Zanimljivi intervjui

[DaDole]

Ovdje ćemo da stavljamo intervjue sa ličnostima koji su nam zanimljivi,ili koji bi mogli da se komentarišu.
Možemo intervju postaviti u nekoliko postova ukoliko je duži.

[DaDole]

Miki Manojlović: Sve više gubimo dostojanstvo

[DaDole]

KO će ovde da razreši šta se sve događalo od kada je Čerčil 1944. shvatio da je Tito vrlo zanimljiv i da će moći da odgovori zahtevima slobodnog, a i neslobodnog sveta iza „gvozdene zavese“ - da će postati tako važan čovek koji će moći da kontroliše sve zemlje na Bliskom istoku koje imaju naftu, i koje svet danas pokušava ponovo da kontroliše. Sve te zemlje nekada su bile nesvrstane, kontrolisane Titom, Nehruom i Naserom. Mi smo zato živeli jako dobro, dobijali smo pare od Amerike, i da Čerčil nije prihvatio Tita kao svog, ko zna šta bismo mi danas bili, gde bi bilo Barandovo, i gde bi bila Ćinećita. Ali, tada se odlučivao jedan ozbiljan vek koji je bio ispred, njegova budućnost, i budućnost svih nas

Ovako za „Novosti“ govori naš poznati glumac Predrag Miki Manojlović, koga publika upravo gleda u novom filmu „Cirkus Kolumbija“

[DaDole]

* Danas bi mnoga poređenja pokazala da su u toj državi ipak postojali nekakav sistem vrednosti i građanska svest?
- Posle Broza, krenula je četvrta-peta liga političara, dogmata, onih koji ništa nisu razumeli, koji nisu primetili ni da je pao Berlinski zid. Nasleđe i navike koje su stečene u poslednjih dvadesetak-tridesetak godina tako su duboke, one su se prenele na drugu i treću generaciju. Postoji još nešto vrlo zanimljivo - ne znam već koja je generacija koja ovde odlučuje o stvarima, a gotovo nijedan proces, ideju, ne dovodi do kraja. Od one posleratne, iz Drugog svetskog rata, do danas. A kad neko preuzme odgovornost, pogotovu državnu, mora da je dovrši do kraja. To je najbitnije, sve ostalo je, kao što vidimo, vrlo loše.

[DaDole]

* Šta je to što sada živimo?



- Živimo vulgarizaciju svega. Sve je urušeno - siromaštvo građana je ogromno, više ne postoji gotovo nikakav sistem vrednosti. Od zdravstva, koje je bazično pitanje svakog društva, a koje se nalazi u potpuno nemogućim okolnostima, do obrazovanja. To više nisu čak ni pitanja standarda, već samopoštovanja. A posledice rata i onoga što je Milošević uradio tek ćemo da živimo - ta generacija tek dolazi da bude na „šutu“ i na „penalu“. Ne moraju čak ni da nose noževe po školama. Dovoljno je što je to potpuno drugačiji način razumevanja i postojanja. Oni će doći sutra.

[DaDole]

* Zbog čega nam izgleda kao da ne postoji politička volja da se bilo šta kvalitetnije menja?


- Mislim da su strukture kojima je nepotreban red, ne samo generalni, nego ni kakav-takav, toliko snažne da nam to onemogućavaju. I onda se sve svede na to da nema političke volje za suštinske promene, što je i najtužnije. To je razlog što ljudi koji žele nešto dobro da urade ovde, odustaju. Koliko naših naučnika ima napolju, ne da bi bili bolje plaćeni i da bi se obogatili, nego da bi razvili nauku. Imaju smisao svog postojanja time što razvijaju znanje, otkrivaju nove stvari i prenose to nekome. Mnogi od njih verovatno bi se i vratili da je ovde drugačije. A oni koji su pokušali da se vrate, odlazili su natrag u inostranstvo zaprepašćeni ovom situacijom

[DaDole]

* Koje su to najveće greške koje su ovde napravljene?


