Arheološka istraživanja srednjovekovne Srbije

[причалица]

Najveći srpski autoritet za ranu istoriju Slovena i Srba, dr Đorđe Janković, šef je Katedre za srednjevekovnu arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i profesor na Duhovnoj akademiji u Srbinju. Jedan je od samo četiri aktivna doktora arheologije u SRJ specijalizovanih za srednji vek - dakle za prošlost samih Srba i Slovena - dok se ostalih tridesetak doktora bavi antikom i praistorijom.

Dr Janković je poslednjih desetak godina istraživao lokalitete na terenima Kosova, Metohije, Kninske Krajine, Crne Gore i Republike Srpske. Sad rukovodi projektima istraživanja manastira i crkava od IV do XV veka u okolini Trebinja, Boki Kotorskoj, Podrinju i Bosanskoj krajini. Stavovi dr Jankovića o ranoj prošlosti Slovena i Srba izazivaju veliku napetost u nekim istoričarskim i arheološkim krugovima jer je otvorio mogućnost za traženje porekla Slovena u jugoslovenskom Podunavlju, time što je stanovništvo Bačke i Banata u III i IV veku odredio kao bliske Slovenima, a ne Sarmatima, kao što neki i danas tumače. To se poklapa sa mišljenjem ruskih lingvista - naročito Olega Nikolajeviča Trubačova - koji su do ovih pretpostavki došli sopstvenim metodama. Dr. Janković je prvi izdvojio i osobine Srba u ranom srednjem veku, što je opširno argumentovao 1998. u monografiji Srpske gromile.

[причалица]

Nedavno je "Republika" pisala o mogućoj autohtonosti Slovena u jugoslovenskom Podunavlju. Da li to može biti tačno?

Da je kolevka Slovena u Podunavlju, kazuju ne samo ruska predanja, već predanja i druge vrste sećanja na Dunav kod svih Slovena. Na primer, u Konavlima postoji selo Dunavka, a u Albaniji, zapadno od Ohrida, reka Dunavac. Mislim da je slovensko predanje tačno, ali još nije arheološki proučeno i dokazano. Naša arheologija bi mogla da da odlučujući doprinos tom pitanju, ukoliko bi istražili epohu od IV stoleća pre Hrista do I stoleća posle Hrista u Posavini i Podunavlju. Time bi pokrenuli istraživanja u Slovačkoj i Moravskoj, pa bi se brzo našao odgovor. U poslednje vreme pojavila se nova filološka teorija (iz Nemačke) o slovenskoj postojbini severno od Panonije, i odgovarajuća arheološka tumačenja (iz Rusije). Mislim da su takva gledišta omogućena potpunim odsustvom odgovarajućih arheoloških istraživanja u Podunavlju.


Srbi se u antropološkom smislu razlikuju od drugih Slovena, jer pripadamo dinarskom tipu, autohtonom na Balkanu već milenijumima. Da li arheologija ima i druge potvrde za tu različitost?

Mi smo danas pretežno domorodačkog, dinarskog antropološkog tipa, pa se po tome razlikujemo od ostalih Slovena. Međutim, Sloveni su spaljivali pokojne do u Srednji vek, pa je u nedostatku skeletnih ostataka teško rešiti zbivanja u prošlosti antropološkim proučavanjima. Nekoliko slovenskih naroda može se arheološki razlikovati još od IV-VI stoleća. To su za sada Srbi i neka ruska plemena. Srbi se izdvajaju privredom, oblikom stana, pogreba, grnčarijom i drugim. Neke od tih osobenosti mogu se pratiti u prošlost, za sada do IV stoleća.

[причалица]

Odskora neki američki univerziteti podupiru teorije iz XIX vijeka o "bošnjaštvu" koje se nadovezuje na bogumilske zajednice, a prije toga na Ilire. Da li naučni dokazi podupiru hipotezu o "bošnjačkom" etnicitetu?

To je čista politika. Austro-Ugarska je uspostavila Zemaljski muzej u Sarajevu da bi stvorila naciju, slično Slovencima. Ne postoje dokazi o arheološkoj posebnosti Bosne u odnosu na druge srpske krajeve. Ima više rimokatoličkih hramova iz vremena mađarske okupacije i njihovog uticaja, i to je sve. Na primer, kralj Tvrtko II je sahranjen pod nadgrobnom pločom se latinskim natpisom, ali njegovi vojnici pišu ćirilicom (znači pravoslavni su), kao što pokazuje grad Bobovac. Austrougarska je izmislila pojam "bosančica" da bi se napravila razlika prema ćirilici iako su isto pismo, samo da bi nas razdvojili, prevarili. Oni su nadgrobne mramore proglasili za bogumilske, bosanske spomenike, pa im je dat i poseban naziv "stećci" iako takvih naziva za groblja nema, da bi se zaboravilo da su to naša groblja. Njih ima svuda u srpskim krajevima, u Konavlima, Dalmaciji, u današnjoj Crnoj Gori i Republici Srbiji, odnosno u nesumnjivo pravoslavnim oblastima, kao i u portama pravoslavnih manastira, kao što su Krupa, Tvrdoš, Dobrun, Davidovica i Mileševa. Reč je o jednoj od velikih prevara rimo-nemačkih, sračunatoj da se razbiju Srbi, a naši muslimani slude, kako bi se iskoristili kao topovska hrana za njihov račun.


Antropološki i etnografski su zanimljiva predanja o poreklu koje nalazimo u zapadnom Srpstvu. Da li su ona od koristi za arheologe i da li Srbi imaju osnove za svest o svojoj autohtonosti na tlu Bosne i Hercegovine?

