Manastiri Srbije......svedoci vekova!

[причалица]

МИРИС РУЖА

Хришћанство је још у I вијеку посађено и примљено у Дукљи као врту светог апостола Павла, али и апостола Далмације Тита и Ермија. Послије Миланског едикта, 313. године, вјера хришћанска буја и у овој ромејској покрајини. Као у далматинске, тако и бокељске крајеве, орошене крвљу ранохришћанских мученика већ у III—IV вијеку, дошли су монаси са Истока. Међу њима је несумњиво боравио и велики муж светоантонијевског монаштва св. Иларион Палестински (372) приликом свог путовања по дубровачком залеђу, Дубровнику и Далмацији, па и овим бокељским странама. Већ у то доба морало је бити на Превлаци и Епископско сједиште. Није случајност да св. Сава свој архипастирски подвиг почиње управо овдје, постављајући почетком XIII вијека свештеномонаха превлачког Илариона за првог зетског епископа. Св. Сава је имао на уму и предрагоцјени боравак св. Илариона Великог у овом поднебљу. Име првог зетског епископа и јесте знамење које Богом одсијева у огледалу смиреног и кристално бистрог океана Великог Илариона. Од тада је Превлака најважније духовно средиште Зете.

У историји наше св. Цркве, коју пишу прије свега мученици и свеци уопште, има толико предивних примјера, које не слиједити била би велика и непроцјењива штета. Свете, а посебно свете мученике, ваља откривати и стављати на свијећњак да нам свијетле на богочовјечанском путу.

Средином XV вијека, на Арханђеловдан, на Превлаци су отровани након причешћа седамдесеторица св. Михољскопревлачких преподобно свештомученика. Од блаженог братства позната су имена: проигуман Рувим, свештеноиноци Димитрије, Максим, Василије и Михаило. О овим мученицима св. Евхаристије који су пострадали од Латина, постоје сигурни, мада оскудни подаци, а сигурно су и остали, иако безимени, достојни вијечног спомена, јер су за православну вјеру жртвовали свој живот.

Проигуман Рувим је, као што му само достојанство вели, био престарели старешина Превлачке архимандрије. Игуман игумана, схиархимандрит и духовни учитељ монаха, био је човјек од великог утицаја и угледа широм Зете и Рашке, али и других српских и православних земаља. Јеромонах Димитрије је био видар и прослављени проповједник, а Максим велики молитвеник ревносне побожности и парох Грбља, Луштице, Црмнице и Лединице, и "по тим крајевима је починио многа добра дјела". Свештеномонах Василије, синђел у првобитном смислу те ријечи, који се бавио васпитавањем дјечака за свештенство и монаштво, "бијаше вјерни пратилац митрополита Арсенија", а св. Михаило Чарнојевић се прославио као иконописац и неимар храмова Божјих. Превлачки свети оци су били испосници, молитвеници, богословски писци, рибари душа, исповједници, проповједници, иконописци, преписивачи рукописа, црквени умјетници, појци, видари, биљари, крчитељи њива, маслињари, али и прозирљивци (они који виде, прозорљивци), чудотворци и неуморни подвижници и учинили су неизрециво много за процват све српске земље, православног свијета и свег свијета Божјег. Неразумни су, неправедни и грешни разлози оних против православних писаца који су се добрано потрудили да вјеродостојно страдање превлачких свештеномученика и исповједника, а и само разарање Зетске епископије-митрополије у архимандрији Светог Арханђела Михаила, прикажу као легендарно, а Дукљу и Зету као латинске земље иако је познат едикт (421) цара Теодосија II по ком је древни "Илирик" стављен под управу цариградског епископа.

Старо и данас сачувано предање, достојно повјерења, једнодушно је у тврдњи да је превлачко монаштво потровано, а о томе су сачувани и извесни вјеродостојни подаци. По њима, неки рибар Марин Друшко је, из користољубља и прозелитске и експанзионистичке римокатоличке распамећености, убацио у рибљу чорбу отров. По манастирском реду за столом јели су сви укућани истовремено. Послије неколико тренутака отровани су повраћали мучени великом жеђи. Затим су се уз грчеве и трзаје тијела онесвјешћивали и падали. Први мученик је умро за пола часа, а последњи за час-два. Отровани су пробадани сечивима, бодежима и клиновима у главу, што се и дан-данас види на многим лобањама.

Издајничка породица Друшко је, као покатоличена, изумрла у прошлом вијеку, а сада, продубивши своју Јудину издају, постоји као мање муслиманско братство у Босни.

Латинска и которска аристократија се завијерила против правовјерних монаха, прије свега као духовно моћног, благочестивог сједишта, али и као пребогате архимандрије коју су чинила три велика манастира: Богородица Милостива или Елеуса, Свети арханђео Михаило и Свети арханђео Гаврило у границама ондашњег Михољског збора. Превлачка немањићка лавра је разорена и уништена, али је св. Православље то надживјело. Од велике светиње и многих храмова остале су само драгоцјене рушевине које нам бар донекле могу дочарати њену минулу велељепност.

Обретење или откривање, односно проналажење светих мученичких миомирисних моштију увијек буди највеће наде. О поузданости тих нада пише св. Кирило Јерусалимски: "Нада у васкрсење јесте коријен сваког доброг дјела; ишчекивање награде снажи душу за вршење врлине. Сваки је подвижник спреман на подношење труда, ако се нада награди за тај труд... Свака душа која не вјерује у васкрсење препушта се пропасти. Ко вјерује да живот остаје за васкрсење, тај се брине за ову одјећу душе и не скрнави је блудношћу. Напротив, онај који не вјерује у васкрсење, препушта се нечистоти злоупотребљавајући своје тијело као ствар која њему не припада. Стога је вјера у васкрсење мртвих велика поука и опомена свете Једине Саборне Апостолске Цркве, велика и потребна, којој се многи опиру иако је доказано да је истина. Грци се боре против њега, а кривовјерци му изврћу смисао: приговор има разна лица, дочим истина има само једно." (Саtесhеsае mystagogicae 18,1; одломак из дјела Dе mysteriis, De sacramentis; са латинског И. Ђ.)

Свети свештеномученици превлачки су, кроз страховити огањ жеђи, ушли у вјечну радост Господа свога. Грбаљ и Бока, којима су заштитници, веома су скромно али молитвено и свечано споменули на дан обретења њихових св. моштију о Светим апостолима Олимпу, Ерасту, Родиону и другим. Манастирским црквиштем се разлио мирис ружа. Огласио се св. Арханђео Варахило, благослов Божји, који у њедрима носи бијеле руже, знак светачких врлина. И што би рекао св. Августин Ипонски, види се да мученике поштујемо љубављу и пријатељевањем.

А 23. новембра 1996. године, два дана послије манастирске славе, опет је упаљена свијећа. Тога дана смо уз дужно поштовање отворили крипту у присуству сестре Наде Глоговац, доктора медицине, свештеника Момчила Глоговца, ђакона Јована Бајковића, брата Ненада Милошевића, доктора богословља, као и наше смјерности, намјесника михољскопревлачког, писца ових редова. Присутно свештенство са народом је одслужило помен и узело дио светачког златастог и миомирисног праха мученичког. Дио св. моштију је умивен и положен у олтар. У догледно вријеме би требало све пронађене мученичке земне остатке на достојан начин показати вјерницима и свештенству да би св. мученицима исказали почаст. Свете мошти би требало пренијети у храм и с поштовањем их чувати и побожно их почаствовати. Оне нам се враћају управо сада да би биле свети лук који спаја нашу славну благочестиву прошлост са многоријешном и небратољубивом садашношћу. И то, на заједничку велику радост због налажења св. праха и враћања светих мученика. Молимо се Господу да дође и дан њиховог откривања у светлости олтара. Нека овај повратак св. свештеномученика превлачких буде историјској Бококоторској области наше Митрополије и наше помјесне Цркве, а и славној царској лаври Светог Арханђела Михаила, благослов и молитва светих, подстицај и храброст на хришћански живот, а по заступништву, помоћи и благодати одозго. Нека се наша оземљанела памет не окрене против нас самих, већ нека се уздигне према православном препороду. Господ је допустио ово чудо да бисмо се сетили да правовјерни Срби нисмо од јуче, већ смо то скоро 2000 година. Свети ранохришћански бокељски мученици, св. Арсеније Сремац, св. Евстатије Превлачки као и знани и незнани бокељски светитељи, заједно са овим св. превлачким земним анђелима духовно нас повезују. У руској литератури и за нас, опјевао је Анђела Михаил Љермонтов:

Кроз свемир је летио анђео тих

Тијано пјевушећи стих;

И мјесец, и звијезде, и облака рој

Тај небески слушаху славопој:

0 блаженству безгрешних духова свих

У сјеновитом рају без злих.

Свог великог Бога величајућ трон,

Из душе пјеваше он.

На рукама душицу држаше тад:

За свијет, за сузе и јад.

И сазвучју небески благи тај слив

У души тој остаде жив.

И дуго је патила душица та,

Свеђ жељна још чудесног сна.

Земаљски ти звукови не могу њој

Да замјене небески славопој.

(Са руског И. Ђ.)

(Из књиге "Превлака Светог Архангела Михаила - Хумак српске духовности", издање Српска свештена царска лавра Светог архангела Михаила - Превлака, Тиват, III допуњено издање, 2000.)


По налогу Млечана и которске господе Марин Друшко средином XV века отровао арсеном преко 70 превлачких монаха. Како је манастир, где је свети Сава основао прву Зетску епархију, порушен до темеља? Шта значи данашње мироточење светог мира из костију превлачких великомученика?

Преузето са званичног сајта Српске Православне Цркве

МИРО ИЗ МОШТИ ОТРОВАНИХ МОНАХА
„УМОЉАВАМО Ваше Високопреосвештенство да благословите да се од сада па до краја века о манастирској слави на братској трпези не послужује нити рибља нити било која друга чорба."

Ову молбу јеромонаха Илариона Ђурице, настојатеља манастира Арханђела Михаила на острву Превлаци код Тивта, услишио је митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије.

Неупућенима цео захтев јеромонаха и одговор митрополита делују чудно. Али, разлози због којих чорбе нема на трпези овог манастира у Боки Которској, треба тражити у догађајима од пре пет и нешто више векова. Шта се тада догодило објашњава књига "Превлака св. Арханђела Михаила - хумак српске духовности" пре неколико дана представљена у Галерији фресака Народног музеја у Београду. Поред тога у остварењу групе аутора објашњена је и чудотворна појава - мироточења мошти превлачких великомученика.

Као кључну годину историчари, али и народни приповедачи забележили су 1441. и чињеницу да је которска старица, мати дућанџије Марина Друшка, на самрти оставила сину сто дуката и аманет да за њих купи два звона за манастир на Превлаци. Старица је желела, да јој у овом средишту зетске епархије, али и архимандрије са око 40 православних храмова, остави помен на себе, тј. звона која ће звонити кад буду читане молитве за њену душу.

Али, осорни син потроши паре дружећи се са которском господом. За неиспуњење мајчиног аманета поче да криви мајсторе звоноливце. Ту причу понављао је пуне три године, а онда му превлачки калуђери припретише и судом. Даље, према народном предању, али и чувеној приповеци "Проклети кам" Стефана Митрова Љубише, проклети Марин Друшко, крену да опањкава превлачке монахе. Успео је убеди свог пријатеља Враћена, "властелинског проњара", да калуђери раде против властеле и наводно наговарају кметове да не плаћају дажбине. У први мах Друшко не оствари своје планове, јер суд пресуди у корист манастира. (Не)очекивану помоћ Друшко, међутим, доби од которског провидура, који му даде звона да однесе на Превлаку и још приде обећа му племство и власништво над четвртином острва.

"Наравно није Латин био тако широкогруд без неке...", објашњава даља збивања Јован Пламенац, познати публициста из Бара, и додаје: "Друшко је требало за добијено да учини једну малу противуслугу, да на дан манастирске славе , на светог арханђела Михаила, у манастирски казан са чорбом - успе кесицу отрова. И сипнуо је Друшко, мало, само мало, арсена или каквог другог праска у рибљу чорбу спремљену за славско обедовање монаха. Провидур је Друшку дао још једну кутијицу, наводно са праском који је требао ублажи дејство отрова. И Друшко је мало јео, сркнуо чорбу и избискао мало рибљег меса, тек толико да монаси нешто не посумњају. Када су, након пола сата-сат, калуђери почели да се стропоштају под сто, Друшко скочи и, као сто га је провидур научио, поче да виче: "Куга! Чума!" У то млетачки бродови заспу манастир топовским ђуладима, наводно, да би се тако одбранили од куге".

Појава куге била је провидурова замисао, која је послужила као психолошка припрема за затирање манастирске братије на Превлаци, у оквиру које је био и велелепни храм.

Поред седамдесет монаха од отрова је умро и Друшко. Да ли није попио онај други прашак, или је од провидура добио "рог за свећу", како би са њим умрло што је учинио, остаће заувек неразјашњено. Углавном, Друшко није стигао до Котора, а његове наследнике стигло је проклетство, мада су по рушењу манастира постали власници острва.

Ова прича о тровању (многи су је оспоравали) недавно је добила и званичну потврду, захваљујући савременој науци (токсиколошким анализама на ВМА). А од 1996. године, када је превлачки манастир почео да обнавља јеромонах Иларион Ђурица, поновљено је и Божије чудо - мости великопревлачких мученика мироточе свето миро. Из откопаних костију врло често појављује се пријатан мирис попут борова или мајских ружа. Истовремено догађа се да из мошти излази вода изузетно пријатних мириса (лаванде, босиљка, лимуновог цвета, шафрана, цимета ...) О овој чудотворној појави своја сведочанства оставило на стотине ходочасника (из готово свих краја наше земље, али и Грчке, Палестине, Немачке...), као и више археолога, свештеника и архијереја. Књига знакова о чудотворној појави мироточења у манастиру је из дана у дан све богатија сведочанствима о приказу овог чуда, околностима под којима се догађа и дејствима на оне који су га видели и осетили.

