Psihološki profil zlostavljača životinja: Ko je taj čovek?
O problemu zlostavljanja životinja, možemo razgovarati sa više aspekata. Pravnog, u smislu kazne koju bi počinilac dobio, u moralnom pogledu, ali pre svega, u onom najkomplikovanijem – sa aspekta psihičkog poremećaja ličnosti.
U poslednje vreme, ili je došlo do porasta nasilja nad životinjama, ili su mediji počeli više da prate ovu pojavu, koja se i ranije masovno dešavala, ali verovatno nije okupirala pažnju publike, pa se njoj nije pridavalo mnogo značaja. Mučenje, prebijanje, klanje, paljenje, masovno trovanje, seksualno zlostavljanje i na kraju ubijanje životinja sve češća su tema o kojima, nažalost, svakodnevno razgovaramo.
Agresivnost je oblik ponašanja koji podrazumeva nameru da se nekome nanese šteta ili bol i da se pokaže dominacija nad slabijim bićima. Koreni ovakvog ponašanja mogu se naći u detinjstvu, kao naučeno ponašanje za rešavanje konflikata.
Predmet iživljavanja su najčešće psi i mačke jer nisu u mogućnosti da pruže otpor kao neke krupnije i snažnije životinje. Osoba koja ima ovu vrstu psihičkih smetnji nikako ne bi napala životinju, a ni čoveka koji je od nje jači.
Antisocijalni poremećaj ličnosti koji često karakteriše zlostavljače životinja izraženo je u nepoštovanju socijalnih normi, manipulaciji nad drugim bićima, ugrožavanju lične i tuđe sigurnosti i impulsivnost u donošenju odluka.
Psiholozima je teško da nagađaju šta kod osobe može biti uzrok neprimerenog ponašanja prema životinjama, ali su za to najčešći razlozi traume iz detinjstva, sputavane frustracije ili nešto treće. Tanka je linija koja se povlači između učešća genetike, socijalnog vaspitanja, iskustva i nefunkcionalnog roditeljskog vaspitanja, pa se nikada precizno ne može utvrditi šta je konkretan „okidač“ za ovu vrstu agresivnog ponašanja.
Osoba koja je u stanju da zlostavlja, muči ili ubije životinju nije sposobna da saoseća sa drugima. Ona racionalno pravda svoje postupke i uvek ima objašnjenje zašto je to učinila (za koje naravno misli da je ispravno).
U velikom broju slučajeva zlostavljači će ponoviti svoj postupak, ili prema životinji, ili prema čoveku slabijem od sebe. Sadizam koji se ispoljava prema životinjama, posebno prema kućnim ljubimcima, može se ispoljiti i nad ljudima, posebno nad decom i starijim osobama.
Svaki zlostavljač ima svoj specifičan „razlog“ zašto je povredio životinju, ali ono što im je zajedničko je da ove osobe vrlo retko traže pomoć i slabo su motivisave da se promene.