Vidite, iako se nastojalo da se u narodu razvije svest kako nas Drina razdvaja - ne od danas, od Drugog svetskog rata ili od austrougarske okupacije, već znatno ranije, od prvih pokušaja de se naše tlo podeli između Rima i Carigrada - zajednički mitovi, deseterci i gusle, postojeći obredi, odnosno duhovna kultura, određuju našu jedinstvenost. Ugrađeno nipodaštavanje srpske istoriografije prema našim mitovima i predanjima, sputava nas da ustanovimo njihovu vrednost, jer je to čisto arheološkim metodama teško izvodljivo. Na primer, poznosrednjevekovni gradovi-utvrđenja istočno od reke Bosne, ukoliko ne nose svoje ime, nazivaju se po pravilu "Grad proklete Jerine", a zapadno od Bosne "Grad Crne kraljice" pa i "Grad Marije Terezije". Očigledno je reč o jednom istom mitu, o nevoljenoj vladarki. Tu su i toponimi "Reljina gradina", "Gradina Ljutica" (Bogdana) na Uni. Sasvim je moguće da su te gradine rodna mesta ili prvobitni posedi onih po kojima su prozvane, koji su stupili u službu Nemanjića i na istoku stekli slavu, zvanja i imanja, što se za Relju Krilaticu, ćesara cara Dušana, i zna. To je prirodno odlaženje vlastelčića-ratnika na istok iz siromašnog dinarskog prostora. Drugi je slučaj sa predanjima o vojvodi Momčilu, njegovom krilatom konju i gradu Pirlitoru, koji ukazuju možda na neka starija vremena i povezanost klisura Tare sa klisurama oko Drvara. Dakle i mitovi pokazuju jedinstvenost današnjeg srpskog etničkog prostora od vajkada.

[причалица]

Iskopavali ste srpske nadgrobne humke (gromile), koje sežu čak do ranog srednjeg veka. Kako posle sedam godina ocenjujete da je kod Grahova pronađena i jedna srpska humka koju možemo datovati u period kraja IV veka?

Ja sam uveo gromile u arheologiju i rešio osnovna pitanja, ali ima još mnogo toga za proučavanje. Gromile - veoma slične onim iz okoline Grahova, koje su pomerile doseljavanje Srba u IV stoleće - uočio sam između Gacka i Nevesinja, ali nisu istraživane. Bilo bi dragoceno naći još istovremenih naselja, kao ono jedno na Drini. To treba da pokrenu oni koji upravljaju nacionalnom kulturom Srba, da usmere sredstva u narodnu kulturu, a ne u širenje tuđe kulture, koja ionako nalazi sama svoj put.


Problemima etniciteta u današnjoj BiH najviše su se bavili hrvatski i srpski naučnici. Gde su razmimoilaženja, a gde se stavovi poklapaju?

Rimokatolička crkva je odavno kroz hrvatstvo izrazila svoje pretenzije na celu Bosnu do Drine i dalje. Ta stanovišta se zasnivaju pre svega na nepravilnom tumačenju podataka o napadima Bugara na Hrvate u IX-X stoleću ili pomena hrvatskog imena u sukobima Srbije i Vizantije sredinom druge polovine XI stoleća. Međutim, tu je niz pitanja nerešen - koje Hrvate napadaju Bugari i gde, jer Bugarska se prostirala od Jadranskog mora do Drave, a Hrvati su živeli izgleda i u današnjoj Albaniji. Hrvatska naučnica Nada Klaić je smatrala da su Srbi živeli u Pounju od početka, a da je Bosna nešto posebno, itd. Naši istoričari se nisu najbolje usaglasili u "Istoriji srpskog naroda" - prikazuje se Bosna u sastavu Srbije X stoleća, ali bez zapadnijih predela; zatim se Bosna isključuje iz istorije Srba XII-XV stoleća, a potom je opet srpska oblast, itd. Poslednja iskopavanja srednjevekovnog groblja u Šipovu, pokazala su put utvrđivanja istine. Utvrđeno je da Srbi žive u Pljevi u VII-IX i XII-XV stoleću. Sada se zapisani podatak iz X stoleće da je Pljeva bila hrvatska oblast, može prihvatiti jedino za doba privremene hrvatske okupacije Pljeve posle sloma Srbije u ratu sa Bugarskom 924. godine.

[причалица]

Istraživali ste mnoge od crkava i manastira, i oni pokazuju da se mora menjati udžbenička slika istorije Bosne i Hercegvoine. Posebno su zanimljivi slučajevi Krupe i Šipova...

Crkve i manastiri su najočigledniji primeri manipulisanja. Pred početak poslednjeg rata, Boris Graljuk iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Banja Luci, istraživao je manastir Krupu. Svoja istraživanja je objavio u Arheološkom pregledu za 1986, na srpskom i engleskom jeziku, a u njemu je izneo tumačenje da je Krupa oduvek bila rimokatolički manastir, koji su pravoslavni Srbi preuzeli u XIX stoleću. Po njemu, neistinito je srpsko predanje da je manastir prvobitno bio pravoslavni, da su njegovi monasi proterani i da su onda osnovali Krupu u Dalmaciji 1317. Međutim, iz sada vidljivih zidova, njihovih ostataka i onoga što je on objavio, očigledno je manastir bio rimokatolički u XIV-XV stoleću, ustanovljen na hramu XII-XIII stoleća, a nesumnjivo je pravoslavan od XV stoleća do danas, kako pokazuju nadgrobni mramori. Na žalost nema nikoga da dokumentuje, obradi i objavi istinite podatke o ovom važnom manastiru, da bi se tako opovrgli falsifikati. Nikoga, pa ni meštane Krupe, koji su bili nezadovoljni Borisom Graljukom, danas ne zanima da pomogne utvrđivanje istine o našem manastiru. Zato Krupa, umesto da svedoči o srpskom kontinuitetu na Vrbasu, i davnašnjim progonima pravoslavlja, o kome je Dučić spevao one potresne stihove, sada "dokazuje" da pravoslavni Srbi prisvajaju rimokatoličke hramove, i to u vreme austrougarske okupacije! Tu je i mučenički manastir Moštanica, arheološki neistražen, uz koji se nalazi nigde zabeležena isposnica iz ko zna kog vremena, čiji je pustinožitelj možda značajan za ime manastira. Tu je i niz drugih manastirišta i crkvišta, zaboravljenih od elite srpskog naroda. Olako se odričemo dela svojih predaka; prezirući njihov trud i ljubav uloženu za budućnost, osuđujemo sebe i svoje potomke na prezir, zaborav i nestanak.


