Manastiri Srbije......svedoci vekova!

[Bisernica]

Koliko puta smo bili nezadovoljni činjenicom da ne možemo odputovati negde u svet,na neko egzotično mesto,ili posetiti neki veliki grad,koji važi za atraktivnu turističku destinaciju,ne razmišljajući,da je tu blizu nas,blago neprocenjive vrednosti,a za mnoge još neotkriveno.Prepoznavanje istorijske,kulturne i duhovne vrednosti blaga koje se nalazi u našim manastirima,od strane onih koji ga posmatraju sa strane upućenih,govori i činjenica da je prva satelitska slika iz Evrope ka Americi ,bila freska Beli Andjeo iz manastira Mileševa.Koliko znamo o manastirima Srbije i koliko njih smo obišli? Šta nam je najupečatljiviji utisak koji smo poneli i šta nas i danas privlači da možda odemo na neko od tih svetih mesta ponovo?Koliko i kako su manastiri Srbije svedoci vekova i njene istorije,dešavanja na ovim prostorima.Napišite sve što mislite da može da bude zanimljivo,i vama i čitaocima.

[причалица]

Манастир Студеница
Светска баштина Унеска

Манастир Студеница, по многима је један од најлепших манастира Српске православне цркве и светске културне баштине, не само због префињене архитектуре византијско-рашке школе већ и због дивног предела на коме је саграђен. Студеницу је Стефан Немања градио од 1183. до 1196. када се исте године на државном сабору најпре одрекао престола у корист свог средњег сина Стефана, а затим и замонашио добивши име Симеон.

Под старатељством његовог сина Св. Саве, манастир Студеница је постао културни, духовни и медицински центар средњовековне Србије. Уз остала своја дела Св. Сава је написао Студенички типик, прво књижевно дело код Срба.

“Заповедам, дакле, свима вама од Господа Бога Сведржитеља да овај свети манастир буде слободан од оних који ту владају и да ни под ким не буде, осим под једном Свеопеваном Богородицом Добротворком и молитвом преподобног оца нашег и ктитора и оним који у њему и игуманује “

(Свети Сава, Студенички Типик, 12 глава)

Манастир Студеница је један од културно и духовно најузвишенијих манастира Српске православне цркве. Налази се око 39 km од Краљева.

Утврђени зидови манстира окружују две цркве: Богородичну цркву и Краљеву цркву (цркву светих Јоакима и Ане), обе изграђене од мермера. Манастир је познат по својој колекцији фресака из 13. и 14. века.

УНЕСКО је 1986. уврстио Студеницу у листу Светске баштине.

Први и званични сајт манастира Студенице на урл адреси http://manastirstudenica.org.rs/ је објављен у априлу 2010 године.

Историја

Манастир је посвећен Успењу пресвете Богородице. Прва фаза радова је завршена у пролеће 1196., када је Стефан Немања препустио прество свом сину Стефану Првовенчаном и повукао се у своју задужбину. Кад је касније отишао у манастир Хиландар, Стефан Првовенчани се бринуо о Студеници. Тамо је Немања примио монашки постриг и име Симеон. Свети Симеон се упокојио у Хиландару 1199. Немањин трећи син Сава Немањић је, након што је помирио своју браћу Стефана и Вукана, пренео мошти Светог Симеона у Студеницу где су и дан данас. Под Савиним старатељством, Студеница је постала политички, културни и духовни центар средњовековне Србије. Уз остала своја дела, Сава је написао Студенички типик, у ком је задао устројење монашког живота у манастиру Студеница. У Житију СВ. Симеона Немање, описао је живот свог оца Немање (Св. Симеона) оставивиши изворе о духовном и монашком животу у његовом времену.

Студеница је уживала пажњу и других чланова династије Немањића. Краљ Радослав је 1245. додао цркви припрату, а краљ Милутин је саградио малу цркву посвећену светим Јоакиму и Ани.

Од пада последње српске средњовековне државе 1459, Турци су често нападали манастир. Прва значајна рестаурација је извршена 1569., када су фреске Богородичине цркве поново насликане. Почетком 17. века, пожар и земљотрес су оштетили манастир, а историјски документи и значајни делови уметничке баштине су уништени и изгубљени заувек.

Архитектура

Богородичина црква је једнобродна црква с куполом. На њеном источном крају је тространа апсида, а на западном је краљ Радослав дозидао велику припрату. На северној и јужној страни су предворја. Фасаде су изграђене од блокова белог мермера. Изнутра је црква обложена туфом. Споља гледано, у цркви се складно мешају романички и византијски стил. Мешавина та два стила ће на крају произвести посебан стил архитектуре познат као рашка школа.

Северозападно од Богородичине цркве је црква светог Јоакима и Ане, позната и као Краљева црква по свом ктитору краљу Милутину. Црква је саграђена 1314., у облику сажетог ***** с октогоналном куполом. Изграђена је од камена и туфа, а фасаде су обложене гипсом.

Комплекс манастира обухвата и цркву Никољачу, једнобродну црквицу без куполе, изнутра осликана у 12. или почетком 13. века. Између цркве Никољаче и Краљеве цркве налазе се темељи цркве посвећене светом Јовану Крститељу. Западно од Богоридичине цркве је трпезарија, саграђена од камена за време архиепископа Саве. На западној страни комплекса је звоник подигнут у 13. веку. Некада је у њему била капела, а сада се могу видети само фрагменти фресака. Остаци фресака, који приказују родословно стабло Неманјића, могу се такође наћи на спољашњем делу припрате.

Северно од трпезарије су конаци из 18. века. Данас се у њима налази музеј, у коме су изложене бројне драгоцености из ризнице Студенице, иако је она знатно осиромашена честим ратовима и пљачкама.

[причалица]

Manastir Mileševa

Manastir Mileševa je srpski srednjevekovni manastir. Nalazi se na šestom kilometru od Prijepolja na reci Mileševci. Zadužbina je Kralja Vladislava Nemanjića sina Stefana Prvovenčanog, a unuka Nemanjinog. Sazidan u XIII veku. Ako se povežu istorijske vesti i svedočanstva na freskama zidanje i slikanje Mileševe stavlja se u doba između 1219. i 1235. godine. Zidan je u raškom stilu po ugledu na ranije vladarske zadužbine Studenicu i Žiču. U priprati, koju je kralj Vladislav dogradio 1235. godine, položio je mošti svog strica svetog Save. Njih su Turci 1594. godine prilikom osvajanja preneli na Vračar (Beograd) i spalili, u pokušaju da slome srpski duh.

