Zanimljivi intervjui

[DaDole]

Jezik može, ali i ne mora biti jedan od osnovnih elemenata nastanka nacije. Kakav je, prema Vama odnos nacije i jezika naročito u etničkim nacijama Zapadnog Balkana?

Kad bi jezik bio jedan od osnovnih elemenata nastanka nacije, onda nikada ne bi nastala nijedna od nacija Zapadnog Balkana jer govore istim jezikom. Tako da je naš primjer baš zorni dokaz da jezik nije osnovni element nastanka nacije. I postojanje većine drugih nacija u svijetu potvrđuje isto.

Koliko građani na našem prostoru žive pod okriljem mitova o zajedničkim precima, zlatom dobu, etničkoj čistoći, idealizaciji tradicije, nadmoćnosti sopstvene nacije? Mogu li uopšte shvatiti da je riječ o jednoj konstrukciji (naciji) koja nije stara onoliko koliko oni misle da jeste?

Ljudi mogu shvatiti ako im se objasni i ako se u školama tako podučava. To nije ništa komplicirano, vrlo je jednostavno objasniti. Problem jesu škole jer baš one uzgajaju nacionalističke mitove koje ste nabrojali.

U BiH imamo dvije škole pod jednim krovom. Djeca dok idu u školu ili na odmoru mogu da međusobno razgovaraju i potpuno se razmiju, ali u školi izučavaju različite jezike. Kako to komentarišete?

Ne izučavaju različite jezike jer sve je to isti jezik. Ali tvrde im da su to različiti jezici. Namjerno koriste različito ime za jezik da bi time sugerirali da se radi o različitim jezicima i da bi na osnovi toga razdvajali djecu po nacionalnoj osnovi zato što neispravno poistovjećuju naciju i jezik.

Kako Vi gledate na ćirilicu u Hrvatskoj? Je li medijska i građanska buka koja se nedavno digla opravdana?

Naravno da svi progresivni građani u Hrvatskoj osuđuju razbijanje ćiriličnih ploča jer te ploče se doživljavaju kao simbol srpske manjine u Hrvatskoj i njihovo razbijanje je izraz mržnje prema toj manjini. Međutim, osuđivanjem razbijanja dira se samo površina problema koji je puno dublji. Što se tiče samog ćiriličnog pisma, treba imati na umu da u današnje doba i u Srbiji i u Vukovaru Srbi svakodnevno češće koriste latinicu nego ćirilicu. Na osnovi toga se može reći da je latinica danas srpskije pismo od ćirilice.

Jeste li Vi imali problema zbog zagovaranja stavova koje većina ljudi ne želi da prihvati?

Nisam sigurna da većina ljudi ne želi prihvatiti činjenicu da govore istim jezikom. Svaki dan i sami vide da razumiju ljude druge nacionalnosti, razgovaraju s njima bez prevodilaca. A u knjizi koju sam napisala dobili su i znanstveno objašnjenje te činjenice. Što se tiče nacionalista, unaprijed sam znala da neće biti sretni zbog te knjige i da će ih ona uzrujati.

Za kraj, šta biste poručili građanima BiH i regije kada je u pitanju veće međusobno povezivanje, a ne daljnje insistiranje na podjelama.

Kad na svom materinskom jeziku tečno razgovaraju s nekim i uvjere se da ga s lakoćom razumiju, onda da im ne može netko drugi prodavati tvrdnju da se radi o različitim jezicima.


Razgovarala Maja Isović

[DaDole]

Prisjetimo se ulomaka iz intervjua sa Sonjom Savić u kojem govori o vremenu i nestajanju generacije umjetnika s predumišljajem od strane države.

Godine kada ste odrastali zovete "nesretne osamdesete".

- Od početka svijeta je tako da dok god stvarnost oko sebe ne ugledaš kao apokalipsu nisi odrastao. Možda je generacija 80-ih prijevremeno odrasla. To je čudna generacija koja je mladost doživjela na sasvim drugi način nego generacija prije i poslije nje; zahvaljujući inter- rail putovanjima u inozemstvo, dobrim komunikacijama među gradovima na relaciji Ljubljana–Zagreb–Beograd i radu muzičkih i kazališnih izvaninstitucionalnih skupina. Mnogih od tih ljudi više nema, ali mi smo se tada, bježeći od stvarnosti i tuge - dobro zabavljali. Uspjeh 80-ih u tome je što je stvorila veselu srednju klasu koja je na trenutak zaboravila na politiku da bi se onda u 90-ima sve srušilo.

Zašto je ta generacija bila nesretna?

- Zato što, objektivno rečeno, nije imala budućnost i mi smo htjeli sami da je stvorimo. Svi smo mi prošli ozbiljne škole, ali niko od nas nije htio biti ni lažni ekonomista, ni lažni pravnik, ni lažni političar – niti lažac uopće. Mi smo hteli da se bavimo našim stvarnim emocijama i da kroz te kreacije izazovemo neki bunt. Najbolje je da se pogledaju umjetnički radovi iz tog perioda - ako nisu spaljeni – i onda će se shvatiti zašto smo bili nesretni. Shvatili smo težinu lažne države.

Stvarnost oko vas doživljavali ste kao laž?

