In memoriam Bora Todorović

[DaDole]

Glumac Bora Todorović preminuo je jutros u Kliničkom centru Srbije.

[DaDole]

- Operacija slepog creva je protekla sasvim u redu, ali on se nekoliko dana kasnije požalio na bolove i odjednom mu je pozlilo. Lekari su ga operisali i konstatovali da je imao moždani udar - kaže za “Blic” izvor iz Kliničkog centra Srbije. Tokom jučerašnjeg dana Bora Todorović se nije budio iz kome.


Inače, pre operacije slepog creva ovaj vrsni glumac je viđen na javnim manifestacijama gde ništa nije upućivalo na to da ima zdravstvenih problema. Tako je početkom prošlog meseca prisustvovao promociji knjige Bože Koprivice, kada je, kao i uvek, ćaskao sa svojim prijateljima, a teme su bile umetnost i fudbal. Takođe, početkom maja Bora je postao deda i nije skrivao radost zbog činjenice da je njegov sin postao otac. Kada je profesija u pitanju, Todorović se poslednjih godina povukao sa filmske i pozorišne scene, a u medijima se retko pojavljivao.

- Što se tiče glume, prestao sam. Ne mogu više. Dosta je. Ne da ne mogu fizički i mentalno, nego mi je, pravo da vam kažem, malo dosadilo. Dugo sam u tom poslu i vidim da neki lep život prolazi pored mene. Ovako sam samo fokusiran na to. A tu sam neki put zadovoljan, neki put nezadovoljan... A nije ni pristojno više, pravo da vam kažem. Dosta je bilo, i previše. Nemam neki naročiti motiv - izjavio je Bora Todorović pre nepune dve godine.

[paculjkica]

R.I.P.

[DaDole]

N Memoriam: Intervju objavljen 2010.godine
Bora Todorović: Nije važno koliko godina imaš, nego koliko ti je ostalo



Tek što je napunio osamdesetu, legendarni glumac Bora Todorović govori o boemskom načinu života, navodi svoje uspone i padove, objašnjava čime ga je osvojila druga supruga i kakav odnos ima sa svoje troje dece

Mada bi mnogi za glumca Boru Todorovića rekli da je legenda i najveći negativac i komičar, za njega su ovi epiteti oduvek bili samo isprazne reči koje u svojoj suštini ne govore ništa i on ne voli da ih čuje. Sve mu je to preterano i on odmah menja temu. Igrao je u više od sto filmova, televizijskih ostvarenja i pozorišnih predstava, a dobitnik je i dve najznačajnije nagrade za životno delo, Pavle Vujisić na filmu i Dobričin prsten u pozorištu. Petog novembra je proslavio osamdeseti rođendan i verovatno je ostao među poslednjim vojnicima garde koja je negovala drugačije vrednosti od onih kakve se danas cene. Na sceni i ispred kamere daje se do kraja, a kada se zavesa spusti pretvara se u običnog čoveka željnog smeha i dobrog provoda. Oduvek sklon boemskom načinu života i svim čarima koje kafana nudi, u društvu i najvećih mrguda važio je za čoveka s kojim nikad nije dosadno. Šarmantni Dorćolac sa svim svojim vrlinama i manama uspevao je da nasmeje i najstamenije svojim interesantnim šalama i nadasve inteligencijom. Status zvezde i često društvo pripadnika sedme sile za njegovim stolom jedno vreme su mu prijali, a onda je rekao: Dosta je! Danas intervjue daje veoma retko zbog toga što su mu svi novinari postavljali gotovo ista pitanja. U razgovoru za magazin Story malo se dosađivao govoreći o svojim vrsnim ulogama i uobičajenim poznatim tema kao što je odnos sa sestrom, proslavljenom glumicom Mirom Stupicom, i sinom Srđanom -Žikom Todorovićem. Međutim, ovom prilikom razotkrio je i neke druge istine o kojima do sada nije pričao. Otkrio je kakav je kad je sam, kad je tužan, srećan i kada je u krugu svoje porodice, pričao je o tome šta voli, a šta ne voli.

