Zanimljivi intervjui

[DaDole]

Kada uspoređujete ove proteste sa onim antiratnim, od prije 20 i više godine, koje su vas emocije prije nekoliko dana obuzele kada ste bili u Sarajevu na ulici sa tim ljudima?

Šerbedžija: Tada je bio osjećaj neke gorčine i očaja prema svijetu i Evropi, nadmenoj, koja je dopustila da se u sred Evrope događaju takvi krvavi obračuni. Tada je bio bijes, prije svega, prema našim nacionalističkim liderima, koji su zakuhali cijelu stvar i napravili užas u toj zemlji. Toliko je naroda izginulo i ostalo bez domova. Kada prolazite danas kroz te krajeve, još uvijek vidite izgorjele ruševine i napuštene kuće. To je bio osjećaj gorčine, bunta, želje da se borimo protiv toga sa prijateljima, borcima za mir na tim prostorima, koji se nisu htjeli svrstati ni u jednu nacionalističku ili nacionalnu podjelu ili partiju. Međutim, to je bio osjećaj gorčine jer ništa nismo mogli napraviti.

Ali danas, to je osjećaj beznađa, da ne možeš ništa napraviti jer je sve okovano bankama, ugovorima i užasom. Ali u biti svakog čovjeka je da se nada i da se mora nešto napraviti. Inače šta? Prepustimo se beznađu, bezumlju, ti ljudi će se početi braniti kao životinje. Nije ni čudno što neki očajnik, nakon policijske agresije, baci neku baklju. To je životinjski nagon u čovjeku.

[DaDole]

Što su vam Sarajlije najčešće govorili?

Šerbedžija: Ljudi su bespomoćno plakali, grlili me i ljubili i rekli: „Hvala da si ti došao jer nije niko drugi“. Pa i u tome ima nešto. Ne znam razloge toga, ali mora da se dođe. Počet će dolaziti. Bilo je toga u Tuzli.

Ljudi se organizuju. Napravili su Parlament, gdje na miran način izlaze i govore o svojim teškoćama, o tome šta bi trebalo napraviti. Neki to vode i regulišu, pokušavaju tome svemu dati jedan pravi smisao. Traže neke zahtjeve i čekaju odgovore, da se nešto napravi i da se nešto mijenja. Treba u to vjerovati i treba svako na svoj način podržati takve stvari.

Da li je ostao duh Sarajlija isti, unatoč svemu?

Šerbedžija: Nešto vrlo čudno, ali različito, što u nekom smislu može biti zabrinjavajuće i opasno. Sarajlije, ali uopće naš narod, ima smisla za humor. Čak i u najtežim trenutcima su znali praviti viceve. Ovoga puta nema humora. Ima samo očaja i bijesa.

[DaDole]

Što bi ste Vi kao svjetski poznati glumac, intelektualac poručili građanima BiH?

Šerbedžija: Da pokušaju slijediti demokratske puteve, poput otvorenog parlamenta. Da se na osnovu toga uključi cijelo društvo, i intelektualci i studenti i radnici i ovi koji su izabrani od naroda. Ne možemo reći da svi političari nisu dobri. Na osnovu čega? Valjda iz nečega može da se vidi šta je ko radio i kako šta radi. Oni koji su krivi, koji nisu napravili ono što su trebali uraditi, što je njihova dužnost, da zastupaju interese svih slojeva društva, oni se moraju mijenjati i pustiti mjesto novim, drugim ljudima, koji će pokušati to napraviti. Oni s pravom traže vladu eksperata, koja će se pokazati sposobnijim i koja će moći nešto bolje napraviti za to društvo. U biti je svakog društva da mora da se mijenja, da čine bolje. Ako nešto ne ide dobro - mijenjaj to!

[DaDole]

Jergović: Što je za koga Sarajevo?

[DaDole]

Nova knjiga Miljenka Jergovića, kako neko napisa "zastrašujućeg" volumena zbog svoje kompleksnosti, da ne kažemo opširnosti, tek je na čitanju.

Plodan autor Jergović, koji čita hiljadama stranica više druge autore, od hiljadu stranica što ih je napisao samo u svojoj posljednjoj knjizi Rod, ponekad i govori o onom što radi.

Rod nije dočekan šutnjom, naprotiv. Niti se Jergovićeva kvaliteta ikada mjerila kvantitetom.

Pisac Željko Ivanković kaže za posljednju knjigu Rod da je Vaš literarni "opraštaj" (govoreći jezikom čitalačke čaršije) od Sarajeva?