Mileševske freske su vrlo visokog umetničkog kvaliteta. Slikari koje je kralj Vladislav pozvao da živopišu crkvu bili su Grci, školovani u nekom velikom centru Vizantijskog Carstva, u Carigradu, Nikeji ili Solunu, gde je negovan rad u mozaičkoj tehnici. Živopis u naosu i oltaru nastao je po želji Svetog Save, po svemu sudeći pre 1228. godine. Studenička praksa imitacije mozaika nastavljena je i još više razvijena ovde u Mileševi. Na zlatnoj pozadini sa iscrtanim kvadratićima urađen je dvorski "žuti živopis" u naosu i jedna kompozicija iznad ulaza iz priprate u hram, dok su freske u oltaru i priprati rađene na plavoj osnovi bez kvadratića. Interesantno je da raspored kompozicija Velikih praznika odudara od uobičajene šeme, zapravo poređane su obrnutim redom, zdesna nalevo i odozdo naviše. Tako su se pojedine scene našle na neuobičajenom mestu: Pričešće apostola visoko pod kupolom (Hristos u sredini je jednom naslikan, kao u Sv. Sofiji u Ohridu), Sretenje na dva zapadna pilastra i to Bogorodica s Bogodetetom i Josif na jednom, a Simeon i Ana na drugom; Blagovesti su kao pandan Sretenju na istočnom paru pilastara, samo što je anđeo na levom i kreće se prema Bogorodici sleva nadesno, umesto obrnuto.

Freske Mileševe se ubrajaju među najbolja evropska ostvarenja 13. veka, a od njih najpoznatiji je Beli Anđeo. Pored Belog Anđela druga remek dela su Bogorodica iz Blagovesti i Ktitorska kompozicija sa portretom kralja Vladimira. Ova dela takođe predstavljaju i najveće domete slikarstva tog doba u Evropi.

Mileševa je jedno od najznačajnijih duhovnih i umetničkih središta srpskog naroda. Veliki značaj u narodu je stekao posle prenošenja moštiju Sv. Save iz Trnova 1236. godine. Više od tri veka bio je grobnica Svetog Save.

U Mileševi je 1377. godine krunisan kralj Tvrtko I Kotromanić za kralja Bosne i Srbije. Mileševa se u to doba nalazila na teritoriju njegove države.

Posle smrti Sv. Save, kralj Vladislav je oko 1236. godine uz mileševsku crkvu dogradio spoljnu pripratu s bočnim kapelama i u nju je, posle prenošenja iz Trnova, položio mošti Sv. Save. Tada je nastao i živopis ove spoljne priprate. Svi zidovi su bili prekriveni scenama Strašnog suda. Na istočnom zidu na žutoj pozadini je centralna scena - Deizis: Hristos na prestolu, s Bogorodicom i Pretečom, okružen anđelima i apostolima; grešnici na južnom zidu su na crvenoj pozadini a pravednici u raju na severnom zidu, na plavoj pozadini; svuda je islikavanjem kvadratića podražavan mozaik. Ove freske su radili domaći majstori ugledajući se na starije slikarstvo naosa.

[причалица]

манастир сопоћани

манастир сопоћани налази се близу старог града и престонице великог жупана стефана немање, раса, на брегу изнад изворишта реке рашке. манастир је задужбина краља стефана уроша ii. по својој архитектури сопоћани припадају рашкој школи. основну вредност сопоћана представљају фреске које су првобитно захватале 760 квадратних метара зидне површине, од којих се очувало више од половине.

према општем мишљењу фреске у сопоћанима су врхунац не само српског, већ и византијског сликарства уопште. ове фреске су логичан наставак сјајног сликарства из студенице и милешеве, али их по уметничкој вредности надмашују. најпознатија сопоћанска фреска је свакако смрт богородице, која захвата 40 квадратних метара. сопоћани представљају велику галерију најпознатијих фресака читавог средњег века код нас.

манастир сопоћани посвећен је светој тројици. основао га је краљ урош. црква је изграђена 1260. године. купола са звоником је дограђена средином 14. века. неки чланови краљевске фамилије су сахрањени у манастиру. фреско сликарство цркве је комплетирано 1270. године. кратко после косовске битке манастир је претрпео разна разарања и обновљен је за време деспота стефана.

црква је јединствена грађевина са полукружном апсидом. спољни изглед цркве је романског стила. портал и прозори су направљени од камења. градитељи су вероватно долазили из јадранске регије. најраније фреске настале су 1273. године. једна од фресака приказује уроша првог док чека краљицу коју води стефан немања. такође су приказани и стефан првовенчани и урош први са моделима својих цркава.

фреске око олтара су насликане касније. на једној је приказан урош први са синовима драгутином и милутином као и осталим члановима краљевске фамилије. фреске у капелама су осликане касније. у јужној капели се налази фреска која приказује смрт стефана немање и пренос његових моштију у студеницу. такође постоје фреске које приказују цара душана и његову жену јелену. оно што су фреско-сликари у сопоћанима успели у линеарности и колориту осликати среће се још само у италијанској ренесанси.

[причалица]

manastir pridvorica

Налази се у Придворици, 28 км југоисточно од Ивањице и грађен је у 12 веку. По архитектонским карактеристикама типичан је представник средњовековне рашке школе. Помиње се у Немањиној повељи. Што значи да је веома стара. У Немањиној повељи датој манастиру Студеница наводи се као манастир у коме су боравиле монахиње. Њен живопис је уништен.

U blizini Studenice nalaze se Isposnica Sv. Save i crkva Pridvorica. Legenda kazuje da je ovu crkvu podigao sluga (verovatno plemić - vazal) Stefana Nemanje oko 1195. g. u isto vreme kada je Nemanja završavao Studenicu. Ispitivanja su potvrdila starost crkve koja je obnovljena u 16. veku. O tome svedoče neznatni ali vredni ostaci fresaka otkriveni u gornjim zonama ovog hrama posvećenog Preobraženju Gospodnjem. Ikonostas, postavljen 1835.g., oslikao je Sreten Protić Molerović. O tome je ostavio zapis na carskim dverima.

U početku ovo je bio ženski manastir, zatim vekovima pomesna crkva, da bi od 2007. godine bio ponovo proglašen manastirom, muškim. U manastiru žive nastojatelj manastira i dva iskušenika. Pridvorica se nalazi na dvadesetosmom kilometru puta od Ivanjice prema Studenici.

Crkva manastira Pridvorica posvećena je Preobraženju Gospodnjem. Manastir je jedan od retkih koji imaju svoj grb.

''Građevina crkve je tokom srednjeg veka doživela dve obnove što je u velikoj meri izmenilo njen spoljni izgled. Do prve obnove je došlo, izgleda u prvoj polovini XVI stoleća, možda odmah posle 1557. a ktiror i majstor zaslužni za tada izvedene radove sahranjeni su uz crkvu. Njihovi nadgrobni spomenici, sa reljefno predstavljenim glavama i natpisima, sekundarno su uzidani u zidove hrama tokom druge obnove sredinom XIX veka.(Vidi se i na slikama.) Konzervacija i delimična restauracija pridvoričke crkve završeni su 1988.''

Isposnica Sv. Save nalazi se na obroncima planine Radočelo (najviši vrh 1.643 mnv), udaljena nekih 12 kilometara od manastira Studenica. Isposnica predstavlja ozidani pećinski kompleks u okomitoj stenovitoj litici, do koga se stiže uskim drvenim mostićem priljubljenim uz samu liticu. Odmah do isposnice nalazi se i crkva Pridvorica iz 12. veka. posvecena sv. Đorđu. (Slika isposnice je sa sajta Klub putnika)

Osim same isposnice, koja predstavlja jedan od najzanimljivijih pećinsko-manastirskih kompleksa u Srbiji, vredi otići i zbog neobičnosti samog mesta - sa malenog proplanka ispred crkve Pridvorice, na samoj ivici duboke provalije, pruža se neverovatan pogled na okolna brda, doline, sela i stenovice litice...

