Приче о Богу и људима

[причалица]

Идеја ми је да овде постављамо приче о људима, њиховој доброти, вери у Господа, љубави...приче би требало да буду поучне, занимљиве, мудре...ако се може

[причалица]

Господ говори човеку

Да ли си кадгод размишљао, сине, да Ја знам твоје невоље и твоје патње, и борбе твоје, и слабости твог живота? Ја знам твој кукавичлук, грехе твој, и упркос томе кажем ти: ”Дете моје, дај Ми твоје срце и љуби Ме такав какав јеси!”

У сваком тренутку и у свакој ситуацији у којој се налазиш, у одушевљењу или потиштености, у верности или неверности, љуби Ме такав какавв јеси!

Ја хоћу љубав твог сиромашног срца! А ако чекаш да будеш савршен, тада Ме никад нећеш љубити. Зар Ја не бих могао из сваког зрна песка створити анђела Серафима који зрачи чистотом, племенитошћу и љубављу? Зар Ја нисам свемогућ? Иако се Мени свиђа да занемарим ова изванредна бића и дам предност и вредност сиромашној љубави твога срца, нисам ли Ја увек господар твоје љубави?

Дете моје, допусти да те волим! Ја хоћу твоје срце! Свакако, Ја ћу те временом преобразити, но данас и увек, љуби Ме такав какав јеси!

И ја желим да ти ово чиниш! И желим видети, такође, како из дубине расте твоја љубав! Ја љубим, такође, у теби и твоје слабости, а љубим, такође, и љубави сиромашних и бедних. Ја желим да из срца бедних чујем непрекидни зов: ”Господе, ја Те љубим!”

Ја једино желим песму твог срца, а не желим твоју мудрост и таленте. Само је једно за Мене важно - да видим како радиш са љубављу! Кад бих ти Ја њих дао, ти би тако слаб, њима хранио своје самољубље. Ја бих те могао одредити и за велике ствари, али не! Ти треба да будеш бескорисни слуга. Штавише, Ја ћу ти одузети и оно мало што имаш, јер Ја сам те створио само за љубав!

Данас стојим пред вратима твог срца као просјак. Ја, Цар царева! Ја куцам и чекам, пожури да Ми отвориш! Не позивај се на своју беду! Када би ти потпуно могао схватити своје сиромаштво, ти би умро од бола! И оно што би Ме заболело, јесте управо то, када бих видео да сумњаш и губиш поверење у Мене!

Желим такође да мислиш на Мене сваког сата, и дању и ноћу! А такође желим безначајне послове да обављаш из љубави према Мени! Рачунам на тебе да ми дарујеш радост и не брини се што не поседујеш такве врлине! Ја ћу ти даровати Моје! Ако будеш патио, Ја ћу ти дати снагу! А ако Ми дарујеш љубав, тада ћу Ја теби дати толико много, да можеш љубити далеко више него што и можеш сањаш. Мисли на то, да Ме љубиш такав какав јеси!

И нека дође што хоће! Не чекај да будеш свет да би ме могао љубити, онда ме никада нећеш љубити!

А сад, дете Моје, иди, иди, и љуби Ме такав, какав јеси!

[причалица]

Bajka o ljubavi

Početak priče ide daleko u prošlost, kada je neki muškarac kaznio svoju petogodišnju ćerkicu, jer je izgubila neku vrlo dragocenu stvar, a para je u onom vremenu bilo vrlo malo.

Bio je Božić. Sledećeg jutra je devojčica donela malu kutiju na poklon i rekla: “Tata, to je za tebe.”

Tati je bilo vrlo neugodno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra nema ničega, jako se naljutio. Ćerkicu je prekorio: “Ako nešto pokloniš, očekuje se da se u kutiji nešto nađe!”

Devojčica ga je žalosno pogledala i s suznim očima rekla: “Tata, ali nije prazna. Do vrha sam je napunila poljupcima samo za tebe.”

Tata je bio ganut. Kleknuo je pred ćerkicu, jako je zagrlio i zamolio je za oproštaj. Do kraja života čuvao je tu kutiju pored kreveta i uvek, kada se osećao izgubljeno i očajno, uzeo je, otvorio, i iz nje uzeo jedan poljubac i setio se ljubavi koju je ćerka spremila unutra.

[причалица]

Љубав

Дошао један молитвеник старцу и рекао:

- Желим да нађем пут ка Богу. Помози ми!

Старац га је пажљиво погледао и упитао:

- Реци ми најпре, волиш ли некога?

Гост одговори:

- Не занимају ме световне ствари, љубав и остало. Желим да приђем Богу!

- Размисли још једном, молим те, да ли си у свом животу волео неку жену, дете, било кога?

- Рекао сам већ једном, да ја нисам обични мирјанин. Ја сам човек који жели да спозна Бога. Ништа друго ме не интересује.

Старчеве очи испунише се дубоком тугом и одговори му:

- Онда је то немогуће. Најпре мораш да спознаш, како је то стварно, заиста волети некога. То ће ти бити прва степеница ка Богу. Питаш ме за последњу степеницу, а ниси ступио још ни на прву.

[причалица]

Priča o tri sina

Tri žene sretnu se kod bunara gde su došle po vodu. Zapričaju se o svojim sinovima.