[DaDole]

Neko kaže da ste dobar čovek, drugi da ste teški. Kako vi sebe doživljavate?

- Kao skromnog čoveka, jer drugačije ne umem. Sve priče tipa: Boro, legendo, ti si najbolji, užasno mi smetaju i uvek pokušavam da sa njih skrenem pažnju na druge teme. Čini mi se da oni koji kažu da sam duhovit i dobar drug imaju više prava od onih koji misle da sam mrzovoljko. Novinari često kažu da sam težak, ali intervjue odbijam upravo iz svoje skromnosti.

Koje su vaše najveće mane?

- Najveća mana mi je što sam impulsivan u ponašanju i razgovoru, a to mi se najčešće osveti.

Umete li da se pokajete kada prenaglite?

- Uvek se pokajem, zovem telefonom i tražim čoveka da mu se izvinim. Neke reakcije iz prošlosti me i dan-danas muče i prisutne su u mojim sećanjima. Uvek me podsete koliko su bile neprilagodljive za taj trenutak.

Kako se izborite s besom kada se naljutite?

- Nisam neki ljutko, a za mene je karakteristično da se veoma brzo odljutim. Čak i uvrede koje mi neko uputi znam da relativizujem i i vrlo brzo oprostim. Ne mogu da sa nekim budem u zategnutom, neprijateljskom odnosu na duže vreme.

Koliko vam je u mladosti prijala popularnost i status zvezde?

- Vrlo mi je prijala. Svi koji kažu drugačije, sigurno lažu.

Jesu li vam prijale i obožavateljke?

- Moram reći da sam im vrlo izlazio u susret.

Koliko vam je ljubav bila važna?

- Nisam od onih koji na ljubav gledaju kao na senzaciju koju glorifikuju kao da je ona najbitnija. Ljubav se u mom životu dešavala spontano, ne registrujem je kao bogzna kakvo emotivno stanje, zbog čega ne mogu da kažem da mi je mnogo važna. Iskrenu i veliku ljubav doživeo sam dva, ili tri puta u svom dugom životu.

Iza sebe imate jedan razvod i trenutno ste u drugom braku. Znači li to da ste od onih koji pridaju značaj toj instituciji?

- Moj odgovor je: Samo dva braka za tolike godine, i još glumac.

Čime vas je supruga Kerolin osvojila?

- To je išlo veoma spontano, ne mogu da kažem da sam odmah uvideo sve njene kvalitete. Prosto smo počeli romansu, nisam planirao koliko će da traje, niti sam znao, ali mic po mic i ostadosmo zajedno. Najvažnije je što se dobro slažemo. Ona je vrlo tolerantna, iako umem da budem težak. Prihvatila me je takvog kakav jesam.

Kakav ste suprug?

- Mislim da sam dobar suprug, ona to zaslužuje.

Koji su najsrećniji trenuci koje biste izdvojili?

- Svakako rađanje dece Srđana, Dane i Tare. Možda je banalan odgovor, ali to je činjenica. Bilo je dosta srećnih trenutaka i nemam pravo da kažem da sam nezadovoljan svojim životom. Živeo sam i živim jedan lep i pun život, uspešan na sceni, a i privatno.

[DaDole]

Koliko ste bili i ostali boem?

- Iskreno rečeno volim kafanu, imam dva ili tri omiljena mesta gde sam svakodnevno. Vlasnici vole da im dolazim. Bilo je boemskog života, velikih pijanstava, lepih drugarstava i priča koje su proizašle iz toga provoda.

Baš u kafani često boravite s Draganom Nikolićem?

- Ima ga dosta na filmu i televiziji, jer se svi grabe za njega. I privatno se družimo, i on obožava kafanu. Duhovit je čovek, a specijalnost mu je da se šali na moj račun, što i meni prija. Sa mnom govori preterano glasno, kao ja ne čujem dobro, a i nudi se da me otprati do kuće jer ja kao ne znam da nađem put. Svi se smeju, a i ja sa njima. Uozbilje se kada im kažem: Nije važno koliko godina imaš, nego koliko ti je još preostalo. Tu je kraj smehu. Po mom mišljenju, Dragan je moj vršnjak jer će za dve godine imati sedamdeset, a to je isto kao i mojih osamdeset.