У почетку на мироточење мошти великопревлачких мученика са неповерењем су гледали готово сви, па и архијереји СПЦ, али после обиласка Превлаке и увидом на лицу места све сумње би отпадале.

Православни теолози објашњавању да је у питању Божије чудо које сведочи да је Бог жив и јачи од природног поретка. Према речима митрополита Амфилохија то је уједно и Божији знак и подсетник људима. Овакво мироточење објашњава се и као Божија порука народу "да не губи наду и да не треба заборавити врлине као што су подвиг и мучеништво".

[Zazijavalo]

Mirotočenje je rezultat saponifikacije.

[причалица]

ЕКСПЕРТИЗА МОШТИЈУ С ПРЕВЛАКЕ

Почетком јануара 1997. године, у Институту за судску медицину Војномедицинске академије, посетили су ме Митрополит Црногорско-приморски, Г. Амфилохије Радовић, и доцент др Ненад Милошевић, наставник црквеног права на Богословском факултету у Београду. У дужем разговору, објаснили су ми циљ њихове посете и затражили да се за потребе Митрополије обави хемијско-токсиколошко испитивање моштију свештеномонаха с Превлаке, који су били отровани на Арханђеловдан 1445. године. До тровања је дошло када је неки рибар из породице Друшко, из користољубља, убацио у јело арсен. Манастирски ред за столом налагао је да сви присутни једу постављену храну, а први симптоми тровања код свештеномонаха наступили су од пола до час после узимања хране. Отровани су прво повраћали узету храну и нису могли да утоле жеђ, а затим су изгубили свест и умирућа тела су им се грчила и трзала. У том стању, припадници Млетачке републике и которска аристократија усмртили су отроване наносећи им повреде оштрим предметима и то углавном у пределу главе, што је и сада видљиво на многим лобањама. Од седамдесеторице свештеномонаха, на челу са проигуманом Рувимом, преживео је само један, и то онај који у време узимања хране није имао приступ заједничкој трпези.

Подаци који су ми саопштени узети су из документа који наводи Младен Црногорчевић у књизи "Михољски збор", Београд, 1893, на страници 32, а које преузима од Фарлатија-Колетија; декрет Франциска Фоскарија од 11. јула 1446. и 22. маја 1455. године; декрет Леонарда Венијерија од 30. септембра 1672, а који се позива на одлуку млетачког сената из 1451. године.

Имајући у виду да све наведене податке употпуњује и данас врло живо народно предање, Митрополија је именовала комисију стручњака, која је узела материјал за анализу, и то: земљу изнад и испод крипте са костима, и кости, за које се претпоставља да припадају отрованим свештеномонасима.

Комисија је поступила по добијеном задужењу, а од Г. Митрополита предат ми је руком писан, а печатом Српске свештене царске лавре Светог Арханђела Михаила с Превлаке, оверен Записник комисије за узимање материјала, који због садржаја и посебног стила писања у целини цитирам.

"Записник сачињен дана 10/23. новембра на дан Светих апостола Олимпа, Ераста, Родиона и других у манастиру Светог Архангела Михаила на Превлаци, а поводом ископавања крипте са моштима превлачких мученика, ради хемијско-токсиколошке анализе на Токсиколошкој клиници ВМА.

По благослову Митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија, комисија је радила у саставу:

Др Нада Глоговац, лекар спец.

Јером. Иларион Ђурица, намесник ман.

Јереј Момчило Глоговац, парох рисански

Ђакон Јован Баљковић, секретар црк. суда

Доц. др Ненад Милошевић, БФ СПЦ.

На основу тврдњи академика професора др Војислава Кораћа о локацији крипте, комисија је приступила откопавању у 13,00 часова.

Након краћег копања, наишло се на отвор крипте која се налази на југоисточној страни, уз олтарску апсиду. Затим је одслужен мали помен и узети узорци за анализу и то: 1) више пршљенова, делови лобања, вилица, зуба, бутна кост, део карлице и друге ситне кости, 2) земља око костију и 3) земља изнад крипте.

После ископавања и узимања узорака за анализу, отвор крипте је уредно враћен у првобитно стање, а извађене кости су положене у посебан дрвени сандук који је остављен на чување у олтар манастирске цркве.

Поменута бутна кост је умивена и положена у храму (Св. жртвеник) на трајно чување.

На Превлаци 10/23. новембра 1996. године.

Чланови комисије и потписи свих чланова комисије".

Такође ми је предат и мали дрвени сандук, на чијем поклопцу се налазио залепљен крст од истог материјала. У сандуку су се налазили узорци земље и делови костура људског порекла. Прегледом садржаја сандука, установио сам да су достављене следеће кости:

- преломљени део темене кости,

- очувана чеона кост и већи део преломљене чеоне кости,

- део десне горњовиличне кости са 3,4,5,6. и 7. зубом,

-део леве половине доњовиличне кости са 18. и 19. зубом,

- преломљена главица рамењаче,

- пет кичмених пршљенова,

- десна карлична кост и део преломљене карличне кости,

- очувана крсна кост и део преломљене крсне кости. Закључио сам да достављене кости потичу од најмање две особе.

Кад смо примили делове костура људског порекла и узорке земље, пред нама су била два основна, у целини узевши, веома сложена задатка и то:

1. Да одредимо да ли у достављеним костима и земљи има арсена и у којој количини.

2. Да одредимо старост достављених костију, утврдимо порекло и узроке регистрованих прелома и оштећења, одредимо оруђа којима су нанети, као и околности под којима су регистроване промене на костима настале.

Успешно решавање уочених проблема налагало је да се ангажују стручњаци различитих специјалности, који изврсно познају поступак и лабораторијске методе значајне за откривање и доказивање тровања арсеном, као и веома сложена методологија судскомедицинске експертизе и одређивања старости костију.

Основни подаци о арсену

Арсен и арсенова једињења су врло распрострањена, лако приступачна и готово сва су, мање или више, отровна. Арсен као чиста супстанца није отрован. Он је нормални састојак неких врста земље. Поред земље, и неке изворске воде могу да буду контаминиране арсеном, као што је то случај у провинцији Кордоба у Аргентини, где у земљи постоје велике концентрације арсена који доспева у воду и преко ње изазива тзв. ендемичан арсенизам.

Поред тога, арсен се може наћи и у пиву, шкољкама, љускарима рибама као и у пепелу или опушку цигарета или њиховом диму.

Познато је више једињења арсена, која су раније имала данас имају различиту примену. Арсен-триоксид, више познат народу као сичан, бели арсен, мишомор или арсеник, својевремено је био најчешће употребљаван као убилачки отров. Затим арсенати су били конституенти препарата арсена који су такође служили у убилачке сврхе, док је арсен-водоник јак отров. Шелово зеленило се употребљава за уништење корова, Фовлеров раствор је добио назив по др Фовлеру из Стафорда, који га је употребљавао као лек код наизменичних температура, арсен-сулфид је употребљаван као конституент лепка за муве, а Арапи су употребљавали помешаног са гашеним кречом, као средство за скидање длака. У медицини су препарати арсена употребљавани као средство које јача ослабљено тело или као средства која треба да побуде или појачају полни нагон, док се данас спорадично употребљавају у појединим срединама за лечење неких промена на кожи као што су: lichen ruber, psoriasis vulgaris, pemphigus vulgaris, dermatitis herpetiformis.

Арсен се добро ресорбује преко цревног тракта. Најчешће, отров доспева у организам преко усне дупље, али може и преко дисајних органа, а понекад и преко коже. Депонује се углавном у јетри, костима, коси, ноктима и бубрезима, а у акутним тровањима само у јетри и бубрезима.

Уколико је човек дуже изложен дејству арсенових препарата или се они дуже узимају, онда и смртна доза може да буде знатно већа. Сматра се даје смртна доза арсен-триоксида (најотровније минерално арсеново једињење) 120 до 300 мг, али су описани случајеви самоубилачког тровања у којима је преживљена доза од неколико грама.

Тровање арсеном може бити:

- акутно и дешава се онда када је отров унесен у потпуно

раствореном стању на празан желудац и, нарочито, одједном у већој количини, чиме је омогућена бржа, несметана и јача ресорпција отрова,

- субакутно, јавља се чешће, траје најмање дан или два обично 3 до 7, а највише 10 до 14 дана, и

- хронично, већином настаје када се отров у више махова и у мањим појединачним количинама уноси, и то чешће, преко усне дупље, а ређе удисањем.

Клиничке појаве акутног тровања састоје се у првом реду и претежно у парализи централног нервног система, а у другом реду и мање од гастроинтестиналних појава. Већ пола или два сата по уношењу отрова, наступају болови у желуцу и цревима, гађење, повраћање, проливи и жеђ. Истовремено, или убрзо затим, настају и преовлађују следеће клиничке појаве у централном нервном систему. главобоља, притисак и тежина у глави, вртоглавица, збуњеност, битак свести, клонички трзаји и тонички грчеви, особито у листовима потколеница, одузетост централног нервног система.

Смрт може наступити још у току првог сата, или, чешће, после неколико или више сати, или најкасније након 24 сата.

Од свих отрова, арсенова једињена су била најпопуларнији и најпознатији убилачки отрови. У Кини су описани случајеви тровања арсеном још 3000 година пре н.е. Познато је да су Борџије као отров употребљавали бели прах, највероватније арсен-триоксид, који је био познат под називом "САNTARELLA". У време Луја XIV, арсенова једињења су се толико употребљавала за убиства, да су названа и " прашком за наслеђе". То је било, све до појаве Маршове методе, средство које је омогућавало да убица остане неоткривен. Појава Маршове методе за верификацију арсена (1836), довела је до смањења убилачког тровања, али се она и у најновије време дешавају.

Диоскорид, лекар из Аназарба, још у 1. веку, написао је да човек тешко може да се заштити од отрова, из простог разлога што се отров даје тако да је тровач у стању да превари и најискусније и најпрепреденије. Познато је да је Клеопатра била нарочито вешта у справљању отрова и да је ту своју вештину често безобзирно користила. Опрезни Антоније, као и други римски цареви, узимао је храну и пиће после пробача (да би се заштитили од отрова, римски владари су имали у својој служби посебне људе-пробаче који су пре њих узимали храну и пиће). На једној гозби тражили су да Антоније стави цвеће с Клеопатриног венца у вино. Он је то прихватио, али га је Клеопатра спречила да испије вино, јер је знала даје цвеће било отровано. На овај начин, Клеопатра је желела да докаже Антонију да му не користи никаква опрезност уколико она заиста жели да га отрује.

Приликом судскомедицинског утврђивања тровања неорганским арсеновим једињењима, морају се имати на уму следеће чињенице. Околности случаја могу само указивати на могућност тровања. Клиничке појаве при тровању арсеновим једињењима могу само дати повода да се, искључивши обољења од азијске колере или пролива другачијег порекла, посумња у тровање арсеном. Истовремено, промене на органима регистроване током обдукције могу бити разлог да се тровање арсеном држи вероватним. Али се поуздано тровање арсеновим једињењима може утврдити једино токсиколошким претраживањем и то: за живота преостале течне или чврсте хране, сумњивих предмета из околине, повраћаног садржаја, измета, мокраће, косе, а после смрти, поред осталог, још претраживањем дробова, па онда до 5 грама косе, коже потрбушине у величини длана и, најпосле, парчади костију, и то нарочито кичмених пршљенова.

Смртно тровање арсеном може се узети као токсиколошки доказано само онда кад се у деловима људског тела нађу количине арсена веће од трагова. Јер трагови арсена могу се утврдити у телу, пре свега због тога што их у толикој мери има и нормално, нарочито у ткиву штитњаче, тимуса, дојки и коже, па онда услед тога што ти трагови могу потицати од исхране, особито поврћем и месом, најзад стога што могу водити порекло од арсена који је унесен као лек при лечењу или као зачин код арсенофага. Искуство је показало да токсиколошки нађени трагови арсена најчешће произилазе из трагова арсена у реагенцијама и стакленим судовима употребљаваним за токсиколошка претраживања. Поврх тога, код ископаних лешева утврђени трагови арсена могу бити од арсена који је накнадно, пост мортем, продро у тело из околине, нпр. из одела, покрова, вештачког цвећа, потом од састојака мртвачког сандука или, најпосле, из земље дотичног гробља. Ова чињеница се мора имати на уму нарочито приликом обдукције ексхумираних лешева и тумачења хемијско-токсиколошких резултата.

Иначе, арсен се токсиколошки може лако и поуздано утврдити. Само је безусловно потребно, сем квалитативно, одредити отров и квантитативно и утврдити квантитативну расподелу отрова у појединим деловима тела. Док већина отрова, пре или после, брже или лаганије ишчезава из лешева, или се отрови у лешевима тако мењају да их је немогуће доказати, дотле за арсен, с обзиром на време, важи неограничена могућност утврђивања. Сем тога, готово сви отрови, после и услед спаљивања лешева, не могу бити више утврђени, само се од арсена, и након спаљивања, још могу наћи трагови у коштаном пепелу спаљених.

Резултати хемијско-токсиколошке анализе
Имајући у виду напред изнете карактеристике арсена, замолио сам изузетно стручну, веома одговорну и уз то ретко професионално критичну и поштену mr. sc. chem. Мелиту Косановић, специјалисту токсиколошке хемије и биохемије, из Одељења за токсиколошку хемију Центра за контролу тровања у ВМА, да обави хемијско-токсиколошку анализу достављене земље и утврди концентрацију арсена у њој. Сложили смо се да нема сврхе одређивати концентрацију арсена у достављеним костима, с обзиром да се по подацима радило о акутном тровању и да није било времена да дође до депоновања арсена у костима.