- Trebali biste čuti moga sina! Kako samo prekrasno peva, kao slavuj!

Druga žena se hvali:

- A da samo vidite moga sina, kako je visok i snažan! Kada baci kamen uvis, on skoro dotakne oblake!

Treća žena samo ćuti. Na to je druge dve počnu provocirati:

- A tvoj sin?

- Ne znam šta bih vam pričala. Moj sin je mlad, običan dečko, kao i mnogi drugi.

Žene se upute kući noseći teški teret vode na glavi. Treća žena je i dalje ćutala osećajući se neugodno pored dve žene. Sunce je sve žešće pržilo, teret je bio sve teži. Odjednom žene ugledaju na ulazu u selo svoja tri sina.

- Počujte kako moj sin lepo peva! - usklikne prva pokazujući na svog sina koji je sedeo na zidiću i zaneseno pjevao.

- Pogledajte moga sina - ushićeno će druga - kako visoko baca kamen. Divota!

Treći sin potrči prema svojoj majci i uzme joj teškiteret s glave.

[причалица]

За јагњетом иде овца

Некоме човеку, који је срцем био удаљен од Бога, умре син јединац. Отац је био у очајању због смрти сина. Па пошто нигде није могао наћи утеху и олакшање своме болу, он дође неком духовнику, па се поче жалити на Бога: ''Какав је то Бог који нема милости према мени?'' Одговори му духовник: ''Чуј ову истиниту причу коју ћу ти испричати.''

Кад сам био у Светој Земљи, видео сам како чобани не иду за овцама него пред овцама. И овце гледају свога пастира и следују њему ма куд он да пође. Једнога дана видим ја како неки чобанин хоће да преведе своје стадо преко потока. Пође чобанин напред и пређе поток, али овце стоје на обали и не усућују се да загазе у воду. Чобанин с друге стране ваби овце, маше штапом, даје им знаке, да би се кренуле, али овце никако да крену преко воде. Тако је то дуго потрајало. Онда се чобанин досети, па се врати овцама и узме једно јагње на руке, па опет пође преко потока. Заблеји јагње на рукама чобановим, а овца, мајка онога јагњета, одговори блеком, и одмах крочи у воду, а за њом кретоше и све остале овце.

– О мој брате! Можеш ли извући за себе поуку из ове приче? Колико и колико је пута Бог давао теби знаке да би му се приближио, али ти ниси зато хајао. Гледај сада за сином и приближи се ономе који ти је узео сина. Није то Његова немилост, него једини преостали начин да теби отвори очи и да те спасе.

[причалица]

Šoljice za kafu

Grupa bivših studenata, sada već uspešnih poslovnih ljudi, okupila se kako bi posetili jednog starog profesora s faksa. Razgovor je ubrzo prerastao u pritužbe o umoru, iscrpljenosti, stresu na poslu, u porodici i na svakom životnom koraku.

Profesor ih je slušao s punom pažnjom i saosećanjem. "Čini mi se da vam treba šoljica dobre kafe", rekao je i povukao se u kuhinju.

Vratio s velikim loncem iz kojeg se pušila kafa i celim asortimanom šoljica. Svaka je bila drugačija. Bilo je tu porculanskih, plastičnih, staklenih, papirnatih, kristalnih, keramičkih... Neke su izgledale skupoceno, kao da su stigle s dvora poslednjeg kineskog cara, druge su izgledale sasvim obično, treće su bile okrnjene i polupane...

"Poslužite se."

Kad su svi bivši studenti imali šoljicu u ruci, profesor je primetio: "Lepe i skupocene začas su planule." Na stolu su ostale, nedirnute, ružne, obične i jeftine šoljice. Nastavio je: "Za sebe želite samo najbolje... Što vam je ujedno i izvor stresa."

"A ipak, izgled šoljice ne čini kafu ukusnom. Lepša posuda obično je samo skuplja, a katkad i zamagljuje ono što ispijamo. Svima vam je u stvari trebala dobra kafa, a ne šoljica. Ipak ste posegnuli za najboljom… A onda ste nastavili merkajući tuđe šoljice."

"Kad se uhvatite u vrtlog stresa i nezadovoljstva, setite se da je kafa poput života. A posao, novac i položaj u društvu... - poput šoljice. Alati za držati život. Šoljica ne definiše, niti menja kvalitet života koji živimo."

"Ponekad, koncentrišući se samo na šoljicu, propustimo uživanje u kafi. Pijete kafu, a ne šoljicu. Najsrećniji ljudi nemaju sve najbolje, oni izvuku najbolje od svega. Žive jednostavno. Govore ljubazno. Vole velikodušno."

[причалица]

Blizanci u materici razgovaraju...

