ne znam ljude.

[DaDole]

A kako si shvatio da ne znaš te ljude? Po čemu se oni razlikuju?


Gledam ih i nije mi jasno ko su oni. To je čitav jedan svemir onih koji su zadovoljni pravcem u kom sve ovo ide, besom i mržnjom koju osećaju prema drugima… Važno je jedino šta ćeš dobiti, a ne šta ti moraš da uradiš. Ili: biće plata hiljadu evra… Pa, neće, rođeni. Zato što smo mi malo tržište, ne možeš da imaš veliku platu. Mi smo nekad imali 500 hiljada gledalaca za film. Današnji filmovi ne mogu da imaju preko 100 hiljada. Imala je Zona, ali to su neki fenomeni, a ne pravilo. To je zato što nemaš bioskop. Nemaš kulturu odlaska. Kozara, Odeon, Jadran… više ne postoje.


Jedini bioskopi koji rade danas su u tržnom centru.
Pa, dobro, nek ima i u tržnom centru. Imaš i na kiosku Andrića, Cecin album, gaćice i vibrator, pa biraj. Ali nije sve kiosk. I ti onda provališ da je sve trulo. Korupcija je do guše, svi su se umuvali jedni s drugima. Oni koji bi trebalo njih da jure su, zapravo, isto sa njima bili, ili će biti, ili jesu sada. Sve je reciklaža jednog istog društva koje bi sad trebalo samo sebe da ujuri. Pojavila se stranačka elita. Oni su 20 godina narodni poslanici. Ima tipova koji su po dve decenije u skupštini, nisu tamo reč rekli, ne znaš ko su. Sve je to jedna kula od karata koju ako pipneš, lako će se srušiti.

Rekao si u jednim intervjuu, a povodom filma u U zemlji krvi i meda, kad su te pitali da li si se dvoumio da prihvatiš ulogu:„To je moj posao, moja je težnja da igram u vrhunskim filmovima, snimanim u najboljoj svetskoj produkciji. Ja sam glumac i ne bavim se politikom.“ Ipak, taj film je kod nas izazvao brojne upravo političke rasprave, koje nisu imale nikakve veze sa kvalitetom filma. Ne ulazeći u to kakav je film, kakva je režija, kakva je gluma, kako si ti video tu, takvu, raspravu o filmu?


Stalno imaš takvu raspravu. Stalno se izbegava suština teme. Jer, šta je to tako uzbudilo te ljude…

A da pri tome nisu ni odgledali film. Osuda je krenula čak i pre premijernog prikazivanja…
Pa čak i da su videli. Pa čak i da je loš film. Ajde da uzmemo kao hipotezu: loš je film. Pa, dobro. To je film. Šta te je toliko uzbudilo? Šta te je nagnalo da se toliko uzbudiš oko toga? Pa, uzbudilo je što to čačka jednu temu koja je vrlo komplikovana i kompleksna. A to jeste naše suočavanje sa prošlošću. Čim možeš da pričaš o nečemu, to znači da vise nije tvoja trauma. Jer, trauma je nešto o čemu ne možeš da govoriš. Primećujem da je kod nas zabranjeno da se o tome govori. To je pouzdani znak da je to naša trauma. Onog časa kad bismo o tome mogli da pričamo, onda bi to bio znak da lečimo našu trauma. Kao glumac uopšte nisam dužan da učestvujem u takvim raspravama. Drugo, to je stavljeno u takav položaj da ja sebe branim, da sam izdajnik. Ali, čini mi se da dokle god se oni sekiraju zbog mog rada i zbog mene, dokle god me ne tapšu nacionalisti po ramenu, na dobrom sam tragu.

Čitala sam na internetu komentare ispod tekstova sa tvojim izjavama, ima užasnih stvari. Je l’ te to nekad uplaši? Pomisliš li da bi ta neka budala mogla da ti naudi?


Ma, to je besmisleno.

[DaDole]

Besmisleno ako neko napiše: “Ajde Đuričko, izađi, čekam te, polomiću te”?


Bilo je još i gorih i glupljih stvari, ali internet pruža tu mogućnost da ti pod imenom Svrčuge3 izgovaraš gadosti i gluposti. To je danas normalno i demokratija pruža mogućnost da raspravljamo na taj način: kad kažem jednu reč, tamo 194 lika ima negativan komentar. A onda ima nekih divnih ljudi koji me brane, pa se upletu sa ovim ludacima. To je potpuno besmislena rasprava…
Nije da me plaši, ali ne mogu da budem baš ravnodušan. Ružno mi je da neko preti pod imenom Bubamara. To je deo sazrevanja našeg društva, koje pokazuje frustraciju. Ti rat ne smeš da pomeneš. Kao ni bombardovanje. Postoji jedna zvanična verzija u koju ne smeš da dirneš. Imam utisak da smo mi, obični ljudi, nagde između čekića i nakovnja.


Nemalo je fašističkih ispada, ne samo na forumima…


Ma, ti imaš raspravu na televiziji gde je legitimno da sedi čovek fašista u studiju i zastupa tezu da bi trebalo sve pedere zadaviti. S druge strane imaš čoveka koji je homoseksualac ili nekog ko se bavi ljudskim pravima, koji se brani. Kad pređeš granicu i odeš tek u Hrvatsku, vidiš da je malo drugačije. Da nije baš dozvoljeno biti otvoreno fašista na televiziji.