Šta su vaša istraživanja pokazala u Tvrdošu, drevnom vladičanskom središtu kod Trebinja?

Tvrdoš je primer kako arheološka istraživanja mogu biti dragocena. Ustanovljeno je da manastirski hram živi od IV stoleća, a da je u manastir uspostavljen u VI stoleću, pa je Tvrdoš jedan od naših najstarijih manastira, koji dokazuje srpski kontinuitet i istorijska prava na tlo.


Šta treba preduzeti na daljem rasvetljavanju prošlosti Bosne i Hercegovine? Kakvi mogu biti naučnim ishodi nekih misterija o prošlosti Srba i drugih naroda ovoga tla?

Treba uvek tragati za istinom, u tome se ne sme posustati, i ona će nam pomoći. Posle otkrića naših ranih manastira u Tvrdošu i na Prevlaci kod Tivta, čija su iskopavanja u toku, očekujem da se kroz iskopavanja nekog manastira ili crkve u zapadnim srpskim predelima (mislim na oblasti od Vrbasa do Pounja), dokažem pokrštavanje Srba najkasnije u VII stoleću, kako svedoči car Konstantin VII Porfirogenit. Time bi bilo rešeno pitanje takozvanih "bosanskih bazilika", i ponovo bi se potvrdio naš etnički prostor u rimskoj Dalmaciji, uključujući svu Krajinu. Naša se Crkva može pokazati kao naslednik apostolske Crkve Dalmacije, a to nije samo pitanje prestiža i ravnopravnosti sa drugim crkvama što ih uspostaviše apostoli, već odgovornosti za dobijenu blagodat, odnosno pruženu priliku da se krene pravim putem. Mislim da bi bilo korisno za sav narod da spozna svoju prošlost, kako više ne bi ponavljao greške, i tako stekao budućnost.

[причалица]

У нашој јавности средњовековна Србија преднемањићког периода, синоним је за прилично мрачно и варварско доба, што је веома чудно због тога што се територијално налазила између два цивилизацијски веома развијена конгло*ме*ра*та народа: Византије и Западног римског царства. Чињеница је да је само народ са веома развијеном сопственом културом могао да одо*ли овако снажном страном утицају, а да се потпуно не асимилује. Како видите српски етнички простор током средњег века, а нарочито његове западне пределе?

Континуитет се поуздано може пратити од Цетинске културе. Картирањем археолошких података видимо да за њом на истом простору следе Илири, затим римска провинција Далмација, онда српска раносредњовековна култура и распростирање такозваних стећака, од којих су неки са ћириличним натписима – све са истим становништвом. Дакле, матични српски простор је динарски, између Ибра, Јадрана, Купе и Посавине.

Од почетка средњег века, можда и пре, Срби су присутни и на истоку, у Поморављу, Тимоку, планинском Банату, а на југу у Подримљу до Повардарја и у данашњој Албанији, али су ту измешани са другим Словенима. На западу је било насељених других Словена изгледа већ у позном VI столећу, у приморју од Сплита на северозапад, у Равним Котарима и у Истри. Франци су потом населили малобројне Гудушчане у Лици, Хрвате између Цетине и Ријеке и такође малобројне Лицике у Неретви, после 800. године. То стање се мање-више одржало до наших дана, када смо претрпели највеће губитке. У средњовековну Хрватску биле су укључене неке западне српске области, у уобичајеним збивањима тог времена, као што је и Хрватска бивала укључена у Србију.

После монголско-татарске најезде 1241−1242. године, копнена Хрватска је запустела, и Срби су поново преовладали у области Книна, као пре досељења Хрвата. Иако нема одговарајућих истраживања, ипак археолошке чињенице излазе на светло дана, упркос фалсификатима. Недавно је откривен ћирилични натпис у Кијевцима код Градишке, датован у 1301. годину, дакле, сведочанство о православној цркви из доба краља Драгутина. Тиме је отворена могућност да се докаже да су сва предања о краљу Драгутину као ктитору наших манастира у Босни тачна. На цркви Крупе на Врбасу види се да је из XIII столећа, па су тачна и предања о старини манастира Крупе, Крке и Драговића у Далмацији, а не заборавимо ни Рмањ на Уни. Шта би тек све знали да неко из Србије, пореклом оданде, финансира тамо археолошка истраживања?! У историји и уџбенику средњовековне историје Хрватске Наде Клаић, пише да је њихова граница била до Уне. Не може бити сумње да су Срби од почетка настањивали Поуње, а и неке западније пределе.

[причалица]

Можемо ли да констатујемо да је средњовековна прошлост Срба на територији Балкана ос*та*ла и даље мистерија и због чега?


За мене више није мистерија, а била је до открића громила и ископавања у манастирима Тврдошу и Иловици. То су кључна открића која су ми отворила очи. Ове истине ће доспети до јавности, али питање је када. Велики труд се улаже да се то што више одложи, али је неминовност. Враћамо се на Ваше прво питање. Газдама не одговара да Срби имају самосвест да су своји на својему, одувек, да имају историјско право старо хиљадама година, да имају отаџбину, земљу отаца, а не домовину где случајно живе као Хрвати или Американци, или као нека британска, немачка или француска нација, образована, како кажу, у XVIII–XIX столећу.


