Gde sam ja pošo i došo

[Zolton]

Iznad oblaka


Dva je posle ponoci, cekam avion koji te polece u 6. Padala je kisa. Sedeo sam pored prozora i onako tuzno gledao u crni mokri asfalt razmisljajuci o tome da cu biti presrecan kad ponovo vidim isti. Vreme je prolazilo sporo, bilo je veoma hladno ali uprkos tome ja sam na svakih pet minuta izlazio napolje i palio cigare. Nekoliko puta sam zvao kuci zbog nekih gluposti, cisto onako da im cujem glas i zbog grize savesti jer se nisam lepo pozdravio sa porodicom, zato sto ne volim rastanke a i zato sto sam jednostavno takav covek koji ne voli da pokazuje emocije. Sa prezirom sam gledao prljave putnike koji su spavali na klupama cekajuci avion.Kinezi koji su meni izgledali kao beskucnici, kao cigani koji nemaju svoj dom, koji mogu da ponesu svoju kutiju i da se nastane ispod svakog slobodnog mosta ili blizu deponije.Znam da gresim ali verovatno je taj osecaj bio izazvan time sto napustam svoj dom. Doslo je vreme da se krene. Predao sam prtljag i otiso na gejt c3. Uso sam u avion seo na sediste pored prozora. Bio sam uzbudjen zbog poletanja ali i uplasen. Avion je poceo da se krece. Divio sam se pilotu kako vozi u rikverc. Lagano je ispravio avion i dao mu gas do daske. Ja sam se uhvatio za sediste isto onako kao kod zubara kad mi popravlja zub. Avion je poceo da uzlece. Uplasio sam se. Nisam ni disao. Sekunde su bile minuti. Nasli smo se iznad oblaka a onda je pilot poceo polako da ispravlja avion i laganeze da vozi. Mogao sam da se opustim napokon, preziveo sam uzletanje. Do mene je sedeo jedan stariji covek koji nije prestao da prica. Iako je bio fin meni je bio dosadan i nervirao me jer nisam mogao da se opustim i da uzivam u letu. Napokon smo stigli u Frankfurt, najhaoticniji aeordrom u Evropi a i sire.Sa mnom je bio jos jedan lik koji je iso na let odnosno na gate koji je blizu mog a i usput nam se pridruzila amerikanka koja radi u Beogradu i vraca se kuci. Bili su u panici ali ne i ja. Ja sam bio vodja puta do nasih gejtova. Iako onako haotican i pun ljudi aerodrom je aeorodrom, lak za snalazenje ako pratis znakove i ponekad pitas ljude koji rade tamo gde i kuda. Posle sat vremenena nadjem ja moj gejt, mozda bi i pre da me jedan visoki nemac koji lici na Frankestajna i koji radi na carini nije zadrzao jer sam mu iz nekog razloga bio sumnjiv, pa digo frku, zvao sefa ili koga vec, kao da sam neki terorista. Mladic koji je bio sa mnom zamolio me da odem sa njim do njegovog gejta jer se plasio da se ne izgubi. Odpratim ja njega i tu kod njegovog gejta je bila prostorija za pusace. Usli smo unutra i seli da zapalimo po jednu. Sedimo mi i on me zapitkuje sta i kako da se snadje kad stigne a ja onako ''iskusan'' mu sve detaljno objasnjavam. Verovatno je stekao poverenje i mislio da sve znam zbog toga sto sam smireno i sa lakocom pronasao put do gejtova na aeordromu. Na jedno pitanje nisam bio siguran i nisam znao sta da mu odgovorim a preko puta nas je vec neko vreme sedeo jedan covek, kasnije moj najbolji drug, koji je sve vreme samo cutao a onda se ubacio na srpskom i dao odgovor na njegovo pitanje...i dan danas se smejem kad se setim tog dogadjaja. Ni zdravo, ma nista samo ‘’ne ti treba da…’’ u sred Frankfurta niotkuda. On je iso da radi na istom brodu kao i ja.

[Padalica]

[Zolton]

Boing 747, kakav avion. Masina sa kojom cu po prvi put putovati kroz vreme, mislio sam u sebi dok sam koracao prema sedistu na kojem cu provesti narednih dvanaest sati. Dosao sam do svog mesta i seo izmedju dve zene. Sa moje desne strane sedela je zena srednjih godina, amerikanka koja je bila u poseti svojoj familiji u Evropi a sa leve jedna vec na prvi pogled jako iritantna bakuta. Nakon sto sam se udobno smestio, nastavio sam da se divim unutrasnjosti aviona. Sve je to meni licilo na neki ogromni super kul hodnik kojeg bi svako pozeleo u svojoj kuci.

Nestripljivo sam cekao uzletanje a kad je napokon dosao taj velicanstveni trenutak, vratio se ponovo onaj isti osecaj uzbudjenja i straha samo jaceg inteziteta. Mislio sam i na to da je Bugati smesan u odnosu na ono ubrzanje i da sam bio pametan, da mi je ovaj mozak bio pre deset godina, postao bi pilot a ne graficar. Ponovo sam se naso iznad oblaka. Vec vidjeno, prozborih u sebi, stavio sam slusalice i pustio film ne bi li mi vreme brze proslo.