Miljenko Jergović: Željko Ivanković je samo komentirao potrebu pojedinih sarajevskih kafanskih eksperata da govore o knjizi koju nisu ni pročitali i da osuđuju njezinog pisca. Tako sam ga razumio. A što se tiče literarnih spomenika, o njima nemam ništa pametno kazati. Uvijek sam samo pokušavao pričati priče koje me se zaista tiču i od njih graditi svjetove koji korespondiraju pozitivno ili negativno, ili i pozitivno i negativno, s mojim unutarnjim svijetom.

Mislim da pisac ne bi trebao pisati ni o čemu što ga ne boli, što ne osjeća kao što se osjeća vlastiti sram. Mislim, zapravo, da bi pisac trebao pisati samo o onome o čemu mu je teško i neugodno pisati. Treba pisati o onome o čemu je nemoguće pisati.

[DaDole]

Da li je takav spomenik Sarajevski Marlboro?

Jergović: Sarajevski Marlboro pisao sam kad mi se činilo da ću zauvijek izgubiti svoj grad. To je bio razlog za tu knjigu. Nisam tada izgubio Sarajevo, nego sam ga izgubio mnogo kasnije, ali knjiga je ostala.

S druge strane, netko je već citirao Aleksandra Hemona, koji je u sličnom kontekstu izgovorio kako "Sarajevo nikome ništa ne duguje", pa je to onda desetinama i stotinama puta citirano kao argument.

Je li Vama Sarajevo, kako ga vidite danas, postalo "strana naseobina"?

Jergović: Hemonove riječi obično navode oni koji danas Sarajevo doživljavaju nekom svojinom, pa bi da ispostavljaju nekakve račune nekome tko u tom gradu, iz svejedno kojih i kakvih razloga, više ne živi. Oni bi da govore tko od onih koji su otišli jest Sarajlija, a tko više nije. Pa onda, vrijeđajući one koje ne prihvaćaju, lažno i krivo citiraju Hemona.

Naravno, on je mislio na nešto posve drugo kada je napisao da "Sarajevo nikome ništa ne duguje", ali koga je i za to briga. Trebalo bi se, naime, postaviti i pitanje: Što je za koga Sarajevo? Ili: Gdje je kome Sarajevo? Jesu li Sarajevo kuće, zgrade, rijeka, stablo, groblje...? Ili su Sarajevo neki živi ljudi? Koji su živi ljudi Sarajevo? Oni koji ovog trenutka u Sarajevu žive ili, možda, neki drugi, koji uopće u Sarajevu ne žive? Što je za mene Sarajevo nemam potrebe dodatno objašnjavati, jer o tome pričam u svojim knjigama. Koga zanima, neka u njima pročita.

[DaDole]

Ratna reporterka iz rata u Bosni i Hercegovini Janine Di Giovani pisala je da je njen closure (zatvorena knjiga) sa Sarajevom bio boravak dok su crvene stolice glavnom ulicom činile pomen na mrtvu djecu Grada. Mislila je da je njena privatna bol izgubila na intenzitetu, ali nije. Htjela je da je "manje bolesna" u poslu ratnog izvještavanja, koji i dalje radi?

Jergović: Ne znam o čemu se tu radi. Naša se iskustva fatalno razlikuju, pa se tako razlikuju i bolesti, ili "bolesti" od kojih bolujemo. Nikad nisam bio ratni izvjestitelj, niti sam ikada to poželio biti, tako da, zapravo, i ne znam kako je to uživjeti se u neki tuđi rat.

Rat koji sam doživio, te u određenom smislu i preživio, bio je moj vrlo lični rat. Kada spominješ crvene stolice, taj vrlo zanimljiv i potresan umjetnički rad Harisa Pašovića, koji je samo trebao podsjetiti na one koji u tom gradu i na ovom svijetu nedostaju, a nisu umrli svojom smrću, nego su ubijeni... Moja asocijacija na njih nema baš nikakve veze s asocijacijama Janine di Giovani, ali ni s asocijacijama drugih, čak ni meni puno bližih ljudi. Tog dana kada je Pašović postavio svoj rad, moja majka je saznala za fatalnu dijagnozu svoje bolesti i pokušavala se taksijem vratiti kući. Uspaničeno mi je telefonirala u Zagreb, jer je taksist nije mogao odvesti do Sepetarevca, a nije mogla hodati. Pitala me je šta da radi, tražila od mene pomoć. A kako da joj ja pomognem iz Zagreba? Bio je to strašan osjećaj i ja sam ga zauvijek upamtio. Majka je, u međuvremenu, umrla. Ali tiče li se to drugih ljudi?