Družite li se i sa drugim kolegama?

- Poštujem i volim ih, neki su srećni, neki i ne baš mnogo, ali to su divni ljudi, pametni, senzibilni... Ali tako je ispalo, pa se ne družim baš mnogo sa njima, imam svoje alternativce, pa malo s jednima, pa sa drugima.

Koji je vaš najveći porok?

- Moj najveći porok su cigarete. Stalno ih ostavljam i vraćam im se. Jedanput nisam pušio petnaest godina, a snimajući film Dom za vešanje, Kusta me je naterao da zapalim cigaretu. Navodno je bilo važno za taj lik da povučem samo dim, dva. Ja povukao dim, dva pa nastavio sledećih osam godina. Pokušavao sam na sve načine da zauvek prekinem s tom lošom navikom i sada kad kažem da ću se zakleti i da nikada više neću zapaliti, moje ćerke odmah viču: Tata, nemoj u mene, molim te.

Baš kod Kusturice u filmu Underground sreli ste se pred kamerama s svojim sinom Srđanom - Žikom Todorovićem?

- Mi obično pre svake zajedničke scene izmenjamo neke savete, i to je sve. U samom kadru gledam na njega kao na svog dobrog partnera. Tada je svaki privatan odnos potisnut.

Prihvatate li njegove savete i on vaše?

- On mene respektuje kao nekog velikog znalca i nikada mi ne daje savete, ali ja njemu dam. Neki put uspem, neki put, srećom, i ne.

Da li ste gledali Srpski film koji je izazvao dosta kontroverzi, a u kojem glavnu ulogu tumači vaš sin?

- Nisam ga gledao jer su me savetovali da to ne činim, ali sam čuo sve najgore o njemu.

Neki bi rekli da je bio odličan i u muzici, prvenstveno kao bubnjar kultne beogradske grupe EKV. Kako ste gledali na tu stranu njegove ličnosti?
- On je toliko bio pasioniran muzikom da nisam imao potrebu da ga podržavam. Kada je došao trenutak da se opredeli, navijao sam iz sve snage da odabere glumu, i kao što se zna, nisam pogrešio.

[DaDole]

Kako se sećate trenutka kada vam je saopštio da želi da se bavi glumom?

- Ne da nisam imao nikakve predrasude, nego mi je bilo veoma drago. S obzirom na to da sam mu pomagao oko prijemnog ispita, video sam da nisam pogrešio. Ne što mi je sin, ali zaista je postao jedan sjajan glumac. Ono što je dragoceno jeste različitost uloga koje igra i koje nikada ne liče. U svakoj je drugačiji, što se u glumi naročito ceni.

Retko ko zna da vi imate i dve ćerke, Danu i Taru?

- Mlađa pohađa gimnaziju, a druga je završila fakultet u Americi i ono što mi je fascinantno, kad je sve to okončala, rekla mi je kako želi da se vrati u Beograd. Samo Beograd i ništa više. Strašno je privržena ovim prostorima.

Da li su vaše ćerke pokazivale sklonost ka javnom ili glumačkom poslu?

- Starija ćerka Dana jeste, ali sam se na sve načine potrudio da joj razbijem tu iluziju. To je jedan veoma rizičan posao, pogotovo za žene, jer dobijaju mnogo manje prilika i generalno postoji mnogo manje ženskih uloga.

Mislite li za sebe da ste dobar otac?

- Zaista mislim da sam dobar otac, to je prirodno jer svako tako razmišlja. Deca su moja velika ljubav, ali neki put, bogami, i briga, često neosnovana, ali takav sam.

Priželjkujete li da se ostvarite u ulozi dede?

- Zaista priželjkujem, ali meni je zabranjeno da o tome govorim.

Čini se da u vašoj porodici generacijski stasavaju odlični glumci.