Manastir Pridvorica je neodovljno poznat iako se nalazi blizu Studenice. Početkom jeseni radovi na putu Ivanjica - Ušće i utvrjivanje obale reke Studenice između Pridvorice i Studenice su bili u jeku, tako da će se i do Pridvorice, kroz lepote Golije, lakče stizati.

Pridvorica je podjednako udaljena od Ušća (na Ibarskoj magistrali) i Ivanjice

[причалица]

Манастир Фенек


Манастир се налази у близини Јакова, 25km од Београда, некада општина Земун а сада Сурчин. Иако географски не припада Фрушкој Гори постоји велика историјска повезаност са фрушкогорским манастирима. Манастирска црква посвећена је светој мученици Параскеви.

Према народном предању манастир је саграђан у другој половини 15. века а основали су га Стефан и Ангелина Бранковић. Први писани запис о манастиру налази се у минеју јеромонаха Захарија из 1563. За разлику од фрушкогорских манастира Фенек је остао под турском влашћу све до 1717. Записи из 18. века сведоче о томе да је стара манастирска црква била подигнута у другој половини 15. века у духу српске средњевековне архитектуре. Нова црква подигнута је у периоду 1793-1797. и освештана је за време игумана Викентија Ракића који је написао историју манастира. Манастирска капела посвећена св. Петки сазидана је 1800. на месту старе, над бунаром за који се верује да га је саградила мати Ангелина Бранковић. За ову воду се у народу веровало да има чудотворна лековита дејства.

Крајем 18. и почетком 19. манастир Фенек је био у центру неколико историјских догађаја. У њему су се 1788. састали кнез Алекса Ненадовић и аустријски цар Јосиф II. После пропасти Првог српског устанка 1813. у њему су месец дана боравили вожд Карађорђе и његов син Алекса, о чему постоји и спомен плоча. Такође том приликом све до 1815. овде су боравили студенички монаси заједно са моштима св. краља Стефана Првовенчаног (у монаштву Симона). Ту је био и један Карађорђев сусрет са протом Матејом.

У Првом светском рату манастир је запаљен, а у Другом 1942. године готово сасвим разорен.

Манастир је обнављан 1991. и сада је у потпуности обновљен. У њему је до 2006. било женско монаштво од три старије монахиње од којих се једна упокојила а преостале две су распоређене у Хопово и у Радовашницу. Одлуком надлежних епископа сремског Василија и рашко-призренског Артемија у манастир је средином 2006. дошло ново мушко монаштво, Михаило и Евсевије из Сопоћана и Макарије из Дечана. Од тада је посећеност манастира порасла и у току је обнова конака.

[причалица]

Манастир ГРАДАЦ

Манастир Градац је подигнут 1268. године. Задужбина је краљице Јелене Анжујске, принцезе француског порекла, а жене краља Уроша.
У средњовековном простору манастира сачуване су две цркве и остаци монашких зграда распоређених уз оградни зид.
Главна манастирска црква, посвећена Богородичином празнику Благовести, је најранија грађевина у Србији у којој је готика изражена у већој мери. Спој византијских и романичких утицаја који одликује архитектуру рашке групе цркава присутан је и овде, али обогаћен многим новим решењима облика, конструкције и украса, блиских градитељству Запада, где је готика у то време већ увелико била владајући стил. Основа плана као и романоготичке и готичке појединости украшавања фасадеБогородичине цркве имају сличности са Студеничком црквом.

Назив места био је познат и пре оснивања истоименог манастира у 13. веку, највероватније зато што је ту постојала тврђава или њени остаци. Архиепископ Данило II у животопису краљице Јелене напомиње да је она изградила цркву “ на месту званом Градац ”. На узвишењу изнад манастира, које мештани зову Петров крш, одакле се стеновит терен окомито спушта до западног дела средњовековне монашке насеобине, налазе се остатци грађевине са два одељеља. Могуће да се ради о византијском утврђењу из VI века, у чијем је подножију, на месту каснијег средњовековног манастира, постојала црква.
Богородичина црква у Градцу је једнобродна грађевина са куполом. Лађу цркве чине три одељка: припрата, наос и олтарски простор. Уз припрату су озидане две капеле, а управно на централни простор храма, краци трансепта образују простор певница.

Припрата је шира од главног дела цркве, а над припратом конструкцију чини кр.стасти свод са ребрима, која имају конструктивну улогу и блиска су раноготичком стилу.
Наос цркве има два дела: западни и средњи травеј над којим је конструисана купола. Ова два дела су у основи јединствен простор, раздвојен двостепеним пиластрима, на чије се најистакнутије делове наставља попречан полукружни лук. Оваква отвореност према средишњем простору, позната у једнобродним старијим храмовима, обележила је епоху рашке монументалне архитектуре.
Уз подужне зидове травеја, испод пода, смештене су две гробнице, а над њима мермерни саркофази, са јужне стране је ктиторска гробница, а гроб и саркофаг на северној страни је припадао највероватније неком од блиских рођака краљевске породице.
Над средишњим травејем издиже се сасвим особена кришкаста купола на осмоугаоном тамбуру, иначе веома заступљени у архитектури Запада. Наос цркве са певницама најбоље је осветљен простор у српској сакралној средњовековној архитектури, тамбур има осам прозора а на бочним зидовима налазе се бифоре.

Олтарски простор се састоји од троделног источног травеја и три апсиде на истоку. Одвојен је од наоса са два пиластра и два ступца , између којих је смештена мермерна олтарска преграда.

Фасаде су биле омалтерисане белим малтером, фине стуртуре и добро углачане. Портал и сви прозори, осим оних на тамбуру имају беле мермерне оквире.Особеност фасада су четири контрафора. Подстрешја кровова су украшена слепим аркадама ослоњеним на конзолице, а на угловима на лезене. Градачке аркаде имају обележја протоготике, какве постоје на јерусалимским светилиштима.

Црква има четири портала. Западни портал је најбогатије обрађен у стилу готике. У Италији су у XIII. веку посредством монашких редова највише грађени портали са луковима преломљеним у темену.
Изнад улазног портала је најбоље очувана фреска Благовести, коме је храм и посвећен.
Сви прозори на главном делу цркве су двојни. Најсложенији и најлепши прозори су на западној фасади цркве и на олтарској апсиди.

Упечатљивом архитектонском украсу градачке цркве не може се поуздано утврдити ни јединствен узор ни следбеник. Њене готичке особености нису имале утицаја на развој архитектуре у Србији.

Стабилна ситуација у земљи краља Уроша, економски напредак, релативно добри односи са суседима и централизација власти погодовали су развоју културе и уметности. Политичке прилике у православним земљама Средоземља допринеле су да Србија XIII века буде једини прави наследник сликарства Византије. Сликари су долазили из најпознатијих уметничких радионица Цариграда и Солуна, ретко су били из домаће средине, и радећи за српске владаре и црквене великодостојнике остварили су дела врхунског уметничког домета.