Дуго и упорно је Мелита радила хемијско-токсиколошку анализу земље, више пута је проверавала добијене резултате, да би ми на крају саопштила да земља узета изнад крипте са костима садржи арсен у концентрацији од 2,02 мг/кг, а земља узета испод крипте и око костију у крипти садржи арсен у концентрацији од 40,10 мг/кг.

Овакав налаз налагао је додатне хемијско-токсиколошке анализе земље на локалитету Превлаке, где су обављана археолошка истраживања трагова епископије Светог Саве из XV века као и потребу сагледавања броја гробница на поменутом локалитету, које би требало судскомедицински и антрополошки обрадити. По овом основу, mr. sc. chem. Мелита Косановић и потпуковник, mr. sc. med. Ивица Милосављевић, специјалиста судске медицине, боравили су на Превлаци у времену од 16.08. до 19. 08. 1997. године и, након сагледавања свих релевантних чињеница битних за даља истраживања, по напред наведеним питањима поднели су одвојене извештаје.

Извештај mr. sc. chem. Мелите Косановић, од 17. 11. 1997. године, био је као и увек кратак, јасан и прецизан, што се може закључити из достављене анализе, која у целини гласи:

"Достављам резултате анализе земљишта на арсен (Ав) с локалитета манастира Превлака. Земљиште је узорковано августа 1997. године. Садржај арсена изражен је у милиграмима по килограму суве масе (мг/кг).

1. Сектор ТУ/2 - гроб (виши), вероватно XV век, отваран 1956. до 1957. године. Земља из гроба избачена са стране, јер је прављена кречана, испретуране кости, померене плоче. Садржај Аs 2.33 мг/кг.

2. Сектор IV/2 — гроб (нижи), вероватно старији. Земља из гроба избачена са стране, јер је помешана са земљом из суседног гроба. Садржај Аs 2.45 мг/кг.

3. Сектор IV/2 — земља изнад нивоа гробова. Садржај Аs 1.45 мг/кг.

4. Сектор IV/1 - земља из гроба, с места где су нађени пршљенови. Садржај Аs 2.42 мг/кг.

5. Сектор IV/1 - земља из гроба, тек почела ископавања, дубина око 80 цм. Садржај Аs 2.33 мг/кг.

6. Сектор VII/1 - узорак земљишта испод зграде. Садржај Аs 3.98 мг/кг.

7. Сектор V/3 - контролни узорак-земља с пропланка испод маслине, узорак из дубине око 20 цм, с места где никада није било гробље. Садржај Аs 0.75 мг/кг.

8. Сектор IV/З - откопано непосредно пре узимања земље. Садржај Аs 2.15 мг/кг.

9. Сектор IV/3 - јужна гробница са источне стране апсиде, гроб 9/1956. Земља узета испод плоче, непосредно око костију. Садржај Аs 1.21 мг/кг.

10. Сектор IV/3 - северна гробница источно од апсиде". Извештај увек смиреног, педантног и у свакој прилици веома детаљног потпуковника, mr. sc. med. Ивице Милосављевића, указивао је на неке нове чињенице, везане за тровање арсеном, које раније нисам знао, а које су веома битне за судскомедицинску и антрополошку експертизу костију које се налазе на локалитету Превлаке. Поред отрованих свештеномонаха, било је исто толико и гостију на дан славе епископије Светог Архангела Михаила, а и више од стотину људи из редова локалног становништва. Након тровања и убијања ових људи, у залив је упловило неколико млетачких галија које су "бомбардовале" острво, под изговором даје на острву дошло до епидемије куге. Не зна се ко је и када сахранио посмртне остатке, да ли су сви једновремено сахрањени, чак постоји могућност да у то време нису сахрањени, већ да су то учинили представници цркве много година касније. Такође, према тврдњи археолога, на овом локалитету има слојева земље старости од VI века н.е. (римско доба), па све до данашњег дана, и да су ови слојеви неправилно међусобно измешани.

Након сагледавања постојећих података и предања о тровању и убиству свештеномонаха, њихових гостију и месног становништва, на Арханђеловдан 1445. године, од Млечана и которске аристократије, а имајући у виду достављене извештаје и досадашње резултате хемијско-токсиколошких анализа, мишљења сам да је разрешење постојећих дилема потребно из научних, стручних и историјских побуда.

Коришћење савремених судскомедицинских, хемијско-токсиколошких, антрополошких и других потребних лабораторијских анализа, уз потпуну примену научног метода истраживања дозвољава нам да разрешимо ако не све, оно највећи део постојећих и напред поменутих проблема и дамо одговоре на већину регистрованих питања. Оваквим приступом, можемо наше резултате истраживања да саопштимо заинтересованој јавности, без могућности да они буду на било који начин доведени у питање. То је наша обавеза према људима чији се костури налазе на локалитету Превлаке, али и према онима које желимо да оптужимо за њихову смрт. На ово нас посебно обавезује углед и место Српске православне цркве.

Потребно је да се ово истраживање настави, да у њему учествују високообразовани и искусни стручњаци различитог профила и да траје онолико колико то налажу питања на која треба дати одговор. Утврђивање колико тачно костура има на локалитету Превлаке, њихова старост, пол и узраст и регистрација постојећих оштећења и прелома, као и одређивање њиховог порекла и околности настајања, су нужна потреба коју не треба посебно образлагати.

Хемијско-токсиколошка анализа, на довољном броју узорака, са одређених површина и дубина, омогућила би одређивање концентрације арсена у земљи и дала одговор на тренутно доминантно питање, које је проистекло из досадашњих резултата хемијско-токсиколошке анализе земље, а то је:

Зашто земља испод крипте и око костију у крипти садржи арсен у концентрацији од 40,10 мг/кг, тј. зашто је у том узорку земље концентрација арсена већа за око двадесет, а у неким случајевима и више пута, од концентрације у другим анализираним узорцима земље с локалитета Превлаке?

(Из књиге "Превлака Светог Архангела Михаила - Хумак српске духовности", издање Српска свештена царска лавра Светог архангела Михаила - Превлака, Тиват, III допуњено издање, 2000.)












Copyright © 2009 ---.
All Rights Reserved.

Designed by Eugen Dener.

[причалица]