Данас смо сведоци појаве да се помоћу друштвеног инжењеринга стварају нове државе и нације са тенденцијом да прерасту у народ. Наивно је претпоставити да не постоји и обратни процес рушења и затирања колективног сећања малих народа који се не уклапају у савремену слику света. Како само веома стари народи имају мито*ло*гију изнедрену из колективног архетипа, историју, фолклор и др., а самим тим и ма*те*ри*јалне доказе свог постојања кроз дуги временски период, нису ретке ни намерне девастације историјских објеката и археолошких налазишта на нашој територији. Ви сте радили ис*тра*живања на Косову и Метохији. Са чим сте се сусретали тамо?


Косово и Метохија су посебно нападан део нашег бића, и не случајно. Мит о Косовској бици нас, како је то показао Александар Лома, повезује са Махабхаратом и Индијом; додао бих да то није само мит, већ усуд, задатак који треба да спроведемо да бисмо се спасли, као народ са личношћу. Ето једне стране одговора на Ваше питање – истражити то митско, предање, оно што је суштински део нашег бића, без кога можемо да нестанемо. Указаћу на неке археолошке примере, јер се данас и не може учинити више. Почећу са базиликом датираном на IV–VI столећа под Панчићевим врхом на Копаонику; следи бифуркација код Неродимља, развође Балканског полуострва, где су наши дворци, а изнад је врх Љуботен са 2.500m висине, на коме се славио Свети Илија; затим Метохија са својим прастарим манастирима и црквама; те постојбина цара светог Јустинијана Великог, словенског имена Управда, са гробовима његових родитеља, његовим дворцем…

[причалица]

Друга страна одговора јесте заштита археолошког наслеђа. У Југославији је у време социјализма заведен несретни систем којим је археолошко наслеђе подељено на непокретно које је предато у надлежност заводима за заштиту споменика културе, и покретно, које је предато музејима, али заводи имају власт над музејима. То је основни узрок пропадања археолошких налазишта, уз примитиван закон, непримерен европским стандардима.

Иако је, рецимо, познато да је на Косову било најмање пет двораца, као и да су тамо изузетно значајна друга историјска места, није уложен ни динар да се све то открије и истражи. Понегде се радило симболично, као на Новом Брду, али било би важније да се истражи неки дворац или престоница. На томе су радили некомпетентни стручњаци, са циљем да остваре дневнице, а не да би се утврдила истина о неком питању, као уосталом и многи данас. И док су, наводно, тражили гробове учесника Косовске битке, око Грачанице су приликом копања дренажног канала раскопаване људске кости и по њима се газило. Тамо је септичка јама направљена у гробљу из XI столећа.

Данас на граду Звечану тешко може да се пронађе рушевина цркве Светог Ђорђа, у којој се Немања молио пред битку код Пантина, толико је зарасла у коров. Требали рећи да би ту цркву. нека друга држава одавно обновила! Један наш врло угледни научник је из албанске литературе преузео податак да је тврђава Петрич код Урошевца, на којој никада није био, домородачка (по њима албанска) тврђава VI столећа, иако је то српско историјско место. Ту је краљевић Душан заробио свог оца Стефана Дечанског. Гробља X−XI столећа су опредељивана у некакав рани средњи век, и приписивана некаквим Словенима, а не Србима, јер су се аутори, иако нису били чланови комунистичке партије, самокритички стидели српског имена.

[причалица]

Професор Реља Новаковић је сам истраживао Косово и Метохију, и са рушевина града Чечана, које су Албанци уништили после II светског рата, откупио неке изванредно важне налазе, а остало је продато у Италију. Тако је случајно спасао уломак крчага са најстаријим глагољским записом на тлу бивше Југославије, сведочанство начина плаћања пореза код Словена, дакле археолошки документ од изванредног значаја за све Словене и сву Европу, ону којој је стало до знања о пореклу сопствене културе. Колико људи код нас данас зна за тај налаз из Чечана?

На другој страни, и Албанци раде своје, то је углавном пљачка гробова у срушеним црквама и других археолошких налазишта, што је општа појава у бившим социјалистичким земљама. Када су Албанци правили ровове на Градини у Великом Трнову код Бујановца, нађене предмете су однели у Приштину, а објавила их је Еди Шукриу у аустријском часопису. Има и наивног фалсификовања чињеница. Рецимо, откопали су рушевине цркве на Новом Брду и датовали је у XII столеће, да би је прогласили за своју цркву из времена пре него што су Немањићи, наводно, окупирали Косово. То је бесмислица, али тако покушавају да пропагандним службама и медијима дају грађу за фалсификовање прошлости.

Много више забрињава чињеница да Албанци римокатолици покушавају да наше преднемањићко наслеђе присвоје и замене својим. Пре више од двадесет година, био сам код тадашњег епископа Павла у Призрену. Он ми је тада указао на манастир Винчу, Бинчу, по коме се зове Биначка Морава. За тај манастир није чуо ни свештеник који је био са мном, иако је рођен 50 километара даље, а служба заштите и наука нису имале никакве податке; сада је срушен. Када сам отишао тамо, затекао сам манастирчић са драгоценим живописом по значају и лепоти, из XVI столећа, кроз чију су порту Албанци направили сеоски друм. Али сам у близини видео и модеран римокатолички манастир. А ствар је у томе да се Винча као место спомиње у Скопској епископији, у повељи цара Василија из 1019. године, а данас постоји седиште римокатоличке бискупије у Скопљу, која обухвата Косово. Другим речима, они настоје да успоставе свој континуитет на нашем тлу, да једног дана кажу како ту имају свој манастир од XI столећа, међу својим народом, који су им Срби узели под Немањом.

[причалица]

Шта археологија може да каже о преднемањићком присуству Срба у данашњој Северној Албанији и Западној Македонији?