Фреске у градачкој цркви, довршене око 1275. године, само су делимично очуване: у наосу неколико сцена из еванђелског циклуса, у припрати фрагменти циклуса Богородичиног живота: на западном зиду молитва Свете Ане у врту, Сусрет Јоакима и Ане, Рођење Пресвете Богородице и Миловање Богородице, и на северном зиду Ваведење Пресвете Богородице. а испод преломљених лукова на западном зиду, изнад улаза у наос биле су велике фигуре Пресвете Богородице и Светог Архангела Гаврила.
Сликарство наоса, на златној позадини са имитацијом мозаика, рађено је по угледу на сопоћанско, док је распоред сцена скоро исти као у Студеници; Успење Пресвете Богородице је на северном зиду. На јужном зиду је фреска Рођења Христовог, с детаљима догађаја од Рођења до Бекства у Египат. На луку јужне певнице делимично је очуван лик старозаветног пророка Гедеона. Живопис је монументалног стила, осим ових сцена на јужном зиду, које су наративног карактера. Сликарство Градца представља последњи одблесак велике сопоћанске уметности, наговештавајући продирање новог стила епохе Палеолога.
Западно од ове цркве откопани су темељи кружне поросторије, која би могла бити темељ крстионице, мада нису пронађени никакви елементи- водонепропустљив малтер, уређаји за довод и одвод воде и друго- који би ову предпоставку потврђивали.

Испред Богородичине цркве пронађени су темељи старијег храма (на сликама под плавом пластичном настрешницом коју су поставили археолози). Зид његове апсиде лежи испод прага главног портала богородичине цркве. Храм је био једнобродан, са апсидом на истоку, полукружном споља и изнутра.

О времену настанка најстарије цркве у Градцу може се размишљати само на основу њеног плана. Изградња протезиса у западном делу цркве упућује на време пре средине VI века, осим тога у V и VI столећу подигнут је и највећи број крстионица, нарочито у Јустинијаново време је сакрално градитељство имало замаха.

Чињеница да је краљица Јелена, образована жена, на српском двору провела животни век, имала је широког утицаја на образовање и културу. При манастиру је основала прву девојачки школу у којој су се образовале српске племкиње.

Manastir je za vreme turske vladavine uglavnom bio bez monaha a zatim i bez krovnog pokrivača na crkvi koji je odnet. Godine 1910. je postavljen zaštitni krov na manastirsku crkvu, tokom 1963—1975. izvršena je potpuna rekonstrukcija glavne crkve, unutrašnjost hrama je bila u velikoj meri sačuvana.
Od 1982. je počela izgradnja konaka i manastir je ponovo oživeo, tadašnji iguman bio je shijarhimandrit Julijan Knežević (1918—2001).

Манастир је сада женски.

[причалица]

манастир високи дечани


манастир високи дечани је задужбина краља стефана iii дечанског и цара душана. градња је завршена 1335. године, а фреске су завршене око 1350. године. манастир је посвећен христу пантократору и вазнесењу господњем - спасовдану. главни неимар био је мајстор вито которанин.

изградња манастира
манастир високи дечани налази се у једној удолини поред речице дечанска бистрица југозападно од пећи, испод планинског масива проклетије. изградња цркве христа пантократора (сведржитеља) почела је 1327. године ктиторством српског краља стефана уроша трећег дечанског. главни мајстор био је фра вита из котора, иначе католички монах, а радове је надгледао архиепископ данило други који се трудио о "саздању и утврђењу" цркве скупивши "велико мноштво уметничких и вештих мајстора". сам стефан дечански је сазидао угаони камен на овој цркви а још 1330. године издао је ктиторску повељу којом је богато обдарио своју задужбину. после смрти краља стефана, његово дело наставио је његов син стефан урош четврти душан и окончао градњу дечана 1335. године. у време турског робовања ова царска лавра је опстала, али у врло тешким околностима.

осликан је знатно касније 1347-1348 године. саме пропорције овог манастира (дуг 36 метара, а висок 30 метара), за оно време потпуно неуобичајене допринеле су да се овај манастир назива "високим" (високи дечани). племенито једноставан, складних пропорција овај манастир представља највећи српски средњовековни споменик. по легенди, сам стефан дечански је изабрао место на којем манастир сада лежи. он је у ту сврху доста места обилазио, а онда је изненада наишао на ово место које га је очарало својом лепотом.

"а сам, поставивши шаторе, ту пребиваше дивећи се красноме месту, јер лежи на највишим местима, сачишћено сваким дрвећем, многогранатим и многоплодним, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде. ту извиру велики извори и напаја га бистра река, чија вода пре укуса даје велико руменило лицу, а после укуса велико добро растворење телу, тако да се нико не може наситити насладе воде. са западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. са источне стране овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком. такво је дакле место часно и достохвално за подизање манастира" (григорије цамблак).

период после 16. века

задњи део манастира дечаниу време обнове пећке патријаршије, у другој половини 16. века, настају боља времена. у то време, па и кроз цео 17. век, манастирска ризница, библиотека и остала манастирска здања су обогаћена вредним драгоценостима. посебно је значајан рад манастирске скрипторије где су преписиване богослужбене и богословске књиге. у време велике сеобе срба под патријархом арсенијем чарнојевићем, манастир су опљачкали турци. поново су настала тешка времена за манастир дечане и његово братство које се тих година једва одржало.

кнез милош подиже 1836. године један конак, а кнез александар 1849. године поклања ћивот за мошти светог краља стефана дечанског. током 19. века обновљена су манастирска здања.

дечанска црква христа пантократора спада међу највеће грађевине средњовековне србије. црква манастира дечана грађена је од мермерних квадара у две боје. по својој градитељској сложености црква представља складно прожимање елемената западног - романике и готике, и источног - византијског стила са већ постојећим традицијама српске уметности. сликање дечанског храма трајало је од завршетка градње 1335. па све до 1350. године и радило је неколико група најбољих сликара душановог царства. по броју ликова и сцена, као и укупној осликаној површини, дечанске фреске предњаче у српском сликарству средњег века.

косовска пошта је на пролеће 2009. издала поштанске маркице, на којима је приказан манастир високи дечани као „архитекстонско благо косова“, без напомињања његове повезаности са српском културом и историјом.

светска баштина
овај манастир се налази на списку унескове светске баштине заједно са још три манастира спц под именом „средњовековни споменици на косову и метохији“.

унеско је прогласио манастир дечани за место светске културне баштине 2004., наводећи да су његове фреске једно од највреднијих примера тзв. ренесансе палеолога у византијском сликарству и драгоцен запис о животу у 14. веку.

[причалица]

КРУШЕДОЛ

Манастир Крушедол се налази на југоисточном делу Фрушке Горе,у долини северно од прњавора и села Крушедол. Манастирска црква посвећена је празнику Благовештења Богородице. Манастир Крушедол је основао између 1509-1516. године владика Максим (деспот Ђорђе Бранковић) уз помоћ мајке Ангелине и влашког војводе Јована Његоја, и он представља задужбину сремских Бранковића.

Крушедол је постао седиште обновљене Сремске епархије. Црква је посвећена Благовестима пресвете Богородице.

Паперта је живописана 1545. и 1546. године. Претпоставља се да из тог времена потиче крушедолска икона Одигитрије, једна од најважнијих, најлепших и највећих икона у Војводини.