- Apsolutno. Filmski rad Joce Jovanovića "Zdrav i mlad kao ruža", nevjerojatno moderan film iz ranih sedamdesetih, upravo govori o tom problemu individualca koji je bio zakonom zabranjen. U tom smislu mi smo koristili underground - haustore i zavučene rupe, okupljali smo se po nevažnim mjestima dok "ozbiljniji" ljudi iz iste generacije nisu shvaćali šta se događa. Naći rupu u mapi vremena i u nju uskočiti shvatili smo još sa 14 godina. Rasli smo sa uvjerenjem: država je izdala pojedinca. Danas kada bi ljude pitali koji je bio slogan europskog studentskog pokreta krajem šezdesetih, teško da bi znali odgovore. E pa pošto je država izdala pojedinca divno je da se grupa nekih pojedinaca uspjela povezati: te mlade ljude mogli ste prepoznati po krombi kaputima i po koraku. Oni kao da su plesali po zemlji i kao da su hodali po vodi. Bili smo potpuno izgubljeni, a naša inicijacija nije bila spontana već intuitivna.

Koja su to bila generacijska okupljališta?
- U Beogradu je to bila Pivara, jedno vreme SKC, u Zagrebu je postojao Kulušić, u Ljubljani DKC. U Pivari je započeo "Laibach" i kazališna skupina "Sestre Scipion Nasice", a Dragan Živadinov je kroz beogradsku off-scenu postao ono što je u Ljubljani danas. U Zagrebu je postojalo Kugla glumište, u Sloveniji su se rodile prve komune sa Markom Breceljom i slovenskim zen pjesnikom Feom Volaričem i demonstracije studenata sa cvijećem u nosu. Ideja o Neue Slowenische Kunstu rodila se u jednom stanu blizu Slavije u Beogradu, ali oni su kasnije izgubili moje simpatije jer se pokazalo da njihov stvarni san nije bila umjetnička država već – dežela. Naš san je bio i ostao: iskrenost i čistota.

[DaDole]

Vašu glumačku klasu na kazališnoj akademiji zvali su klasom "visokog rizika".

- Bila je to generacija koja se borila za današnje vrijeme jer nije željela biti u nekom epsko-lirskom palanačkom zakašnjenju. Državno kazalište zvalo me je u svoj angažman, ja sam slovila kao neka nada beogradskog teatra, ali i mom profesoru bilo je jasno da od toga neće biti ništa. Tada mi je jedan mladić napisao pismo: "Moraš se odlučiti hoćeš li postaviti crtu između života i profesije. Ako postaviš crtu imat ćeš mnogo obožavatelja a ako je izbrišeš malo će te ljudi voljeti. Najvažnije je da se zapitaš u kojoj ćeš opciji biti sretna." To brisanje granice između života i umjetnosti bez susreta sa Kuglom teško da bih mogla shvatiti.

Tada se rodila i alternativna kazališna grupa Nova osećajnost.

- Sa Novom osećajnosti radila sam predstavu "Ona će doći ili faza jedne ljubavi", ali ono što je važno je da se u Pivari tada slivala kolotečina koncerata iz Zagreba, Istre, dolazio je ljubljanski teatar... Beograd je tada bio centar off-scene sa "djecom iz mješovitih brakova", ali od toga je braka danas ostao samo beogradski pašaluk. Kada sam 1990. sa Darkom Rundekom radila predstavu "Ne" u Mostaru, koja je bila provokacija nacionalizmu, Aca Popović mi je vikao: "Idi, Sonja, idi farbaj sa tim tvojim Hrvatima..."

Sredinom 1991. vi ste živjeli u New Yorku i kada počinje rat odlučili ste se vratiti u Beograd. Zašto?

- Ne možeš se ne vratiti i ne vidjeti što se događa sa roditeljima i prijateljima, dok ti se izbezumljenom u New Yorku čini nevierovatnim da ponovno gledaš tenkove i mrtva tijela koja plivaju Savom i Dunavom. Kao i uvijek, "drugovi" su bili brži. Te 1991. šest mjeseci bile su prekinute veze Beograda sa svijetom, a iz zemlje se nije smjelo izaći. Vratila sam se iz New Yorka gdje smo konačno uspjeli pronaći fondaciju Yoko Ono koja bi financirala naše buduće projekte... Nikada nismo imali love, živjeli smo iscrpljeni sa puno neuzvraćene energije. Uzvraćala je publika u punim dvoranama, ali mi smo neprestano putovali sami. To je bilo zato što nam je država uzela sve. Ja sam tada snimila petnaest filmova i zaradila ukupno pet tisuća dolara. Mi smo bili tristo posto bolji od mainstreama i tristo posto lošije plaćeni. Bili smo generacija neisplaćenih honorara...

[DaDole]

Glumili ste u ukupno četrdeset filmova, od kojih kako kažete, ni jedan nije bio pravi.

- Mi smo stalno govorili kako neka druga lica trebaju stati pred kameru. Odrasla sam na Franku Capri, Fritzu Langu, Kubricku, Nicholasu Rayu i to su moji kriteriji. Nisam snimila ni jedan pravi film ako govorimo o buntu altruizma generacije iz osamdesetih... Ono što je vrijedilo bili su ti multimedijalni projekti Nove osećajnosti i Kugle. Lutke od gvožđa koje se pune novinama i obavijaju gazom, Željko Zorica koji po njima slika kako on već zna, crteži na staklima, autorska muzika na podlozi be bapa i Art of Noise, Roland Kirk, dupli saksofon, šest plus dva razlajana buldoga na posterima, komentari na Brčko-Banoviće i represiju oko nas... Bila je to pobuna protiv beskonačnog opisivanja prošlosti i dokazivanja stvarnosti koja se nije odigrala. Protiv ceremonijalnih i totalitarnih zabava u ovoj zemlji, koji su vladali kazalištem, kinematografijom i čitavom kulturom. Ta sloboda mlade generacije iz osamdesetih bila je izmišljena vjera da će svijet jednog dana biti igra.