- Veruješ li u život posle rođenja?
- Naravno, sigurno postoji nešto nakon rođenja.
- To je glupost. Nema života posle rođenja. Kako bi taj život uopšte izgledao?
- Ne znam tačno, ali uveren sam da će biti više svetla i da ćemo moći da hodamo i jedemo svojim ustima...
- To je potpuna glupost. Znaš da je nemoguće trčati i jesti svojim ustima, za to imamo pupčanu vrpcu. Kažem ti, posle rođenja nema života.
- Pupčana vrpca je prekratka. Uveren sam da postoji nešto posle rođenja. Nešto sasvim drugačije od ovoga što živimo sada.
- Ali niko se nije vratio odatle. Život se posle rođenja završava. Osim toga život nije ništa drugo do postojanje u uskoj i mračnoj okolini.
- Pa ne znam baš tačno kako izgleda život posle rođenja, ali ćemo u svakom slučaju sresti našu mamu. Ona će zatim brinuti za nas.
- Mama?! Ti veruješ u mamu? Pa gde bi, po tvome, ta mama bila?
- Svuda oko nas, naravno. Zahvaljujući njoj smo živi, bez nje ne bi uopšte postojali.
- Ne verujem. Mamu nisam nikada video, zato je jasno da ne postoji.
- Da moguće, ali ponekad, kad smo potpuno mirni, možemo je čuti kako peva i miluje naš svet. Znaš, uveren sam da život posle rođenja zapravo tek započinje..."

[salel]

DIVNE su ove gornje pouke. Evo još jedne.

"Razgovor sa Bogom"


"Dakle, ti bi želeo da razgovaraš sa mnom?" reče Bog.

"Ako imaš vremena" rekoh.

Bog se nasmeši."Moje je vreme večnost" .

"Šta si me hteo pitati?"

"Šta te najviše iznenadjuje kod ljudi?"

Bog odgovori:

"Što im je detinjstvo dosadno. Žure da odrastu, a potom bi želeli ponovo biti deca.

Što troše zdravlje da bi stekli novac, pa potom troše novac da bi vratili zdravlje.

Što razmišljaju usko o budućnosti, zaboravljajući sadašnjost. Na taj način ne žive ni u sadašnjosti ni u budućnosti.

Što zive kao da nikada neće umreti, a onda umiru kao da nikada nisu živeli."

Bog me primi za ruku. Ostadosmo na trenutak u tišini.

Tada upitah: "Kao roditelj, koje bi životne pouke želeo da tvoja deca nauče?"

Osmehujući se, Bog odgovori:

"Da nauče da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli. Mogu samo voleti. Da nauče da nije najvrednije ono što poseduju, nego ko su u svom životu. Da nauče kako se nije dobro uporedjivati s drugima ... Da nauče kako nije bogat onaj čovek koji najviše ima, nego onaj kojem najmanje treba. Da nauče kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno biće, a potom su potrebne godine da se izleči. Da nauče opraštati.... tako da sami opraštaju. Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nežno vole, ali to ne znaju izreći niti pokazati. Da nauče, da se novcem može kupiti sve. Osim sreće i ljubavi. Da nauče da dve osobe mogu promatrati istu stvar, a videti je različito. Da nauče da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima ... a ipak ih voli. Da nauče kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi opraštati.

Ljudi će zaboraviti šta si rekao.
Ljudi će zaboraviti šta si učinio.
Ali nikada neće zaboraviti kakve si osećaje u njima pobudio."

[причалица]

Proslo je dosta vremena od tog doba, mada ne toliko da bi ova priča bila zaboravljena.

Na vrhu brda stajala je kuća bake Lenke, kako su je meštani iz podnožja brda od mila zvali - baka Lena. Živela je sama na toj visoravni i nije imala nikog ali su je svi u selu smatrali svojom bakom.

Jednog dana dok je baka sedela na svojoj terasi na planini, ugleda neregularne turske vojnike Bašibozluk, koji su se približavali selu. U svom dugom životu nekolko puta se sretala sa njima i uvek je jedva živu glavu izvukla.

Povika iz sveg glasa da upozori meštane sela.
Ali uzalud - starost, strah i umor nisu joj dozvoljavali. Počela je da je hvata panika a pred očima su joj se već priviđali užasni prizori. Nemoguće je da siđe do sela. A i da siđe, ne bi stigla na vreme.

U jednom trenutku starica se okrenu ka svojoj kući koja je stajala visoko na brdu i videla se iz svakog dela sela. Brzo uze metlu, upali je i baci na tavan svoje kuće.
Stara građa buknula je velikom brzinom.

Naravno svi su meštani potrčali da gase kuću i spasli se od skoro sigurne smrti. Jedan od meštana upita baku ''Pa vi ste da bi nas spasli žrtvovali svoju kuću?''

Lena odgovori: ''ČOVEK JE KUĆA, koju niko ne može ponovo napraviti. Nisam vas ja spasla, već vaša dobrota i briga za jednu staricu.''

[причалица]

Има ли данас правих Хришћана?


Има их, има пуно. Да их нема, сунце би се јарко угасило. Јер нашто би тако скупоцено кандило светлило једном зверињаку?
Требало би мени много хартије да испишем дивне примере правих хришћана, које сам само ја срео у животу. И теби много времена да читаш и душу своју наслађаваш. За сад огледај себе у овом једном примеру.
Били смо прошлог лета у Мачви. На једној малој станици чекали смо воз. Ја смотрих једну старицу сељанку покрај шина. Увело старачко лице, но обасјано оном чудном тајанственом светлошћу, која се често запажа на лицима духовних људи. Упитах је:
- Кога чекаш, сестро?
- Пааа, кога ми Господ пошље, рече она.
Из даљег разговора сазнадосмо ово: сваки дан она долази на станицу да види да ли ће бити неки сиромашни путник који би потребовао хлеба и конака. Па кад се такав деси, она би га примила радосно као од Господа послата. И водила би га својој кући, која је ту на један километар даљине.
Још разумесмо из разговора, да она чита Свето Писмо, и одлази у цркву на службе, и пости, и држи сав закон Божији. Њени суседи после нам рекоше, да је та жена права светица.
На крају ја покушах да похвалим њено јеванђелско гостољубље. Но пре него ја доврших она уздахну и рече:
- Зар нисмо ми Његови гости сваки дан, целога живота? И сузе јој се засијаше у очима.
О милостива и слатка душо народна! Мој млади пријатељу, ако се зовеш учитељем народним, можеш се често и постидети, но ако се зовеш учеником народним, нећеш се постидети никада.
Света милост Божија нека те обасја.
† Свети Николај Србски †