O mojoj sestri Miri Stupici ne treba mnogo da se priča. To je glumica koja se rađa kao retkost. Gledajući nju i sam sam postao glumac, inficirao sam se od nje, zavoleo sam pozorište... Ni sam ne znam šta da kažem jer sve što bih rekao malo je.

Koliko ste jedno drugom bili podrška kada ste oboje u mladosti bili na vrhuncu uspeha?

- Na Srđana gledam kao na svog dobrog partnera, a tako je i sa sestrom. Nas dvoje o tome gotovo da i ne govorimo, ogovaramo druge glumce, ali o nama skoro da i ne pričamo. Ono što dominira u našem odnosu jeste to da smo sestra i brat.

Sećate li se svojih početaka na daskama koje život znače? Čini se da u vašem slučaju slava nije naglo došla?

- Nije došla odjednom, dugo sam vegetirao kao glumac početnik, nisam mogao da nađem svoje mesto koje mi pripada. Važna je i sreća i šansa koja odjednom iskrsne, ali treba je opravdati i ići dalje. To je kod mene trajalo šest ili sedam godina.

Šta je prelomilo da postanete traženi glumac?

- Mislim da je televizija glavni krivac, bilo je priče da znam televizijsku glumu, da me voli kamera, i išao sam iz jedne serije u drugu, potom su došli filmovi i pozorište.

Da li su glumci sujetni i ljubomorni jedni na druge?

- To je predrasuda drugih profesija koja je sto posto netačna kada su glumci u pitanju. Mi smo veoma iskreni. Recimo za mene je velika radost dok gledam predstavu sa sjajnim kolegama. Uvek posle imam potrebu da svima pričam o tome.
Antologijska su i vaša preplitanja sa Batom Stojkovićem, koliko na filmu toliko i u privatnom životu.

- Nikada se nismo toliko družili koliko smo se međusobno poštovali. Bata je bio jedan, pa onda mi. Emotivno sam bio veoma vezan za njega, on to možda nije znao. Bio je jedna gromada od čoveka i u poslu i u kafani. Neizmerno je bio odan glumi, a mi smo ga s pravom zvali vlasnikom glume. Zaista mi nedostaje.

Film Profesionalac u vašem životu je višeznačan, ali ulogu koju ste na filmu odigrali u pozorištu je dočarao Bata Stojković?

- Trebalo je imati hrabrosti i prihvatiti ulogu kojoj je Bata već u pozorištu dao maestralan okvir. Bio je to za mene izazov, vrlo kompleksan lik koji sam uspeo da prilagodim filmskom mediju i ispalo je sve dobro.

Za tu ulogu dobili ste na veoma značajnom festivalu u Monte Karlu Grand Prix kao najbolji glumac festivala?

- Hteo sam da odgovorim tako da ispadnem skroman, ali svi su provalili da se foliram. Bio je to jedan od najsrećnijih trenutaka u mojoj karijeri.

Ipak često naglašavate da ste najbolju ulogu odigrali u Domu za vešanje, a nakon što je pogledao film Šaban Bajramović je rekao da ste jedan od njihovih. Mislio je naravno na Rome.

- Igrao sam na stranom jeziku jednog veoma pokvarenog Ciganina. Po mom mišljenju to je najbolja uloga koju sam odigrao na filmu.

Story: Uloga koja je definitivno obeležila vaš život jeste i Đenka iz filma Maratonci trče počasni krug?

- Zadovoljan sam kako sam odigrao tu ulogu, a ljudi me i danas prozivaju na ulici na račun replika iz raznih filmova. Ipak, na ovo pitanje odgovoriću vam malo kasnije, sada idem tetki da odnesem lek.

[причалица]

Као дете је сањао да вози трамваје, први новац је зарадио за време окупације тргујући са Немцима, а сестра Мира Ступица трајно га је инфицирала глумом



Бард српског глумишта Боривоје Бора Тодоровић преминуо је јуче ујутро након што је протеклих неколико дана провео у болници у критичном стању у Клиничком центру оставивши иза себе небројене позоришне и филмске јунаке, од Лакија, Ђенке, Ахмета, Наума, Боре Шнајдера, преко Луке Лабана, Алексе Вуковића, Пере Каленића и многих других. Тодоровићу је позлило недуго после операције слепог црева. Операција је протекла у реду, али се Тодоровић неколико дана касније пожалио на болове и одједном му је позлило. Лекари су га оперисали и констатовали да је имао мождани удар.

