Приче о Богу и људима

[причалица]

Далеко у шуми у једној старој испосници, живео је монах који се био заветовао на ћутање. На вратима његове келије стајао је натпис:
"Они који су спознали истину не говоре. Они који говоре о њој нису је спознали."
Нико од монаха није разумео те речи, а онај који им је то могао објаснити био се заветовао на највећи подвиг - ћутање.
Прошло је много година и стари монах се спремао напустити овај свет. Као сви прозорљиви мудраци, унапред је знао да му се ближи крај. Решио је да прекине подвиг ћутања да би се опростио са братијом.
Када су га замолили за благослов и љубили му руку, један од њих није више имао стрпљења и упитао је одмах старца.
- Молим Вас да ми објасните нешто, шта значе оне речи на вратима испоснице: "Они који су спознали истину не говоре. Они који говоре о њој нису је спознали?"
Старац се само благо насмејао и упитао их све: "ко је од вас осетио мирис руже?"
Збуњени монаси су почели чудно да га гледају, одговоривши у глас: "па сви".
- А ко ми га речима може описати? - упита старац.
Само су се погледали и поклонили великом старцу.

[причалица]

Један човек је отишао код фризера да се ошиша и обрије. Како је фризер почео да ради, почели су разговарати. Разговарали су о много ствари и о различитим темама, да би се на крају дотакли и теме Бога.
Фризер рече: „Ја не верујем да Бог постоји.“
„Зашто то кажете?“, упита га муштерија.
„Знате, довољно је да изађете на улицу и схватите да Бог не постоји. Реците ми, ако Бог постоји, да ли би било толико болесних људи? Да ли би било толико напуштене деце? Ако Бог постоји, не би било ни патњи ни бола. Не могу замислити Бога који би дозволио све ове ствари.“
Муштерија промисли на моменат, али не одговори ништа, не желећи започињати расправу.
Фризер заврши са својим послом и муштерија напусти радњу. Само што је изашао из радње, виде на улици човека са дугом, непочешљаном, прљавом косом и необријаном брадом, изгледао је прљаво и запуштено.
Муштерија се врати назад у радњу и рече фризеру: „Знате шта? Фризери не постоје.“
„Како можете то рећи?“, упита изненађени фризер. „Ја сам ту, и ја сам фризер, и управо сам вас шишао и бријао!“
„Не!“, викну муштерија. „Фризери не постоје, јер ако постоје, не би било људи са прљавом дугом косом и необријаном брадом, попут овог човека на улици.“
„Ах, али фризери ипак постоје! Те ствари се дешавају јер људи не долазе код мене.“
„Тачно“, потврди муштерија. „Управо тако! Бог, такође, постоји! Лоше ствари се дешавају кад људи не иду к ЊЕМУ и кад од ЊЕГА не траже помоћ … Због тога постоји толико патњи и бола у свету“.

[причалица]

Мртва Црква

"У једну малу варошицу дошао је нови пастир. Одмах је одлучио, да у првих пет дана обилази домове и породице, да би се представио варошанима позивајући их на његово прво богослужење које ће одржати у недељу.
Када је недеља дошла, црква је била потпуно празна. Нико није дошао. Онда је пастир одлучио да у локалне новине стави оглас. У огласу је писало: „Због смрти цркве у нашем граду, свако од нас је дужан да присуствује њеној сахрани. Сахрана ће се обавити у недељу, после подне. Пружимо нашој цркви пристојну хришћанску сахрану.“
У недељу после подне велико мноштво знатижељног света окупило се на „сахрани“. Испред проповедаонице у цркви налазио се један затворен мртвачки сандук окружен цвећем. Када је пастир одржао своју малу проповед, уобичајену за овакве прилике, отворио је сандук и позвао заједницу да приђу и одају последњу почаст њиховој преминулој цркви.
Људи су били веома знатижељни да виде шта је у сандуку, тј. како изгледа леш „мртве цркве“, па су почели да устају и у реду прилазили сандуку. Чим је погледао у сандук сваки „ожалошћени“ брзо је одврћао свој поглед и погнуте главе, и са осећајем кривице би одлазио. Пастир је у сандук поставио велико огледало, у коме је свако могао да види свој лик."

[причалица]

ПРИЧА О ДВА СРЦА - УДАЉЕНА И БЛИСКА

Једном је учитељ питао своје ученике:
– „Зашто људи вичу кад су љути?“
Ученици су размишљали неко време:
– „Зато што изгубимо стрпљење – зато вичемо“ – рече један.
– „Али, зашто би викао ако је особа поред тебе?“ – пита учитељ – „зар није могуће говорити тихо и лагано?“
Ученици су давали још неке одговоре, али ниједан није задовољио учитеља.
Напослетку је објаснио:
– „Када су две особе у свађи, љутите, њихова се срца јако удаље… Зато морају викати једно на другога, да њихов крик премости удаљеност и да се могу чути. Што су љући, гласније морају викати, јер је удаљеност међу њима све већа.“
Потом је учитељ питао:
– „Шта се догоди када се две особе заљубе? Не вичу један на другога, већ говоре тихо и нежно. Зашто? Њихова срца су веома близу. Удаљеност међу њима је веома мала. А шта се догоди када се још више заљубе? Не говоре. Само шапућу и још више зближују у својој љубави. Коначно, не требају више ни шапат. Само се гледају и то је све. Такве су две особе које се воле.“
Онда је рекао:
– „Када се свађате, немојте дозволити да се ваша срца удаље, не изговарајте речи које би вас могле још више удаљити, јер ће доћи дан када ће удаљеност бити тако велика, да више никад неће бити пута назад.“

[причалица]

Питао ме један дечак:
— Оче, да ли ти је некад неко признао да је извршио убиство?
Одговорио сам:
— Да!
— И ниси се скаменио?
— Нисам се скаменио.
Изненађено ме је погледао:
— Озбиљно?
— Озбиљно.
Камо среће, да ми је само један човек исповедио тако нешто... Многи људи носе велики терет и у савременом свету је тако много проблема. Ако све то не будемо држали у себи, ако све то предамо Христу, нећемо страдати и мучити се. Христос преузима наш терет, јер је Он «јагње Божије», Он носи на својим плећима грех читавог света, па и наша сагрешења. Христос је заправо онај, који све то преузима на себе, а ми само само Његове слуге, наспрам Христоса, који прима под своје окриље сваког човека. То не говорим само као верник, који се исповеда једанпут у 2-3 месеца, већ као исповедник са стажом од 35 година, који је исповедио хиљаде људи. Светој тајни исповести, коју извршавамо и по 50 пута на дан до изнемоглости, присуствује сам Христос, у то сам убеђен. Ми смо стални сведоци тога: Он прима људе, Он слуша људе, Он им одговара, Он их исцељује, а ми смо само посматрачи. Духовник је нешто попут благајника у банци. Кроз његове руке свакодневно пролазе милиони динара, али они не припадају њему. Он их само пажљиво бележи и шаље шефу, једнставно испуњава своју радну обавезу. Тако је и духовник сведок, он сведочи у цркви о Божијем присуству, он је оруђе, којим се служи Бог. Христос изврашва велику тајну спасења и исцељења, Он је тај који одговара на сва наша питања и недоумице.

Митрополит Атанасије Лимасолски