[причалица]

Два крчага
Једном се брат пожалио старцу:„Ава, ево, често молим свете оце да ми дају поуке за спасење душе. Али касније се не сећам ничега од онога што ми говоре."
Старац је имао два крчага и рекао је брату:„Иди, узми један од ових крчага, налиј у њега воду, опери га, воду излиј, а посуду постави на место наопако."
Брат је тако и урадио. Затим је по заповести старца поновио то и други и трећи пут.
И онда старац рече:„Донеси обе посуде овамо."
Кад их је брат донео старац упита:„Која од ове две посуде је чистија?"
Брат је одговорио:„Наравно, она у коју сам наливао воду и све време је прао."
„Исто тако и душа, сине мој, која често чује реч Божију, иако не задржава у сећању много
од онога што чује," рече старац, „свеједно се чисти више од оне која никад не пита и не чује реч Божију."

[причалица]

Мали Христов војник

Може ли се наоружан у храм? Верујем да ће многи рећи да не може и ја ћу се сложити са њима. Али наоружања могу бити разна; између осталог и невидљива. И може да се деси - примери сведоче - да су они, који би улазили невидљиво наоружани, бивали видљиво разоружани, а они, који би улазили видљиво наоружани, одлазили би невидљиво разоружани.
А на Бадњи дан уђе у храм дечак „наоружан" борбеним мислима због пуцаљке у рукама, и који, по речима његове мајке, није другачије ни хтео да дође, а који би љубављу разоружан. Заједно са њима дошао је и дечаков старији брат, као и брат му близанац.
И, наравно, тако „опремљен" нашао се тик уз мене, па сам могла изблиза и веома детаљно да осмотрим и њега и играчку коју је понео.
Свог пластиканера је превртао по рукама, разговарајући се са браћом и при том тражио најповољније место да га „паркира". Мајка му је стално добацивала да га стави у кесу, јер „томе" није место у храму, а он се трудио да јој у једном удовољи: наиме, хтео је да га склони, али му начин како да то учини није одговарао - он је желео да и „склоњен" буде њему при руци. За тај маневар му је, по мангупски, недостајао џеп у унутрашњем делу јакне, како је он то већ негде видео на ТВ-у да се ради.
Како служба још није почела, а мали ми саговорник би занимљив, (услед моје немоћи да се одупрем дечијем мудровању), то се ја упустих са њим у разговор.
Причалица: А како би било да „то" ставиш у спољашњи леви или десни џеп јакне, па да будеш као каубој?
Дечак: (смеје се и покушава да га стави)... Ма не може, фали ми, ипак, џеп у јакни... Али могу да га ставим у панталоне... (И ту свој полуаутоматик гурну у џеп на доњем делу десне ногавице, ради потврде онога што прича, али га брзо извуче одатле, те га стаде растављати.)
Причалица: А шта ти је то? Пригушивач?
Дечак: (држи у рукама део скинут са врха цеви.) Шта...?! Ма не, то је ласер! Сад ћу да ти покажем. (Вративши део на место нанишани црвеним светлом моје панталоне).
Причалица: Аха, ради!
Нека жена: (прилази и повлачи га за јакну...) Не сме се то уносити у храм!
Дечак: (само је погледа и брзо се окрену од ње... Затим узе пиштољ и поче да „нишани", причајући са братом.) Види, нациљао сам анђеле!
Брат близанац: (слуша и гледа, не говори...)
Причалица: Немој у анђеле да нишаниш, већ у демоне.
Дечак: Кога...?!
Причалица: У демоне! Кад већ имаш наоружање, онда би било лепо да будеш Христов војник.
Дечак: Чији војник?!
Причалица: Малог Христа, који се вечерас рађа и долази на свет... Да га чуваш и штитиш...
Дечак: (слуша пажљиво али, нашавши се у небраном грожђу, приклања се мајци.) Ја тебе ништа не разумем шта причаш... Мама, шта она прича? Ко је Христос?
Мама: Зато што не слушаш шта ти се говори! Прича ти о милој Боги...
Дечак: А како се Христос рађа? Као беба?
Причалица: Па да, као беба...
Дечак: А где? Овде? (Затим се стаде обраћати мајци)... Ко ће да Га роди? Мама, хоће ли попадија да роди бебу Христа?
Мама: (ишчуђујући се) Откуд попадија!? Баш свашта од тебе!... Ено тамо погледај, ниси видео пећину...?
Дечак: (Он и брат му близанац извирују из гомиле не би ли видели пећину о којој им мајка прича, а која је била осветљена и постављена у једном углу у храму. У средишту је била икона Рождества.) Хоће ли ту да се роди?
Мама: Да, ту! Је л` лепа пећина?
Дечак: (Потврђује климањем главе.) А ко ће да Га роди?
Причалица: Богородица ће Га родити...
Дечак: Богородица! А ко је Она?
Причалица: (показује му иконостас) Ено, погледај! Је л` видиш где жена држи бебу? То је Богородица и мали Христос.