Свето миро из моштију - Тровање и разарања

Раван Солиоцког Поља пружа се сасред грбаљске жупе чак до Которскога Залијева. При обали подног поља лежи блато и мочвара, некадашњи рибњаци манастира Превлаке а послије њега солила, гдје су Млечићи у плиткијем поткопима мијешали слатку са сланом водом да од њих слеђенијех начине бијелу и тмасту со. Сасред те обале спушта се у залијев ниски брежуљасти рт звани Превлака, који обалу дијели а луку предваје. Сјеверна страна остаје при Тивту, питомо и рибљиво пристаниште, љетица и раскош которске господе. Јужну страну запучају зелена брда а по брдима села љуштичка и кртољска, гђе су бивали кметски станови превлачког манастира, која села и дан данашњи зову Михољскијем збором. Насред тога рта, насађена лозом и маслином, бијелио се за времена наше повјеснице православни манастир превлачки намијењен Сабору Арханђела Михаила. Кажу да га је градио при крају дванаестога вијека првовјенчани краљ Немања Први, и да му је звоник био такве висине, да кад су га Млечићи прахом оборили, подигао је својијем падом у море тако страшни водени слап, да је отскочке ошкропио оближње кртољске куће. Но да сву истину речем, ја се нијесам толико потежио да обазнам које тому манастиру темељ ударио, и количак му је звоник био но сам се бавио највише да знам и изнађем ко га је и с чега у гомилу претворио.Што се чисто и бистро зна то је - јер се по дивноме чуду у томе слажу сви писци и повједачи - да је за вријеме своје ужасне погибије превлачки манастир гостио седамдесет и два калуђера, старосједиоца и придошлица, који су дошљаци селили с турскога зулума из опустошенијех манастира горње земље и донешенијем благом повећали превлачки самостан, надајући се (а ко се надао не би?) да су прибјегли под закриље човјечне и просвијештене владе, под којом би проживјели и вршили дужности свог реда. Једно јутро по часовима изиђе игуман манастирски да се прошета низ пољану гдје је просуто мртвачко гробље. Кад био код уласка, међу два висока чепериза, зазрије чоека гдје прам њега управо коња језди. Повиђе под руком да му сунце очи не заблијешти, упознаде Друшка, пак се поврати у ћелију да се с њиме не сретне на пут. Домало уљегне и Друшко за игуманом у ћелију, повучен и као претворен. Метанише трипут док се приближи игуману и сваком удари челом о под. "Оче игумне!", викне Друшко жалоснијем гласом. "Сагријеших богу и теби и нијесам достојан назвати се твојијем сином! Наведе ме љута невоља да се свађам с овијем храмом, да га себи затворим, и да немам у њ приступишта, ни свратишта, ни уточишта као остали хришћани. Од страха и зулума господе которске просух очинство и материнство; остадох да храним седмеро грла на купици и мрежи; наједих вас; затворих цркву, а на себе навукох божју срџбу; а они, да икако могу, објесили би ме сутра пред Котором да ме није, да је један мање! Божја воља, не по мојој заслузи но по својој милости, намјери ме на пријатеља туђина, који ми звона повересија да му их платим кад ми бог промисли. Овако ћу једном испунити материну задужбину да ме из гроба не куне она која ме подњивила и чо'еком учинила." Игумну се збиља ражали, повјери му и рече: "Друшко! Приступи, сједи и чуј што ћу ти рећи. Твоје благе ријечи и искрена покора мени су пријекор и срамота. Била је моја света дужност ходити дању и ноћу у траг изгубљеној овчици коју ми је завидљива лисица оплијенила и од дивнога стада одвојила. Бог ми је свједок колико сам се пута канио доћи да те застрањена походим, но видећи те смотана у гнусну току градске разблуде смалаксала ми узданица у самог себе, и огријеших се мислећи да ја и моја ријеч њешто вриједимо, мјести онога који шћаше кроз моја уста бесједити и твоје ухо и срце склонити да их чујеш и оћутиш. Сад је вишњи промисао хтио да ме ти претечеш и отмеш најдичнију заслугу; па, као да ме прекори с моје љености и таштине, сподобио ме овоме духовноме пиру, за показати ми своју величанствену силу и сву наготу мог ништавила. Ти, Друшко, којега сам толико љубио, за којијем сам толико суза пролио, о ком сам, молећи, богу досадио; ти си од мене сретнији, ти доби милост кајања без ичијег наговора и труда!" Поведе га у цркву и пред вратима запјева: Вниди в радост господа твојего! По исповијести и причешћу, игуман заустави Друшка на објед, да га покаже братству покорна и претворена. Ђаци, настојници око трпезе, тркну у кухињу да и нижијем слугама навијесте радосно Друшково кајање. Старина Радун који се у кухињи намјерио, кад чу опћу радост, упита једно ђаче: "Што је то весеље, иако ја већ с њега нијесам?" А ђаче му каже да се Друшко цркви покорио, звона донио а проштење добио. На то ће ти Радун: "У стара злотвора никад нова пријатеља! " На мијешање Арханђелова-днева зовне нови провидник Друшка у сами мрак. Зачуди се Друшко ненадноме зваћу у оно доба опће страхе, а јошт се више удиви гдје му провидник пружа десницу да се с њим ручи и догони му сточић да уза њ сједне, што би много било да је владика. Рече му провидник: "Друшко, до данас, а по данас господин - Друшко! Ја се радујем с вама и с вашијем породом из свега срца. Прекјуче сам овђе стигао из Млетака и што је рећ' нијесам се још ни ситан напио которске воде, а ево ме да испуним прву поруку за коју ме је овђе послала госпоштина, мјести онога старца који што с година, што с кратке памети није знао с овом земљом управљати, ни цијенити оне људе који су честимице прегорјевали животе и имуће на славу и дику светога Марка. Ви, господине, као чо'ек разборит и искрен, знате добро да ми Млечићи држимо ове невољне крајеве за душу, да ову препуклу сиротињу не поплешу Турци! Али су сви трошци и напори узалуд, јер је турска сила већ одасвуд обухватила. Боже дај да ју будем рђави пророк, али будите здраво, видећете: Иван-бег ће дочекати што и Скендер-бег, а синови херцега Шћепана што и Стефан Лазарев! Али док превлачки калуђери држе кључ Боке, с Верига на Бигову, ми смо, Млечићи, овђе гости, а незванијема гостима мјесто за вратима! Поздравио вас дужде и по мени послао вам књигу грамату, златнијем словима написану, којом је обдарио вас и ваш посљедак, до најпотоње капи крви, млетачкијем и которскијем племством, да сте господин за довијека, а поклонио вам четврти дио превлачке црковине да га сами бирате, ако прегнете отровати превлачке калуђере и тако ослободити ову вашу отаџбину од турског јарма, што они раде да јој га напрте." "А како?" упита Друшко, којему су се већ била почела гријати уха. "Ево како", одговори му провидник, учан тући гвожђе док је вруће. "Сад кад сте се тобож помирили с калуђерима, пођите сутра код њих и предајте им звона, па помњиво ухађите гђе кухају јело свецу. На сами празник, пред објед, изручите крадомице у лонац овај прашак што је у овој мједеној кутији; отров је тако силна, да мора на пријечац умријети ко год окуси из тога лонца. Кад будете при обједу, ви посркајте од чорбе и очебрсните драчу од рибе да се не би калуђери почем сјетили да се ви тога јела либите. А кад они почну око трпезе замирати, а ви бјежите с крај њих, прождрите укљувак прашка што је у овој малој дрвеној кутијици, да вам ризичан ублажи, а викните у вас глас: "Куга! " Тако ће се скупштина смести и свако бестрва побјећи. Кад се ви (ако бог да) повратите здраво и весело у Котор, ми ћемо вас окупати и под затвором држати цијелу неђељу дана као да се тобож бојимо да нам кугу не унесете у град, а послаћемо броде да оборе манастир да се куга закопа под оне развале. Кад изађете из затвора предаћу вам, пред окупљенијем збором властеоскијем књигу, прстен и примити свечано вашу заклетву! " Друшко благодари, прими обје кутије, пренесе их у дућан и затвори под кључем. Око подна приспију под Превлаку. Скочи пук, пренесе и успне звона на звоник, која својијем громовитијем звуком навјесте Боци првом и посљедном светковину осмог новембра на Превлаци! Но је био у манастиру јошт неко што није сву ноћ ни лијегао. Стари Радун, бојећи се да ће Друшко упалити манастир јер о отрови старац није имао много појма, сву је ноћ клима' пред Друшковом ћелијом, шишем за пасом. Како што је чинио спонама уковати Мијату гроб, тако је исто стражио Друшка жива, а јошт строжије откад чу у ћелији неки покрет и жамор. Одмах за јутрњом уљегне литургија. Служио је игуман самоседми, а пјевало тридесет ђака и чтеца. Црква превлачка прилично пространа; грађена на подобије крста су четири мраморна ступца посриједи на којијема је шочијевао свод; није могла примити оно мноштво окупљена пука, већ су девет дијелова стојали гологлави на пољани. По литургији изађе игуман крстом у руци и попне се на узносито мјесто при пољани, а прам њега обрати се скуп да види и чује. Игуман поздрави народ празником, приповједа му које манастир оградио, ко га је докрасио и данас обдржаје; прича чему је посвећен Архангелу Михаилу, ономе радосноме дану кад је крепост побједила порок. "Арханђео је", рече игуман, "образ добра, као што је враг образ зла. Издајство је упропастило многе народе и могуће, завист им брани да се разаберу и расвијесте, очајање довело их до тога да забораве прошлост, да се брукају са садашњошћу, да гледају равнодушно на будућност! Данас жњеш што си јуче посјејао, а приправљаш хљебац за сутра! Тешко ономе који не сјеје, ни жње ни приправља, за таквога није будућност, он је осуђен за довијека плачу и шкргутању зубова! " Стари Радун, гро'нуо и овехчао, у толиком свијету изгубио с очију Друшка. Тиска, моли, провукује се да га гдје зазри, да му у стопе стане, но се Друшко украо крстима, омако скупштини, а пошао да прежи и кухађе у кухињу. Нађе је пусту без никога јер су и кухари и момци пошли да гледају крсте, ко с пољане, ко са горњијех прозора, ко с врх звоника да љепше види а боље прича. Погледа Друшко на огњиште: на ватри кљука велики мједени котао од четири вједра, а њега се вари риба, што се ваља и скакуће по површини чорбе како је кад кључ гони или смота. Обиде Друшко цијелу кухињу, гледа видили га ко, слуша плешу ли чије стопе, примакне котлу проклету руку. Хоће — неће, заже с очима, стисне срцем и изручи угасни прашак из мједене кутије усред котла, пак, бојећи се да то није доста, скопа мећавицу, ужене је у котао, такне му њом дно, пак објеручке стане да мијеша чорбу како би се сваки грумчић растопио и отров опријенула до једноме комаду рибе. Поврати мећавицу гдје је и била, пак да се нико не сјети гдје је и шта ради, тркне у цркву и умијеша се међу пуком који се с крстима враћао. По свршетку литије раздијели се скуп на буљуке да благује, да тргује, да се пријатељ с пријатељем, а знанац са знанцем поцелива и за здравље упита. Игуман са свештеницима, с кнежевима и с Друшком сједне око велике трпезе, очита пјесму празнику, благослови поставу и наздрави гостима. Ђаци принесу рибу у великијем коситернијем жђелама; свак стане да једе драговољно иза онолика пута. Друшко, посрка и он двије три ожице чорбе и очебрсне драчицу рибе као мачка. Отац Максим заврати најпрви, пане главом у бљуду и издахне мирно као тић. Остали помисле да му је у грлу запала драча од рибе, но утолико замре други и трећи, па десети и двадесети, да није било одмака да се пита ни што им би? Падају и премећу се сви редимице како је ко више заложио, или слабијега жељуца био, или се расположенији налазио. Ко јечи, ко рига, ко потхваћа, ко се од бола за браду скубе, или по поду ваља, или главом о зид удара; ко призива оца, ко матер, ко бога, ко свеца. Многи бјеже к вратима или јошт здрави или топрв смућени, но их бол и смрт стигну баш при изласку, гдје их 'рпа лежи, један врх другога, као кладе на посјечену лазу. Друшко скочи преко те 'рпе, вичући: "Куга! Чума! Бјеж' ко може! " И он се натеже да рига да се тобож ко не сјети, али се је на то мало пазило, јер се свак забавио о свом јаду. Дође на пољану без капе; расчупан, као да је сумао; узјаше туђа коња, заигра га у све четири, побјегне пут Котора повикујући: "Куга! Чума! Бјеж' ко може!" Народ се с почетка осуди и скамени. Нико не зна да каже, а стотине залуду питају: "Што би, што је за бога?! " Но кад чуше од Друшка да је куга, стаде једно од другога бјежати, крити се, лучити, прати руке, молити бога, обећавати завјете и задужбине, праштати. У оној трлабуци и смјеши, страси и принаглици, једно друго тура, куми, бручи, куне и преклиње. Неко тражи жену, неко дјецу; неко пита утомах гдје је пречи пут; некому се чини да су га болови спопали, некому се од страха тужи; стотина их оста потрљано, а стотина под ногама и копитама; док све одједном загруха топ с млетачког бродовља, проспу се на манастир гвоздена зрна као највиша тиква водењача: ужикане кубаре као ракински котли, а многе друге паклене справе, што им се, богу хвала, у српском језику за име и не зна. Пане звоник, црква порине, разоре се и поваљају ћелије, станови, тријемови и појате, а сва се зграда у мали час претвори у гомилу крпатака огорелина и развалина, као зелено борје под сјекиру. Пук заборави кугу при топу, чудо при грдилу: од чуме могу боловати и пребољети, а топу нема лијека. Стаде бјежати у беспуће као да му је за врат мач, без реда, без да зна гдје иде, једно на друго као овце кад их звијере гони, не обазирући се ни на године, ни на здравље, ни на женске главе. Тешко слабијему, као Радуну, што оста згњечен тражећи Друшка шишем у руци. Ако кому нога поплузне, или зађедне, или се спотакне, или пренемогне, стотина их викну: "Уби га топ! Кукала му мајка! Придај ногама! Бјеж', ако бога знаш! " Или Друшку у оној забуни није на ум пало да окуси од онога прашка из дрвене кутије што би му отров утрнуо; или му је у оно котрљање кутијица дрвена из џепа испала, или, што је најприличније, дао му провидник непробитачни лијек - рог за свијећу - тек да с Друшком умре и успомена срамотнога издајништва: кад дође Друшко на мјесто што се од тога злога днева зове 0дољен, баш ниже Тројице, заврти му се свијест наопако, одебља језик, а уста осуше, пак стане збиља да рига и потхваћа. Надао се свакако допријети Котору да се лијечи, пак је коња подбадао свом снагом. Но му муке одоле, коњ запре, рука с уздом клоне, једва сјаше и наклони се на један кам, црн као зврст. Ту га спопану мука иза муке као родиљу: грчи, протезавица и ропња. Премеће се као брав од цркавице, као риба у просуљи док испусти погану душу проклињајући сој и коријен, час који га је на свијет дао, и сису што га је проклетова дојила. Дођу из Котора људи од суда, ископају рупу, сложе у њу Друшка мртва и коња жива, пошто их ганчима и кукама посмуцају, пак их оба спале смолом, смудом и паклом, да коме тобож куга не прионе. Над том рупом изникла је злољесина и шмрљика, она врста дрвета о којему се, кажу, Јуда објесио. Зове се и данас Проклети Кам онај крш на кому је Друшко папке отегнуо. Мало ко у Боци да не зна откуд камену тај злокобни придјевак. Но ако збиља ко не зна, а он нека пита свог коњаџију, првом што прође преко Тројице он ће му повиједати. Овдје закључи мој стари повиједач овијема ријечима: "Споменици добра као споменици зла чине да народ памти прошлост и побуђују га да се добријема диви и клања, а зле да презире и проклиње! " Друшковица с породом, ако и не добије племство, а но прими на дар четвртину манастирскога, и доста новца тек да мучи.Триста је љета кукавица вила, јеина гугућала а паук своје мреже плео на пустош превлачкога манастира, док почетком овога вијека нека побожна удовица, Ката Властелиновића Которкиња, пригради нешто црквице да ту канђело гори и да се по једном на годину чује божја служба. Друшко је био себи зли пророк кад је рекао оцу Максиму у которскоме суду: "Ко ђаволом тикве сади, о главу му се ломе!"

(Из књиге "Превлака Светог Архангела Михаила - Хумак српске духовности", издање Српска свештена царска лавра Светог архангела Михаила - Превлака, Тиват, III допуњено издање, 2000.)







Copyright © 2009 ---.
All Rights Reserved.

Designed by Eugen Dener.

[Zazijavalo]

Trebalo bi uzeti u obzir i mogućnost da monasi nisu potrovani. Bar ne namerno.
Arsenik prirodno postoji u zemljištu, pa može dospeti hranom u organizam.
Takođe, arsenik se redovno nalazi u bakarnim rudama. Primitivne metalurške tehnike onog vremena svakako su ostavljale dobar deo arsenika u posuđu. Danas to nije slučaj jer se bakar prerađuje na visoku čistoću elektrolizom.
Takođe, glinene posude mogu imati arsenika u sebi, kao i boje koje su se koristile u postupku gleđosanja.

Dugotrajno (nenamerno) lagano trovanje svakako bi ostavilo depozite arsenika u kostima. To je upravo analiza koja je preskočena. Jer postoji opasnost da bi se tako dokazalo da trovanje nije bilo aktuno. Zapravo sam prilično siguran da je analiza izvršena, ali nikome nije išlo u račun da se objavi.

[причалица]

Trebalo bi uzeti u obzir i mogućnost da monasi nisu potrovani. Bar ne namerno.
Arsenik prirodno postoji u zemljištu, pa može dospeti hranom u organizam.
Takođe, arsenik se redovno nalazi u bakarnim rudama. Primitivne metalurške tehnike onog vremena svakako su ostavljale dobar deo arsenika u posuđu. Danas to nije slučaj jer se bakar prerađuje na visoku čistoću elektrolizom.
Takođe, glinene posude mogu imati arsenika u sebi, kao i boje koje su se koristile u postupku gleđosanja.

Dugotrajno (nenamerno) lagano trovanje svakako bi ostavilo depozite arsenika u kostima. To je upravo analiza koja je preskočena. Jer postoji opasnost da bi se tako dokazalo da trovanje nije bilo aktuno. Zapravo sam prilično siguran da je analiza izvršena, ali nikome nije išlo u račun da se objavi.

pa da, biće da si u pravu....samo ne znam što mirotoče mošti. aj mi to objasni?
tvoje bi verovatno pivotočile, ali ove baš mirotoče...od arsenika, šta li?

[Zazijavalo]

U nadi da niko neće čitati (što je verovatno tačno. Pročitao sam samo ja, na priliku) uvalila si nekakve tekstove o ekspertizi, nadajući se da ćeš tako stvoriti privid da je izvršena ekspertiza mirotočenja. E, pa izjalovilo ti se.

Tekstovi govore o analizi prisustva arsenika u zemljištu oko leševa. Same kosti nisu analizirali. Znaju oni zašto.

Što se tiče mirotočenja, rekoh ti već da je u pitanju saponifikacija.

[причалица]

zazi, JA videh da mirotoče, čoveče. nisam htela da pišem moje iskustvo da ne bih bila subjektivna, ali si me sad povukao za jezik, bezbožniče.

[Zazijavalo]

Videla si ono što ti je dato da vidiš.

Sad još reci da si videla i da moje kosti pivotoče. Počim si i to pominjala

[причалица]

Videla si ono što ti je dato da vidiš.

Sad još reci da si videla i da moje kosti pivotoče. Počim si i to pominjala

pa po zezanju sam pominjala... a drugo, misliš da sam baš tolika budala da ne verujem onome što vidim svojim očima?...pri čemu sam i trezna i dobrog vida.

[Zazijavalo]

Stvarno? A šta si to videla?

[причалица]

neka tvoja bude poslednja na ovoj temi. neću da ono što sam videla i oseetila pri tom delim sa osobom koja će to pokušati da ismeje.

[причалица]

Manastir Gračanica


Manastir Gračanicu je sagradio Sv. Kralj Milutin 1310. godine i posvetio je Uspenju Presvete Bogorodice. Manastir se nalazi u selu Gračanica, 5 km. udaljen od Prištine, administrativnog centra Kosova i Metohije.

Manastir Sv. Bogorodice u Južnoj Srbiji, na levoj obali reke Gračanke, desna pritoke Sitnice, južno od Prištine na Kosovu, zadužbina je kralja Milutina, njegove žene Simonide i sina Stefana. Podignuta je 1321. godine i obdarena bogatim poklonima kao u imanju tako i u povlasticama. Ona je podignuta na mestu stare crkve u kojoj je bila stolica lipljanske episkopije.