Преко старог живописа стављене су средином 18. века нове зидне композиције, и то у олтару, нартексу и наосу. У нартексу има велики број ликова Срба светитеља. Крушедол је већ 1653. имао уметнички израђен дрвени иконостас.

Када је 1716. године Евгеније Савојски потукао Турке на Везирцу у близини Петроварадана, Турци су, при повлачењу, попалили многа места, па и манастир Крушедол; том приликом су св. мошти Бранковића "сасекли и сажели", те су од њих остали само поједини делови.

Бивши крушедолски архимандрит Никанор Мелентијевић, који је 1710. године постао епископ мохачко-сигетски, напустио је своју епархију и 1721. године вратио се у Крушедол. Он је 1725. године обновио манастир и том приликом подигао капелу, коју је посветио св. Максиму, а 1726. г. изграђен је и високи барокни звоник. Од њега потиче податак из 1726. године, из кога се види да је он затекао у манастиру 90 калуђера и 12 стараца-расоноша.

Изградња четвоространих конака завршена је 1753. године. Иконописац Никола Нешковић је 1753. године, по налогу вршачког епископа Јована Ђорђевића, великог добротвора манастира Крушедола, прекопирао за Крушедол једну стару икону манастира Шемљуга у румунском Банату са ликовима мајке Ангелине и деспота. Мајстори крушедолских фресака били су највероватније Грци са Свете Горе, а аутори уљаног зидног сликарства Јов Васиљевић и Стефан Тенецки.

Године 1763. сликали су иконостас у Крушедолу Димитрије Бачевић и Теодор Крачун, а крушедолски иконостас је један од најважнијих, најстаријих и најлепших у нашој земљи, ремек-дело сликарства и дрворезбарства традиционалног стила.

Чувена је била ризница манастира Крушедола; она је била богатија од ризница свих фрушкогорских манастира. Ту се чувала плаштаница са записом "Милутин Урош", која је донета са Балкана, а потиче из првих десетина 14. века, две меке архијерејске митре старог облика, извезене свилом и позлаћеном жицом, а украшене бисером из 1553.г. дар две побожне госпође: Кантакузене и деспотице Екатерине; јеванђеље владике Максима из 1514. г., тамјаница из 1523. г., икона Благовести с краја 15. или почетком 16. века - вероватно најстарија икона на територији Војводине, јеванђеље сребром оковано из 1543.г., бакрорез манастира Крушедола из 1775.г., рад Захарија Орфелина; дрворез, рад јеромонаха хаyи Рувима (г. 1784.) и др. Богата манастирска ризница је опљачкана у току Другог светског рата.

Овај деспотски манастир, или како га називају "деспотска обитељ", "лавра", па и "царска обитељ", поред Сланкамена, био је један од главних књижевних центара. У њему су се преписивале и писале књиге. Крушедолска библиотека била је богата рукописним и штампаним књигама, а многе књиге имале су врло лепе иницијале и орнаменте.

Осим поменутог јеванђеља, које је писао јеромонах Панкратије 1514.г., ту се чувао и рукопис једног Отачника (живота светаца) из 1533. г. или 1540., а ту је писан 1591. и Поменик манастира Крушедола. Ту су се чувале седам старих црквених штампаних руских књига, које је игуман Амфилохије донео 1651. г. из Русије. Овде је 1662. г. написана "Служба и акатист свецима", а 1666. минеј и др.

У манастиру се налазе мошти св. Цара Уроша. Манастир Крушедол многи називају српским Пантеоном, јер у њему су сахрањене многе значајне личности: патријарх Арсеније III Чарнојевић (1706.) и још много значајних црквених личности; кнегиња Љубица, жена кнеза Милоша (1843.), војвода Стеван Шупљикац (1848.) и краљ Милан Обреновић (1901.).

У другом светском рату, манастир није разорен, али је опљачкан, као и вредна манастирска ризница. Дуго година после рата конаци манастира су били претворени у дечји дом, да би тек 70-тих година прошлог века били враћени монасима. Данас манастирски комплекс чини црква и четворострани конаци у ограђеном парку.

[причалица]

МАНАСТИР ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ

Манастир Ђурђеви ступови задужбина је Великог Жупана Стефана Немање и налази се на шумовитом брежуљку изнад Новог Пазара. Комплекс чине црква Св. Георгија, трпезарија, манастирски конаци, цистерне са улазном кулом. Манастир је саграђен 80тих година 12. века. По спољашњем изгледу храм је једнобродна црква са троделним олтарским простором. У предњем делу цркве налазила су се две високе куле - стлпа (ступа) што је целој грађевини давало романички изглед.

Фреске које су већим делом оштећене, а делом пренешене у Народни музеј у Београду припадају традицији Комнена и врло су спретно биле уклопљене у архитектуру храма која је посебно била упечатљива по куполи насађеној на елиптичној осноови. Након што је на улазну кулу додата апсида са источне стране 1282-83 улазна кула је претворена у капелу са гробницом Св. Краља Драгутина. Након тога капела је осликана сликама историјске садржине. Манастир је у више наврата обнављан, а у 18. веку дограђена је и нова трпезарија, конаци док је нартекс католикаона осликан новим фрескама. Пропадање овог манастира почело је у турским временима и доживело је врхунац између два рата у 20 веку. Археолошка истраживања и рестаураторски радови су предузети између 1960 и 1982. године у склопу радова на комплексу Старог Раса и манастира Сопоћани. Заједно са њима је и овај манастир проглашен делом Светске културне баштине 1979. године.

Систематска обнова целог манастира почела је у пролеће 2001 године. Владика Артемије је већ послао тројицу монаха у Ђурђеве Ступове да надгледају обнову и изградњу нових конака. У првој фази биће изграђен конак за монахе са капелом. Касније се очекује да ће почети обнова саме цркве према постојећим пројектима.

[QueenOfClubs]

Manastir Bogovadja

Manastir Bogovađa se nalazi blizu Mionice nedaleko od Valjeva. Predanje kaže da je slepi Grgur Branković osnovao ovaj manastir i živeo u njemu do svoje smrti 1548.

U Dabinom Jevanđelju koje je sačuvano u Bogovađi nalazi se zapis Hadži Ruvima u kome se kaže da je on došao u porušeni manastir Bogovađa sa svojim bratom jeromonahom Mandarijem i podigao crkvu u čast sv. Georgija. Ktitori ovog hrama 1545. bili su Pavle i Jovan Velimirović zemljoposednici iz Jabučja.

Tokom prve polovine 18 veka u manastiru je postojala škola. 1761.godine manastir je bio opljačkan a 1789. Bogovađu su spalili Turci. Monasi manastira Bogovađa su se preselili u manastir Velika Remeta (Srem).

