Ванредно стање у Србији!

[DaDole]

Objavljeno: 19.05.2014. - 15:37

Šef Gradskog štaba za vanredne situacije u Šapcu i načelnik Generalštaba Vojske Srbije Ljubiša Diković pozvao je danas građane u "posljednju borbu za Šabac", jer je pukao nasip koji brani taj grad na teritoriji sela Drenovac.



Krizni štab za vanredne situacije grada Šapca poziva sve radno sposobne građane da se hitno jave na lokaciju kasarne ili u Sportski savez "Zorka", gdje ih čekaju autobusi radi odlaska na kritične tačke Čevrntije, Crpna pumpa i Revenica, gdje se "bije odsutna bitka".

Opštinski štab za vanredne situacije u Šidu donio je danas odluku o preventivnoj evakuaciji naselja Morović i Višnjićevo u toj opštini.

Riječ je o preventivnoj evakuaciji djece, žena i starih, dok je radno sposobno stanovništvo anagažovano na izgradnji nasipa.

Situacija nije dramatična, ali je najbitnije zaštititi živote i zbog toga je takva odluka i donesena, rečeno je u Kriznom štabu u Moroviću.

[DaDole]

Žena koja je evakuisala Obrenovac: Nosili smo bebu od deset mjeseci kroz ledenu vodu, a ona je mirno spavala


Objavljeno: 19.05.2014. - 15:33

Olgica Šehović je dugogodišnji ronilac i član ronilačkog kluba "Posejdon". Hrabri i humani ljudi iz ovog kluba, zajedno sa Olgicom, uputili su se u Obrenovac u akciju spašavanja prije svega male djece i beba kada je vodena stihija u samo par sati potpuno potopila ovaj grad.

- U petak veče smo došli u Obrenovac i podijelili se u dvije ekipe. Pošto smo imali samo jedan čamac, drugi smo dobili od komandanta riječne policije, gospodina Ćosića. U toku noći je bio smanjen broj čamaca za spasavanje, jer je više ekipa moralo da predahne zbog toga što su naporno radili satima bez prestanka. Rusi su takođe bili tu sa tri čamca i zaista su bili efikasni i sposobni, pa smo se mi trudili da se ugledamo na njih - ovim je Olgica započela priču o prvoj večeri koju je provela na terenu.



Olgica je dugogodišnji ronilac, ali nikada nije radila u ovakvoj situaciji. Zato je mislila da će, kada bude došla na lice mjesta, biti užasno uplašena i da neće biti sposobna da pomogne na pravi način.



- Mislila sam da ću se plašiti jer nikada nisam bila u takvoj situaciji, ali na svu sreću nisam osjećala strah, već samo želju da pomognem i spasem što više ljudi. Međutim, moram priznati da je atmosfera bila jeziva, pogotovo što je bio mrkli mrak, a mi smo imali samo dve lampe i trudili se da štedimo bateriju da bismo uspjeli što više ljudi da spasimo - rekla je Olgica.


Ronioci su se trudili da mještani Obrenovca koje su spasavali ne vide suze u njihovim očima niti to da su užasno potreseni tužnom sudbinom koje je ove ljude snašla.



- Ne mogu da opišem riječima situaciju u kojoj smo spašavali desetomjesečnu bebu. Beba je spavala, potpuno nesvjesna onoga što se događa oko nje. Nevjerovatan je osjećaj pomoći tako malom i bespomoćnom stvorenju. Trudili smo se da ljudi ne vide da smo potreseni, čak smo se i šalili sa njima da bismo im koliko-toliko olakšali situaciju. Jednoj gospođi, koju smo spašavali u pet izjutra, smo se "izvinili" što dolazimo nenajavljeni tako rano, a ona nas je u šali ponudila kafom - ispričala je Olgica.

Jedan mladić, mještanin Obrenovca koji dobro poznaje ulice, navodio ih je i upućivao na adrese sa kojih su dobijali pozive u pomoć. Spašavanje nije teklo lako, jer se dešavalo da se nasukaju na automobile, a morali su čak i da veslaju zbog slabog motora.
- Da nije bilo njega, nikada ne bismo uspjeli da pomognemo ljudima. Jednom smo morali čak pola sata da se vozimo do adrese gdje se nalazila porodica sa bebom koje smo morali da evakuišemo. Kada nas je voda nosila morali smo da veslamo, jer je motor bio jako slab. Nekada smo morali da izlazimo iz čamca i da ga vučemo jer je bilo previše plitko, a jednom smo se nasukali na vrh automobila, pa smo morali da se trudimo da oslobodimo čamac. U takvim situacijama, moram priznati da smo bili uplašeni, jer nismo znali da li ćemo uspjeti da spasemo te ljude ako nam se ošteti čamac - iskrena je Olgica.