To je videla bakica sa moje leve strane. Pokusala je nesto da mi kaze na spanskom na sta sam ja odgovorio ‘’ke, sinjor, ke’’ onako u sali i smejuci se. Pokusao sam da nastavim da gledam film ali je bakica bila uporna. Pocela je da mi pokazuje na monitor ispred nje govoreci ‘’u, u’’ makar je to meni tako delovalo. Znao sam da i ona hoce da gleda film, pokusao da je iskuliram ali nisam uspeo u toj nameri pa sam resio da joj pustim ne bi li me ostavila na miru. Medjutim, njoj se nije svideo film ili je mozda trazila prevod da joj ukljucim. Pokazao sam joj rukama i pogledom ‘’ajde baba odjebi’’ i nastavio da gledam film. Za to vreme, dok sam gledao film, bakica je verovatno misleci da ce joj to pomoci u nameri da uradi ono sto je vec bilo u njenoj glavi, uporno i jako pritiskala tach skrin na monitoru ispred sebe, koji je bio postavljen na naslonu sedista ispred nje. Tako je jako pritiskala da se naslon sedista pomerao. Pitao sam se kako ovaj jadni mladic koji sedi ispred nje moze da trpi njene gluposti.

[Zolton]

Nakon izvesnog vremena izvadila je neku specijanu kutijicu sa lekovima. Kutijica je imala vise pregrada i u svakoj od njih lek druge boje. Popila je baka prvu dozu. Nije proslo ni sat vremena a bakica je prestala da terorise monitor i mladica ispred sebe, pocela da se smeska i da s vremena na vreme sitno mljacka od zadvoljstva, ne skidajuci osmeh s lica. Pritom su joj i usta bila veoma suva, sto je podsecalo na veoma prijatno stanje opijenosti. Nakon kraceg vremena bakica je ponovo izvadila svoju magicnu kutijicu. Popila je lekove i stavila ruku na moj deo sedista, gurao sam njenu ruku ali ona nikako da shvati da predje na svoju polovinu i da vec jednom od****.

Vreme je prolazilo sporo. Poceo sam da ustajem i da setam sve cesce ne bi li ubrzao vreme, protegao noge i ujedno isao do wc-a. Zeleo sam da se let sto pre zavrsi, da vec jednom stignemo i da izadjem iz aviona. Vratio sam se na svoje sediste i na monitoru ispred sebe sve cesce i cesce proveravao jos koliko kilometara, sati i minuta do sletanja. Ponovo se javila bakica, razumeo sam da hoce vodu jer je pokazivala na svoju praznu flasu. Pozvao sam stjuardesu i zamolio je za casu vode. Uze baka casu, stavi je ispred sebe i eto ti po treci put vadi svoju ‘’el magico’’ kutijicu. Da li je zalutala u hodnicima vremena ili jednostavno ne zna kad treba da pije lekove, mislio sam. Nije mi bilo logicno to sto neko pije lekove na dva do tri sata. Glinu baba jos jednu saku i zavali se u sediste.

[Zolton]

Neposredno pre sletanje je doslo vreme da se hranimo. Stjuardese su dosle do naseg sedista. Dok su nas posluzivale primetile su vec jako opijenu baku. Pokusale su da se sporazumeju sa njom ali bez uspeha. Bakica je samo uzvracivala blazenim osmehom i sitnim mljackanjem, usput nesto prozboreci na spanskom sa jako natecenim jezikom. Stjuardese su se uspanicile. Zena pored mene im je rekla da je tu negde njena cerka i da je ona dovela do sedista nakon ulaska u avion. Stjuardese su dosle na ideju da u pasosu mogu da pronadju njene licne podatke, kako se zove i da na spisku za putnike pronadju njenu cerku. Nekako objasnise baki da im treba pasos, pokazivajuci joj pasos zene do mene. Pocela je da trazi po torbi ali bez uspeha. Nije mogla ni torbu da podigne kako treba. A ja sam to sve vreme posmatrao cutke, smejuci se u sebi jer sam znao da je bakici ustvari super. Moje posmatranje prekinu uspanicenim i ljutitim tonom, do tad nevidjeno ljubazna stjuardesa, govereci mi ‘’help her, what are you looking at, do you see what is happening’’. Ja onako zbunjeno sa pogledom ‘’sta sam sad skrivio’’ krenem da pomognem bakici ali cim sam posegnuo za njenom torbom ona je povuce, pogleda me ona onako popreko kao da cu da je pljackam i rece nesto na spanskom. Podigo ja ruke sa one torbe okrenut prema bakici, ostavsi u stavu ‘’predajem se’’ na sta ona sitno mljacnu dva puta i vrati blazeni osmeh na lice. Okrenuo sam se prema stjuardesama onako smejuci se zadovoljno, pokazavsi im zasto se ne trudim oko bakice i odgovorio sam ‘’she is ok, she just took too much medications’’. Na moju ne bas utesnu recenicu stjuardesa odgovori smehom, koji se nije mogao sakriti i tako pokaza svoju iskrenu zabrinutost.

Nadje baka nekako pasos i stjuardese se bacise u potragu. Nadao sam se da ce baku prebaciti kod svoje cerke da je pripazi do kraja leta. Nedugo od pocetka potrage vracaju se stjuardese sa izuzetno ali izuzetno lepom i dobro gradjenom spanjolkom u najboljim godinama. Pocela je da prica sa majkom ali bakica ne odustaje od blazenog stanja komunikacije pomocu mljackanja i osmeha. Super spanjolka se obrati nama sto je meni dalo priliku da pokazem svoju duboku zabrinutost za njenu majku, ulivajuci joj poverenje da ce sve biti uredu, istovremeno luceci hormone stresa i strasti, tokom razgovora.

[Sarmica]

[DaDole]

pa kako ispustismo ovako dobru temu

[Padalica]

Dokle stize Zolt majku mu