Hadži Ruvim je započeo gradnju nove crkve 1791. a radovi su završeni 1794. Podigao je i česmu blizu manastira za koju se veruje da ima svetu vodu "Božju vodu" a odatle i verovanje da je Bogovađa tako dobila ime. 1813. Turci su ponovo razorili manastir. Manastir je znatno oštećen tokom Prvog svetskog rata (1914.) kada je Hadži Ruvimova biblioteka uništena a manastirska zvona su odnešena. Crkva je obnovljena 1930. Gradnja crkve i obnova konaka trajala je od 10.juna do 10. decembra 1816. Glavni majstor je bio Milutin Gođevac iz Bosne a radove je lično nadgledao Knez Miloš. 1852. godine završena je nova i veća crkva koja i danas postoji. Crkva manastira u Bogovađi je jednobrodna građevina sa kratkim transeptom ispred oltara i visokim baroknim zvonikom na zapadnoj strani. Ikonostas je oslikao 1858. godine Milija Marković, slikar iz Požarevca sa svojim sinovima Radovanom i Nikolom.

Bogovađa je ženski manastir.

[причалица]

baš je lepo tamo! još jedan ženski manastir....

[QueenOfClubs]

Много је леп манастир и лепо га одржавају.
Баш сам била прошлог викенда.

[причалица]

Манастир Љубостиња

Око 5 км северно од Трстеника, на левој обали Љубостињске реке налази се манастир Љубостиња, са црквом Успења Богородице. Манастир је задужбина кнегиње Милице, жене кнеза Лазара и мајке Стевана, Вука и Оливере, односно таште султана Бајазита, која је после мужевљеве погибије на Косову склопила мир с Турцима и веома мудро управљала државом стишавајући размирице између синова. Манастир је подигнут крајем 14. и почетком 15. века. Овде се кнегиња Милица замонашила и добила име Евгенија, овде је око себе окупила удовице властеле изгинуле у боју на Косову (1389), предавши престо свом старијем сину Стефану. Овде је и умрла, и њене мошти се налазе у каменом ковчегу са леве стране од улаза. Ту се налази и гробница Стефана, сина Јефимије и деспота Угљеше; који је био у сродничким везама са Милицом и деспотом чији се гроб налази са десне стране од улаза. Јефимија, кћерка цесара Војихне, господара Драме, која се замонашила после мужевљеве погибије на Марици 1371, 1402 извезла је златом на свили Похвалу кнезу Лазару, која представља једно од наших најбољих књижевних дела тога времена. Брат који нам говори о знаменитостима Љубостиње каже да овде у последње време често долази књижевница Љиљана Хабјановиц Ђуровић и налази инспирацију за своје књиге. Овде се заиста осећа та ванвременска љубав удовица и верност сенима њихових мужева, заробљена заувек између зидина древног здања. Брат нам показује место у зиду са леве стране где су некада чуване драгоцености, које су опљачкане, а део зида порушен. Неколико записа говори да се у манастиру служило све до последњих деценија 17. века. У 17. веку је запустео. 1732 спомиње се духовник Арсеније код кога је седам година био на учењу свештеник Кукљина, Дренове и Јасике, Василије, који се спомиње и 1733. и 1736. године, када му се исповедао раванички јеромонах Гаврил. Током 17. века манастир је оживео, а његово богатство се истакло у борби против Турака у доба Кочине крајине 1788. У манастиру је боравио сам Коча Анђелковић а манастир је храном и осталим потребама помагао Кочину војску због чега 1788. Турци попалише манастир а монаси се разбегоше. У 19. веку манастир је обновљен, а 1822. је живописан иконостас. Брат нам показује камени амвон који је сада на свом месту, испред олтара, али су га својевремено монаси склонили и закопали у шуму пред најездом Турака. За њиховог живота изгубио му се сваки траг. Много година касније, када је сечена грађа за изградњу конака, он је пронађен и враћен на место на коме је и сада. Црква има све одлике споменика моравске школе. Основа је облика триконхоса са једним кубетом и са припратом у коме су кивоти Милице и Јефимије. Фасаде су омалтерисане али има и предивних камених розета. Первази прозора и врата су украшени предивним каменим орнаментима. Карактеристичан хоризонтални кордон-венац дели спољне зидове у два дела; у доњем су смештени прозори са једним отвором или два (бифоре) чији су завршеци оцртани шиљатим луцима, какви се срећу у венецијанској готици или исламској архитектури док у горњем делу преовлађују розете испуњене чипкастим орнаментима. Занимљиво је да су имена градитеља и сликара Љубостиње остала сачувана до данашњих дана. На каменом прагу врата која из припрате воде у храм, а који је заштићен дрвеном даском која се може скидати уклесан је натпис: Протомајстор Боровић Раде- то је Раде Неимар из народних песама који је градио цркву. На луку изнад истих врата (улаз из припрате у храм) записао је своје име сликар Макарије, који припада групи македонских сликара који су пред навалом Турака прешли на север и радили у држави српских деспота. Макарије није био нарочито вешт уметник, јер је ктиторске портрете насликао доста сематично али са доста детаља који описују обичаје везане за облачење и накит онога времена. Од зивописа је сачувано мало: Исцељење узетога у јужној певници, Архангео Гаврил, Свети Теодор Студит, Свети Јуда, Свети Теодосије, и Свети Јефрем Сирин на северозападном стубу, а на југозападном Свети Архангел Михаило, Свети Сава Јерусалимски, Свети Симеон Српски и Свети Сава Српски. У припрати на западном зиду сачували су се портрети -лево од улаза кнегиње Милице и кнеза Лазара, а десно деспота Стевана и његовог брата Вука. У светињи није дозвољено фотографисање, тако да купујем једам портрет кнегиње Милице, неколико разгледница на којима се види унутрашњост, једну позлаћену икону Тројеруцице и чувено црно љубостињско вино. Монахиње ми дозвољавају фотографисање спољашњости, кажу да до скора ни то није било дозвољено. Направила сам неколико успелих фотографија спољашњости храма као и једну фотографију конака. Опет газим дубок снег да бих што успешније снимила храм, порта је пространа и пуна зимзеленог растиња. Овде се заиста свуда осећа љубав и женственост хероина прохујалих времена. Скоро могу да их видим како достојанствене у свом болу промичу замишљене и тужне, скрхане трагедијом губитка вољених, чекајући сједињење са њима у Царству небеском.

[причалица]

манастир острог

манастир горњи: храм часнога K.рста (1665 г. – живописан 1667); храм ваведења пресвете богородице (живописан 1667). оба су задужбине св. василија острошког чудотворца (митрополита херцеговачког од 1639. до 1671. г.). у ваведењском храму налазе се мошти св. василија острошког. припрата је дозидана 1774. г. данашњи изглед добија 1926.

манастир доњи: храм св. тројице (подигнут 1824 -данашњи изглед добија крајем xix вијека). између горњег и доњег манастира налази се црква св. новомученика станка, први храм посвећен овом светитељу освећен маја 2005. г.

настојатељ: викарни епископ диоклијски јован пурић, игуман манастира острог (рођен 6.6.1965. у мијачима, ваљево); студирао је теологију у београду и петрограду гдје је одбранио научни рад из византологије 1996. замонашен 17.6.1992. г. у храму св. тројице у манастиру острог. у чин ђакона рукоположен 18. 06. 1992. г. у храму ваведења – горњи манастир острог. у чин презвитера рукоположен 14.5.1995.г. у манастиру милешеви. уведен у трон острошких игумана и постављен за настојатеља манастира острог 18. 01.2001. г. за епископа диоклијског хиротонисан 4.7.2004.г. у храму христовог васкрсења у подгорици.