Легендарни Бора Тодоровић је рођен 5. новембра 1929. године у учитељској породици у Београду. Као дете сањао је да вози трамваје, што га је у тинејџерским годинама одвело у техничку школу и нешто касније у Индустрију мотора „Раковица” где је био запослен. Међутим, недуго после тога кренуо је путем своје старије сестре Мире Ступице.

„Код нас у фамилији Тодоровић важи девиза: када дете није ни за шта, баци га на глуму. Тако је било и са мном. Пробао сам ово, пробао оно и инфициран од сестре, постао сам глумац. Син Срђан Тодоровић се инфицирао од мене, и ето, то тако иде у круг”, знао је да каже Бора Тодоровић.
Први новац Тодоровић је зарадио још за време окупације, јер је требало некако преживети па је почео да тргује са Немцима продајући им ракију. За узврат није добијао новац већ маргарин, мармеладу, шећер. Своју глумачку каријеру, како је говорио, почео је врло траљаво и дуго је на сцени био само брат Мире Ступице. После првих успеха, ипак убедио је себе да је прави избор да буде глумац са шансом да направи каријеру.

Управо тако се одвијало и његово школовање. Најпре је уписао Машински факултет у Београду. Техничке студије заменио је глумом. На Позоришној академији у Београду дипломирао је глуму 1956. године у класи професора Јоза Лауренчића у класи са Љубом Тадићем, Марком Тодоровићем, Слободаном Цицом Перовићем... До 1957. године Тодоровић је био члан Београдског драмског позоришта, али је са сестром Миром Ступицом и њеним тадашњим супругом Бојаном Ступицом убрзо после тога отишао у Загреб, где је наредне четири године (1957–1961) био у ангажману у Хрватском народном казалишту, где се истиче у америчком репертоару у комадима Артура Милера и Тенеси Вилијамса. После повратка у Београд свој сценски живот наставља у Атељеу 212, где постиже велики успех тумачењем главне улоге у представи „Арсеник и старе чипке” Ј. Кеселринга, али и бриљантном глумом у комадима „Спровод”, „Развојни пут Боре Шнајдера”, „Капа доле”, „Друга врата лево”, „Мрак и шума густа”, „Псеће срце”... Члан Атељеа 212 био је све до 1983. године.

На филму дебитује 1967. године ликом колебљивог и неуротичног партизана у остварењу „Корацима кроз маглу” Жоржа Скригина. Филмском платну се враћа тек у другој половини седамдесетих година прошлога века са појавом генерације редитеља такозване прашке школе у филмовима: „Национална класа” Горана Марковића и „Посебан третман” Горана Паскаљевића. Велики успех постигао је оствареним ликовима у филмовима „Маратонци трче почасни круг”, „Балкан експрес”, „Мистер Монтенегро”, „Балкански шпијун”, „Дом за вешање”, „Професионалац”, као и у телевизијским серијама „Сиви дом”, „Дипломци”, „Цео живот за годину дана” и другим.

У Тодоровићевој богатој каријери пуној анегдота остало је, рецимо, забележено да је градећи Ахмета у филму Емира Кустурице „Дом за вешање” шест месеци живео у скопској циганмали да би до краја ушао у свој лик, а када га је Шабан Бајрамовић угледао касније у филму узвикнуо је: „Овај Тодоровић је сигурно наш!”