Kako je beogradska off-scena doživjela 90-te u Srbiji?

- Prvo smo u zimu 1991. napravili "Poslepodne sa gospodinom Capoteom" i "Zločin i kaznu" gdje smo pričali o "neizbalansiranim unutrašnjim nivoima" masovnih ubojica jer se nakon Vukovara u Beogradu nije smjela izgovoriti riječ "ubojstvo". Kasnije sam radila emisiju "Supernauti" na televiziji Art i to je bio nešto kao domaći Monty Python; jednako smo se poigravali sa svjetskom ljevicom i hipi pokretom, kao što smo provocirali srpski militarizam i "vikend ratnike"... U to vrijeme napravili smo i "Prvi srpski tehno vodvilj superreal" koji je govorio o tristohiljada intelektualaca koji su odbili da idu rat i emigrirali iz Srbije. Otkriti stvarnost kao mit, mit smjestiti u dobru stripovsku priču, stvoriti jezik prema mitu i napraviti dobru muziku – bila je matrica off-scene u 90-ima. Bila je to neka vrsta plemenite indiferentnosti, a Supernauti su bili pokušaj obrane beogradskog undergrounda koji su tih godina svi pokušali pogasiti.
Rekli ste za sebe da ste potpuni dekadent. Zar nije danas najveća avangarda raditi u sistemu kojeg nema nego biti izvan njega?

- Moja je želja oduvijek bila vratiti akademsku normu u raspadnutu sredinu. Kada sam 1998. režirala "Godota" od kojeg sam kasnije napravila multimedijalni film, radila sam sa mladim ljudima i naučila ih sve što sam sama naučila. Učila sam plesačice glumački pokret i sjedila noćima uz kompjuter sa nekom djecom koja su lijepila muziku uz glumačku snimku. Napravili smo potpuno čistu artificijelnu predstavu u zemlji bezumlja koja ne zna formulirati ni hollywoodski standard a kamoli Becketta. Ja sam životni dekadent jer stvarnost i ja nemamo dodirnih točaka. Danas je nacizam u modi ,što znači da moraš da si nasmijan, zdrav, obučen i napumpan silikonima, dok ja jedem komad kruha razdijeljen na četiri dijela.

Da li biste ovo životno i umjetničko iskustvo još jednom ponovili?

- Da. Danas živim u zatvorenoj zoni Interpola, u estetskom, duhovnom i životnom pogledu ja sam sama. Autentičnost personalnog sretanja sa ljudima, sa njihovom muzikom, filmovima i knjigama, moj je najintimniji oltar i moja monaška civilizacija. Zato govorim o Indošu, Zlatku Buriću Kići, Rundeku, Ivici Vidoviću... Susret sa tim ljudima smatram najvećom kvalitetom mog života. Čitava generacija onih koji su slijedili ovakve učitelje završila je kod Vukovara s bombom pod trbuhom. Bilo je to samoubojstvo jedne mladosti.

[DaDole]

INTERVJU IZ 1982. GODINE
Josipa Lisac i Karlo Metikoš: Pogledali smo se... i od tada smo skupa!

[DaDole]

Sve do vremena „Lisice“, ploče koja posle punih devet godina najzad nastavlja „Dnevnikom" započeto. Ono, što su godinama od Josipe tražili, dok su joj prebacivaji za „razna lutanja“. Sada su svi zadovoljni? Ne, jer...

KARLO: U bilo kojem projektu koji je Josipa radila uvek su bila dva tabora: jedni sto odsto za, drugi sto odsto protiv. Sada, ovima kojima se ne sviđa ,,Lisica“ smeta njeno pevanje, nedostaje im tehnika iz vremena „Dnevnika“. Iz vremena kada je tom tehnikom dokazivala da može da peva, neću reći najbolje, ali u rangu operske pevačice. Jer, Josipa vuče korene klasičnog treninga pevača. Znači, to je pevanje dijafragmom. Ona može da peva sve: iz grla, iz dijafragme, narodnu rnuziku, jazz...

JOSIPA: A ja se dobro sećam da mnogima posle „Dnevnika jedne ljubavi“ nisam dobro pevala i gotovo. Pevala sam im užasno. Kroz nos. I sve novine su pisale da je pevam kroz nos, da to nije u redu, da uništavam Karlove pesme. Onda se to vremenom izgubilo, danas se te pesme slušaju i ljudi vele da je to fantastično?

- Dnevnik se pojavio tek 1973, iako ti solo pevaš od 1968. Nije li to bilo dugo vremena?

JOSIPA: Pa, mogla sam ja da napravim album, uživala sam velki renome u „Jugotonu“, oni su me čak jurili. Ali, ja sam naprosto čekala da se pojavi Karlo... I on se pojavio 1971.

- Kako?
JOSIPA: Pa tako, pogledali smo se i od tada smo skupa. Zbilja smo se pogledali.