[DaDole]

Kažu kritičari kako Rod (uslovno rečeno o Sarajevu) koincidira sa Rutom Tannenbaum (Zagreb) i ovjerava tvoju hrabrost i nepotkupljivost?

Jergović: To su dvije različite knjige, ali mislim da znam na što ciljate. U odnosu na današnje Sarajevo, ja sam stranac. U odnosu na Zagreb, uvijek sam bio samo stranac. I jedan i drugi grad, međutim, poznajem jako dobro, o njima pišem i čini mi se da to činim vrlo nježno. Nekome se, opet, čini da to nije nježno. Ali sve je to stvar perspektive.

Moja je perspektiva uvijek bila i ostala perspektiva pojedinca, vrlo osamljenog, koji ne pripada nijednom čoporu ali će mu, kao pojedincu, uvijek draže biti društvo onih koji su u manjini. A obespravljenih manjina, hvala Bogu, itekako ima i u Sarajevu i u Zagrebu.

Jeste li uz "manjinu" što danas protestira u Bosni i Hercegovini? Neki tu manjinu čak drže izmanipuliranom?

Jergović: Buna u Bosni buknula je kao akt čistoga očaja. Tako je planulo i tko će na taj plamen što pripaliti, to je na svačijem pojedinačnom izboru. Nevjerojatno je, međutim, kako su ljudi spremni narugati se nečijem očaju i nesreći

[DaDole]

Kako se zove jezik kojim se služite? Rekli ste: "Osim rijetkih izuzetaka, među koje spada i moj sarajevski prijatelj Hemon, svaki pisac ima samo jedan jezik na kojem jest pisac."

Jergović: Pišem jedinim svojim jezikom. Taj jezik sastavljen je od svih njegovih riječi, svejedno koliko ih koriste Srbi, koliko Hrvati, Crnogorci, Bošnjaci... A kako imenujem taj jezik, to u mom slučaju zavisi od raspoloženja. Ponekad ga zovem hrvatski jezik, naročito to činim pred svojim sarajevskim i beogradskim prijateljima, stavljajući im do znanja da je moj hrvatski jezik isto što i njihov bosanski i srpski. Ali ponekad, naročito kad sam ljut, kad se obraćam ljudima koji su mi u Zagrebu neskloni, ili kad govorim iz perspektive 20. stoljeća, perspektive moje porodice, mog djeda i mojih ujaka, zovem ga i srpskohrvatskim jezikom. U knjizi Rod ćete, recimo, na više mjesta naći tu danas omrznutu sintagmu - srpskohrvatski jezik.

Živimo u nekom opustošenom vremenu, na opustošenim prostorima, i jedino naše bogatstvo su sjećanja. I ogroman kontigent prošlosti, koja se polako od nas udaljava, mijenja i transformira. Sve je to, zapravo, sjajno za književnost, ali nemoguće, teško, tužno i odvratno za živjeti.

[DaDole]

Vaše su knjižare Beograda, predgrađe i selo kod Zagreba, Sarajevo, ali i Cavtat, Konavle, Hercegovina, Trebinje... Bili ste bliski s Mirkom Kovačem. Koliko je on "s Vama" kad ste uz Trebišnjicu ili na pijaci Trebinja, u njegovom kraju?

Jergović: Što se tiče moje privatne bliskosti s Mirkom Kovačem, o njoj ne bih govorio. Ostao bih po strani, jer u nas postoji taj neugodni običaj da svi najednom postaju bliski s pokojnicima, kao da očekuju da bi njihova pamet i karizma mogla preći na njih, da bi je mogli naslijediti u nekakvoj ostavinskoj raspravi. Kovaču se, međutim, divim kao piscu i o tome uvijek mogu govoriti. Malo nakon što je umro bio sam u Trebinju. U Trebinju sam uvijek kad sam u Konavlima, a u Konavlima sam, stjecajem sretnih prilika, vrlo često.