За своју глуму Тодоровић је награђен најпрестижнијим наградама свога еснафа. Стеријину награду за глуму добио је улогу у представи „Маратонци трче почасни круг” Душана Ковачевића, у чијим комадима је често и радо играо. Док је престижног „Ћурана” на „Данима комедије” у Јагодини освојио за улоге у комадима „Маратонци трче почасни круг”, „Мрешћење шарана”, „Псеће срце”, „Лари Томпсон – трагедија једне младости”. Награду „Зоранов брк” добио је за улогу у представи „Повратак”, а награду „Павле Вујисић” за животно дело. Гран при у Кану освојио је 2003. године за улогу у филму „Професионалац”, а није га заобишао ни „Добричин прстен”.

Вест да је добио „Добричин прстен” својевремено је шармантног Бору Тодоровића затекла на мору. Прво је, причао је у то време познати глумац – ћутао. После тога је, како је говорио, скакао и радовао се као дете.

„Нема улоге коју бих волео да одиграм, а да је нисам одиграо. Мислим да сам се остварио у свим жанровима. Веома сам задовољан својом целом каријером. Радио сам добро те ликове са маргина и ту сам остао. То је и као понуда глумцу врло атрактивно, јер можеш да направиш потпуно глумачке карактере, да улоге не личе једна на другу. Одбио сам пуно улога и важио сам за глумца који их одбија. Ако видим да она не може да ми донесе неки резултат нисам је прихватао, без обзира на добре хонораре”, говорио је Тодоровић који је био склон боемском животу, а важио је за човека са којим никада није досадно.

Тодоровића ћемо памтити по блиставој каријери, али и по најдивнијим људским особинама које су га красиле.

„Неке реакције из прошлости ме и дан-данас муче и присутне су у мојом сећањима. Увек ме подсете колико су биле неприлагодљиве за тај тренутак. Нисам неки љутко, за мене је карактеристично да се врло брзо одљутим. Чак и увреде које ми неко упути знам да ревитализујем и врло брзо опростим. Не могу да са неким будем у затегнутом, непријатељском односу на дуже време”, речи су Боре Тодоровића којих ћемо се често сећати.

[DaDole]

Šurdin dirljiv oproštaj od Bore Todorovića

"Iz dana u dan, sve nas je manje. Život nikog ne miluje. Svestan sam da nas ima svakojakih u glumištu. Bio je živi đavo, šeret, spadalo bez premca. Za mene, Bora nije otišao. U naš zajednički posao u seriji „Vruć vetar“ ugradio je svog Boba, njegovim tananim glumačkim sredstvima, ironijom i zadivljujućom jednostavnošću. U radu nikada nije zanovetao. Niti unosio preki, namrgođeni pogled. Na sceni se poigravao s karakterima kako je to često činio Zoran Radmilović s gledaocima i tako večno ostao poštovan i voljen. Igrao je kao otkačeni čamac", rekao je Samardžić o Todoroviću

[DaDole]

Mira Banjac: Čekam trenutak da i ja odem

Legenda srpskog glumišta, Mira Banjac, kaže da joj je Bora Todorović, koji je jutros preminuo, bio jedan od najboljih prijatelja, te da ne može više da izdrži gubitak voljenih osoba.

"Ovo što se desilo je strašno. Ja sam u šoku, uopšte nisam dobro. Ne mogu više da izdržim. Jedna cela generacija odlazi, obeshrabrena sam, samo čekam trenutak da i ja odem. Poslednji put kada sam videla Boru, grdila sam ga što više ne radi, što se opustio. Bio je vedar, šarmantan i duhovit čovek. Prvu predstavu sam odigrala s njim i Ružicom Sokić u 'Ateljeu'. Ne mogu da verujem", priča kroz suze Mira Banjac za Telegraf.

Sa Mirom se slažu i mnogi vrsni glumci, koji kažu da je Todorović bio sjajan prijatelj i čovjek.

"Bora je bio veliki, suptilan glumac, ali pre svega sjajan drug i prijatelj. Duhovit, uvek najmlađi u društvu. Ali, nažalost najmlađi i odlazi. Neizmerno sam tužan", rekao je Tanjugu režiser Goran Paskaljević.

Teatrolog Jovan Ćirilov je ocijenio da je sa odlaskom Todorovića "nestao jedan od najvedrijih glumaca i ličnosti beogradskog pejžaža".

[Picola]