KARLO: Ja sam bio u Africi i čuo sam da u Jugovini postoji jedna vanserijska pevačica koju svi zovu Lisica... i tako dalje... Ja nikada nisam čuo njezin snimak, niti bilo šta drugo. Onda sam poželeo da je čujem. I, kad sam je čuo, od tog dana sam njezin najveći obožavalac; poklonik tog njezinog načina pevanja, za koji sam mislio da je maestralan...

U to vreme sam bio dosta mlad i dosta lud. Putovao sam mnogo. Od svoje 21. godine sam bio vani, pevao sam od 18. I sad od te godine pa nadalje, od svih mojih idola i uzora nije ostalo ništa. Mislio sam da niko neke pesme ne može da otpeva bolje. A ona ih je otpevala bolje.

JOSIPA: Dobro se sećam tog perioda kada sam želela da upoznam neku osobu koja slično misli kao i ja, koja ima sličan muzički ukus. Išli smo na turneju po Rusiji kada sam pričala Karlu kako imam u planu da radim jedan album, ali, ne znam niti s kim, niti kako. Od svega što mi se nudilo ništa mi se nije sviđalo, htela sam da napravim nešto drugo.

Tada su svi albumi bili takvi da su pola pesama morale biti stare, već poznate... Znam dobro, nisam se uopšte šalila, vrlo ozbiljno sam rekla: „Zašto ti meni ne bi napravio album!“ Jer, on bi, kad god smo došli u satu pre koncerta, odmah sedao za klavir i svirao. I to su uvek bile samo njegove kompožicije.

Nikada ga nisam čula da je šibao strane autore. To je meni bilo zgodno. Onda je on počeo da razmišlja, dobro se sećam, „Sreća“ sa „Dnevnika“ se rodila tada u Rusiji 1971. godine. Pa koliki je onda taj period? To je ipak bilo dve godine rada do 73. kada je ploča bila realizovana.

KARLO: To je bio naš prvi album, početak. Nismo ni bili svesni da smo načinili jednu izuzetnu ploču. Sad bi bila jedna druga stvar, kada bismo išli da načinimo jednu izuzetnu ploču.

[DaDole]

- Pa, jel' to „Lisica"?

KARLO: Ne, to smo radili da načinimo zapravo povratak Josipe rock’n’rollu, njezinim korenima, „Grupi 220“, „O’Harama". Vidiš da je tu mali orkestar. Na to smo išli svesno. A to što je Josipa otpevala u maniru kao što se sada peva, skučeno u njezinim glasovnim mogućnostima, a čvrsto u orkestraciji, zašto da ne?

- I kako dalje? Ovako?

JOSIPA: Ja mislim da ne. Šta sad znači ovako?! Da sledeću ploču napravim isto? Ja sad moram da napravim nešto bolje...

KARLO: I ovu smo mogli da napravimo bolje.

JOSIPA: Jeste, ali ako nismo ovu, moramo sledeću, o tome se radi. U svakom slučaju neću raditi sledeću ploču kao ovu. Neću. Sledeći album bih htela da idejno bude bogatiji, možda neki štos da se izmisli, nešto drugačiji, u svakom slučaju neki pristup da bude drugačiji. Hoću se razvijati, hoću biti drugačija. Hoću. Da sam ja ostala ista, danas više ne bih pevala.

- Posle „Dnevnika" došao je „Gubec beg“ i odveo vas na drugu stranu. Šta mislite, da li je to bio promašaj?

KARLO: Ne, ne, ne!

JOSIPA: To je najgledanija pozorišna predstava svih vremena kod nas.

- Mislim, da li je „Gubec beg“ sprečio Josipu da uradi nešto drugo, nešto korisnije, nešto što bi joj pomoglo da ostane "na koloseku"?

KARLO: Josipa s tim nema veze. Ona je samo pomagala nama da dobijemo što bolju tonsko-scensku sliku.

[DaDole]

JOSIPA: Pa, uopšte nije trebalo da ja pevam. Trebalo je da pevam samo na premijeri i prvih desetak predstava. Moje pevanje u „Gubec begu“ je trebalo da bude samo reklama, mamac za publiku. Ta rock opera nije ni bila rađena za mene. Posle se ispostavilo da je publika tražila da je pevam da bi došla na predstavu. Ja sam tu naprosto bila dovedena u vrlo nezgodnu situaciju da sam masu drugih stvari morala da odbijem.

KARLO: Ja sam načinio dve rock-opere. Pa, to ti je u rangu Vebera i Rajsa, recimo, koji su zbilja mnogo ispred nas.

JOSIPA: Da si ti vani, da si tamo napravio „Gubec bega“ imao bi istu slavu i reklamu kao oni. Jednostavno, ima stravično puno ljudi medu kritičarima, među urednicima na radiju koji su jalovi. A jedan ludak, jedan Karlo Metikoš ovako dođe, i iz pika napravi dve rock opere.

KARLO: Možda, možda, ne znam. Ali, nije se to dogodilo, nisam imao ni slavu, ni reklamu. Ali sam načinio dva velika projekta, to je recimo pet godina mog života i ja iza toga stojim. I sada svi mene tapšu u gradu i govore: „Ipak je Gubec bolji“.

Jeste, ali ja sam stajao i iza „Gričke veštice“ jer mislim da je muzički deset puta bolja od „Gupca“. To su moja dva sina koja sam radio. Pa, neću sad reći da je ovaj loš i ružan, a ovaj lep i pametan... neću, hvala lepo.