Врло мало. Постоје у Македонији налази из града Баргале – Брегалнице, источно од Штипа, који се могу повезати са Србима из VI столећа. Такође, познато је постојање необјављених налаза словенске и српске грнчарије из VI−VII столећа из античког Скопља.


Западно од Скопља се, иначе, налазио град Собри. Неки примерци накита са Преспе и још неких налазишта повезани су са северним српским просторима из IX−X столећа. Из Албаније има више података, али су неуједначени и, често, непоуздани. Неки брошеви из VI−VII столећа, пронађени у околини Скадра, у Љешу и Кроји, потичу из шире области око Ђердапа. Са неколико налазишта је објављена грнчарија која одговара оној нађеној у пределима Рашке и даље на западу у IX и X столећу. Има и накита који уопштено одговара просторима Самуилове државе, па и Србима. Још више говоре називи археолошких налазишта, рецимо „Kaljaja e Bodinet“, то јест „Бодинова тврђава“, која се налази у близини Охридског језера у Албанији и јасно сведочи где је некада била јужна српска граница.

[причалица]

Познато је да управо сада археолози из Албаније врше истра*жи*ва*ња на територији Косова и Ме*то*хије. Који је циљ њиховог ба*вље*ња тамо и када се могу датирати први налази које сведоче о при*сус*т*ву Албанаца на овој територији?


Не само да раде већ су се, колико знам, преселили у Приштину и основали институт. Нагађам да им је циљ да докажу да су тамо аутохтони, те тако потврде аустороугарске тезе Константина Јиричека и англосаксонске тезе Ноела Малколма и других. Имам утисак да су, по упутствима са Запада, кренули да доказују да су они на Метохији, Косову и на Јужној Морави око Врања потомци преисторијских и античких Дарданаца, а да ће Албанце у Албанији да прогласе за неко епирско латинизирано становништво. Ако сте приметили, после II светског рата, код нас су „бежали“ само муслимани из Албаније, а никада православни Срби и Албанци или римокатолици. То такозвано бежање од диктатуре Енвера Хоџе било је организовано од режима обе земље. И сада је НАТО населио муслимане из Албаније, пре свега у Приштину.

Немогуће је доказати албанско присуство код нас археолошким чињеницама, и на Косову и у Метохији, али знамо шта значи западна пропаганда уз домаћу подршку. Код нас нема археолошких налаза Албанаца. Говори се о албанским кулама које су ови подизали, али такве постоје и у Плаву, и у Требињу, и у Кратову, Бугарској.

Знам за једно гробље из XI столећа на Војуши, које може да се припише етничким Албанцима. Из позног средњег века, има грнчарије којa се може приписати етничким Албанцима у Албанији. Мислим да неки уломци грнчарије из града Свача, у Црној Гори између Улциња и Скадра, припадају етничким Албанцима из XVI столећа. Имајте на уму да су они планинско-сточарско становништво, полуномадско, пљaчкaшке привреде, а такве културе остављају мало својих материјалних трагова.

[причалица]

Да ли су савремени Албанци наследници Илира?

Не. Њихови преци су дошли срединoм XI столећа. Албанце је са Илирима повезала западна пропаганда, у настојању да спречи наш повратак на море. Срби су потомци Илира са Динарског простора.

По ободима Косова Поља, кажете, налазили су се владарски дворови српских краљева забележени још у XI столећу. Познато је да их је било и у осталим нашим крајевима. Такође се у писаним изворима помињу и утврђени средњовековни градови. Колико су такви локалитети истражени и зашто није остало потпуније очувано ниједно такво место?

Дворци постоје негде сакривени под земљом, док се градови углавном још виде. Давно су започета истраживања Новог Брда, релативно обимна, али безначајна за величину тог највећег српског града у средњем веку. Било је и неких малих пробних ископавања на другим градовима, али се може слободно закључити да нису истражени. Они градови који су на неприступачним местима или далеко од насеља уобичајено су сачувани. Али тамо где су смештени уз албанска насеља, зидови су им често почупани из темеља. Албанци, као досељеници, природно немају никаква предања ни сећања, ни поштовања за таква места, па су их користили као мајдане камена.


Али у Поморју, захваљујући клими и другим околностима, до данас стоје дворци и то под кровом, а мало ко зна за њих. Манастир Подластва је смештен у дворцу цара Душана, манастир Подострог је у двору Стефана Дечанског, а Стањевићи су двор деспота Ђурђа, заједно са придворском црквом; има их још. То што се за њих не зна „заслуга“ је архитеката, јер их они не сматрају за археолошке објекте, упркос Европској конвенцији о заштити археолошког наслеђа. Милентија код Александровца је дворац кнеза Лазара са придворском црквом, а оближњи Козник је кнежев замак, но његово се истраживање спречава да се не би откриле грешке тумача његове прошлости.


У научној литератури која обрађује школство и образовање Срба у средњем веку врло стидљиво се говори, на нивоу хипотезе, да су се Срби образовали у латинским школама и на византијским и европским универзитетима, а још мање се говори о постојању истих на територији Старе Србије. Ипак, познато је да су сентенце „седам грчких мудраца“ приказане на поду купатила у Неродимљу из VI века, а да су на живопису Богородице Ље*ви*шке из доба краља Милутина сачувани ликови Платона и Сибиле што доказује да је и Србима било познато културно наслеђе Европе. Какво је Ваше сазнање о томе?

И не само то, у Богородици Љевишкој је приказан свети Никола као дете у школи. Наравно да су постојале школе, где се углавном стицало оно основно знање – писање и рачунање. Знања о Платону или Аристотелу су ипак била намењена кругу одабраних, елити у позитивном значењу. У стицању знања, Срби су били окренути Византији, и зато су били у предности у односу на народе Средње и Западне Европе. Археолошка сведочанства о школама су свуда ретка. Могле би се реконструисати библиотеке које су некада постојале код нас, и преко њих, каквим су знањима некада располагали, али то је посао за неку националну установу, а у Србији таквих немамо.