Slika koju nikada neće moći da izbaci iz glave je ona kada su čamcem prolazili pored krava i jednog bijelog konja koji su stajali u plitkoj vodi, uplašeni i sami.



- Prolazili smo čamcem pored uplašenih krava i konja i jako mi je teško palo što nismo mogli da im pomognemo. Cijelu akciju evakuacije ljudi iz Obrenovca ću pamtiti dok sam živa. Spasili smo preko stotinu ljudi i jako smo ponosni na to. Svaka slika te noći ostaće mi urezana zauvek u sećanju i sada potpuno drugačije gledam na svijet - zaključila je Olgica.

[Rosa]

OBRENOVAC – Katastrofalne poplave u Srbiji posebno su izražene u Obrenovcu gde već treći dan traje prava drama. Nesvakidašnji događaj desio se juče kada je stanovnica Obrenovca Julijana Vukadinovic – Stevanovic odbila dve evakuacije jer sa njom nije mogao i njen kucni ljubimac , pas Edi!


Julijana sa Edijem (privatna arhiva)


Drama u porodici Vukadinović – Stevanović je nastala kada je Julijana rekla da bez psa ne ide nikud pa makar se sa njim i utopila, kaze izvor „Pravde“.
Razlog za tako veliku ljubav vlasnice prema svom ljubimcu je taj što je pas Edi Julijani već dva puta, prethodnih godina, spasao život!
Ruski spasioci koju su došli do nje odbili su da evakuišu psa, sto smo mi i očekivali jer su u pitanju gumeni čamci ali nismo očekivali da će ona odbiti da pođe, kaže naš izvor.
Krenulo je ubeđivanje ali Julijanina upornost se isplatila. Iz suvog stana u kome se našla izašla je na ulicu gde se našla u vodi do skoro ramena, zajedno sa svojim psom. Sreća je da su je uočili pripadnici Vojske Srbije koji su krenuli ka njoj i bez pogovora spasili i nju i psa.
Uporna Julijana se sada nalazi na suvom i bezbednom zajedno sa svojim ljubimcem Edijem.

Izvor: Pravda

[причалица]

Snimak Obrenovca iz vazduha

[Man]

[DaDole]

Heroju Džambu javili da su mu žena i dijete pronađeni, ali ne i da li su živi

Heroj iz Obrenovca Slobodan Nedeljković Džambo (25), čija je priča potresla Srbiju, jer je izgubio suprugu i sina u poplavama, ali danima spasava živote, kaže da je od policije dobio nagovještaj da su mu pronašli porodicu!


Ipak, najgore u čitavoj ovoj tragediji je to što Džambo kaže da mu nisu potvrdili da li su pronađeni živi, piše "Telegraf".

"Sinoć sam dobio, za sada još neproverenu, informaciju da su mi žena i dvogodišnji sin možda ipak živi. Još ih nisam video, ni čuo, ali ne gubim nadu. Zvali su me iz neke organizacije i rečeno mi je da su pronađeni i to me je umirilo, ali tek posle shvatio da mi nisu rekli da li su pronađeni živi", kaže ovaj junak zbog čije je sudbine plakala cijela Srbija.

[DaDole]

Nevjerovatni prizori iz vazduha: Kako je Sava krenula na Sremsku Mitrovicu


Objavljeno: 21.05.2014. - 13:15
Vodostaj Save kod Sremske Mitrovice danas je 777 centimetara, što je još iznad granice vanredne odbrane od poplava koja je 750 centimetara, saopštilo je danas Javno vodoprivredno preduzeće Vode Vojvodine.


I dalje je pojačan rad osmatračke službe na svim nasipima. U toku su radovi na lokalizaciji poplavnih voda u zoni Sremske Rače, Bosuta, Višnjićeva i Morovića. Privremeno je suzbijen prodor vode na lokalitetu Kriva rampa”, navodi se u saopštenju.