- Pa, planiraš li i nekog trećeg sina?

KARLO: Umoran sam. Umoran sam od pravljenja ova dva deteta.

[DaDole]

- Dobro, imaš li u planu neko dete (muzičko) za Josipu?

KARLO: Ja imam projekt za blizance. Mene je pogodilo to što su mi za moje drugo dete rekli da nije... ne možeš za moje drugo dete reći da je kreten. To nikako ne može. E, u tom kontekstu sada mogu načiniti blizance.

Jedno bi bio konceptualni album tipa ,,Dnevnika“; ili nastavak „Dnevnika", ili nešto sasvim novo, što je užasan posao. Drugo je da načinimo monorock-operu, što bi bio nastavak ova dva deteta koja sada imam.

- Monorock-operu za Josipu?

KARLO: Ne za nju. Ja radim taj projekt za sebe. A eventualno, ako bi Josipa bila najbolja, onda bi to bilo za nju. A verujem da bi ona bila najbolja. Ja mogu uzeti bilo koga. A verovatno će Josipa biti najbolja.

JOSIPA: On - ne bih želela da se pogrešno shvati pa da neko pomisli da je vezan za mene - uvek mene pozove da otpevam neku njegovu zamisao. Zašto? Jer, on želi da čuje kako to zvuči. I recimo, ako bilo šta radim po kući, a on me pozove, ja moram u jednoj sekundi da naučim ono što je on zamislio, što je recimo dva sata tamo drljao po klaviru.

Tako da on zna kako to zvuči. I onda kada se završi jedan takav projekt, a ako je celo vreme radio sa mnom (a rekla sam da smo konstantno zajedno, privatno i profesionalno, sve u jednom taktu), onda se on nauči na mene. Onda je vrlo teško, kada je već sve gotovo, naći onoga ko bi to interpretirao. Logično je da to budem ja... I budem ja.

- Šta se to događao posle opera? Lutanje?

KARLO: Dalje se događa lutanje, traženje...

JOSIPA: Ne bih rekla.
KARLO: ... odnosno dokazivanje nečega što je po mom mišljenju apsurdno. Da Josipa može pevati i u operama, i narodnu muziku... U stvari, mi nismo lutali, ali je to ispalo kao da lutamo. Pazi, u čemu se sastoji to lutanje? Da sam ja Josipu, koja je maestralno pevala pesmu „Omer beže“, meni kod kuće, dok je kuvala ručak, naterao da to zabeležimo.

Ona nije htela da me sluša. Posle dve godine uspeo sam da je nagovorim da to snimimo, to njeno pevanje u kuhinji dok kuva. To nije lutanje.

JOSIPA: Pa, ja sad baš ne pevam dok kuvam...

KARLO: Pa, u zadnje vreme ne, ali onda si pevala. I samo sam hteo da se to zabeleži. Ja znam da je to ispalo super, ja to znam, ja to osećam, i svi to znaju.

JOSIPA: Po nekim kritičarima, ispada kao da sam htela da se dokažem.

[DaDole]

KARLO: Ja sam je zamolio da to peva. Kao i pre toga. S Boškom Petrovićem sam se zapio u gradu. Rekao je da ima izvrsne muzičare koji prate najveće svetske zvezde. Tu su u Zagrebu, pa možemo da snimimo. Dojurio sam kući i pitao Josipu koje pesme će pevati. Josipa nije ni znala pesme, mi smo joj skupljali po Zagrebu i sve je to trajalo dva dana.

A „Gupca“ sam je zamolio, ja sam je molio i kad je to otpevala nisu je pustili sa pozornice. Onda je već nastala frka. To se, recimo, nije dogodilo u narodnoj muzici jer niko nije insistirao da ona peva narodnu muziku, iako ona to može, po mom skromnom mišljenju, bolje od bilo koje narodne pevačice.

Tako je i bilo u jazzu, tako je bilo i u rock-operi. Najbolje bi bilo da smo krenuli putem ,,Dnevnika“; Josipa bi bila danas najveća jugoslovenska rock pevačica, a sve ostalo, svi ti pevači, grupe, svi bi nešto kaskali i tapkali za Josipom, a ona bi uvek bila gore.

Pa, sada kanalizirati taj i takav talenat, to je kao da neko ima divljeg konja kod kuće, pa pokušava da ga ukroti. Ja to nisam uspeo. Možda je to moja greška.


JOSIPA: Zato što sam ja bila vezana za Karla i samo njegove pesme, a on je usput imao masu projektata. A da sam, recimo, radila s drugim kompozitorima... Ali, oni mi se ne sviđaju.

KARLO: Ja bih bio najsrećniji da Josipa hoće da otpeva druge pesme. Ali, ona je tu zadnji, izvršni organ koji kaže da ili ne. Ja dan-danas tražim za nju pesme drugih autora. Nije da hoću da Josipa peva samo mene. Ja nikada svoje pesme ne bih hteo tako da guram.

JOSIPA: Samo, što su meni tvoje pesme uvek bile najlepše.

[DaDole]

- Posle svog tog ,,lutanja“ - Amerika?

JOSIPA: Jao, to mi je možda najlepši period u životu. Posle dve godine pevanja u ,,Gupcu“, a tu se čovek tako ponavlja, ja nisam mogla da se menjam iako volim da se menjam. Meni je tada izlet u Ameriku došao kao naručen. Kao olakšanje, kao preobražaj. Ja sam želela da odem negde gde bi se meni nešto dogodilo, nešto drukčije, nešto novo u mom životu.