Vreme 14. i 15. veka bio je period velike duhovne slave manastira. U Gračanici je živelo stotine monaha koji su bili razvili veoma intenzivnu duhovnu i umetničku delatnost. U drugoj četvrtini 16. veka tu je bilo i središte novobrdskog mitropolita koji je u manastir doneo i prvu štampariju. Kasnije, usled velikih turskih zuluma, manastir je napušten i crkva je služila za parohijske potrebe. Posle Drugog svetskog rata, manastir su obnovile monahinje i od tada on služi kao ženski manastir. Danas u njemu živi 20-tak sestara koje se bave ikonopisanjem, vezom, poljoprivredom i drugim monaškim poslušanjima.

Nakon rata na Kosovu i Metohiji 1999. godine u manastir Gračanicu je preneto sedište episkopa raško-prizrenskog koji je morao da napusti Prizren. Manastir je postao ne samo duhovno već i nacionalno i političko središte srpskog naroda ovog kraja. U njemu se svakodnevno organizuju brojni skupovi i sastanci sa međunarodnim predstavnicima sa ciljem da se obezbedi opstanak i život srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Gračanica je jedan od najznačajnijih spomenika stare srpske kulture. Crkva je od tesanog kamena položenog u redove dvojnih i trojnih redova opeka i ima pet kubeta i tri apside. Izvedena je u estetskom i građevinsko- arhitektonskom savršenstvu i vrlo je skladnih proporcija.

Crkva manastira Gračanica je građevina sa pet kubeta sa osnovom upisanog krsta, te kao takva pripada grupi prvoklasnih arhitektonskih ostvarenja svoga vremena. Spoljna priprata je sagrađena u krajem 14. veka u vreme Sv. Kneza Lazara.

U crkvi se nalaze freske koje prikazuju rodoslov dinastije Nemanjića, kopija iz manastira Dečana, zatim lik kraljice Simonide, žene kralja Milutina i kćeri vizantijskog cara Andronika II.

U 16. veku priprata je oslikana freskama. Mihajlo i Evtihije, poznati slikari iz Soluna završili su freske u glavnoj crkvi do 1321. Nebeska liturgija, proroci i evanđelisti su naslikani na glavnoj kupoli ispod freske Hrista Pantokratora dok se na zidovima naosa mogu videti ciklusi Velikih Praznika, Hristovog stradanja, čuda, priča, Hristovog Rodžestva i Vaskrsenja, prizori iz života Bogorodice, Sv. Nikole i Kalendar svetih. Prizori koji prikazuju Evharistiju kao i starozavetni motivi nalaze se u oltaru. Sv. Kralj Milutin i njegova supruga kraljica Simonida, vizantijska princeza, prikazani su u centralnom luku kao vladari kojima sam Gospod daje vlast preko anđela koji na njihove glave spuštaju krune. Nemanjićko stablo porekla i Strašni sud su naslikani u prednjem delu naosa dok su i van priprate sačuvani fragmenti fresaka iz 14. veka. Pored ostalih fresaka značajni su ciklusi Vaseljenskih sabora, Akatista Presvete Bogorodice i Rođenja Gospodnjeg.

Na zidovima ove crkve takođe se mogu naći i portreti srpskih arhiepiskopa i patrijaraha kao i pogrebna scena gračaničkog mitropolita Dionisija. Gračanička riznica je uništena u požarima 1379. i 1383. U manastiru se i danas čuva zbirka starih ikona, među kojima je značajna ikona Hrista Milostivog iz 14. veka koja je jedinstvena po svojim dimenzijama (269 cm x 139 cm). Na manastiru je do sada urađeno više graditeljskih i slikarskih konzervatorskih radova.

Ovaj manastir se nalazi na spisku Uneskove Svetske baštine .

[Zazijavalo]

Ludi pedofil Milutin napravi manastir te ga bogato obdari zavisnim kmetovima koji su morali da 'rane monaške bube lenje. A manastir je sad pod zaštitom Unesca.
Posle kažu da nam sva dekadencija dolazi sa zapada.

[причалица]

Ludi pedofil Milutin napravi manastir te ga bogato obdari zavisnim kmetovima koji su morali da 'rane monaške bube lenje. A manastir je sad pod zaštitom Unesca.
Posle kažu da nam sva dekadencija dolazi sa zapada.

zazi, stvarno te neke bube spopale, a?
mislim, ako nećeš nešto da napišeš na temi, nemoj bar da ogovaraš pokojnike.

[Zazijavalo]

Meni izgleda da pišem o temi.
Krv, znoj i suze občnog sveta koi je nagonjen na kuluk da bi ludi Milutin (ili drugi njemu slični) sagradio zadužbinu, oduzimaju svaki sjaj tim zdanjima.
A Milutin jeste bio i lud i pedofil.

[причалица]

ova tema nije vezana za ličnosti ktitora, koliko sam ja razumela....nego za manastire, njihov istorijat....i unesco je kriv kad naše svetinje uzima pod zaštitu, jel?
sad, treba gračanicu sravniti sa zemljom zato što zazi kaže da je milutin bio lud?

[причалица]

Pećka patrijaršija

Radom i uticajem svetog Save i njegovih naslednika na žičko-pećkom prestolu Srpska pravoslavna crkva u državi Nemanjića postala je vrlo važan činilac, ne samo u religiozno-kulturnom, nego i u političkom životu srpskoga naroda. Stoga je sasvim prirodno, da je sa jačanjem političke i ekonomske moći srpske države, uporedo rastao i ugled i snaga Srpske pravoslavne crkve. Kada je kralj Dušan, u naponu svoje političke moći, odlučio da se proglasi carem Srba i Grka, u isto vreme je i starešina pravoslavne crkve u njegovoj proširenoj državi trebalo da dobije naslov patrijarha. Dušana su na tu akciju pokrenuli i naročiti politički razlozi. Pre svega, po državo-pravnom shvatanju na Istoku, car se nije mogao zamisliti bez patrijarha; osim toga, Dušan se mogao nadati, da će u osvojenim grčkim krajevima bolje i lakše moći da uravnoteži odnose, ako kao car Srba i Grka bude u svojoj državi imao i patrijarha, koji će, s formalne strane, dostojno moći zameniti carigradskog Vaseljenskog patrijarha u tim područjima. Za takav postupak imao je i kanonsku podlogu. Po utvrđenoj praksi i kanonskim propisima, granice crkvenih područja imale su se uvek dovoditi u sklad sa državnim granicama. Prema tome, carigradska patrijaršija imala se ipso facto odreći jurisdikcije nad eparhijama koje su otrgnute od Vizantije a pripale su srpskoj državi. Ne znamo da li je Dušan osvojivši grčke zemlje pokušavao da u sporazumu sa Carigradskom patrijaršijom uredi crkvene odnose u njima, ali je nesumnjivo, da carigradski patrijarh, pod vlašću Dušanovog političkog protivnika, nije mogao dati svoj pristanak a još manje učestvovati u podizanju srpske arhiepiskopije na nivo patrijaršije, kad je to išlo na štetu državnih i crkvenih interesa Vizantije. Stoga je verovatnije da Dušan nije ni preduzimao korake u tome pravcu u Carigradu. Za svoje venčanje na carstvo i za proglašenje srpske arhiepiskopije patrijaršijom on se obratio patrijarhu prijateljske bugarske carevine.

Na državnom saboru u Skoplju, na Cvijeti 9/4. 1346, svečano je proglašen srpskim patrijarhom dotadašnji Pećki arhiepiskop, raniji logotet Dušanov, Janićije II. Na tom saboru, osim cara i vlastele iz cele države, prisutni su bili ne samo svi arhiepiskopi, mitropoliti, episkopi, igumani i drugi predstavnici crkve iz Pećke i Ohridske arhiepiskopije, nego i iz osvojenih područja Carigradske patrijaršije i Svete gore. Kao gost prisustvovao je saboru i bugarski trnovski patrijarh Simeon sa svojim episkopima i drugim višim sveštenstvom. Tom prilikom je rešeno, da neki ugledni episkopi u starim srpskim zemljama, kao skopski, prizrenski, zetski i raški, dobiju naslov mitropolita; skopski mitropolit da se smatra prvoprestolnim, pošto je bio u carevoj prestolnici. Ohridska arhiepiskopija, koja je sva ušla u sastav srpske carevine, ostala je i dalje autokefalna. Samo je njen arhiepiskop morao priznavati prvenstvo časti Pećkom patrijarhu. Grčke eparhije u novoosvojenim krajevima, koje su ranije potpadale pod Carigradsku patrijaršiju, podvrgnute su jurisdikciji Pećkog patrijarha, kao i Sv. Gora sa svojim privilegijama i imunitetima. Sedam dana posle proglašenja patrijaršije, na sam Vaskrs 16. aprila 1346, Bugarski patrijarh Simeon, s novim Pećkim patrijarhom Janićijem II i Ohridskim arhiepiskopom Nikolom, u prisustvu celoga sabora, krunisao je Dušana za cara Srba i Grka.

Uskoro se pristupilo reorganizovanju cijele srpske crkve kao patrijaršije. Osnovane su nove episkopije i potčinjene novim mitropolitima; tako je na primer osnovana nova episkopija u manastiru Lesnovu i podvrgnuta je skopskom mitropolitu. Postavljeni su novi episkopi na novoosnovane ili upražnjene katedre po srpskim i grčkim krajevima; obnavljani su stari i podizani novi manastiri.

Sam car Dušan proveo je celu zimu 1347/48. na Sv. Gori obdarivši manastire obilno, ne samo novcem i dragocjenim predmetima, nego i zemljama i selima po raznim krajevima svoje države. Zatim je i Dušanov Zakonik, koji je donesen i dopunjen na saborima u Skoplju 1349. i u Seru 1354., doneo vrlo važna naređenja i za ustrojstvo Pećke patrijaršije. Prema Zakoniku i drugim izvorima, Pećkog patrijarha birali su državni sabori, sastavljeni od crkvene i svetovnre vlastele, u sporazumu s vladaocem, a episkope je postavljao Arhijerejski Sabor ili Sinod. Izabrani patrijarh, kao i raniji arhiepiskopi, postavljan je na prestol Sv. Save i klicalo mu se: Mnogaja ljeta. Oslovljavan je sa Tvoja Svetost, a nazivan je i preosvećenim. Titula mu je bila: po milosti Božjoj arhiepiskop i patrijarh svih srpskih i pomorskih zemalja (neko vreme, do smrti patrijarha Save IV, 1375. i patrijarh Srba i Grka). Patrijarh je imao svoga logoteta, kancelara, koji je pisao patrijaršijske akte, potpisivao ih i pečatio. Sami patrijarsi, kao i ohridski arhiepiskopi, potpisivali su se zelenim mastilom. Patrijarhov dvor, kao i carski, imao je naročito azilno pravo. Patrijarhov ugled bio je vrlo velik. Vladalac je svagda u njegovom prisustvu polagao zakletvu i zvao ga da lično učestvuje u svim važnijim državnim poslovima. Vizantski car Jovan Kantakuzin zabilježio je, da je Dušan gologlav izlazio pred vrhovnog starješinu svoje crkve, prihvatao konja pod njim i pomagao mu da sjaše.

Pećka Patrijaršija nazivana je još i velikom crkvom, a imala je, kao i sve njene mitropolije i episkopije, svoja naročita vlastelinstva, sela, ljude i zemlje. Srpska crkva imala je tada, kao i na Zapadu, potpuno feudalan karakter. Mnogi patrijarsi, arhiepiskopi, episkopi i igumani uglednih manastira bili su članovi vladalačke kuće ili iz reda vlastele. Crkvena imanja bila su zaštićena naročitim imunitetom i privilegijama. Tek od vremena turskih provala počeli su vladaoci da opterećuju crkvena imanja izvjesnim daćama.

Kao jedan od najjačih vlasnika zemelje, crkva je mnogo doprinela racionalnoj obradi zemlje i ekonomskom progresu. Ona je krčila šume, podizala puteve i građevine, crkvene i profane i naseljivala puste krajeve kolonistima. Ali to veliko bogatstvo rđavo je uticalo na život crkvenih predstavnika, a naročito na viši kler koji je počeo da živi kao i svjetska vlastela. Stoga se događalo da su neki zauzimali visoka crkvena zvanja ne samo podmićivanjem nego i nasiljem. Episkopi su, osim prihoda od svog prijestonog manastira i vlasteoskih dobara, imali naročiti duhovni dohodak od naroda i sveštenstva u svojoj eparhiji. Taj se danak zvao dimnica i vrhovina. Prihode su kupili naročiti episkopski izaslanici zvani egzarsi. Oni su ujedno bili i nadzornici crkava, parohijskog sveštenstva i religiozno-moralnog narodnog života. Episkopije su isprva dijeljene samo na inorije ili parohije, kasnije i na protopopijate. Parohijski sveštenici nazivani su popovima. Njih su postavljali oblasni episkopi, u sporazumu s vlastelinom mjesta. Svaki pop je dobivao po tri zakonite njive za svoje izdržavanje, ali se mnogi imali i svoje baštine. Osim bogosluženja bavili su se najviše obrađivanjem zemlje. Za obavljanje crkvenih funkcija dobivali su od naroda - bir, prinos u prirodnim plodovima. Ugledna i bogata srpska i grčka vlastela, naročito u južnim krajevima imali su u svojim dvorovima i domaće crkve, pri kojima je obično postavljan naročiti kaluđer za obavljanje bogosluženja.