Pusto mi je bilo u tom hercegovačkom gradiću uz saznanje da Kovač više nije živ. Iako on sam u svom zavičaju nije bilo duže od 25 godina, i to iz političkih i ljudskih razloga, njegova smrt se osjetila pod onim platanima ispred hotela. Kovač je opričao i opisao taj grad onako kako je James Joyce opisao i u književnu vječnost smjestio Dublin. Ili kako je Ivo Andrić ovjekovječio Travnik i Višegrad. Trebinje nije imalo niti je moglo imati većega i važnijeg pisca, jer je i ovaj jezik kojim se nas dvojica sporazumijevamo imao malo pisaca kakav je Mirko Kovač. Mene za Trebinje veže i bivši dubrovački paroh Goran Spaić, koji je rodom s Graba pored Trebinja, ali su trenuci našeg prijateljstva vezani za subotnje sjedenje ispod platana, uz kafu i pogled na pijacu. U Dubrovniku smo se rijetko sretali jer sam, stjecajem okolnosti, bio sve rjeđe u tom gradu. Goran se, u međuvremenu, preselio u London, tako da je ovoga časa moje Trebinje razapeto između Londona i jednoga groba u Rovinju.

Tako je to s gradovima. Pomalo ovim odgovaram i na pitanje o mom Sarajevu.

[DaDole]

Јелена Којовић Тепић: Васпитана по Марку Краљевићу

Да је овај интервју рађен прије три дана, Јелена Којовић Тепић би тада била потписана и као уредник културног, научног и религијског програма на Радио-телевизији Републике Српске.

[DaDole]

Овако смо је затекли како пакује ствари и спрема се за прелазак у другу канцеларију. Ипак, овај разговор није о сјечи кнезова на Јавном сервису, него о награди Београдског драмског позоришта, коју је добила за текст драме „Код вјечите славине“. Интервју је, заправо, састављен од цитата из те драме које Којовић Тепић проширује накнадним размишљањима – некадa дужим, углавном краћим – и тек покојим питањима која излазe из ове матрице и која нису означена наводницима.
Једна од јунакиња „меша екавски и ијекавски, као и већина Срба из Босне после факултета у Србији“?

То је гола чињеница. Да ли се примијетио да је на тој страници два пута намјерно направљена грешка у изговору?
Јесам. Да ли је то одраз немогућности формирања новог идентитета и поништавања старога?
Има један стих, али не могу да се сјетим ко га је написао. Личи на Деда Мраза, ради у Удружењу „Свети Сава“ у Београду, али је одавде. Пише афоризме...
Душко М. Петровић?Да, Душко М. Петровић. Он је написао: „Шверцујем срце са једне стране на другу“. О Дрини је ријеч, наравно. Е, то је то.

[DaDole]

„А је л истина да већина Срба у Сарајеву није хтјела да се укључи у ово, Радованово“?
Не знам за већину, ја сам тада имала 18 година и нисам се бавила политиком, али знам много људи, интелектуалаца, који су вјеровали у Југославију, у демократско друштво и равноправност, у братство и јединство и сличне ствари.„Народ је био паметан, вазда, само они што га воде нису“?
Народ бира своје вође и народ увијек има вође
какве заслужује
.„...ја сам мислио да су сви ти што су правили Републику сад неки амбасадори“?Ми погрешно мислимо. Ваља знати у којем је контексту то изговорено. То говори бивши човјек који се одрекао властитог духовног идентитета, схвативши да је грдно погријешио
.„У рату је мало части“?Опште мјесто.
„Само је у кафани могуће бити поштен“?Стилска фигура, пјесничка слобода. Могуће је и на другим мјестима, само је мало теже.(цркла батерија на диктафону, 15-оминутна пауза)

[DaDole]

Волите кафану?

Волим кафану зато што су људи у кафани и на пијаци опуштенији и природнији него на другим мјестима.
„Кажу да је немогуће напустит политику"?
Недостаје сљедећа реченица коју не знам напамет, али у њој се крије објашњење и одговор на ово питање.„Замисли, неки лик што држи ланац месница у Бањој Луци хоће да стипендира најбољег студента из РС у
Београду, а то сам, је л' те, ја, без икакве надокнаде! Кретен неки, патриота ваљда...“?

Да, то је размишљање једног студента менаџмента на приватном факултету у Београду. Мислим да је то типична слика, али је још тужније то што се не ради о кретену патриоти, него се ради о веома прорачунатом човјеку који ништа не ради из патриотских побуда
.„Тад није требало пуно шушки, за 100 дојчемарки си мого бојеву главу да увезеш, они само мало прижмире...“?
Тако се причало. Не знам баш за бојеве главе, али се причало свашта.

[DaDole]

„Мене баба васпитала, све по Марку Краљевићу, поштено... Одијела да волим, иш'о би у политику, а не у камион...“?