A dogodilo se užasno puno. Ja sam gotovo tri godine živela tamo. U Njujorku, u Nešvilu, u Los Anđelesu. Ja sam živela tamo: Osim toga, mene je Amerika uvek fascinirala. Uopšte, oduvek sam bila pod uticajem američke rock muzike. Oni su to de facto izmislili, oni su to celom svetu servirali. Svi koji postanu zvezde u Americi, zvezde su u celom svetu.

- Ali, nisi postala zvezda. Kako se onda to završilo?

JOSIPA: Pa, završilo se nije, jer ja nisam stavila tačku na to. Ja ću verovatno opet otići, ali to nije bitno. Važno je šta sam ja dobila, a dobila sam mnogo: oči su mi se otvorile. Poimanja, shvatanje muzike, same sebe. Ja sam se otvorila u Americi. Kada sam se vratila, shvatila sam koliko smo mi skučeni...

- Na početku smo nešto malo razgovarali o kritičarima i urednicima na radiju. Ti si im bila ljubimica?

JOSIPA: Ima jedan razvojni put koji je svima sličan. Na početku, kada se pojaviš, naročito ako si talentovan i ako si vredan, dižu te više od svega. Posle nekoliko godina dolazi do stagnacije u tom hvaIjenju. Kada i to prođe, onda: ma kome to treba, zašto. I sada, zašto bi se mene spominjalo? Ionako već dugo pevam.

Pa, imamo mi sada nova lica, šta će nam ona, imamo nova imena. Samo ovako (pukne prstima) pojavi se ime, krasno, divno, super, zvezda, a sutra ga baci u koš. On nema pravo više da egzistira, dolaze drugi. Pa to nigde na svetu nema!
Nisam ja ljuta, niti se na nešto mogu požaliti; jer, de facto, ja to mogu da razumem. Ja znam da svi mi volimo pobednike, svi mi volimo da nova lica stasaju, ne želim da se 15 godina priča samo o Josipi Lisac. Ja hoću da se priča, recimo, o devojci iz grupe "Stijene", o devojci iz grupe ,,Xenia“, ali ne želim da se njima događaju iste stvari koje se događaju meni.

Ali, i pre mene su se iste stvari događale drugima. Izgleda, mi sami volimo da rušimo ono što postavimo, eto tako, kako nam se prohte. A na osnovu čega? Na osnovu par ljudi koji su preslušali nekoliko stranih ploča i sad određuju šta valja a šta ne? I to je sad zakon. Jedini pravi i osnovni kritičar je publika!

- Ipak, po mnogim ocenama nova ploča je izvrsna?

JOSIPA: Evo, iskreno da kažem, izašla je ,,Lisica“, gledam omotnicu, razgovaramo, i ja sad jedva čekam da sve to prođe i da počnem da radim nešto novo. Imam, i Karlo isto tako, jedan nadljudski entuzijazam. Ja bih sada htela sve to, ne zaboraviti, ali naprosto to je sada iza mene. Ja bih želela sada nešto novo.

Tekst je preuzet sa Yugo papira

[DaDole]

Intervju od 13.02.2014.



Josipa Lisac: Reanimacija romantike

[DaDole]

“Mi smo živjeli svi u jednoj bivšoj zajedničkoj zemlji, Jugoslaviji, gdje nismo imali to Valentinovo, taj Dan zaljubljenih. A ja sam oduvijek bila rođena na taj dan. Ali da sad budem iskrena, nisam ja nikada nešto strašno, specijalno slavila svoj rođendan, zato što smo Karl i ja zapravo u februaru imali mnogo datuma koji su specifični. Naš privatni dan zaljubljenih je 6. februara. Zatim 8. februara se on rodio, 14. februara sam se rodila ja, a 28. februara rodio se ‘Dnevnik jedne ljubavi’. Mi smo slavili kroz cijeli februar”, zaneseno priča Josipa.

“A kaj vi mislite, da smo mi slavili samo februar? Ma mi smo slavili sve, i prije i poslije, sve mjesece i trenutke života. Ja sam imala mnogo koncerata kasnije na taj dan, nevezano za Dan zaljubljenih, jer se to tek od devedesetih počelo upražnjavati. A sad su kao svi poludjeli. Znam kad smo došli u Ameriku, to je bilo… Isuse! Valentine’s Day… Panika! Sve u dvoje, u dvoje. Ma, mislim da bi svaki dan trebalo biti Valentinovo za ljude koji se vole, i da to nije nešto strašno”, zaključuje dok joj se inače moćan i raskošan glas na kraju rečenice pretvara u stidljivo govorenje o ljubave kakve devojčice.

Gledajući unazad kroz vreme na “Dnevnik jedne ljubavi” i pripremajući pesme sa tog kultnog albuma za novi koncert, Josipa navodi kako je u pitanju jedna sasvim obična, ali univerzalna priča.

[DaDole]

“Priča o jednoj djevojci koja se zaljubljuje, gdje se razočara, pa onda se misli, nije li to baš tak, pa kak je to? Zapravo ne zna. Uči. Život je jedna prekrasna priča mladih ljudi. Svi zapravo žele ljubav i svi traže ljubav. Svi žele lijepo, svi žele toplinu druge osobe, osjetiti tu toplinu, osjetiti da si voljen i da možeš voljeti. Tome teži svaki čovjek.”