- U svemu su greške, počev od tog izbornog sistema. Šta znači ta kombinatorika, te izborne liste? Evropska komisija nas stalno opominje da nešto nije dobro, a mi ta upozorenja pretvaramo kao da je, u stvari, bilo dobro, i fino je što su nam rekli, baš im hvala. Prethodno smo uradili to što smo uradili. Napravili smo, recimo, čitav niz grešaka u biranju sudija, a mi smo to preokrenuli u kvalitet. Onda se neprestano postavlja pitanje: ko to radi, zašto to radi, koji su to kvalifikovani ljudi koji prave tako kardinalne greške? I šta put ka EU, ovakav kakav jeste, i popločan ovakvim uslovima, u suštini znači, ako se na ovakav način prelazi?
* Šta je ono za šta bi trebalo da se „zakačimo“?


- Iskreno mislim da pripadamo Evropi, da jesmo u Evropi, i da smo Evropljani. Imamo potencijale koji su fantastični, samo ih nekako treba organizovati. To je naša jedina realnost, i treba da se ide ka tome. Oni koji nisu za EU, kakva god da je, ne rade dobro.

[DaDole]

* Da li Evropa zaista ima tako negativan stav prema Srbiji, kako se u delu javnosti stalno govori, i da li nam lupa „packe“ jer nas, u stvari, ne želi?


- To je apsurdno pomisliti. U kontekstu generalne globalizacije, naravno da Evropa želi da budemo deo nje. Zašto da ne budemo u EU, kad je to za obe strane bolje i jednostavnije. Ima nešto što ljudi ovde nikako da shvate, a to je da u Evropi postoje ozbiljne vrednosti koje se moraju poštovati. Tamo se došlo do toga da su prethodne generacije osvojile neke vrednosti, pa ih sledeće generacije poštuju. Ovde, nažalost, to ne postoji, jer prave vrednosti nisu ni izgrađene. Kako onda da poštujemo nešto što nemamo, što nismo napravili.

[DaDole]

* Uglavnom su nam poznate naše šanse za ulazak u Evropu. Da li je, s druge strane, i Evropa imala šansu kod nas?
- To je drugi deo priče. Evropa je imala šansu 1995, kada su završeni ratovi u bivšoj Jugoslaviji. Ono što je tada trebalo da kaže jeste - slušajte svi, dolazite ovamo, primljeni ste tu i tu, i biće ovako, po našim standardima. Na taj način, politički inspirisanom odlukom primljene su u EU Rumunija i Bugarska. Ovako, izgleda da se na ovim prostorima eksperiment, u stvari, nastavlja. Moguće je i da svi uđemo u Evropu, i da ne uđemo, i da do istinskog ispunjenja svih uslova čekamo sledećih dvadeset godina. Mi imamo i problem sa Kosovom, koji ne možemo da rešimo. Sa Hrvatima ih rešavamo, što je jako bitno, i to veoma cenim, kao i sa BiH. Ali, doći će i pitanje Kosova, koje će EU jednog trenutka verovatno postaviti. Ne znam ko će taj zahtev ispuniti od naših političara, ko će biti taj neko ko će reći „da“. A time se neće pomeriti ni gradovi ni njive.
* Postoji li stranka za koju biste kao građanin glasali na sledećim izborima, sa istinskim poverenjem da će nam doneti nešto bolje?
- Ne.

[DaDole]

* Koliko ima istine u tvrdnjama da poslednjih godina stalno glasamo za manje najgore od najgorih?


- Do sada je uglavnom tako bilo. Sve stranke imaju tako ozbiljne nedostake, viđene i dokazane, i tako male rezultate. Ovde se ipak nešto događa - dolazi do omasovljenja i akumulacije tog višegodišnjeg nezadovoljstva, ozbiljnog razočaranja koje je veliko, i to će novi izbori pokazati. Lično, nikada nisam smatrao da ćemo odmah posle Miloševića stvoriti divnu državu. Razumem procese, oni traju, ali je bitno da budu pozitivni, ne negativni. Postoji zanimljiva stvar kada govorimo o politici - kakva god da je stranka na vlasti, ako je dugo tu, ona nije dovoljno dobra i postaje loša u svesti ljudi.
* Šta je ono što naši političari ne razumeju, i na čemu stalno padaju?


- Ima toliko državotvornih prilaza politici, kao što je DSS, i to Vojislav Koštunica ume da objasni. Sada imamo SPS koji sa Dačićem pokazuje nešto što je naučio, jer zna kako se vodi država - kad nešto kažu, to i urade. Imamo radikale koji su bili potpuno neprihvatljivi, deo njih sada su nova, velika stranka koja nekim građanima postaje sve prihvatljivija. Naprednjaci se promovišu kao proevropska partija, iz njihove retorike deluje kao da su promenili težište, iz krajnje desnice u neki centar, a možda su čak i prešli centar. Možda je DSS više desno od njih u ovom trenutku. Naravno, imamo i DS, koja je najviše obećavala u trenutku stvaranja, čije rezultate vidimo. Ostale stranke stalno se pitaju hoće li, ili neće, preći cenzus, ali one su najvažnije.