Дечак: (гледа у иконостас, али не на указано место.) Али то неко држи књигу...! Нема бебе!
Причалица: Не, то је светитељ, погледај испод. Је л` видиш?
Дечак: (показује прстом самоуверено...) Је л` Она?
Причалица: Да, то је Она и беба са њом.
Дечак: Она...?!
Причалица: Да!...
Дечак: А где је сад беба? Хоћу да је видим?
Причалица: Па ту је...
Дечак: Где? Ја је не видим!
Причалица: Е, па да би је могао видети, мораш бити добар Христов војник.
Дечак: Шта то значи?! Је л` то да људи нису добри кад не могу да виде бебу?
Причалица: Браво! Управо то значи!
Дечак: А где се сада беба налази? На небу?
Причалица: И на небу и овде...
Дечак: Свуда...?
Причалица: Баш тако! Свуда!
Мама: (додаје) Али је невидљива...
Дечак: (збуњено) Невидљива је...!?
Причалица: И све нас гледа, нарочито вас, децу, јер децу највише воли...
Дечак: И ту је...! И ту...! И ту...! (говори и прстом показује у разним правцима...)
У том се појављују деца са корпама, појући Божићне песме и просипајући слаткише по разбацаној слами у храму. И дечак, онако изненађен неочекиваним даровима, разоружава се, одлажући пластиканера у мамину кесу, како би мале ручице напунио слаткишима.
Поприлично хитар и вешт, успео је да накупи неколико руку, па је претекло и за брата, који није био толико успешан. И не само то! Након извесног времена, кад је слаткиша нестало на поду, придружи му се и једна девојчица од три године, којој се оба брата близанца, па и онај старији, необично обрадоваше, а име јој беше Анђела. Било их је милина гледати како је с дечјом дирљивошћу обасипају пажњом, и при том јој мали Христов војник, затраживши од мајке бомбону из његове гомиле, исту вади из папира, нудећи јој да једе.
Да, мали Христов војник је то! Имао је он још питања за Причалицу, као и његов брат близанац, који се знао покаткад умешати, али нећемо дужити с причом. Оно што је остало за крај, а што ме је и саму дирнуло, био је његов разговор који је водио иза мојих леђа. Истина, не знам с ким је разговарао, али је био у вези „оружја" које је понео у храм. И након њега, ставши испред мене, он, онако сам за себе, изјави у самоодбрани: „Па нисам ја „њега" понео да пуцам у цркви!"
Заиста, све говори у прилог његовим речима. Јер он одбаци оружје, да би могао срцем прићи другом детету, нудећи му бомбону.
Но, свакако, не треба ту превидети ни стражење мајке, која, кад поче свештеникова беседа, рече дечаку да пази о чему се прича, јер ће га она код куће о свему пропитати; и њега и брата му. Није то лоше, али би било још пожељније, и то извлачим за наук нама, када би деца у храм већ долазила са неким предзнањем. Јер деца воле приче, нарочито о милој Боги. Но ретки су родитељи, који их и сами знају, да би их могли пренети деци. Али, ако би остали на томе, ми би се изговарали. А нама требају дела, не изговори!
Прича има! Потребна је само добра воља да се пронађе књига и одвоји време за дружење са децом кроз приче, како оних из Светог писма, тако и оних других народних или светских, поучних бајки, басни... Вреди ли то? Пробајте и изненадићете се; не само оним што прочитате, већ далеко више дечијом пријемчивошћу, радозналошћу и поимањем које није од овога света.
Ваистину - вреди!
Јер, ко зна, може-бити да Христови војници чекају на регрутацију...

[причалица]

Зашто Бог ћути?


- Зашто Бог ћути?-- упита један Богословац.
- Како ћути?
-Тако, вели ћути. Ево на све стране ратови, револуција, сва неизвесност, страховања, а Бог ћути и све то мирно гледа?
- Боже мој, каква питања наши богословци стављају! Узвикну неки богомољац. -- Па Бог је преписао лек људима од свију зала. Па сад, дабоме, ћути.

Је ли доктор крив, ако се болесник отказује преписаних лекова, и презире их и не узима их? Бог ћути дакако: и треба да ћути. Нека људи халачу, па ће и они заћутати.

А кад људи буду заћутали и ослушнули, онда ће Свевишњи опет проговорити.

Свети владика Николај - Србски

[причалица]

Непотребни терет


„Питао је младић старца:Тако си мудар, увек добро расположен, никада се не љутиш... Помози ми да и ја постанем такав.
Старац је пристао и замолио ученика да донесе кромпир и једну провидну кесу.

... Када се на некога наљутиш и сакријеш своју увређеност – рече старац – узми један кромпир па са једне његове стране напиши своје име, а са друге име човека са којим си се посвађао, а онда стави кромпир у кесу.

И то је све? – упита младић изненађено.