Koliko je zaista univerzalna priča ovog albuma, istkana od pesama, otvorena pripovedanjem o jednoj mladosti, zatvorena sudarom stranaca, moći će da proveri publika u Sava centru. Kao i prošle godine, i ovoga puta na koncertu će Josipa izvesti svoje najveće hitove, ali najavljuje i nekoliko iznenađenja. Jedno od njih već je otkriveno, u pitanju je gostovanje hrvatske grupe Quasarr koji su sa Josipom snimili pesmu sasvim eto slučajno nazvanu “Ljubav”.

“Jeste vi čuli to”, oduševljeno pita odmah po pomenu pesme. “To je krasan jedan bend. Imaju svoje glazbeno razmišljanje, svoj glazbeni svjetonazor o tome kako stvarati. Ta glazba u našem miljeu još uvijek je alternativna, ali to je pop glazba, samo što je na ovim prostorima još uvijek dominirajuća zabavna muzika. Ali sjajni su dečki, napraviće nešto i za mene, obećali su mi, specijalno za mene.”

Međutim, bend Quasarr nije jedino što od “nove” muzike sluša Jospia. Kao pravi štreber koji sa zadovoljstvom uči nove lekcije, kaže nam da je veoma dobro obaveštena o svemu što se dešava u Srbiji.

“Evo, odmah to mogu reći. Bili su ovdje u Zagrebu Darkwood Dub. Jako mi se sviđaju. Jako mi se sviđaju! Neverne bebe sam ranije upoznala i poslali su mi svoje albume. Ali, netko ko me je izuzetno iznenadio, to je Zemlja gruva. Jako mi se sviđaju, to je fenomenalno kako su oni obradili Dvornikovog “Manijaka”. Pronašli su u njemu dobru inspiraciju. Jako mi se sviđaju. Baš sam se iznenadila. Hrabro! Tako se obrađuju pjesme, to je glazbena obrada. Nisu išli skidati, nisu nikakav copy-paste u današnjem novom, modernom jeziku, već su svoji na svome.”

[DaDole]

Prati redovno i sve što rade kolege koje su sa njom prethodnih decenija krčile ceste popularne muzike, nabraja koncerte Bajage i Balaševića u Zagrebu, prošle i buduće, opisuje paniku koju i dalje izaziva svaki dolazak Zdravka Čolića u Hrvatsku. Negde ide, kaže, a negde ne ide. Ipak naglašava važnost koncerata i kao jednog od preostalih izvora muzičkih informacija.

“A gledajte, danas dođete u situaciju kada vidite da nemamo glazbene emisije u Hrvatskoj, i netko napravi novu pjesmu i sad vi čujete: ‘To ću staviti na Jutjub, pa će se to vrtjeti preko Jutjuba…’ Znači elektronički mediji rade i to će biti jedna informacija, i jasno, druga informacija je sam koncert.”

To ipak ne znači da sa oduševljenjem prihvata trenutno stanje. Priznaje da joj nedtaju neka prošla vremena, i kaže da je to sasvim normalno.

“Ja nisam ta, ja si moram pustiti na svoju liniju. Pustim si pjesme, ne moram gledati spot, režije, ne zanima me to. To je jedan drugi vid prezentacije. Ali mi je važno da ja čujem što neko stvara. Ja to najradije pustim sebi na liniju i pročitam ko je tu šta radio, neke tehničke podatke. Meni Jutjub može samo poslužiti da ja nešto saznam. Ako se meni svidi to što sam saznala, potrudiću se da to nabavim, da ga kupim, i onda ću ga ja doma obrađivati.”

U duhu prošlih, a s obzirom na vaskrsnuće koje vinil doživljava možda i nekih budućih vremena, koncert u Beogradu pratiće i novo izdanje “Dnevnika jedne ljubavi”.

[DaDole]

“Ploča je sva bijela. Baš je, baš je slatko”, uzbuđeno objašnjava. Drago joj je što će novi sakupljači ploča moći da uvrste i ovaj album u svoju kolekciju muzičkih uspomena. A koje ploče i pesme zauzimaju posebno mesto u njenom ljubavnom muzičkom dnevniku?

“Pa joooj mene… Pa ja imam tako puno pjesama, em imam puno svojih pjesama koje su vezane uz tu takozvanu ljubav, koja je najveća tajna pa ju je mora svako otkriti… Pa onda od strane glazbe koju sam slušala od kada sam nekako krenula iz klasičnog zbora Hrvatske radiotelevizije, pa do benda Ohare, benda Zlatni akordi... Ima svašta, pogledajte vi to. Ali ja slušam sve, slušam dobru muziku, od klasike do nju ejdža, preko roka, popa i džeza. Volim sve muzičke izričaje, jer mislim da pravi glazbenik mora biti otvoren za sve. Kad ja slušam Majlsa Dejvisa, kad si ja stavim njegovu ‘Auru’, tu se otkriva cijeli svijet. A onda s druge strane pustim Bad Company. Ili si pustim EKV. To moram spomenuti jer imam njihove albume.”

A je li, Josipa, pre nego nam spustiš slušalicu uz učtivo i nasmejano bok-bok, šta je zapravo romantičnost?