[причалица]

Ваша монографија „Српско поморје од VII до X столећа“ је археолошко виђење прошлости једног дела некадашње српске државе, Поморја, дакле, области од ушћа Дрима до ушћа Цетине. На неки начин, књига је и одговор на бројне научно неутемељене публикације о наводној посебности Црне Горе у односу на Србе и Србију у средњем веку. О чему jе ту заправо реч?


С једне стране је било и могуће, и потребно да се среде подаци из Зете или Диоклитије, којих има више расположивих него за друге делове средњовековне Србије. Зета, као и Требиње, имали су једно време улогу престоних места Србије, због свог положаја уз море и поморских веза са Византијом и Италијом.

Касније је улогу посредника са западом преузео Дубровник. С друге стране, римокатоличка политика је, и под Венецијом и под Аустроугарском, настојала да латинизује приморје, као и у римско доба, као што, уосталом, то раде и данас. Зато им је потребно да докажу, као и на Косову и Метохији, да су ту Немањићи стигли као окупатори. И за једну и за другу страну, кључни докази налазе се у црквама. Пре више од 110 година Младен Црногорчевић је сакупио и објавио у археолошком часопису Старинар из 1902. године, археолошке податке и предања о манастиру Арханђела Михаила на Превлаци, некад званом Иловица, у коме је било седиште Зетске епископије, и где су калуђере отровали Латини да би затрли манастир и докопали се његових имања.

Онда је дон Иво Стијепчевић објавио студију да би доказао да је тамо био римокатолички манастир, у који су православни накнадно сместили седиште Зетске епископије, то јест да су манастир отели римокатолицима. То је прихватила историографија, и отуда у Историји српског народа и Историји Црне Горе можете наћи став да се манастир угасио сам од себе, а да се зетски митрополит повукао ка турској граници, ваљда са наводно туђег, латинског тла, што је апсурдно. После првих ископавања 1956–1957, манастирска земља је национализована, а то изванредно важно историјско место је преименовано у „Острво цвијећа“.

Приликом изградње туристичких објеката у име „виших циљева“ уништавани су римски објекти. Када сам на Превлаци почео ревизиона ископавања 1997. године, показало се не само да је Црногорчевић био у праву, већ и да је то с правом био најугледнији манастир код Срба, са опипљивом црквом из III столећа, а који је био пуст од арапске најезде 866. године до обнове у време светог Саве, као и да је за Котор, тада римокатолички, био извор грађевинског материјала пре обнове. Исходи истраживања су били приказани на изложби отвореној у Музеју града Београда, затим у Музеју Војводине у Новом Саду, у Херцег Новом и Требињу.

Та открића су пала у незгодан тренутак за стварање црногорске нације, тако да је написана једна књижица којом су поновљени ставови Стијепчевића. У мојој књизи о Поморју су изложене све мени тада расположиве чињенице; књига је технички далеко од савршене, али је на једном месту сакупљен највећи део откривене археолошке грађе и повезан у словесну целину, са тумачењем низа појава из прошлости око којих постоје недоумице или спорења, као што је почетак средњовековног присуства Срба у Поморју, такозвани Романи, затим Црвена Хрватска. Из заборава су се појавиле наша прошлост и култура, цркве и манастири VII столећа, дворци српских кнежева, стара држава.

Од објављивања књиге је прошло пет година, а наставак ископавања је показао да су темеље цркве обновљене у доба светог Саве, саградили Срби у време цара Ираклија у VII столећу. То је највећа истражена црква тог доба и потпуно мења слику о такозваном „мрачном“ средњем веку код Срба. То је и тада био манастир, велики, дакле и средиште културе, писмености, место одакле су ишли мисионари у друге словенске земље, све до Русије. Поред тога, открили смо и гробове нагло умрлих калуђера средином XV столећа; било је ту гвоздених врхова стрела међу костима, али тек предстојећа антрополошка и хемијска анализа треба да покаже да ли су отровани или побијени.

[причалица]

Значајан простор сте посветили Комани–Кроја култури. Каква је то култура?

То је средњовековна култура која је једно време служила као доказ да су Албанци потомци Илира, који су се пред Словенима повукли у планинске пределе. Међутим, када се пажљиво проучи, види се да је настала и трајала само у VIII и IX столећу, и да никако није аутохтона. Она се ширила између Охридског и Скадарског језера. На основу сродности са просторима Паноније, Бугарске и степа Источне Европе, закључио сам да је реч о култури Црвених Хрвата, који су се ту доселили око 800. године, а нестала је по бугарском освајању данашње Албаније, јер је део становништва отишао за Хрватску у Далмацији, а део се утопио у домаће Словене, претежно Србе.


У књизи сте, такође, објавили фотографију малог типара кнеза Стројимира, из средине IX века, који је Министарство културе Србије купило на аукцији у Минхену, 11. јула 2006. године. Печат има кру*жно натписно поље око патри*јар*шиј*ског крста. Какав је значај овог налаза за наше кул*тур*но наслеђе?

За разлику од наших суседа Бугара и Хрвата, који сведочанства о својим средњовековним државама прикупљају систематским истраживањем и ископавањем, ми до таквих доказа долазимо случајно. Тако је крстионица из доба кнеза Вишеслава, која се данас налази у Сплиту, код нас заборављена, а запис на крчагу из Чечана случајно је спашен. Такав је случај и са малим типаром кнеза Стројимира, који је по свој прилици неки Немац за време окупације у I или II светском рату опљачкао у Србији, можда из његовог гроба у некој цркви. Тај типар је служио за печатање личних писама кнеза Стројимира, који је живео око треће четвртине IX столећа. Он је био отац Клонимира и деда кнеза Часлава, који је обновио Србију после бугарске окупације.