Vode Vojvodine su saopštile da je vodostaj Dunava kod Novog Sada jutros 446 centimetara i dodale da su na desnoj obali te rijeke, u zoni Petrovaradina, Sremske Kamenice i Sremskih Karlovaca, uvedene mjere redovne odbrane od poplava.
Pored tih područja, mjere redovne odbrane od poplava sprovode se na Dunavu i na sektoru Kovina, Pančeva i Bele Crkve

[причалица]

[DaDole]

Malo me sramota ovo da ispričam)
Kako sam herojski volontirao u svinjcu hrabrog koordinatora


Objavljeno: 22.05.2014. - 08:36

Za “dobru organizovanost” Kriznog štaba u Kraljevu znao sam još od onih smehotresnih dana, kad mi je, u istom ovom selu, 3. novembra 2010, zemljotres nabio guzicu u frižider, oduvao dimnjak dva’es metara niz livadu, a sestri i zetu, te još desetinama komšija i meštana okolnih sela, kuće maltene do temelja sravnio. Velim, za “dobru organizovanost” sam znao, ali nisam znao za njihovu još bolju sakrivenost, valjda zbog tajnosti zadatka koji obavljaju


Sinoć, nešto pre ponoći, a usred ove vodurine koja po vasceloj Srbiji davi sve živo i neživo, naleteh na informaciju sa “Južnih vesti”, u kojoj se veli kako “Vranje zove dobrovoljce za odbranu Kraljeva” (http://www.juznevesti.com/Drushtvo/V...aljeva.sr.html). Budući da i sam poslednje mesece provodim u tom (rodnom) gradiću u centralnoj Srbiji, dakle u Kraljevu, tačnije u (rodnom) selu Adrani neposredno uz njega, pokušah da nekako iščačkam gde i šta treba raditi, pa da i ja, ko svaki pošten pesnik-stokilaš, lopatu do’vatim, ne bih li kako pomogao da mi detinjstvo i mladost râna niz Moravu u Stalać i Rumuniju ne otplivaju. Za “dobru organizovanost” Kriznog štaba u Kraljevu znao sam još od onih smehotresnih dana, kad mi je, u istom ovom selu, 3. novembra 2010, zemljotres nabio guzicu u frižider, oduvao dimnjak dva’es metara niz livadu, a sestri i zetu, te još desetinama komšija i meštana okolnih sela, kuće maltene do temelja sravnio. Velim, za “dobru organizovanost” sam znao, ali nisam znao za njihovu još bolju sakrivenost, valjda zbog tajnosti zadatka koji obavljaju, da ne čuju pakosni Mađari da se Srbendama opet smrklo.
Sakrivenost, kažem, zbog koje sam nešto više od pola sata pokušavao da dođem do broja telefona narečenog Štaba kriznog. Naposletku, zahvaljujući još neizvetrelom instinktu novinarčića-čeprkala, uspeh nekako i do top-secret broja da dođem, a, da iznenađenje bude veće, na isti broj mi se javi dežurni muški glas.

“Kamo i kome pomoći treba?”, pitam.


“Nemam pojma”, veli glas.

“Kako nemaš pojma, ****m mu mušmulu, mislio sam da je debelo dogorelo, čim Vranjance neuhranjene zovete u pomoć gradu od stotinu i kusur hiljada naočite čeljadi, od koje je bar svaki peti nezaposlen muškarac moje konstitucije?!

“Ne znam”, veli glas, “dođi sutra u Opštinu, pa će ti portir reći.”

Dobro, de, mislim, aj’ doći ću, da me portir zapiše, i on, mukica, dnevnicu mora opravdati. Navijem ja tako sat za jutros, prvi put posle petnaestak godina kliznog radnog vremena, te rekoh da još jednom, ipak, telefonom probam, da ne idem do centra, ako baš ne moram, no da direkt otpedalam do unesrećenog mesta, te da zapnem onoliko koliko zapeti mogu i umem. A ima me, velim, bar zapeti mogu.
Opet mi se javi dežurni glas, kolega onog noćašnjeg, ja mu kažem “taj i taj, iz tog i tog sela, hteo bih da pomognem koliko mogu”. “Odlično”, veli glas, “taman skupljamo dobrovoljce za Adrane, treba hitno nekom narodu nesrećnom kuće raščistiti, da ima gde prespavati.” Mašala, mislim ja, znam da je nesreća i da ništa lepo nije, ali je ipak bar malo lepo što se prvi put u životu mogu naći na raspolaganju selu svom, od Pariza lepšem. Izdiktira mi glas broj “organizatora akcije”, a organizator mi kaže da dođem do zbornog mesta ispred jedne kafane na drugom kraju sela, gde će me čekati “koordinator akcije”. Napravim sendvič, natočim flašu vode sumnjivog kvaliteta, spakujem u kesu i malo duvana, nabodem čizme na noge, pa krenem da pedalam, osećajući se ko kakav Bycicle Man moravski, super-heroj u najavi. Šta je sedam-osam kilometara pedalanja, za ovako plemenitu nameru?! Pih!