[DaDole]

Mislim da nisu ni oni izlečeno društvo. Imaju i oni svoje fašiste, pa čak i na televizijama…


Ali tamo se ipak nešto pomera. Mislim da će njihovo društvo pre da ozdravi, jer oni govore o tome. Oni na dan neke državnosti daju zastavu majci koja je izgubila dete. Ta zastava joj neće vratiti sina i koliko god je to jedna užasna, morbidna, igrarija nacionalista, oni ipak pominju da je to bilo. Ti ovde imaš ljude koji nemaju ruku i nogu, oni su učesnici rata, koji se zvanično nije desio. Odnosno, Srbija nije učestvovala u njemu. A kako nemaš ruku? Ti tipovi koji su ih nagovarali, tapšali po ramenu, govorili im da su heroji, i dalje sede u nekim strankama, a ovaj koji se borio, koji nema ruku, on je nula. I uvek je: “A šta su oni nama radili?” Čoveče božiji, uopšte ne ulazim u to šta je tebi neko radio… Kad se vrati sve na čoveka, ne postoji “mi” i “vi”. Ako ti kažem da ima tamo tip bez ruke i noge, zove se tako i tako, borio se tu i tu, bomba pukla... To znači, bio je rat. Ajde da razgovaramo o tome. Koliko god da je strašno, hajde da probamo da se vremenom probijemo kroz te užase, kroz te mrakove. Postoji onaj REKOM, pokušaj da se napravi šira slika šta se stvarno dogodilo, jer svako ovde ima svoju verziju. U Hrvatskoj čuješ: “Haški tribunal je izmišljen da šalje hrvatske domoljube…” Čekaj, čekaj, pa i ovi naši budalaši isto to pričaju: “Haški tribunal je izmišljen da šalje srpske heroje…”

Ima jedna dosta prosta logika. Nema ubijanja. I kad to staviš kao pravilo broj jedan, onda ćeš vrlo lako da vidiš ko je s koje strane. Da imaš ljude i imaš neljude. Imaš ljude koji su ljudi i imaš neke neljude koji su ipak ljudi, koje je neko začarao, a kad bi ih malo raščvrljio, malo s njima razgovarao, mogao bi da u njima nađeš ono ljudsko. Ako pođeš od prava na život, kao neotuđivog prava, onda ćeš videti da su svi oni koji su učestvovali u ubistvu Đinđića porušili to pravo, kao i svi koji su ga zagovarali ili su intimno bili zavedeni novinskim člancima Kurira i onih užasa…

[DaDole]

…Nacionala, Balkana, Identiteta…


Samo se dogovori sam sa sobom: nema ubijanja. E, kad društvo bude to razrešilo, biće nam bolje.

A ti misliš da je srpsko društvo spremno da se dogovori sa sobom?


Ne znam da li je spremno. Ali, dok to ne rešimo, imaćemo tipa koji drugom tipu ukida to pravo, zato što ovaj voli svog druga. Ajde da se dogovorimo, ajde da napravimo referendum: ima ubijanja ili nema ubijanja nekoga ko drugačije misli, ko je druge vere, boje, nacije, ideje, stava, opredeljenja… A to su sve tvoja prava.


Svakog septembra ili oktobra, kad krene organizovanje Parade ponosa, imaš one koji bi da ukinu to pravo. Pravo na život. Pa se skandira: “ubij, zakolji, da peder ne postoji”, kao i gomila drugih, sramnih, parola. Godinama unazad, te i takve protivnike parade, zdušno podržava i Srpska pravoslavna crkva.
Tako je. A meni će, opet, posle ovog intervjua verovatno 1000 fašista da preti. S druge strane, u toj crkvi, siguran sam, postoji dobrog sveta i nisu oni zli po svojoj prirodi. Imaš pet ili šest ljudi koji su zavedeni i koji ne razumeju osnovu onoga što im je posao. A to je hrišćanstvo. To je duša. To je čovek. I tamo, u njihovoj knjizi pravila, prvo je - ne ubij.

Jedna od teza za ubistvo Zorana Đinđića je da je on izručio Haškom tribunal optuženike. Dobro, ok, smatraš da to nije u redu, nije zakonski… Kazni ga po zakonu. Čoveče, ti dođeš i streljaš 20 ljudi iz puške, pa te ne ubiju posle toga, nego ides u tvorza. Za silovanje deteta ne možeš da ubiješ čoveka. Kako onda možeš da ga ubiješ zato što je nezakonito izručio nekog Haškom tribunalu? Pa, nije to, nego im je dirnuo u pare. Diruo im je u to što su krali, otimali, trpali u džepove godinama. I sad je odjednom bilo pitanje: “Šta ćemo da radimo sad?” Deset godina kasnije, sad je tek usvojen zakon da se imovina koja je stečena protivpravno oduzima. Tek je sad to stiglo na red. Oni su imali 10 godina da to lepo legalizuju. Zato legalizacija i traje ovako dugo. Ali opet počni od prava na život. Pravo je i na moje mišljenje da su naši imali logore za žene u Bosni, po mojim saznanjima. Tako je moje pravo da radim svoj posao, da glumim u filmu.