После крстионице из доба кнеза Вишеслава, ово је први предмет са недвосмисленим именом српског кнеза, и то једини у личној употреби, што је материјални доказ да су одговарајући подаци из дела византијског цара Константина VII Порфирогенета тачни. То више није неки имагинарни кнез из неких догађаја од пре 1125. година, имена сачуваног у препису из XVI столећа, већ стварна личност; можемо да опипамо предмет који је он тада носио уз себе и користио га. То је као да имамо сачуван његов потпис на неком документу. Посредно, доказује да су и остала збивања његовог времена истинита у неком виду. Типар показује да се кнез Стројимир служио приликом писања писама грчким језиком, а свакако је знао и латински језик, као језик свештенослужења. Код нас се обично мисли, да не кажем пропагира, да је Србија покрштена после кнежевине Велике Моравске односно данашње Чешке, после Бугарске, и као доказ се наводе хришћанска имена синова Стројимирове браће, Петра и Стефана.

То наравно нема никаквог смисла, јер Стројимирови потомци носе словенска имена. Међутим, неки наши научници као да имају уграђен чип који им налаже да Србе прикажу што заосталијим.

[причалица]

На крају књиге сте дали општу слику историје Србије у Поморју, као и полoжај Цркве у то доба. Молим Вас, опишите нам укратко како је друштво тада изгледало.

Обична мала држава тог времена, али словенског устројства, дакле без употребе новца и свих оних државних и банкарских манипулација везаних за новац. Слика друштва постоји у писаним изворима о суседним државама, али се код нас она занемарује и пише се само о политичким збивањима. Нисам историчар и нисам се бавио тим питањима, па могу рећи само свој утисак. Идеално гледано, на челу државе је био кнез, уз себе је имао неколико „министара“, „владу“. Уз њега је на двору стално епископ или свештеник на високом положају. Под таквом управом је била војска и пореска служба. Народом су непосредно управљали жупани. То је све заједно деловало по неком домаћинском начелу. Постоје дворци, тврђаве, села, мале и велике цркве, испоснице који се разликују као грађевине, али је у њима једно те исто глинено кухињско посуђе, и за сада није пронађено, рецимо, глеђосано стоно посуђе, као код Бугара. Знам за само један део глеђосане византијске посуде, из дубоке унутрашњости, из Љутића код Пљеваља. Бројни налази амфора указују на увоз вина или уља из Византије; извозило се вероватно сребро и други метали. Срби су се у привреди ослањали претежно на сточарство, и отуда лака покретљивост и ратнички карактер.

„Култура поља са урнама“ која се шири из Паноније и захвата веће делове Европе, могла би се ту*ма*чити присуством становништва индоевропског порекла. Шта подразумевамо под „Индоевропљанима“?

Индоевропљани су филолошка конструкција. Запажена је сродност језика од Европе преко Ирана до Индије, као и подударност религиозних схватања. Археолошки питање Индоевропљана није решено, верујем опет из политичких разлога. Наиме, довољно би било установити шта је то једнако у Европи и Индији и то онда приписати Индоевропљанима, ако су постојали. „Култура поља са урнама“ је заправо последица постепено изграђеног религиозног схватања, које се нагло раширило негде око 2.000 година пре Христа. Људи су закључили да је тело грешно и да се може по смрти очистити спаљивањем; пепео покојника је стављан у урне, а оне су сахрањиване у тло, заједно са посудама у којима је била храна за душу умрле особе.

Можда су неки припадници ове културе отишли за Индију, као што су морем стигли до Египта и Палестине, и тамо постоје таква гробља. Мислим да треба рачунати са неким још старијим сеобама из Подунавља на исток, јер степе Евроазије омогућавају брзо прелажење великих растојања. Потом су се неки од тих исељеника враћали назад. Дакле, склонији сам ставу да је порекло Индоевропљана у Подунављу, источном Медитерану и Ирану, који су отишли у Индију, а потом се неки од њих вратили.

[причалица]

Да ли се начин сахрањивања у тој култури поклапа са словенским начином сахрањивања у антици и раном средњем веку?

Да, уколико се мисли на сам чин спаљивања тела покојника. Словени су се у Европи најдуже држали тог обреда. Чак постоје исти облици гробова као у бронзаном добу Подунавља, кружни и издужени, у виду раке. Међутим, у време смене ера, Словени су престали да стављају храну у гробове. Уместо тога се појављује тризна, обичај да се умрлом приреди посмртна гозба, а да се сведочанства о њој ставе у гроб, у виду остатака хране и делова поломљеног посуђа у коме је спремана или донета храна.

Можемо ли да кажемо да је у Подунављу кључ словенства?

Да, несумњиво, постојбина Словена је Подунавље. Словени нису физички једнородни, нису потекли од једног племена, али су сви словесни, говоре, нису неми, и свесни су Бога. То схватање се раширило из Подунавља, као и људи. Они који су отишли на запад асимилирани су од тамошњег становништва, а други су накнадним исељавањем у Пољску и Русију, у време римске најезде на Илире, коначно образовали Западне и Источне Словене.

Могу ли се словенски археолошки налази у Панонији јасно разликовати од сарматских?

Културне разлике између Словена и Сармата су велике и неспорне. Нешто су мање у Панонији, јер су и Илири Баната сахрањивали покојнике, као и Сармати. Али Сармати су номади, који не подижу куће, већ живе у колима и на коњима, немају насеља, градове, утврђења. Не обрађују земљу, немају грнчарске, дрводељске и ткачке радионице, итд. Тацит, почетом II столећа пише за Венеде, то јест Словене, да мисли да су они Германи, а не Сармати, зато што подижу куће. Проблем мешања Словена и Сармата искрсао је из једног древног и једног новог повода. Некада је Птоломеј сав простор између Црног и Балтичког мора назвао Великом Сарматијом, што је завело многе касније писце да Словене повезују са Сарматима, иако није познато да су Сармати икада продрли дубље у шумске пределе Русије, а камоли до Балтика и Пољске.