Не, – одговори старац – потребно је да увек са собом носиш ту кесу, и сваки пут када се се осетиш увређено да у њу ставиш кромпир.
Младић је пристао. Прошло је неко време. Кеса се пунила кромпирима и постала поприлично тешка. Било је врло незгодно стално је носити са собом. Уз то кромпири који су први стављени у кесу почели су да се кваре. Неки су проклијали, а неки иструлили и ширили непријатан мирис.
Младић је дошао код старца и рекао:Немогуће је ово носити са собом. Прво, кеса је сувише тешка, а друго, кромпир се покварио. Предложи нешто друго.

Али старац је одговорио:То исто дешава се и у твојој души. Када се на некога наљутиш, увредиш, у твојој души се ствара тежак камен иако ти то одмах не примећујеш. Затим камен постаје све већи. Поступци се претварају у навике, навике у карактер, који рађа пороке који заударају. И на тај товар лако би заборавили да није сувише тежак да га стално носимо са собом. Дао сам ти могућност да посматраш цео тај процес са стране. Сваки пут када одлучиш да се увредиш или да некоме нанесеш увреду размисли да ли ти је тај камен потребан."

"Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако. (Јеванђеље по Матеју 11.28-30)

„Јарам Христов" је смирење и кротост. Ко себе смири пред сваким човеком, има покој у души и остаје миран, док је славољубив човек и гордељивац увек у бригама, јер не жели да буде мањи од других и увек мисли о томе како ће се већма прославити и победити своје непријатеље. Зато је „јарам Христов", смирење, лако носити, јер је нашој пониженој природи лакше да се смирава него ли да се преузноси. Али, и све Христове заповести такође су „јарам", и оне су лаке због награде која нас очекује, иако понекад изгледају тешке.

Христос позива све људе који су обремењени тешким теретом грехова, да се покају и одморе у Њему-Христу, јер какав је напор поверовати, исповедити и крстити се? Зар то није одмор када још у овоме животу живиш без брига које си имао пре крште-ња, а у будућем те чека (вечни) покоj.

[причалица]

Од неверја до вере


Истину су неистраживи путеви Господњи. Од болести до здравља, од неверја до вере, од смрти до живота дели нас – само је један трен. Ево сведочанства о истинитом догађају из искуства о. Димитрија, парохијског свештеника Грчке православне цркве Св. Василија у Атини.
Једног јутра, након Свете Литургије, отишао сам у црквену канцеларију. Један човек, око педест година старости, дошао је да поразговарамо. Нисам га познавао; никада раније га нисам видео у мојој цркви. Испричао ми је о четрдесетдвгодишњем човеку, који је био хоспитализован у Пиреју, Атини. Имао је тежак облик карцинома. Болест се била проширила на цело тело, чак и на мозак. Након прегледа, доктори су му рекли да не постоји ништа што може да му спасе живот. Узимао је велике дозе лекова, али није му било помоћи. Његов рођак, који је дошао да ми исприча о његовом тадашњем стању, затражио је од мене да одмах одем у болницу, и да га причестим.
Као што је тражено, одмах сам отишао у болницу, како бих испунио ову обавезу и причестио болесника. Чим сам ушао у болесничку собу, постало ми је јасно да је пацијент био у веома лошем стању. Потврђено ми је касније да је болест била метастазирала на мозак и да му није било спаса. Његови дани били су одбројани. Кревет до њега био је празан. Он је био једини болесник у соби. У једном тренутку, он се пробудио из коме и отворио очи. Одмах ме је видео и са великим напором ми испричао следеће:
''Моја породица ме је довела у болницу пре 35 дана. Један човек, око осамдесет година старости, лежао је у соби у коју су и мене допремили. Тај човек је боловао од рака костију. Имао је страшне болове. Али упрокос његовом страдању, он се стално молио: ”Слава Теби Боже, слава Теби Боже!;” ове речи биле су праћене многим другим молитвама. Ја сам био атеиста. Тада сам први пут у животу чуо молитве. Никада пре нисам крочио у цркву. Зато сам био толико изненађен када сам приметио да, након молитве, он мирно спавао по два-три сата. Али када би се пробудио, опет би уздисао од страшних болова. И тада би опет наставио да се моли: ”Слава Теби, Боже!''
Ја сам такође патио од великих болова, а он је, упркос његовом болу, непрестано славио Бога. Међутим, ја сам у својим патањама и болу хулио на име Христово и Пресвету Мајку Његову. Старац је захваљивао Богу што му је дао болест. Слушајући га како то стално понавља, а и сам страдајући, мислио сам да ме узнемирава. Поред његове сталне молитве, он је свакодневно тражио да прими Свето Причешће.
А ја, стално сам га грдио. Говорио сам му: ”Умукни, ућути више! Зар не видиш да нас Бог, Кога ти толико славиш, страшно мучи овом озбиљном болешћу! Какав Бог? Нема Бога!” Старац би ме мирно саслушао и одговорио: ”Постоји, дете моје, Бог заиста постоји, Он је љубљени Отац. Кроз болест коју нам је део, Он нас чисти од мноштва грехова.” Овај старчев одговор би ме још више разљутио и почео бих поново да хулим и на Бога и на ђавола. ”Бог не постоји! Ја не верујем ни у шта; нити у Бога, нити у Његово Царство, нити у други свет.”
Након оваквог разговора, старац би ми мирно одговорио: ”Чекај па ћеш својим очима видети како душа верујућег хришћанина напушта његово тело. Ја сам грешник, али милост Божија ће ме спасити. Чекај, видећеш и повероваћеш.” Наставио је да слави Бога и Пресвету Мајку Његову. Изговарао је једну специфичну молитву у којој се понављало “радуј се” (узето из Акатиста Богородици). Он је такође појао химну ”Достојно јест.”
У једном моменту, престао је да се моли и чуо сам га како вели: ”Добродошао мој Анђеле чувару! Хвала што си дошао да узмеш моју душу са војском анђела.” У великом шоку, отворио сам очи и угледао пред собом читаву небеску војску. Старац се прекрстио; прекрстио је своје руке на груди и последњи пут удахнуо. Одједном, болничка соба била је преиспуњена брилијантном светлошћу, светлошћу која је била светлија од сунца. Ја, неверник, атеиста, материјалиста, гледао сам чудо својим очима. Затим је прелеп мирис испунио просторију. Био сам запањен оним што сам видео, јер сам у том тренутку схватио да је старац све време био у праву.
Позвао сам своје родитеље и испричао им све шта сам видео и доживео. Био сам љут, јер ми никада нису говорили о постојању Бога. Тада сам позвао моју родбину и пријатеље, и замолио их да дођу и да ми говоре о вери о којој никада нисам раније ни од кога учио. Оче драги, ја сада верујем да Бог заиста постоји. Зато Вас молим да ме исповедите и да ме причестите.
Слава Богу!
Антониос Тенедиос (Скалохори, Грчка)