Petnaest minuta, i stigoh do kafane zborne, a tamo stoje dve devojčice od oko šesnaest godina i jedna baba što čeka autobus za grad. Nakon manje od cigare i po, eto i koordinatora, negdanjeg poštara seoskog, a danas uglednog građanina i, verovatno, uspešnog aktiviste neke od naprednih stranaka koje su mu ukazale čast da živalj od Morave brani. Al’, ne lezi vraže, ni koordinator nema pojma gde bi trebalo da me transportuje, on je, veli, znao za one dve devojčice što treba da “čiste kujnu jednoj ženi”. Najzad se smilovao nad mojim molećivim pogledom, te pristao da vozi ispred mene, dok ja za njim pedalam, ne bismo li našli nekog ko bi se obradovao mojoj snazi. Elem, piči koordinator, ja za njim, već me podno muda malo žiga od silnog motanja, al’ se ne dam. “Ne budi pizda”, govorim sebi, “valja ljudima pomoći”. A koordinator pred svakom kućom zastaje i kroz prozor hrabro pita: “Treba li vam pomoćnik?”
Odgovori variraju, od “ne treba, hvala” do “jebo te pomoćnik”. A ja, šta ću, kad sam već tu, verglam i dalje za njim, a sve se više (iako to sebi ne smem da priznam) osećam ko rumunski nadničar što veselih devedesetih za makroom svojim potrčkuje. Najzad, nakon nepunih pet-šest kilometara, stigosmo i do table sa imenom susednog sela. Tu koordinator stade, prosto čoveku neprijatno.
“Izgleda da ne treba nikome”, zaključi mudro, a bez ijedne logički upotrebljive premise, ko što i dolikuje ljudima koji umeju da rade i donose zaključke u dinamičnom okruženju i pod stresom. Ja ga pitam “je l’ to mene neko zajebava?”, a on kaže “jok, majke mi, mislili smo da treba”. Onda, valjda opet videvši moj tugaljiv pogled, dodade: “Ako hoćeš, možeš kod mene, i meni su dve kuće pod vodom, ljudi mi pomažu, a ja, eto, idem da pomažem drugima.” Nešto kao onaj sa silikonskim ustima, kad se žali na sudbinu što mu je podvalila da diktator bude.
Da me sad neko pita, ne bih imao pojma zašto, valjda zbog tradicionalne zbunjenosti i tupavosti svoje, ali rekoh mu: “Dobro, aj’ kod tebe, ako već ima šta da se radi i ako pomoći treba.” Opet ja otpedalam za njim, on mi, sa ulaza u jedan sokak, pokaže na svoju kuću, kaže mi da “slobodno kažem da me je on poslao”, te nastavi čovek da juri i koordinira, kako bi ostale volontere rasporedio tamo gde je najneophodnije.

Dođem ja pred njegovo dvorište, unutra predsednik Mesne zajednice i njegov pomoćnik sa fasciklom pod miškom razgovaraju sa komšijom, koji još od kapije na džibru miriše. Raspravljaju ozbiljno o nečemu, prosto mi neprijatno da ih prekidam. Naposletku se ohrabrih, te rekoh da su me iz “Kriznog štaba ovde rasporedili”, a opet me malo sramota, i opet to sebi priznati ne smem, jer bih se, znam, ako priznam, ko kreten osećao. Rukujem se ja s ljudima (i sa PREDSEDNIKOM, JEBOTE!), a džibromirišljavi mi reče da sačekam, “sa’ će gazda, pa da mi kaže šta treba da radim”. Usput mi kaže i da se “opustim”, da je “lepo” što sam došao, te da se niko na mene “ne ljuti”. (Sreće mi moje grbave, baš tako mi kaže.) Ispušim ja još jednu cigaru, kad gazda-koordinator upravo pristiže, te uparkira svoju muku pred dvorište. Upotrebivši sve svoje organizacione sposobnosti, za manje od dva minuta me je odveo iza kuće, do svog brata i sinovca, koji će mi, kaže, reći šta treba raditi. I ja, opet, ko tele, kažem “dobro, aj’ da radimo, kad sam već tu i kad već pomoći treba”. Dođem ja do brata i sinovca, a oni u štali, nešto se zajebavaju i usput lopataju slamu i balegu. “Aj’ ti ostani ovde, a nas dvojica ćemo”, tu pokaže na mene, “svinjac da očistimo”. I sad, opet (ovo je već previše “opet” za jedan ovako kratak period u životu), velim OPET, ja mislim “dobro, kad sam već tu, tralala…”