Нов повод лежи у покушајима мађарских научника да докажу да су они наследници номада који су стално живели у Потисју, па тако и Сармата. Зато сва налазишта римског доба приписују Сарматима. У томе се ослањају на одсуство римских података о другим народима, иако они бележе само оне који су их нападали и са којима су имали клијентске односе. Исте налазе које мађарски археолози приписују Сарматима, румунски археолози приписују Дачанима. Заправо је реч, у укупном Потисју до римске границе на Дунаву, о раздвојеним Словенима и Сарматима, које можемо разликовати.

[причалица]

Доскора смо били једина словенска земља која дословно не проучава словенску прошлост. Каква је ситуација данас? Да ли се та пракса променила?

Далеко од тога, сада је можда још горе. Мојим млађим колегама, ако се баве „забрањеном археологијом“, као што су громиле или Словени Паноније, ускраћују се стручна звања, спречавају истраживачки пројекти, одбране магистарских и докторских теза, чак и дипломске тезе. Нико више не дипломира на области средњовековне археологије. То је сада забрањена област на Филозофском факултету, а некада давно ја сам могао да дипломирам са словенском темом. Ствар се променила утолико што су сада словенске теме непожељне у Европској заједници, Украјина и Белорусија немају новца да финансирају таква истраживања, док се Русија још сналази.

Aрхеологија је егзактна наука, али познаваоци кажу да има и своју сакралну димензију. Да ли можете да дате свој суд, у ком су периоду свог постојања Срби достигли интелектуални и етички „златни век“?

Одговор на ово питање не могу да поткрепим поузданим археолошким чињеницама, али покушаћу: Арапин Масуди је у X столећу преписао старији податак да су Срби особени и посебно поштовани од осталих Словена. Делимичан одговор зашто је тако било, јесте ратничка природа Срба и рано покрштавање, јер су Срби први хришћански народ међу Словенима. Александар Лома је кроз анализу мита о Косовском боју дошао до закључка да је постојало неко Пракосово, да су кнез Лазар и његови ратници имали пред собом неку давну битку, рецимо из Махабхарате, и визију да ће постати божији ратници. То се и десило. Нека таква предања можемо наћи и у песмама које је сакупио Милош Милојевић у XIX столећу.

Али, у доба Косовске битке, појављују се код Срба необични надгробни споменици, који буде сећања на нека исконска времена. На пример, у Светом Николи у Куршумлији налази се један споменик у виду преклада, а други у виду рибе, какав је недавно откривен и код Сјенице. Има их још сличних риби, али без приказаних шкрга и очију. У Лесковцу се уз музеј налази надгробни споменик у виду змаја, на коме пише да је ту сахрањен арханђео Михаило, што је остало нерастумачено. Ту је и други споменик са главом некакве животиње.

[причалица]

После Косовског боја, појављује се низ надгробних споменика у виду великих камених крстова, који делују као подражавање оног крстображеног знамења победе на Косову, данас несталог, са стиховима деспота Стефана Лазаревића. Али на овим крстачама је приказано оружје – копље, мач, лук и стреле, дакле атрибути који не иду са хришћанским крстом већ сведоче о ту сахрањеним (Христовим) ратницима. На низу мраморних споменика с краја XIV и из прве половине XV столећа приказују се давни обреди, као мртвачко коло, лов на јелена, слава, одлазак покојника на коњу и томе слично.

Видимо на основу надгробних споменика да се нешто десило у бићу српског народа у време Косовског боја, да се пробудило нешто из искони, из времена пре хришћанства, што нас је довело у стање да са кнезом Лазаром на челу урадимо оно што треба. Намерно кажем „ми“, а не они из прошлости. То нам је омогућило да опстанемо под турском окупацијом и да се ослободимо. Дакле, српски „звездани“ тренуци би били они када смо се борили за слободу, за чојство и јунаштво. То је што се тиче етике. Интелектуално, ако оставим по страни наше велике научнике новог доба, указао бих да смо после турског ропства ми најбрже стигли Западну Европу, и зато у нама виде опасност. У позном средњем веку, ми смо непоколебиво чували православље, за разлику од Византије.

Свети Сава преводи са грчког Законоправило на светло словенског језика. И тако даје и свим осталим словенским народима први законик, који они корсте као основу својих законика. Да споменем још да је запажено да у Русију хришћанство прво стиже на латинском језику, из нашег приморја, можда из манастира Иловице. Мислим да смо сличну улогу имали и у претходним епохама, али то тек треба да се истражи. Сматрам на основу онога што знам о српској прошлости и миту, да смо народ са задатим путем, и да ћемо нестати ако га напустимо, мада верујем, а и надам се, да нам је суђено да истрајемо.

Иду ли Срби, по Вашем мишљењу, историјски у регресију?

Известан дивљи инстинкт који поседујемо, чува нас од обмана наводно цивилизованог света. Сетите се само оне добре атмосфере и народне солидарности у време бомбардовања, а и у време рата, мада је то било далеко од оног у I светском рату.

Да, регресије има – наш су баласт они који се труде да униште све што је здраво у српском народу, пре свега село. Несумњиво је да културно пропадамо, као и под турском и комунистичком окупацијом. Али доћи ће време за нову Косовску битку, која се неће одвијати материјалним оружјем, већ интелектом, самоспознајом. Ко зна ко је, опстаће; или као што је написао свети Сава, ако знаш Законоправило, знаћеш ко си. Зато нам и нападају самосвест, укидају ћирилицу, замењују народну мелодију, скривају гусле и епске песме, подмећу енглески језик и грбове, лажне иконе. Штету видим у томе што бисмо могли да урадимо далеко више за опште добро да немамо овако назадну власт.