Crkveni sud je bio od velikog ugleda. On je sudio u građanskim i krivičnim poslovima svim ljudima, koji su pripadali crkvenim vlastelinstvima, a tih je bilo onda vrlo mnogo. Duhovni sud s ispovijedanjem vršili su naročiti ispovijednici, zvani duhovnici, po određenim okruzima. Oni su isprva bili iz reda najuglednijih parohijskih sveštenika i protopopa, a kasnije i kaluđeri. Da bi se zatrle mnoge praznovjerice iz mnogobožačkih vremena u širokim narodnim masama, osim crkvenog zakonodavstva i Dušanov Zakonik je ustao svom strogošću srednjovekovnog zakonodavstva protiv praznovjerica i vradžbina, iskopavanja i spaljivanja mrtvaca, vukodlaka itd.

Proglašenje Pećke arhiepiskopije za patrijaršiju nije u prvi mah izazvalo protest Carigradske patrijaršije, iako su time njeni interesi bili znatno okrnjeni. Tek poslije šest godina (1352), nesumnjivo pod uticajem političkih intriga vizantskog cara uzurpatora Ivana Kantakuzena, poslije novih Dušanovih osvajanja na štetu Vizantije i neuspjelih Kantakuzenovih pokušaja da povrati izgubljene krajeve, bacio je Carigradski patrijarh Kalist I anatemu ili prokletstvo na cara Dušana, patrijarha Janićija II i na cijeli srpski narod, pravdajući to time, što je tobože skopski sabor nenadležno ustanovio srpsko carstvo i patrijaršiju. Iako je očigledno, da je ovo prokletstvo imalo politički cilj, ono je načinilo zabunu među Srbima; ni Sam Dušan nije mogao ostati potpuno ravnodušan prema njemu. Stoga je on pokušao da raščisti taj spor i da izmiri Pečku patrijsršiju s Carigradskom patrijaršijom. Ali drugi krupniji i važniji državni poslovi omeli su ga da svoju namjeru izvede do kraja. Međutim je 3/9. 1354. umro prvi srpski patrijarh Janićije II na putu za Peć iz logora Dušanova kod Žiče. Na prijestolu ga je zamijenio patrijarh Sava IV, koji je izabran na saboru u Seru, dakle u bivšoj grčkoj oblasti, krajem 1354. godine. Sava je nadživeo careve Dušana (— 20/12. 1355) i Uroša (— 2/12. 1371).

[причалица]

nastavak:

Za vreme Sv. Save činjeni su koraci i s grčke i sa srpske strane da dođe do izmirenja između carigradske i P. P. Ta akcija dovela je najzad 1375. do povoljnog rezultata. Prvi korak u tome pravcu učinio je sam carigradski patrijarh Kalist I, koji je i bacio prokletstvo na Srbe. On je, naime, po sporazumu s carem Ivanom Paleologom, kada je zapretila velika opasnost od Turaka, utvrđenih u Trakiji, došao 1364. u Ser udovici cara Dušana, carici Jeleni, da preko nje i cesara Uglješe potraži pomoć od Srba i ujedno da povede pregovore o izmirenju carigradske i P. P. Slučaj je međutim htio da se Kalist uskoro razboleo i umro u Seru. Opasnost od Turaka i ovaj boravak i smrt Kalistova među Srbima ublažili su zategnutost odnosa između srpske i grčke crkve, te je sve više bilo dispozicije za konačno izmirenje.

Smrću Kalistovom prekinute pregovore nastavio je despot Uglješa pod uticajem grčkog sveštenstva, pošto se proglasio samostalnim gospodarem serske i dramske oblasti. On je 1368. sve eparhije u svojim oblastima izdvojio iz P. P. i povratio ih pod jurisdikciju carigradskog patrijarha, koji je dramskog mitropolita postavio za svoga namjesnika ili egzarha u Uglješinoj državi. Izgleda da pećki patrijarh Sava IV nije htio pristati na tu transakciju, te su pregovori o tome trajali tri godine, ali bez rezultata. Stoga je ugovor o izmirenju sklopljen samo s Uglješom, i patrijarh carigradski Filotej svečano ga je objavio u Seru maja 1371, posle povratka cara Jovana Paleologa sa Zapada, gde je tražio pomoć protiv Turaka i papi obećao, da će primiti uniju s rimskom crkvom.

Uglješa je ubrzo poslije toga, zajedno s bratom Vukašinom, poginuo na Marici 26/9. 1371. Provale Turaka u južne srpske krajeve poslije ove pogibije i teške nesreće koje su zatim jedna za drugom stizale srpski narod, naročito posle smrti cara Uroša, pojačavale su u narodu i kod mnogih sujevjernih predstavnika srpske crkve uvjerenje da su sve to posledice prokletstva, te su neki pisci, toga i kasnijeg vremena, osuđivali cara Dušana što se samovlasno proglasio carem i postavio patrijarha, a nije ostavio onako kako je Sv. Sava uredio. Ipak se teret prokletstva najjače osjećao među mnogobrojnim srpskim kaluđerima u Sv. Gori, koji su živeli izmešano s Grcima, jer Grci nisu hteli a ni smeli da služe ni da se pričešćuju sa Srbima, ostalim pod anatemom, naročito posle maričke pogibije, kada je sva Sv. Gora ponovno došla pod vlast Vizantije.

Stoga su srpski svetogorski kaluđeri uzeli inicijativu da se skine prokletstvo sa srpske crkve i carigradska se patrijaršija konačno izmiri sa Pećkom Patrijaršijom. Glavni pokretač te akcije bio je svetogorski starac Isaija, rodom iz Polimlja. Pošto je spremio teren u Carigradu, on je 1374. otišao knezu Lazaru, kao najuglednijemu srpskom gospodaru toga vremena, i obavestio ga o potrebi izmirenja. Knez je shvatio Isaijinu brigu, i poslao ga patrijarhu Savi IV. Srpski patrijarh je i sada jedva dao svoj pristanak, smatrajući kletvu nepravednom i zlobnom grčkom osvetom. Dobivši pristanak od patrijarha i od najmoćnijeg gospodara srpskog Isaija je dobio ovlašćenje i od Lazarevog državnog sabora da sprovede izmirenje grčke i srpske crkve. Snabdeven darovima, Isaija je, u pratnji bivšeg prote Sv. Gore Teofila i još trojice kaluđera, otišao u Carigrad. Car Ivan Paleolog i patrijarh Filotej, s cijelim svojim saborom, primili su lepo ovo izaslanstvo svetogorskih kaluđera, i poslije kratkog savetovanja odlučeno je da se skine prokletstvo, kako s bivših careva i patrijaraha srpskih, tako i sa svih živih i mrtvih članova srpske crkve, da se prizna kanoničnost potpuno samostalnog i nikomu nepodloženog srpskog patrijarha i da se za sve to traži samo obveza: da Srbi, ako opet ojačaju i uzmu grčke krajeve, neće više zbacivati s prijestola grčke mitropolite i episkope, koje zateknu u osvojenim krajevima.

O svemu tome načinjen je akt (tomos) i određeno je, da sa svetogorskim izaslanicima idu u Srbiju carigradski jeromonasi Matej i Mojsej, koji će svečano objaviti izmirenje carigradske i P. P. Poslanici su početkom 1375. došli u Prizren, gdje je tada stanovao patrijarh, i tu na svečanoj liturgiji proglasili izmirenje. Biograf patrijarha Save IV koji je u to doba (29/4. 1375) umro, završuje opis toga događaja riječima: I bi radost velika i veselje, jer se spojiše udovi s glavom, i crkva opet dobi svoje blagoljepije.

Prizrenskim aktom 1375. izvršeno je izmirenje grčke i srpske crkve, ali u samoj Pećkoj patrijaršiji nije više bilo pravoga mira i reda. S padom državnog jedinstva opadala je i gubila se moć i srpske crkve. U rascepkanim i često zavađenim srpskim državicama nije moglo ni u crkvenoj upravi biti sve povoljno. Stoga su na visoka crkvena dostojanstva češće dolazili i takvi ljudi koji ni srcem ni umom nisu bili dorasli svome pozivu, te su separatističke težnje svojih političkih gospodara prenosili i u crkvu.

Jasno je bilo da je s padom državnog jedinstva palo i crkveno jedinstvo, iako je Pećki patrijarh po imenu i dalje važio kao vrhovni poglavar cijele srpske pravoslavne crkve po svim srpskim zemljama Dušanove i Uroševe carevine. To se naročito jasno pokazalo prilikom izbora novog patrijarha, poslije smrti Save IV. Dotle je patrijarha birao državni sabor sa svojim vladaocem; sada je međutim bilo više vladalaca. Stoga je učinjen sporazum između kneza Lazara i Đurđa Baošića, gospodara Zete i Peći, da patrijarha izbere sabor samih arhijereja i igumana iz svih srpskih zemalja bez uticaja državnih gospodara i njihove vlastele. S tim zadatkom sabor se sastao u Peći krajem septembra 1375, ali dugo vremena nije moglo doći do sporazuma.

Mnogi predstavnici crkve, slijedeći separatistički duh tadanje svjetovne vlastele, pokušavali su i na ovome, čisto crkvenom, saboru, da proture svoje lične ili provincijalne interese. O opšim interesima nije se vodilo računa. Stoga su se, posle mnogo prepirke, članovi sabora složili oko predloga, da za pećkog patrijarha izaberu jednog pustinjaka, čuvenog starca Jefrema. Jefrem je osetio svu težinu položaja, i tek na veliko navaljivanje sa svih strana primio se izbora 3/10. 1375. Ali je on već oko 1382. morao napustiti patrijarški prijesto i povukao se ponovno u svoj osamljeni, pustinjački život.

Poslije kosovske bitke (1389), za vlade despot Stefana Lazarevića, koji je uspeo da najveći deo srpskih zemalja okupi pod svoju vlast, nastupile su bolje prilike za Pećku Patrijaršiju. Istina, patrijaršija je izgubila sve episkopije u južnim krajevima, koje su, s padom pod Turke, došle pod jurisdikciju ohridske arhiepiskopije, štaviše, i sedište patrijarha odsada je bilo više u Žiči nego u Peći, ali je ipak ugled njihov u sređenijim državnim prilikama znatno ojačao. U isto vreme počeo je ponovno da oživljava i duhovni život u Pećke patrijaršije, da se razvija crkvena književnost, arhitektura i ostale grane umjetnosti. Tada je Srbija, a s njom i Pećke patrijaršije, postala utočište i stranih učenih i drugih kulturnih ljudi s istoka i juga, koji su pred Turcima morali napustiti svoju otadžbinu i potražiti povoljniji teren za svoj rad. Ali se i ovde, s premeštajem državnog i crkvenog centra na sjever, i cela duhovna i materijalna kultura kretala u tome pravcu, prema Savi i Dunavu, dok je ranije, za Nemanjića glavna njena snaga bila u centralnim i južnim krajevima srpske zemlje. Despot Stefan prenio je svoju prestonicu iz Kruševca u Beograd, obnovio je njenu mačvansku mitropoliju, sagradio je u Beogradu veliki manastir s bolnicom i crkvom, u koju je iz Kruševca prenio moći Sv. Petke (Paraskeve) i carice Sv. Teofanije. Te moći dobila je 1398. u Vidinu njegova mati, kneginja Milica, s Uglješinom udovicom, Jefimijom, od sultana Bajazita. Glavnu svoju zadužbinu Stefan je podigao u Resavi. To je manastir Manasija, koji je ogradio čitavim gradom za obranu. U taj manastir dovedeni su obrazovani kaluđeri s raznih strana, da prepisuju, prevode i ispravljaju crkvene knjige. To su čuveni resavski prevoditelji, čija su djela od 15. do 17. veka bila od velikog uticaja ne samo među Srbima nego i među Bugarima. Stefanov naslednik, despot Đurađ Branković, pošto je Beograd morao da preda Mađarima (1427.), sagradio je na Dunavu nov grad Smederevo (1430.) i u njega preneo u Carigradu nabavljene moći Sv. Luke evanđeliste. Uz to je Smederevo postalo sedište mitropolita obnovljene braničevske mitropolije, a oko 1456., kada je i Žiča pala pod Turke i poslednji srpski patrijarh samostalne srpske države Arsenije II, stanovao je u Smederevu, u tome poslednjem utočištu srpske sredovečne države i crkve, prosvete i kulture.

S propadanjem srpske državne samostalnosti uporedo se gasila i samostalnost Pećke Patrijaršije. Svi krajevi Pećke Patrijaršije, koje su Turci postepeno osvajali, oduzimani su od nje i podvrgavani jurisdikciji ohridske arhiepiskopije, čiji je arhiepiskop živio pod turskom vlašću već od kraja 14. vijeka. Nekoliko godina pred pad Smedereva pod Turke (1459), obje patrijarhove rezidencije, Pećka patrijašrija i Žiča, nalazile su se van granica Srbije, te je despot Đurađ Branković, poslije smrti patrijarha Nikodima II ili odlaska njegova za ohridskog arhiepiskopa, bio prisiljen da pita carigradskog patrijarha Genadija Sholarija, da li se može postaviti novi arhiepiskop i patrijarh i u tome slučaju, ako nije više u njegovoj državi mesto koje je dotle bilo katedra arhiepiskopa i patrijarha. Sholarije je odgovorio: Vladalac mjesta i sabor episkopa mogu postaviti arhiepiskopa i patrijarha, iako ne postoji mjesto, u kome je ranije bila njegova katedra; samo u novom mjestu gdje se bude nalazio arhiepiskop i patrijarh, ne može postojati drugi episkop. Tako je poslednji patrijarh u samostalnoj srpskoj srednjevjekovnoj Srbiji, Arsenije II, po svoj prilici ranije bio mitropolit smederevski, i njegova je patrijaršija obuhvatala samo krajeve Srbije severno od Kruševca i Zapadne Morave. Sve ostalo bilo je pod ohridskom arhiepiskopijom.