A, iskreno, malo me i sramota odmah kući da se vratim, jerbo sam najavio da me celog dana neće biti, čak i jaknu poneo, “ako uveče zahladni”. Usput, doduše, pitam “zar je moguće da me ****te ovako, sad kad krš ljudi ne može u kuću da uđe i kad sam nekome bar sobu za spavanje očistiti mogao?”, a “nadređeni” mi mirno odgovaraju da je to “stvar organizacije” i da oni s tim ništa nemaju. Da ne dužim više, očistim ja svinjac koordinatoru, te najzad eksplodiram i odlučim da se kući vratim. Zapalim cigaru, te prošetam da malo vode potegnem iz one kese što sam je “za ceo dan” poneo, čisto da je ne vraćam nenačetu. A u kesi stoji flaša s vodom i duvan, sendvič ni da zamiriše. I TO oćutim. Tada. Sednem na bicikl, otpedalam svojih petnaest minuta u rikverc, te pomislim kakva sam kretenčina i kako je trebalo onu govnjivu lopatu svakome od mojih malopređašnjih “nadređenih” o glavu da polomim. Rekoh, tada oćutah, ali sad ne mogu, koliko god kasno bilo, no… Elem:

****M VAM MATER PRLJAVU, GADNU, POLITIKANTSKU, UGOVNJENU, NEPISMENU, ORGANIZATORSKU, KOORDINATORSKU, USVINJENU, RUŽNU, GRBAVU, SIFILIČARSKU, ZARAŽENU, ONU MATER NA DNEVNICAMA, ONU MATER U KRIZNIM ŠTABOVIMA, ONU MATER NA BUDŽETIMA, ONU MATER ŠTO ZAJEBAVA KOG STIGNE KAKO BI OPRAVDALA SVOJU PLATU, ONU MATER ŠTO SE BRKATA SMEJE U LICE ONIMA KOJI ŽELE KAKO-TAKO DA POMOGNU, ONU MATER KURATU KOJU BOLI ***** ŠTO SAM ZA DVA SATA U SVINJCU KOORDINATORA MOGAO DA BUDEM OD KORISTI NEKOME KOME JE POMOĆ UISTINU POTREBNA, ONU MATER ŠTO SE U SUVIM CIPELAMA VOZA PO KROVOVIMA SAHRANJENIH GRADOVA, ONU MATER ŠTO IZDAJE SAOPŠTENJA, ONU MATER ŠTO SE NE JAVLJA NA DEŽURNE TELEFONE, ONU MATER KOJA JE OPET CELU ZEMLJU U CRNO ZAVILA, ONU MATER ČIJI JE NAJMANJI GREH TO ŠTO JE DANAS OD MENE BUDALETINU NAPRAVILA…

ONU MATER KOJA VAS NI POSLE SVEGA OVOGA NEĆE SMENITI, ONU MATER ČIJOM ĆE SISOM ZADOJENI SRBIJOM I DALJE VLADATI POŠTARI, I GROBARI, I KOORDINATORI, I ORGANIZATORI. I ČAMDŽIJE U PLITKIM CIPELAMA. ONU MATER KOJA UME SAMO MRTVE DA BROJI I DA RAČUNA KOLIKO IH JE DO JUČE NA NJENOJ STRANI BILO I ZA KOLIKO GLASOVA ĆE NA SLEDEĆIM IZBORIMA TANJA BITI. ONU MATER ŠTO SE, AKO NIJE KURVA KO I VI, U GROBU PREVRĆE ŠTO VAS JE RODILA.

****M VAM MATER!