[причалица]

КОЛИКА ЈЕ ЉУБАВ МАЈКЕ БОЖИЈЕ

Истиниту исповест једне монахиње по њеном престављењу у Господу посведочио је њен духовник, по њеној жељи за живота, да се, по милости Господњој, објави љубав Његове Мајке, Пресвете Владичице наше, Богородице. Ову исповест, из не тако давне прошлости, донео је из источне Украјине пре пар година руски владика Алимпије и нама, српским православцима.

Монахиња једног руског манастира је по својој благочестивости имала у манастиру само једно послушање: да украшава сваког јутра икону Мајке Божије свежим цветовима. Замонашена као дете, сматрана је међу осталим сестринством као најдостојнија тог узвишеног послушања. Сестре су волеле ову монахињу због њене скрушености, простоте и смирености. Међутим, како то обично и бива, када је имао најмање изгледа и када се најмање очекивало, непријатељ је почео да напада тако јако и то баш оне врлине због којих ју је Мајка Божија највише волела. Један чувар је стално у близини чистио око цркве и често јој се обраћао. Убрзо се ова монахиња о њега саблазнила. Колики ли је то могао бити ударац непријатеља, када је она и мантију своју скинула због тог човека и, тајно напустивши манастир, отишла са њим у свет!

Није прошло много времена, посрнула монахиња се пробудила из стања духовне махнитости. Страсти су нестале као дланом о длан, а ђаво је постигао своје. Кад је она то увидела, већ је одавно било касно. За кајање је била потребна надљудска снага. Назад се није могло; одлучила је да истрпи мужа. Он ју је сада тукао и малтретирао и живот јој се временом претворио у прави пакао на земљи. Није имала снаге више да живи, а није хтела смрт без покајања.

После неколико година упокојио се муж. Монахиња је, најзад, могла да још једном оде и види манастир у ком је провела најблагословеније дане свог живота. Више није имала онај исти, благочестиви лик, већ напаћено, озбиљно, непокривено лице и искористила је то да уђе у манастир непримећено. На улазу је препознала једну од својих сестара. Обратила јој се. Сестра је, наравно, није препознала. Хтела је да види да ли је и колико сестре осуђују. „Праштајте, да ли знате где је монахиња ... (изговорила је своје име) и шта се са њом догодило?“ „Да, наравно“, одговорила јој је сестра, „ено је тамо, у капели.“ Монахиња је застала. „Не схватате, питам за једну што је била овде прије десет година и украшавала икону Мајке Божије ружама.“ Сестра ју је једнако чудно погледала: „Па, да, та иста до дана данашњег то и ради. Наша добра сестра... Ено је, украшава унутра икону Мајке Божије.

Монахиња је, избезумљена одговором који је најмање очекивала, збуњено прекорачила праг цркве. Унутра је, у тишини и самоћи, заиста спазила монахињу која је украшавала икону ружама. Пришла јој је. Монахиња се окренула. Била је то Мајка Божија. Скинула је њену мантију и дала јој: „Ево, кћери, обуци мантију и не греши више.“ Монахиња је у смртном страху пала на под и зајецала. Од стида није могла да подигне главу, али Пресвета Богородица је већ била отишла. Стајала је пред њом само Њена икона украшена ружама. Мајка Божија, Свемилостива и Свесажаљива, свих ових година је вршила њено послушање да прикрије њен грех и не саблазни друге сестре. Монахиња се неутешно кајала непресушним сузама и осећала неизмерни стид. Једино што ју је тешило била је неизмерна љубав Мајке Божије. Исповедила је све духовнику манастира и замолила га да све објави по њеном упокојењу. Недуго након тога се упокојила.