[DaDole]

* Kakav je vaš lični osećaj naše svakidašnjice?
- Mislim da to što kažem i ovo o čemu pričamo, ne vredi ništa, nema nikakvog značaja, iako sam u jednom trenutku verovao da imam mogućnosti kojima mogu doprineti u stvaranju nečeg dobrog. Smatram da ljudi koji to mogu i znaju treba da čine, pogotovu u državi koja funkcioniše u višegodišnjem razaranju svih vrednosti. Ali, generalno, što se mene tiče, uverio sam se da se ovde društveno koristan rad očigledno smatra nepotrebnim. Jedino kome je to važno jesu ljudi sa hendikepom, iz nekih ugroženih socijalnih grupa. Taj rad u Radionici integracije je moja potreba, i ono najvažnije na čemu sam angažovan, pored svoje profesije.

[DaDole]

* ZAŠTO teški istorijski procesi kod nas toliko dugo traju?
- Ti procesi traju još od stvaranja prve zajedničke države SHS, koju su želeli svi narodi. Bila je to stvarna potreba, ne ideja. Ali, nismo imali Garibaldija i to je šteta. Nekog ko je umeo da objedini, i kad se pomene jedna zemlja, da se kaže ta i ta država, a iz te i te regije sam. Ovde je došao „Brindizi“ , iliti Broz, Joška, koji je na spoljnom planu bio Žan Žak Ruso, a na unutrašnjem, čovek 19. veka. Napraviti tako malu zemljicu, i ne dozvoliti stvaranje jedne nacije, bili su ozbiljni geostrateški i politički potezi za daleku budućnost. Oni koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni nisu bili na svim popisima. „Brindizi“ to nije dozvolio, posledice njegove strategije još živimo, i bojim se da ćemo još dugo živeti. A Garibaldi je, sa svim što je stvarao i što se događalo, ipak napravio državu „Italia mia“. I to je to. Svi pevaju tu himnu, iako sever i jug govore jezikom koji se dosta razlikuje, neprestano su u antagonizmu, ali imaju osećanje domovine i nacionalnog pripadanja.

[DaDole]

ŠTA bi danas moglo da pokaže da bolja sutrašnjica za nas stvarno postoji?
- Najbrži i jedini mogući način da se stvori takvo verovanje, radi se kroz ono što se zove kultura. A kultura nije samo davanje i ulaganje u institucije kulture. Kultura je sve - od čovekovog mišljenja, života, načina osećanja, vaspitanja, odevanja... Samo ona daje nadu, i taj široki, otvoreni put da i bez ulaganja „Fijata“ i prodaje „Telekoma“ ovde može da bude malo bolje. Kultura je brava za smisao postojanja i eventualnog dostojanstvenog življenja, koja je vekovima otvarala i ubrzavala sve procese. Ovde se time bavi vrlo malo ljudi, koji očigledno nemaju političku podršku. Primer je i pokušaj da se donese zakon o kinematografiji. Kakav zakon, kad je ovako odlično! Nemoj da nam smetaš, Manojloviću! U reakcijama političara oko ovog problema čuo sam i da je neko rekao: „Pa šta hoće? Ako država daje pare za film, ima prava i da se meša.“ To je ozbiljno nerazumevanje o tome šta je dužnost politike.

[DaDole]

Miodrag Krivokapić:
Zatvorili smo se u svoje avlije

[DaDole]

* Šta mislite o trenutnoj situaciji u kulturi?


- Očekujem puno od Tasovca, ako mu budu dali dovoljno vremena i prostora da nešto uradi. Nije normalno da u deset sezona promenim devet direktora Drame u Narodnom pozorištu! Niko od njih i nije mogao da sprovede ono što je zamislio. Za to vreme samo je Ivana Dimić, kao direktor Drame, okupila ansambl i pitala šta misli o repertoaru. Eto, ja sam nedavno iz novina saznao šta će se ove godine raditi u Drami. Elementarna je stvar da se mi u kući o tome bar informišemo.