Па, и мене је баба тако васпитала. Има нас још диносауруса који тако размишљамо

.Надин животни пројекат је да наслика „пејзаж ријека ријеком, праћен поезијом“. О чему се заправо ту ради?
Ради се о лику из драме, који је промашен, као што су промашени сви ликови у драми. То је дјевојка која је умјетничка душа, заробљена у кафани крајпуташици, проводи дане читајући класичну књижевност и свирајући клавир. И сликајући ријеку ријечном водом. Плод тога су, наравно, бијели папири које качи поред дуплерица у кафани у којој живи и ради. То је заправо метафора узалудности умјетности коју сви ми понекад осјећамо

.„Прошлост треба оставити тамо гдје јесте.“
Извукли сте доста флоскула из текста драме.
У увјерењу да сте иза њих крију веће истине. Дакле?Ја, наравно, те флоскуле у драму стављам намјерно. Испричаћу моју идеју, мисао, а ви онда сјеците гдје буде превише.

[DaDole]

Ништа не сијечемо.
Ништа? У реду, онда: мислим да прошлост треба оставити тамо гдје јесте, зато што не вјерујем у историју. Заправо, гледајући оно што сам својим очима гледала деведесетих и спознавши интерпретације тога дијела историје свуда на свијету, схватила сам да је историја жесток лажов и крајње непровјерљива и да представља нешто што можемо само да нагађамо.
А како тек нагађамо о нечему што се догађало у старом Египту, у Христово вријеме, у Првом свјетском рату.
Шта је мислио Гаврило када је повукао обарач?

Назив драме је позајмљен од Настасијевића. Зашто?

Обожавам Настасијевићеве драме, више него његову поезију. И друго – наслов „Код вјечите славине“ ми је био страшно примамљив. Одговара истини да један промашени интелектуалац, који је одлучио да отвори кафану у божијој матери, кафани да име „Код вјечите славине“ из пуке аутоироније. Наравно, његова славина точи алкохол. Настасијевићева драма је сводива и на облик породичне драме, а и мој текст представља управо то, породичну драму.

Срећете ли своје ликове или их домишљате?

Почетак драме је стваран. Та кафана постоји, наравно не са тим именом и није власник који јесте у драми. То је једна страшна рупа поред које се заустављао аутобус који је деведесетих саобраћао на линији Београд – Бања Лука. То је било невјероватно мјесто: власник са стомачином, прљавом поткошуљом, још прљавијом крпом пребаченом преко руке; тужна конобарица у подераним чарапама и кривим штиклама од скаја; „голе“ дуплерице на зиду. Једно од оних мјеста за које сте увјерени да постоји само на филму. И док сам гледала то деведесетих година, путујући из Београда у Бању Луку, помислила сам како би то био изузетан декор за неко драмско дешавање. А онда сам, када сам се доселила у Бању Луку, почела да упознајем локални менталитет и прича се полако склапала. Фабула је, дабоме, измишљена; није стварна.

[DaDole]

Branko Đurić Đuro: Čovjek od sjećanja

[DaDole]

"Evo Đure ponovo, ovog puta s »Bombaj štampom«. Đuro i »Bombaj štampa« snimili ploču. Na njoj devet pjesama. Neke brze, neke spore, neke znate, neke ne znate, a jedna od onih dobrih, starih... "

Vjerujemo da ne treba napominjati da gornji tekst pripada jednoj od trenutno najpopularnijih EPP-poruka. Branko Đurić, ili, kratko, jednostavno i prepoznatljivo - Đuro, ponovo je junak jednog od najgledanijih segmenata programa - TV reklama. U posljednje vrijeme, uz nekoliko verzija spota kojim najavljuje izlazak albuma grupe »Bombaj štampa«, čiji je vođa, kompozitor, tekstopisac, vokalni solista - izgovara i ono famozno »dobar dan«, u takođe zapaženoj reklamnoj poruci...

Sticajem okolnosti, evo Đure ponovo i na stranicama »Vena« rezervisanim za intervjue. Treći put, u razdoblju od godinu dana! Mada je valjan povod za razgovor s njim mogao da bude i njegov ozbiljniji TV posao, popularna »Top-lista nadrealista« (ćega ?), a potom i jedna od najuspješnijih imitacija u ne manje popularnoj »Audiciji« sarajevskih akademaca, interesovanje javnosti, pa i naše, kulminiralo je nezaboravnim TV spotom »Hajdemo u planine« i onom čuvenom »drastičnom razlikom«. Uslijedila je i ljetnja verzija ove ekonomsko-propagandne poruke, a nakon male pauze »Evo Đure ponovo...«

[DaDole]

* Otkud Đuro u rokenrolu?