[причалица]

Не свети се

Погледа Отац с Небеса и виде ме сва у ранама од неправде људске, и рече: не свети се.
Коме да се светим Господе? Поворци стада, што иде на заклање?
Свети ли се лекар болесницима, што га са самртничке постеље руже?
Коме да се светим? Снегу, што копни, и трави што се суши? Свети ли се гробар онима, што се спуштају у гроб?
Коме да се светим? Незналицама, што мисле, да могу још некоме у свету нанети зло осим себи. Свети ли се учитељ неписменој деци, што не знају читати?
Вечност ми је сведок, да сви они што су брзи на освету спори су у читању и разумевању њених тајни.
Време ми је сведок, да сви они што су се светили, гомилали су отров у себе, и отровом избрисали себе из књиге живих.
Чиме се хвалите, осветници, пред противницима својим, ако не тиме, што ви можете поновити њихово зло? Не казујете ли тиме: и ми нисмо бољи од вас?
Бог ми је сведок: и ви и ваши противници подједнако сте безбрижни и подједнако немоћни за добро.
Видех трешњу, којој деца огулише кору и спалише, како даваше свој зрео плод тој истој деци.
И видех, краве, које људи мучаху великим теретом, како стрпљиво дају млеко тим истим људима.
И сузе ми ударише на очи: зашто природа да буде милостивија према људима него човек према човеку?
Природа ми је сведок, осветници, - само је онај моћнији од својих злотвора, ко је немоћан поновити дела ових.
Освети нема краја, и потомци настављају дело својих отаца, и одлазе остављајући га несвршена.
По широком друму јури зло, и од сваког новог мегдана добија снаге и маха, и умножава своју свиту.
Мудар се склања с друма, и оставља зло да јури.
Лајава пса брже умири један комад хлеба него хрпа камења.
Онај ко је учио људе: око за око, - учио их је, како ће сви остати слепи.
Коме да се светим, Оче мој небески? Поворци стада што иду на заклање?
Ах, како су жалосни сви злотвори и сви осветници! Заиста, као стадо што иде на заклање, а не зна куда иде, па се боде и ствара кланицу пре кланице.
Не тражим освету, Оче мој, не тражим освету но тражим, да ми даш море суза, да могу оплакати жалост оних, што иду на заклање, а не знају куда иду.

[причалица]

Замолили су једну жену да им објасни због чега свуда са собом носи ведро воде и упаљену бакљу.
– Да бих угасила ватре ада и запалила рајски врт.
– Зашто?
– Да не би људи служили Богу због рајских обећања и награда, нити из страха од ада, већ због Њега Самог.

[причалица]

ЧУДО ЉУБАВИ И ВЕРЕ

Ово је истинита прича о осмогодишњој девојчици која је знала да љубав може бити чудесна. Њен мали брат је морао да умре због тумора на мозгу. Родитељи су били сиромашни, али су заложили сву имовину и учинили све да га спасу.
Једно вече отац је рекао уплаканој мајци: "Не може овако даље, драга. Мислим да смо дошли до краја, њега може спасити само чудо."
Девојчица је све слушала притајена у углу собе. Отрчала је у своју собу, разбила касицу и тихо отрчала до оближње апотеке. Стрпљиво је чекала, а кад је дошла на ред, пропела се на прсте те пред апоекара сасула свој ситниш.
"Шта би ти хтела, душо?"
"То је за мог брата, господине, јако је болестан. Дошла сам купити чудо."
"Нисам те најбоље разумео", рече апотекар.
"Зове се Андрија. Има нешто што му расте на глави, тата каже да је готово, да га само чудо може спасити. Ја јако волим свога брата, зато сам донела сав новац да купим чудо."
Апотекар се тужно насмешио и одговорио:
"Али ми не продајемо чуда."
"Ако нема довољно новаца, могу још потражити. Колико кошта једно чудо?"
У апотеци се затекао висок и наочит човек озбиљна лица који је са занимањем пратио разговор. Док је апотекар немоћно ширио руке, девојчица је скупљала своје новчиће.
Високи човек јој приђе и упита:
"Зашто плачеш, мала? Шта се догодило?"
"Господин апотекар ми не жели продати чудо и неће да ми каже колико оно кошта. То је за мог брата Андрију, који је јако болестан. Мама каже да мора на операцију, а тата да то не можемо платити и да Андрију може само чудо спасити. Зато сам донела све што сам имала."
"Колико имаш?"
"Долар и једанаест центи... Али знате", дода тихо, "могу потражити још новаца..."
Човек се насмеши.
"Мислим да неће требати. Чудо за твога брата кошта управо долар и једанаест центи!
"Једном је руком покупио ситниш, а другом нежно узео девојчицу за руку.
"Поведи ме својој кући", рече, "желео бих видети твог брата и разговарати са татом и мамом. Можда успемо пронаћи чудо које им треба."
Отмени високи господин и девојчица изађоше из апотеке држећи се за руке. Тај човек је био професор Карлтон Амстронг, један од најпознатијих светских неурохирурга.
Оперисао је малог Андрију, који се за неколико недеља потпуно опоравио.
"Ова је операција право чудо", рекла је мама. "Питам се само колико је коштала..."
Девојчица се насмешила не рекавши ништа, знала је да је чудо коштало долар и једанаест центи. Наравно, љубав и вера Андријине сестрице урачунати су у цену.