“Pa to je svaki trenutak, svaku sekundu poklanjati sa svoje strane, a jednako ćeš tako i primiti. Svaki trenutak je primanje – davanje. To je jedinstvo, kada dvoje postaje jedno. Tada ne, nema razgovora o tome ko je prvi a ko je drugi. To je i kada su možda neki ljepi trenuci, pa vam neko donese samo jedan lijep cvijet. Jedan cvijet, ne mora biti buket, već samo jedan cvijet, lijepu poruku kad se ne nadaš. Romantiku je teško opisati, ona se vidi, osjeća, ona proizilazi iz nas. Nju prepisat kao recept je možda i nemoguće. Sve ovo što sam ja rekla nije dovoljno. Romantika bi trebalo biti poklanjanje jedno drugom, svaki trenutak. Pokloniti se nekom. A? Ali ne u smislu poniziti, da, nego upravo to da se poklanjaš nekom, kao dar. Joj, jesam li bila jasna?”

[DaDole]

Kada je, krajem prošle godine, objavljeno da će Josipa Lisac ponovo pevati u Saca centru za Dan zaljubljenih, nametnula su se mnoga pitanja. Zašto ponovo tada? Zašto tako brzo? Da li je to početak neke nove tradicije?

“Hoćete iskreno? Nagovorili su me… Rezultat je prošlogodišnji koncert i spoznaja da je ostalo veoma mnogo ljudi koji nisu mogli doći do karata. Dapače, i prošle godine sam isto tako bila nagovarana da se napravi odmah dodatni koncert, na šta je moj odgovor bio: ‘Ne. Pa vidjećemo se mi još koji put u životu.’ Onda su me ponovo i ove godine jako, jako nagovarali, kako organizatori koncerta tako i moj menadžment, i onda sam ja rekla: ‘Hajde, idem!’ Pa valjda nisam pogriješila, šta mislite”, pita pomalo kao u nedoumici, a onda sama i odgovara. “Ne nisam, vidjeću. Evo, to je istina, mislim da je ovo jako brzo za drugi kocnert, ali nešto sam razmišljala i neće to biti isti koncert, iako će biti sličan prethodnom. Priredila sam još neke pjesme što će biti zgodno za čuti. Nikada nije isto… Ma mislim, biće lijep koncert, šta da kažem. Uvijek me je veselilo doći u Beograd.”

[DaDole]

Šerbedžija: U Sarajevu ovoga puta nema humora, ima samo očaja i bijesa

[DaDole]

Bili ste u Sarajevu sa građanima koji su digli glas protiv političkih elita, za socijalnu pravdu. Dali ste im podršku. Kako ste se osjećali na ovim protestima?

Šerbedžija: Nisam došao ciljano zbog toga. Išao u Zenicu da održim koncert povod 60. godišnjice proslave Zeničkog kazališta. S porodicom sam došao u Sarajevo avionom. Dočekale su me demonstracije.

Ne mogu da se pravim nezainteresiran za to što se događa, bilo gdje u svijetu. Morao sam otići lično da se uvjerim kako to izgleda, ko su ti ljudi, šta traže, šta govore. Mislim da je to dužnost svakog čovjeka koji se bavi javnim poslom, koji ima prepoznatljivo ime, čije se riječi citiraju i ljudi razmišljaju o njima.

To sam činio i prije, kada su bili svi ti teški trenutci za narod u bivšoj Jugoslaviji. Mislim da je to dužnost svakoga od nas javnih ličnosti: pisaca, glumaca, slikara, režisera, novinara, znanstvenika. Oni moraju dati u takvim vremenima svoje mišljenje, upravo zbog toga da bi se prava energija uspjela suprotstaviti lošim energijama i zamislima, mislim tu na razne nacionalizme, koji su se dešavali u tim vremenima.

Ovo je radnički protest, i ne samo radnički, nego protest nekih nevoljnih, jadnih, osiromašenih, bespomoćnih ljudi. Osjećao sam se grozno, jedva sam govorio. Nisam mogao ništa suvislo izreći, gledajući te jadne ljude, gladne, žedne, bose, gole, na kiši. To su ljudi kojima je dogorjelo do nokata. Oni nemaju nikoga da stane iza njih, da im odbrani ono najminimalnije ljudsko dostojanstvo koje nas razlikuje od životinja. Oni nemaju doslovce da kupe kilogram kruha svaki dan, da se prehrane. To su strašne stvari.

[DaDole]

S druge strane, postoje stvarno enormno bogati ljudi u tim istim našim užasnim kolosima u kojima živimo. Oni se bogate, neki su korumpirani. Svuda postoje takvi procesi, javni su i poznati, od Hrvatske, preko Srbije, do Bosne i svih bivših republika nekadasnje drŽave. To je strašna stvar. Ne postoji društveni sistem, izgrađen ispravno kao država, koji je kadar da zaštiti svoje bespomoćne stanovnike i ljude koji žive u tim državama. Sve je prepušteno jednoj stihiji novih odnosa, jednom brutalnom kapitalizmu koji nema za to osjećaja i baš ih briga. Napisane su o tome i pjesme i romani u XX i XIX vijeku, kada su ljudi počeli, u ime proleterske klase, pisati romane, filozofske ideje o društvenom uređenju.
Užasno je dokle je došao upravo taj proleterski sloj društva, do kojih je niskih grana dospio.

Ponovo smo u situaciji kada su se pisali romani o besprizornim i jadnim ljudima, njihovoj djeci koja umiru, jer roditelji nemaju novca da kupe lijek, da im spase život.