братство:

протосинђел павле радусиновић; јеромонаси: симеон живковић (свештенослужитељ манастира рибњак), спиридон јанић, пантелејмон перишић, сергије рекић; јерођакони: климент бољевић и монаси: теофан жарковић, дамјан кировић, прокопије вуковић, атанасије вујовић, наум петровић.

острошки скит св. јована крститеља, у јован долу, код никшића:

скит је у градњи од 1995. г., на имању које је манастиру острогу приложила породица протојереја-ставрофора радомира радованова никчевића и његових стричева: радомана, радоја, и слободана јованових, као и војина, драгољуба и драга божових никчевића. завршен је и освећен 2000.г.

сестре манастира ћелије пиперске на послушању у манастиру острогу: монахиње: сара булајић, гаврила сарван, јулијана пајовић, василија новаковић, и екатарина симовић.

[причалица]

Manastir Žiča

Manastir Žiča je manastir Srpske pravoslavne crkve koji se nalazi u blizini grada Kraljeva. Manastir, zajedno sa Crkvom svetog uspenja je sagradio prvi kralj Srbije, Stefan Prvovenčani. Manastir je uništen u 13. veku, ali je ponovo sagradio kralj Stefan Milutin početkom 14. veka.

U srcu ohristovljene i svete srpske zemlje nalazi se manastir Žiča čija je izgradnja započela pre nepunih osam vekova, blagodareći trudoljublju i revnosti blagočestivih sinova svetog Simeona Mirotočivog, osnivača svetorodne srpske dinastije Nemanjića. Sveti Sava i Sveti Simon-monah, poznatiji kao kralj Stefan Prvovenčani, koji su postavili temelj srpske duhovne i svetovne vlasti, započinju sa izgradnjom manastira Žiče između 1205. i 1208. godine.

Istorija manastira Žiče počela je onog trenutka kada je sedamanestogodišnji Rastko Nemanjić odlučio da napusti dvor svog oca Stefana Nemanje i posveti se monaškom podvigu na Svetoj gori Atonskoj. Kao smerni monah, Sava je svojim podvizima pružao primer svetogorskim kaluđerima. Božijom blagodaću uspeo je da preporodi srpsku zemlju i u duhovnom i u državotvornom pogledu.

Kada se početkom XIII veka Sveti Sava vratio sa Svete gore u Srbiju sa moštima svetog mu roditelja Simeona Mirotočivog, srpska država je bila potresena sukobom između Stefana i Vukana. Pomirivši zavađenu braću Sveti Sava je zajedno sa Stefanom odlučio da sagradi manastir Žiču kao srpsku carsku lavru. Mesto na kom se gradio manastir bilo je podjednako udaljeno i od Carigrada i od Rima, što je Božijom pomoću značilo da je Srbija na raskršću između pravoslavnog Istoka i rimokatoličkog Zapada. Crkva u manastiru Žiči koja je posvećena Hristovom Vaznesenju (Sveti Spas) građena je oko dvadeset godina. Crkva je kao celina predstavljala ne samo manastirski hram već i katedralu prvog srpskog arhiepiskopa. U građenju crkve uočavaju se novine u odnosu na hramove iz vremena Stefana Nemanje.

Uz pripratu su bile dodate kapele sa kupolicama i malim tremovima dok je zapadna fasada oblikovana kao pročelje trobrodne bazilike. Kao arhimandrit manastira Studenice Sveti Sava je krenuo 1219. godine u Nikeju, tadašnju prestonicu vaseljenskog patrijarha i vizantijskog cara. Patrijarh Manojlo Saranten Haritopul i car Teodor I Laskaris dodeljuju arhimandritu Savi "Akt o autokefalnosti srpske crkve", hirotoničući ga na Cveti 1219. godine za prvog srpskog arhiepiskopa. Manastir Žiča postaje sedište srpske arhiepiskopije.

U manastiru Žiči je već 1220. godine arhiepiskop Sava hirotonisao osmoricu episkopa, da bi 1221. godine na Saboru duhovne i svetovne vlastele krunisao svog brata Stefana za prvog srpskog kralja. "Kralj se toga dana neiskazanom radošću radovaše, ne radi venca kraljevskog, već radi toga što se sa svih strana skupilo mnoštvo naroda koji su došli da vide kako je njegova crkva krasna. Crkva je bila veličanstvena tako da je svaki koji ju je video, mislio da je to zemljsko nebo."

Kada se arhiepiskop Sava 1220. godine vratio iz Nikeje u Srbiju došlo je i do izvesnih promena u arhitektonskom izgledu crkve u Žiči. Sa zapadne strane je dozidana spoljašnja priprata sa četiri stuba i devet traveja, nad njom ima katihumena, a ispred nje visoko zvonik.

Po svemu sudeći tada je porušen zid između zapadnog traveja crkve i stare priprate, a uz oltar crkve su izgrađeni proskomidija i đakonikon. U trećoj deceniji XIII veka crkva je premalterisana i obojena u crveno. Verujući da crkva počiva na krvi mučenika, što je na Svetoj gori bilo oživotvoreno u crveno obojenom licu hramova kao što su Lavra i Vatoped, Sveti Sava je zahtevao od majstora da Crkvu Svetog Spasa oboje na isti način.

Povelje kralja Stefana Prvovenčanog (1196-1228) i njegovog sina, kralja Radoslava (1228.-1234.), spadaju u najstarije istorijske izvore o manastiru Žiči. Nadalje u drugoj, odnosno trećoj deceniji XIII veka ove povelje su prepisane u XIV veku na zidove prolaza, ispod kule i na ulazu u crkvu.

Poveljama blagočestivih i hristoljubivih srpskih kraljeva manastiru Žiči je darovano preko 57 sela, 8 planina i 217 porodica. Blagodareći kralju Stefanu Prvovenčanom Žiča je imala jednu od najbogatijih riznica u kojoj su se nalazili riza i pojas Presvete Bogorodice, deo Časnog Krsta, desna ruka i deo glave Svetog Jovana Preteče, mošti svetih apostola i mučenika, ikone, zlatne sasude i odežde.

U poslednjim decenijama XIII veka Žiča je oskrnavljena i razrušena posle varvarskog pustošenja Tatara i njihovih vazala Drmana, Kudelina i kneza Šišmana. Sedište arhiepiskopije je bilo preneto u Peć ali je hristoljubivi srpski kralj Stefan Uroš II Milutin (1282.-1321.) preduzeo radove na obnovi razrušenog manastira. Za vreme turskog ropstva manastir je često bio na meti napada inovernih i neznabožačkih naroda. Preko 150 godina crkva manastira Žiče je bila bez krovnog pokrivača.

U jednom zapisu iz 1829. godine govori se da je Žiča samo jedna velika ruševina. Obnova zapuštenog manastira započinje od 1855. godine zahvaljujući trudoljubivom episkopu Joanikiju Neškoviću. Već 1882. godine u Žiči je krunisan kralj Milan Obrenović. Najveće stradanje Žiča je doživela za vreme Drugog svetskog rata kada su nemački okupatori bombardovali manastir.