- Prigodnije bi bilo pitanje otkud u svemu ostalom, jer me je zapravo, rokenrol u sve ovo »uvalio«, kaže Branko Durić i pojašnjava:

- Kad sam počeo da radim s bendom, krenuo sam i u potragu za fakultetom koji bi bio najbliži rokenrolu i koji bi bio nekakva dopuna bavljenju muzikom. Shvatio sam da je to sarajevska Akademija scenskih umjetnosti, i u petom pokušaju uspio sam da se upišem na studij glume. Bio sam u pravu, ASU je zaista bliska rokenrolu...

U međuvremenu sam zapostavio rad s grupom, dogurao do četvrte godine na fakultetu, snimio TV dramu... Sada, kad sam pred krajem studija, i pred krajem snimanja filma »Dom za vješanje« Emira Kusturice, ostalo je dovoljno prostora za moju prvu ljubav - muziku. Konačno smo objavili i dugo očekivanu i najavljivanu ploču.

Razgovoru s Brankom Đurićem prethodi kratak pregled videokaseta, po njegovom izboru. Uglavnom su to snimci »Bombaj štampe« iz novogodišnjeg TV programa, s pjesmama koje su za kratko vrijeme stekle onaj zvučni epitet hit: »Kad si kupin mali motorin« i »Uzalud me podsjećaš«. Prilikom našeg prošlog susreta s Đurom, iznenadila nas je njegova ozbiljnost, ali nam je zato ovoga puta bilo normalno da od njega očekujemo isključivo ozbiljne odgovore. Tema je i dalje muzika.

- Svirao sam u nekoliko sarajevskih grupa. Možda je vrijedna pomena SCH - »Šizofrenija«. Od starta novog primitivizma sam s »Bombaj štampom«, koju su oformili Nedo i Mišo, a koji su i danas članovi benda. Prije nekoliko godina napravili smo nekoliko snimaka koji su se odvrtjeli i u nekim vrlo popularnim emisijama, poput »Hita meseca«. Možda se sjećate jedne dopadljive pjesmice, zvala se »Džoging«. U međuvremenu je Nedo, moja desna ruka, otišao u vojsku. Sada smo, eto, svi na okupu, nas šestorica, a svi zajedno »Bombaj štampa«.

[DaDole]

Bombaj i "bombanje"


* Koliko je traga na vaš rad ostavio novi primitivizam?

- Naša ploča predstavlja zbirku pjesama koje smo stvorili tokom proteklih pet-šest godina. Kao što u svima nama, koji se u šali nazivamo doajenima novoprimitivizma, ima još uticaja tog pokreta, tako ga ima i u meni. Svi mi koji smo sačinjavali taj pokret i danas se bavimo umjetnošću: Zenit je slikar, Nele Karajlić radi sa svojim bendom, ja se, eto, nešto bakćem oko glume i muzike, Elvis Dž. je snimio novi materijal za ploču...

* Šta znači naziv grupe?

- Naziv datira još iz vremena kada su se grupama davala imena koja čudno zvuče. Međutim, u našem slučaju povezan je i s nekakvom metaforom. Bombaj je od riječi bombanje, laž. Moglo bi to sve zajedno da ima veze s nekim bombastičnim i lažnim novinskim vijestima...
* Album »Bombaj štampe« najavljen je prije više od godinu dana. Pitamo Đurića da li je njenom objavljivanju kumovala i njegova evidentna medijska popularnost?!

- Kako da ne. Pomogla je utoliko što nismo imali problema kao slični bendovi, problema u smislu nepovjerenja. Obično kada se kod izdavača pojavi neki novi bend, slijede glasna razmišljanja da li će to proći, da li je komercijalno, hoće li se isplatiti disko-kući... Ja sam kod publike već imao dobar »kredit«, tako da je sve prošlo glatko. Ali, ono što mi je vrlo drago i što moram da kažem je činjenica da su ljudi iz »Diskotona« vjerovali i u ono što je stvorila »Bombaj-štampa«.

* S kakvim je muzičkim znanjem Đuro krenuo u ovaj diskografski poduhvat?

- U osnovnoj školi sam pohađao časove gitare... Od velike pomoći bilo je i znanje stečeno na časovima tehnike glasa na Akademiji. Tamo sam radio i s operskim pjevačima, malo sam popravio svoje glasovne kvalitete, govorne mane i istakao vrline...