Kada je Smederevo palo pod Turke 1459., i kada je, uskoro zatim, umro patrijarh Arsenije II (oko 1463.), vlast ohridskog arhiepiskopa mehanički se proširila i na taj još preostali dio nekadašnje Pećke Patrijaršije. Ipak izgleda, da svi neko vreme hercegovački ili mileševski mitropoliti smatrani kao zamenici pećkog patrijarha, jer se pokatkad u zapisima iz prve četvrtine 16. vijeka za njih kaže, da drže presto Sv. Save. Nešto kasnije, 1530. do 1541., činio je energične pokušaje smederevski mitropolit Pavle, da obnovi autokefalnu Pećku patrijašiju, pa je neko vreme, pomoću turskih vlasti uspeo da ovlada i samom Peći i učini da ohridski arhiepiskop Prohor, koji ga je gonio i ometao u njegovoj težnji, bude zatočen.

Ali, kada je Prohoru pošlo za rukom da se oslobodi tamnice, uspio je da konačno suzbije Pavlovu akciju: 1541. saborno ga je prokleo i lišio episkopskog čina, kao i sve one koje je Pavle rukopoložio na razna crkvena dostojanstva, radeći na novoj organizaciji P. P. Tako je ponovno cijela srpska crkva došla pod vlast ohridske arhiepiskopije, ali samo za kratko vrijeme.

Već za prvih turskih provala u područje Pećke patrijaršije, popaljeni su i opljačkani mnogi manastiri i crkve, naročito po gradovima i u blizini glavnih puteva. Kada su Turci konačno osvojili sav teritoriju Pećke patrijašije, tada su postepeno sve veće i lepše crkve i manastire po gradovima pretvarali u džamije ili ih razoravali, pa od njihova materijala gradili sebi bogomolje, mostove, gostionice i druge javne zgrade. Tako su na primer od mitropolitske crkve i manastira u Beogradu načinili bezisten i karavansaraj.

U Skoplju su takođe porušili sve stare srpske crkve, te se ni jedna od mnogih crkava iz doba Nemanjića nije očuvala ni kao džamija. Srbima su Turci ostavljali samo male i trošne crkvice i kapele, bez zvona i krstova. Putnici kroz srpske krajeve u 16. vijeku zabeležili su, da su u Nišu tada vidjeli 7 džamija, a samo jednu malu drvenu crkvu. U Sremskoj Mitrovici bilo je 17 džamija, a ni jedna crkva itd. Ni popravka starih crkava nije se dopuštala bez velikog mita, pa i tada često samo materijalom od stare crkve.

Zvona su Turci poskidali gde god su ih našli, te se u crkve pozivalo samo drvenim klepalima i gvozdenim zvečkama. Crkvene dragocenosti su razgrabljene i upropaštene tako, da je na primer putnik Gerlah 1578. u beogradskoj prijestolničkoj crkvi našao putir, diskos i svijećnjake samo od drva. Gotovo sva sela i zemlje, metohije, koje su srpski vladaoci i vlastela darivali svojim zadužbinama za uzdržavanje, Turci su uzeli i pretvorili u svoje spahiluke i vakufe. Jedva je poneki veći manastir u zabitnijem kraju uspeo da kod sultana isposluje pravo na uživanje bar najmanjega dijela svojih pređašnjih dobara. Većina manastira je sasvim opustela, jer kaluđeri, koje Turci nisu pobili, nisu mogli podnositi namete i nasilja, te su se razbežali koje u Sv. Goru, a koje u vrleti i planine.

Tu, daleko od turskih oči, uz pomoć pribeglog naroda, gradili su oni male crkve i manastiriće, obično kraj kakvog gorskog izvora ili rečice, da se oko njih može narod slobodnije okupljati. Nemajući imanja oni su se uzdržavali većinom od milostinje, koju su od naroda dobivali, te su radi toga često odlazili "u pisaniju", da kupe milostinju po raznim krajevima srpskoga naroda. Kasnije odlazili i u druge pravoslavne zemlje, naročito u Rumunjsku i Rusiju, odakle su pojedini vladaoci i vlastela katkada slali i veće darove u dragocjenostima i novcu.

Parohijsko sveštenstvo je takođe mnogo patilo od Turaka. Stoga ih je malo bilo, te neka sela i desetinama godina nisu viđala sveštenika. Rađalo se, živjelo i umiralo bez crkvenog blagoslova, bez tajni i obreda. U selima, gdje je bilo sveštenika, nosili su se oni kao i ostali seljaci; razlikovali su se od njih samo popovskom kapom. Ako nisu znali kakav zanat, oni su orali i kopali zemlju kao i drugi težaci. Putnici iz toga doba zabilježili su da su i po većini mjestima viđali sveštenike bosonoge i odrpane pri pogrebima i drugim obredima. Gradski sveštenici živjeli su nešto bolje. Oni su se obično bavili kakvim zanatom. Tako je na primer beogradski prota krajem 16. vijeka bio po zanatu bojadisač, jer od malih parohijskih prihoda nije mogao živjeti.

Po zakonu su Turci priznavali slobodu veroispoviesti, ali su u praksi svim silama nastojali, da sve ono što je imućnije i uglednije u narodu primi njihovu vjeru. Za prost narod nisu se toliko otimali, jer su im bili potrebani podanici, raja, koja će harač plaćati i sve druge terete snositi, od kojih su muslimani bili oslobođeni. Ali, tko bi nanio ma i najmanju uvredu Muhamedovoj veri, ili bi ga potvorili da je to učinio, taj se morao poturčiti ili poginuti u mukama. Spomenu ćemo samo slučaj sa zlatarskim pomoćnikom Đorđem Kratovcem, Srbinom iz Kratova, koji je 1515. u Sofiji živ spaljen, jer se nije hteo odreći Hrista. Takvi primeri čelične izdržljivosti i verskog junaštva mnogo su uticali na narod.

Karakteristično je da se na teritoriji Pećke Patrijaršije i u to tako teško doba, kada nigdje nije bilo ni političke ni crkvene samostalnosti, i kada su upropašćavane sve ranije kulturne tekovine, osećao još dosta snažan duhovni život i rad na crkvenoj pismenosti. Štaviše, Srbi su među prvim narodima, i u tako teškim prilikama, pohitali da iskoriste izum štampe. Prva srpska štamparija osnovana je u manastiru pri mitropoliji na Cetinju 1493., i zatim u Mlecima 1519., Goraždi, Gračanici na Kosovu, Mileševi, Skadru, Beogradu itd. Iako su te prve srpske štamparije bile kratkog vijeka (1493—1566), ipak su one dosta koristile ne samo srpskoj crkvi, nego i rumunskoj, bugarskoj i ruskoj. Osim toga, među Srbima se još i tada nalazilo toliko spremnih književnih radnika, te su im Rusi naručivali pisanje službi i pohvala za svoje svetitelje. Tako se na primer zna, da je oko 1532—1538. naročiti poslanik došao iz Rusije u Srbiju crnoriscu Anikiti, zvanomu Lav Filisof i on je napisao tri pohvalne riječi ruskim svetiteljima prema podacima dobijenim od poslanika.

[причалица]

nastavak:

U vezi s tim duhovnim životom bila je i stalna težnja, da se obnovi crkvena samostalnost i organizova institucija, koja će okupiti u jednu duhovnu zajednicu sve pravoslavne Srbe pod turskom vlašću. Raniji neuspjesi u tome pravcu doveli su do povoljnih rezultata u početku druge polovine 16 vijeka. Tada se na sultanovom dvoru u Carigradu nalazio, već u vrlo uglednom položaju, poturčeni Srbin Hercegovac Mehmed Sokolović, potonji veliki vezir Sulejmana Veličanstvenog. Mehmedovom intervencijom pošlo je za rukom njegovomu rođaku Makariju, ranijemu hilandarskom kaluđeru, da 1557 dobije od sultana odobrenje za obnovljenje samostalne Pećke Patrijaršije. Ohridski arhiepiskop bio je nemoćan da išta preduzme protiv ove akcije, koja je imala tako moćnog zaštitnika na sultanovom dvoru. Za prvog patrijarha obnovljene Pećke Patrijaršije postavljen je sam Makarije. U sastav obnovljene P. P. ušle su tada ne samo sve srpske zemlje, koje su i za careva Dušana i Uroša bile sastavni dio njezin, nego i sve druge zemlje, u kojima su Srbi živjeli pod raznim gospodarima ili su ih naselili emigracijama za vrijeme turske invazije. Tako je obnovljena P. P., pored svoga starog teritorija u Južnoj i Sjevernoj Srbiji i Crnoj Gori, obuhvatila još dvije eparhije u današnjoj Bugarskoj (Ćustendil i Samokov), cijelu Bosnu i Hercegovinu s Dalmacijom, Srijem i Slavoniju s Hrvatskom, Banat i Bačku s Baranjom, sve do više Budima, Temišvara i Arada, gdje su se, bježeći pred Turcima, naselili mnogi pravoslavni Srbi. Ohridskoj arhiepiskopiji ostali su samo krajevi južno od Tetova, Skoplja, Velesa i Štipa (Ohrid, Bitolj, Prilep, Kavadar i Strumica. Tako su prvi put gotovo svi Srbi došli u jednu narodno-crkvenu zajednicu, koja je stekla vanrednih zasluga ne samo za očuvanje i proširenje pravoslavlja, nego i za održanje i razvijanje srpske nacionalne svijesti.

Patrijarh Makarije pristupio je odmah uređenju svoje patrijaršije, u smislu prava i povlastica, koje su imali i carigradski patrijarsi u Turskoj. Ta prava i povlastice priznavali su srpskog patrijarha ne samo vrhovnim duhovnim poglavicom u području Pećke Patrijaršije, nego, u neku ruku, i svjetovnim starješinom svoga naroda. Peć je ponovno uzeta za sjedište srpskih patrijarha, obnovljene su mnoge opustjele eparhije i podignuto je nekoliko novih, naročito po Ugarskoj i Slavoniji. Opustjeli, orobljeni i popaljeni manastiri počeli su se oporavljati i puniti kaluđerima; a podizani su i novi, naročito u Sjevernoj Srbiji pod planinama Ovčarom i Kablarom, po Bosni, Srijemu, Ugarskoj, Slavoniji i Hrvatskoj. Uskoro se umnožio i broj prepisivača crkvenih knjiga, pošto su štamparije, silom teških prilika, morale prekinuti svoj rad. Od tih prepisivača sačuvano je vrlo mnogo i umjetnički izrađenih rukopisa po raznim srpskim krajevima i mnogim stranim bibliotekama. Pod uticajem Makarijeve akcije uopštee zastrujao je nov život po cijelom srpskom narodu i dobio je poleta.

Poslije Makarijeve smrti (1574) njegovi nasljednici počeli su postepeno da se zanose i mišlju o političkom oslobođenju od Turaka. Patrijarh Jovan (1592—1614) stupio je radi toga u odnose sa zapadnim vladaocima. Za njegovo vrijeme, početkom 1594, podigli su banatski Srbi, pod duhovnim vodstvom vršačkog episkopa Todora Tivodorovića, ustanak protiv Turaka, noseći na zastavama lik Sv. Save; ali ne dobivši pomoći, morali su kapitulirati i seliti se u Erdelj. 1597 podigao je u Hercegovini ustanak znameniti vojvoda Grdan, pomagan od hercegovačkog mitropolita Visariona. I taj je ustanak ugušen, ali se od toga doba javljaju sve više uskoci i hajduci, koji stalno uznemiruju Turke i pripremaju teren za oslobođenje. U velikoj težnji za oslobođenjem naroda od Turaka pećki patrijarsi i pojedini njihovi episkopi stupali su često u prijateljske odnose i s rimskim papama, koji su u to doba i kasnije često podsticali zapadne vladaoce na krstaški rat protiv Turaka, ali su patrijarsi i direktno pregovarali s pojedinim zapadnim kneževima i vladaocima. Od svih tih pregovora nije bilo ništa, jer su tada i na zapadu političke prilike bile vrlo nepovoljne, te niko nije mogao pristupiti akciji za protjerivanje Turaka. Stoga je patrijarh Pajsije Janjevac (1614—1647), koji je neko vrijeme i sam vodio pregovore s Rimom, počeo obraćati veću pažnju na pravoslavnu Rusiju, i s njom je došao u vezu, prvo preko vršačkog mitropolita Antonija (1632), a zatim preko skopskog mitropolita Simeona, koji je 1641 otišao u Moskvu i izradio carsku darovnicu katedralnoj crkvi. Pećki Patrijarh Gavrilo I. (1648—1655), pozvan u političkoj misiji od moldavskog vojvode Matija Besarabe da posreduje za mir između njega i hetmana Bogdana Hmeljnickog, prešao je kasnije i lično u Rusiju, ali su ga Turci radi toga, kad se vratio, uhvatili, zatvorili i pogubili 30/8 1659. Najživlje učešće u radu na oslobođenju Srba od Turaka imali su patrijarsi Arsenije III Crnojević (1674 do 1690) i Arsenije IV Jovanović (1725 do 1739). Austrijski nastup, pomoću srpskih ustanika, u Južnoj Srbiji 1689 i njihovo osvojenje Skoplja, Prizrena i Peći odlučilo je patrijarha Arsenija III, da se pridruži austrijskoj vojsci i da pozove narod na borbu s Turcima za oslobođenje. Ali austrijski neuspjesi prisilili su ga početkom 1690, da se s patrijaraškim dragocjenostima, s episkopima, kaluđerima i nekoliko desetina hiljada naroda, ukloni pred turskom osvetom, jer su se Turci, u ogorčenju na raju, koja se na njih digla, grozno osvetili svakomu Srbinu ustaniku, koji bi im pao u ruke. Stoga su tada opustjeli mnogi krajevi, naročito oko Peći, Prizrena i Prištine, koje su uskoro Arnauti naselili. Mnoga srpska sela, crkve i manastiri propali su i uništeni su tom prilikom.