[DaDole]

Kakav je vaš stav o nacionalnim penzijama?


- Odlično je da postoje, iako ne shvatam određene stvari, poput činjenice da neko sam sebe predlaže za nacionalnu penziju. Mene bi bilo sramota. Valjda bi to trebalo da rade institucije, udruženja filmskih i pozorišnih umetnika, Kinoteka. Ljudi se školuju godinama, vežbaju po sedam sati dnevno, edukuju celog života i - jedva mogu da prežive. A sada je i estrada postala umetnost. Oni napune salu ili dovedu deset hiljada gledalaca, naplate karte i - dobiju nacionalnu penziju. Pa, tu penziju mogu da zarade na svakoj svadbi!

[DaDole]

* Na našoj sceni odavno nema subverzivnog teatra s kritičkim odnosom prema svom vremenu?

- U doba kada sam se kao student (a to je bilo posle 68-ških događaja) bavio pozorištem, postojao je omladinski alternativni teatar koji je preispitivao stvarnost. Posle su se izgubili, tu baklju je preuzeo KPGT i pozorište "Pod razno". Ipak, nedavno sam jednu takvu predstavu gledao u Dadovu, u režiji Kokana Mladenovića. I posle dugo vremena video nešto što je živo, što vodi dijalog sa stvarnošću, što ukazuje na stvari na koje smo već oguglali. Kad to odgledate kondenzovano, u sat i po, shvatite koliko je ubojito.

* Kako ocenjujete savremenu pozorišnu kritiku?

- Danas je pročitam ili ne pročitam. Često je površna i neodgovorna, pa može da uzdrma samopouzdanje mladih ljudi. A ovaj posao se bez samopouzdanja ne može raditi. Lično, Vladu Stamenkovića doživljavam kao našeg poslednjeg velikog kritičara. Mislim da više nema relevantne kritike. Možda sam se ja mimoišao sa vremenom, ali Stamenković je za mene bio poslednji autoritet. Takvih je sve manje u svim oblastima, a lepo je imati autoritete i uzore. Ipak, na svu sreću, još ima ljudi koji se pozorištem bave na ozbiljan način.

[DaDole]

Koja imena izdvajate?


- Volim Nikitu Milivojevića, Kokana Mladenovića, veoma poštujem i Egona Savina, s Ljubišom Ristićem sam radio i žao mi je što više ne režira. I među mlađima ima dobrih umetnika, mnogo je i kolega glumaca koje uvažavam. U Narodnom ima odličnih glumaca, mada mladima vreme ne ide naruku. Zato mladost ima hrabrost, to je njihova prednost. Mislim da nije dobro ni kad se u pozorištu previše radi, zaguši se repertoar. Voleo bih da je manje naslova, a više velikih, ansambl predstava. Ako je na sceni "Raša Plaović" trideset naslova, znači da se svaka predstava igra samo jednom mesečno. To je stres za umetnike. Ne mislim da je dobro ni kao na Zapadu izvoditi istu predstavu svaki dan. Potrebno nam je nešto između.

[DaDole]

* Savremenost je odlika i teksta koji trenutno radite?
- "Naši sinovi" su prilično mračan komad. Jedna familija se raspada, završava u bedi. Ne prolazi bolje ni ona druga, skorojevićka, mada se pisac njom mnogo ne bavi. Živimo u takvim vremenima. Pamet se povukla, a to nije dobro. Bilo bi najbolje kada bi se angažovali - najbolji. Ali, iz moralnih skrupula nisu spremni da participiraju u društvu, u surovoj prvobitnoj akumulaciji kapitala. Svaka čast onima koji su se obogatili na svojoj pameti. Nažalost, takvih je malo. Davno, kad sam studirao prava, imao sam ispit iz političke ekonomije. Učili su nas razlici između socijalizma i kapitalizma, o tome kako se u kapitalizmu prisvaja višak vrednosti. U našem kapitalizmu, nažalost, viška vrednosti nema. Živimo na kreditima. Statistika je čudo, sa imaginarnim novcem u budžetu. Problem je što živimo sa stvarnošću. Naše društvo odvaja neka sredstva za kulturu, ali ja ne bih bio u koži onog ko ih raspoređuje iz tog malog kolača. Sizifov je to posao.

[DaDole]

Darko
Cvijetić,glumac,režiser i pjesnik
Ponovo ćemo morati savladavati najbanalnije riječi