Obezglavljenu Pećku Patrijaršiju spasio je tada od propasti novi patrijarh Kalinik I. Skopljanac (1691—1710), koji je uspio da umiri Turke. Ali život je bivao sve teži, naročito poslije 1737, kada je, za vrijeme novog austrijsko-turskog rata 1737 do 1739, pod pritiskom teških prilika, u želji za oslobođenjem, podigao ustanak i patrijarh Arsenije IV., pa poslije neuspjeha s nešto naroda jedva živ izbjegao pod austrijsku vlast.

Otuda Turci nisu imali više vjere u Srbe, te su, u sporazumu s carigradskim patrijarsima, počeli postavljati Grke za pećske patrijarhe. Prvi Grk patrijarh P. P. bio je Vićentije III. Karađža, koji se spominje kao srpski patrijarh do 1746, kasnije kao halkidonski mitropolit i najzad 1760 kao carigradski patrijarh. Grci patrijarsi postavljali su i za episkope samo Grke, te su zajedno globili srpski narod i pljačkali crkve i manastire. Uticaj Grka Fanariota učinio je, da su se otuda i na pećskom patrijarškom prijestolu vrlo brzo mijenjali patrijarsi, kao što je to već od 17 vijeka bio običaj na carigradskom i ohridskom prijestolu. Stoga se za ne puna tri decenija, poslije bijega patrijarha Arsenija IV., od 1737—1766 na pećskom prijestolu izmijenilo 10 patrijarha, 5 Grka i 5 Srba. Sve je to učinilo, da je ugled pećskih patrijarha u drugoj polovini 18 vijeka sasvim pao, i da se P. P. silno zadužila državnoj blagajnici i privatnim vjerovnicima. To teško stanje P. P. iskoristio je energični carigradski patrijarh Sanmilo I. (1763—1768) za svoje ciljeve, i spremio je teren, da ukine autokefalnost P. P. i da sve njeno područje podvrgne svojoj jurisdikciji. Posljednji Srbin pećski patrijarh bio je Vasilije Brkić, rodom iz Srijemskih Karlovaca (1763—1765). Njega su Grci optužili pred turskim vlastima kao uhodu i izdajnika, te je aprila 1765 poslan u progonstvo na otok Cipar, a na njegovo mjesto poslan je iz Carigrada Grk Kalinik II. Ovaj je uskoro, po sporazumu s carigradskim patrijarhom Samuilom L, podnio ostavku, i opisavši teško materijalno stanje P. P., zajedno s ostalim Grcima episkopima P. P., predložio sultanu, da se P. P. ukine i sjedini s carigradskom. Samuilo je uspio da uvjeri sultana, da je ukidanje P. P. i njeno sjedinjenje s carigradskom patrijaršijom potrebno i iz državnih interesa, jer će državna blagajna moći uredno dobivati propisani danak za P. P. i utjerati sav zaostali dug, a uz to će Grci episkopi umjeti bolje čuvati Srbe u vjernosti sultanu, nego njihovi episkopi, koji su uvijek pokazivali sklonost austrijskomu cesaru i ruskomu caru. Pred takovim razlozima sultan Mustafa III. je 13/9 1766 izdao ferman, kojim se ukida P. P., s tim, da sav njen dug plati carigradska patrijaršija i u buduće, odvojenom sumom od svoga danka, redovno plaća godišnji danak, određen za teritorij ukinute P. P.

Poslije ukidanja P. P. svi njeni mitropoliti i episkopi srpske narodnosti skinuti su sa svojih katedara, a na njihova mjesta su postavljeni Grci, koji su brzo od srpskih crkava, svećenstva i naroda naplatiti dug i danak P. P., pa zatim pokupili darove za carigradsku patrijarsi ju i obogatili sebe. Srpski mitropoliti i episkopi ukinute P. P., njih devet (štipski, samokovski, skopski, niski, novo-pazarski, užički, hercegovački, bosanski i beogradski), molili su, preko crnogorskog vladike Vasilija Petrovića, zaštitu ruske crkve i države, i tražili su da se P. P. održi. Ali se tada na ruskom dvoru radilo na tzv. grčkom projektu (na obnovljenju Vizantije), i srpski vapaji su ostali bez uspjeha. Grci su, međutim, odmah uzeli vlast u svoje ruke na području ukinute P. P. Patrijarh Vasilije Brkić otišao je u Rusiju, gdje je umro 1772, a Srbi episkopi ostali su dijelom u zatočenju, dijelom su se sami povukli u Sv. Goru ili druge manastire, i pomrli su kao izagnanici. Njihova mjesta zauzeli su gotovo sami Grci. A da bi se sasvim zatro i trag P. P., u Peći nije postavljen episkop, već je patrijarški manastir, s cijelom starom hvostanskom eparhijom, potčinjen je prizrenskom mitropolitu. Patrijarhe u obnovljenoj P. P. birao je zbor srpskih mitropolita, episkopa, igumana i drugih crkvenih i narodnih predstavnika. Izabranog je sultan beratom potvrđivao. Da se spriječe zloupotrebe i neredi poslije smrti patrijarhove, neki su patrijarsi još za svoga života, u dogovoru s crkvenim i narodnim predstavnicima, birali sebi nasljednika. Tako je postupio već prvi patrijarh Makarije, ustupivši još za života svoj prijesto Antoniju. Slično je učinio u 17 vijeku i Maksim s Arsenijem III., a u 18 vijeku Mojsije Rajović s Arsenijem IV. No za ratnih i drugih vanrednih prilika i sami su Turci, a kasnije carigradski patrijarsi u sporazumu s Turcima, postavljali pećske patrijarhe. Patrijarsi su imali dužnost, da za svoje imenovanje polože u državnu blagajnu 2.000 dukata (u 16 vijeku), i uz to da daju propisani godišnji danak za P. P. (od 100.000 groša u 18 vijeku). Osim toga, prilikom svake promjene na carskom prijestolu morali su i patrijarsi, kao i svi državni činovnici, obnavljati berate na svoje dostojanstvo i zato plaćati posebnu taksu, Kao vrhovne narodne starješine i u svjetovnim poslovima, patrijarsi su bili odgovorni sultanima i za vjernost i odanost podanika svoje vjere.

U početku 17 vijeka pećski su patrijarsi imali neko vrijeme pod svojom vlašću oko 40 mitropolija i episkopija, ali za ratova i raseljivanja narodnog, tokom 17 i 18 vijeka, propala je gotovo polovina tih eparhija. Stoga su poslije mira kod Požarevca 1718, kada je Austrija dobila i veliki dio sjeverne Srbije, bile samo 22 srpske eparhije. Samo 10 od toga broja potpadalo je direktno pod P. P., a 12 pod nešto kasnije (1726) udruženu beogradsko-karlovačku mitropoliju pod austro-ugarskom vlašću. Beogradskim mirom (1739) postali su Dunav i Sava sjeverne granice između Turske i Austrije, pa ujedno i između P. P. i karlovačke mitropolije. Otada, pa do konačnog ukidanja, P. P. je imala 13 eparhija, i to: 6 u Srbiji (Beograd, Valjevo, Niš, Novi Pazar, Prizren, Skoplje i Štip), po 2 u današnjoj Bugarskoj (Ćustendil i Samokov) i Bosni (Sarajevo i Zvornik), a po l u Crnoj Gori (Cetinje) i Hercegovini (Mostar).

Kao vrhovne crkvene starješine, patrijarsi su imali gotovo neograničeno pravo, da u smislu kanonskih propisa upravljaju cijelom srpskom crkvom u granicama P. P., da postavljaju i zbacuju mitropolite i episkope, da nadziru njihov rad i da im sude za prestupe. To je obično činjeno u sporazumu s Arhijerejskim Saborom, koji se jedanput ili dvaput godišnje sastajao. Ali su pojedini patrijarsi obavljali sve to i sami. Bivalo je međutim slučajeva, da su za episkope postavljani i izabranici samog naroda i sveštenstva pojedinih eparhija. Patrijarh je i inače sazivao episkope na savjet, a po potrebi i narodne prvake. S njima je odmjerivao porez na narod, od koga se imao plaćati patrijaraški harač sultanu; s njima je vijećao i zaključivao o svim važnijim crkvenim i narodnim, prosvjetnim i kulturnim potrebama. Iz toga običaja razvili su se kasnije srpski crkveno-narodni sabori u karlovačkoj mitropoliji pod austro-ugarskom vlašću. Za jačanje vjerske i narodne svijesti od osobite je koristi bio običaj, da patrijarsi lično pohađaju svoju patrijaršiju, te da zalaze i u malena sela, da služe svečana arhijerejska bogosluženja, da čitaju narodu molitve, uče ga i savjetuju. A narod ih je zato darivao stokom, ćilimovima, čarapama i drugim proizvodima. Na svojim posjetima patrijarsi su jahali na konju, bogato ukrašenom; u ljevici su držali uzdu a desnicom su blagosiljali narod, koji je pred njima padao na koljena. Pred patrijarhom su đakoni nosili veliki patrijaraški krst, a za njim žezlo. U običnim prilikama patrijarha su pratila po dva kavaza (oružane sluge), a kada je išao u pastirsku posjetu u narod, imao je veliku oružanu pratnju na konjima i pješice. Narod se odnosio prema patrijarhu sa straho-poštovanjem i bojao se naročito njegove kletve (anateme), koju su oni bacali na nepokorne i nepopravljive griješnike, i davali ih svečano po crkvama proglašivati.

Kao svjetovne narodne starješine (milet-baše), imali su patrijarsi i episkopi pravo, da sude i svjetovnjacima, ne samo u bračnim, oporučnim i nasljednim poslovima, nego i u mnogim drugim građanskim sporovima. Na takvim sudovima obično se nastojalo, da se parničari izmire i nagode; ako to nije pošlo za rukom, crkveni su se predstavnici, osim kazne globom i tamnicom, služili i raznim drugim kaznama, pa i prokletstvom. Pri suđenju su se oslanjali najviše na običajno pravo, a zatim na krmčiju i Dušanov Zakonik. Za izvršenje presuda imali su i svoju policiju, kavaze. Kao narodni starješine patrijarsi i njihovi episkopi bili su ujedno i glavni posrednici i zastupnici Srba kod turskih vlasti, a po potrebi i njihovi zaštitnici od obijesti nesavjesnih činovnika i spahija. U svjetovnim stvarima patrijarsima je mogao suditi samo carski sud u Carigradu, a po zakonu, bez njihova znanja i odobrenja, nitko nije smio zatvoriti srpskog sveštenika. Ali je u turskoj administraciji, naročito 17 i 18 vijeka, i u tome bilo velikih zloupotreba, pa je na pr. patrijarh Atanasije I, na privatnu tužbu jednog čovjeka, držan zatvoren u kuli Nebojši kod Beograda nekoliko mjeseci (1711). Patrijarsi su bili zakoniti nasljednici ne samo svih episkopa, nego i svih Srba u P. P., koji umiru bez nasljednika i bez oporuke. Postepeno je ušlo u običaj, naročito kod Srba pod austro-ugarskom vlašću u 18 vijeku, da imućniji ljudi na samrti zavještaju za svoju dušu ponešto i P. P., koju su izbjeglice uvijek poštovali, kao jedini ostatak nekadašnje slave i moći, te su joj slali bogate darove, i pored strogih zabrana austrijskih vlasti, i po svojim crkvama držali naročite kutije za kupljenje priloga u korist P. P.
Poznata su ova imena pećkih patrijaraha:

Janićije II (9/4. 1346—3/9. 1354; crkva ga smatra svetiteljem),
Sava IV (29/11. 1354-29/4. 1375);
Jefrem (3/10. 1375—1382; takođe svetitelj),
Spiridon (1382—1387),
Danilo III (1389),
Sava V (1389—7/10. 1404),
Danilo IV (1406),
Ćirilo I (1407—1419),
Nikon (1420—1435),
Teofan (1446),
Nikodim II (1446—1452),
Arsenije II (1457. do 1463)

Arhiepiskopi i mitropoliti, koji su držali presto Sv. Save:
Janićije (1506),
Jovan (1508),
Teodosije (1520),
Marko (1524),
Pavle (1530—1541),
Teofan i Josif (1544)

Patrijarsi obnovljene Pećke patrijaršije:
Makarije (1557—23/10. 1574),
Antonije (1572—1575),
Đerasim (1575—1586),
Savatije (1587),
Nikanor, Jerotije (1589, 1591),
Filip (1592),
Jovan (1592—14/10. 1614),
Pajsije (1614—1648),
Gavrilo I Rajić (1648 do 1655—30/8. 1659),
Maksim (1655—1674 do 1681),
Arsenije III Crnojević (1674. do 1690—28/10. 1706),
Kalinik I Skopljanac (1691—16/8. 1710),
Atanasije I (6/1. 1711—23/4. 1712),
Mojsije Rajović (6/10. 1712—1725—1726),
Arsenije IV Jovanović (1725—1737—18/1. 1748),
Janićije III Grk (1737—1746),
Atanasije II Gavrilović (1747—1/4. 1752),
Gavrilo II Sarajevac (1752),
Gavrilo III Grk,
Vićentije Stefanović,
Pajsije II Grk,
Gavrilo IV Grk (1758),
Ćirilo II (1759),
Vasilije Brkić (1763—1767, 1772) i
Kalinik II Grk (1765—1766).

Ovaj manastir se nalazi na spisku Uneskove Svetske baštine.