Deo severnog zida je do temelja porušen a svi objekti koji su se nalazili oko crkve bili su zapaljeni. Bombardovanje manastira Nemcima nije bilo dovoljno, već su i vladiku žičkog Nikolaja Velimirovića odveli u ropstvo, u logor Dahau. Nekoliko decenija kasnije, u proleće 1999. godine tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju u blizini manastira Žiče palo je nekoliko projektila koji nisu oštetili veliku srpsku svetinju. Restauracija i obnova manastira Žiče koja je započela 1987. godine još je u toku. U periodu 2006 - 2008. godine obeležava se osam vekova postojanja manastira Žiče nizom kulturnih događaja, a planirano je da se u tom periodu završi i uređivanje manastirskog kompleksa i objekata.

[причалица]

Manastir Kovilj

Na obodu blagorodne bačke ravnice, nadomak Novog Sada, uzdižu se zvonici manastira Kovilj, duhovnog utočišta zaista velikog broja, naročito mladih, ljudi. Po predanju, manastir Kovilj nastao je u XIII veku, a osnovao ga je sveti Sava. Smatra se, da su se na ovom mestu, na kojem se danas nalazi manastir, izmirili ugarski kralj Andrija II i Stefan Prvovenčani. U tome je posredovao i izmirenju doprineo brat Stefana Prvovenčanog, sveti Sava. Na mestu izmirenja dve vojske i dva naroda bila je podignuta bogomolja, kao svedočanstvo uspostavljenog mira. Odmah po njenom podizanju, u bogomolju su ušli monasi iz manastira Žiče, što znači da je manastir Kovilj počeo da funkcioniše kao svojevrsni metoh tog manastira. Nažalost, prvobitna bogomolja nije sačuvana, kao ni crkva koja je na njenom mestu podignuta u XV veku.

Priča počinje susretom Save Nemanjića i ugarskog kralja Andrije. Srpski arhijerej došao je sa svojom svitom, radi pregovora o miru, posle napada Ugarske na kralja Stefana Prvovenčanog. Pregovori i izmirenje između Stefanovog izaslanika, mlađeg mu brata i ugarskog kralja su se, prema biografima svetog Save, dogodili kod mesta Ravno - negde u ravnici.

Dogodilo se čudo koje je učinio sveti Sava: molitvama, da se prospe grad (led) i “ohladi” ratnička i osvajačka glava Andrijina. Snagom reči upućenih istovremeno ugarskom kralju, sveti Sava uspeva da preobrati Andriju od osvajačkih namera i izazove u njemu takvu miroljubivost da su se njih dvojica susreli k’o najbolji prijatelji. Ugarski kralj je suparničkoj strani poklonio najbolje konje, borbeno oružje i druge dragocene darove i naredio da se sve to odnese Stefanu Prvovenčanom, dotadašnjem njegovom ratnom protivniku. Priča se da je, pod uticajem slatkorečivosti svetog Save i snagom njegovog duha, Andrija prešao u pravoslavlje, a svetog Savu je ispratio i poslao svoje odabrane vojnike da ga sa “svakom počašću doprate dok se preko reke Save ne preveze”.

U tekstovima i komentarima savremenih istoričara o napadu Ugarske na Srbiju, uglavnom, ne smatra se verodostojnim podatak o Andrijinom pokrštavanju, premda se za mnoge događaje iz istorije srpske srednjovekovne države žitija navode kao osnovni istorijski izvori.

Ovaj manastir je, dakle, nastao na mestu na kojem su se izmirile ugarska i srpska vojska, a posrednik tog izmirenja bio je sv. Sava. Na mestu na kojem je mir postignut, bila je podignuta jedna crkva, iz koje se kasnije razvio ovaj manastir. Zato, pored toga što je mesto gde se sakupljaju monasi, ovaj manastir istovremeno je i simbol pomirenja i apel za mir svim ljudima. Simbol je mira, ali ne onog koji samo znači stanje bez ratovanja, nego istinskog mira.

Današnja crkva manastira Kovilj potiče iz XVIII veka. Interesantna je i stoga, što svojom arhitekturom podseća na srpske srednjovekovne manastire, a najviše na manastir Manasiju koji joj je bio arhitektonski uzor. Po tome se manastirska crkva razlikuje od drugih na teritoriji Bačke, gde su crkve mahom u baroknom stilu, jer je najveći broj njih zidan u vreme vladavine Austrougarske, koja je diktirala arhitekturu, ali i način bogosluženja, način pojanja i crkvenu umetnost uopšte. Ikonostas u crkvi naslikao je Aksentije Marodić koji se školovao u Italiji i ovaj ikonostas je radio ugledajući se na renesansne majstore. Značajno je da je on ikonostas naslikao dobrim delom kao uzdarje, jer su monasi ovog manastira pomogli njegov boravak i njegovo školovanje u Italiji.

Zanimljivosti

Crkveni oltar je zanimljiv, jer se iza njega nalazi kopija Tajne večere, kako ju je naslikao Leonardo da Vinči. S obzirom da se radi o pravoslavnom hramu, ovo pozicioniranje ovakve slike predstavlja veliku enigmu. Po legendi manastir je osnovao sv. Sava (Rastko Nemanjić), prvi srpski arhiepiskop.

U svojoj mladosti (oko 1192.) pobegao je od kuće, kako bi se uključio u monaški život na svetoj gori Atosu, gde je i dobio monaško ime Sava. Prvo je boravio u ruskom manastiru, a zatim se preselio u grčki manastir Vatopedi. Pred kraj 1197. pridružio mu se i njegov otac kralj Stefan Nemanja. Godine 1198. zajedno obnavljaju Hilandar.

Sava je, navodno templarskim brodovima putovao iz Barija u Italiji ka Izraelu, Egiptu i Siriji. U Egiptu još uvek postoje njegove zadužbine. Navodno je mala građevina, u kojoj se veruje da je Isus održao poslednju večeru, u srpskom vlasništvu. Sv. Sava ju je kupio uz blagoslov jerusalimskog Patrijarha. Ovo bi moglo objasniti koviljsku sliku Tajne večere iza oltara.

Druga zanimljivost vezana za manastir Kovilj je, da ga je navodno posetio veliki majstor Antoan iz reda Templara u XVI veku. U priči se opisuje i kako je Antoan meditirao u pravcu zvezde/planete Sirijus i tako “komunicirao” sa vitezovima svog reda. Potvrda njegovog boravka je navodno krst sa raspećem na vrhu ikonostasa, gde je Hrist obavijen orfičkom zmijom, koja je u suštini predhrišćanski simbol. Centralni veliki krst ima na svoja četiri kraja po jednu osmougaonu zvezdu, sa ružom u sredini, što bi moglo ukazivati na red templara, koji su se identifikovali sa brojem osam.


Bratstvo

Monaški hor manastira Kovilj

Ali, manastir ne čine prvenstveno zgrade, hram i konaci, nego zajednica ljudi koja u njemu živi. Manastir je zajednica ljudi koji su bili spremni da se odreknu svega što ovaj svet nudi i da dođu na jedno mesto koje jeste mesto molitve. Tu se uspostavljaju mir i harmonija i u samom čoveku. Bratstvo manastira Kovilj broji 30 monaha, što Kovilj čini jednim od najbrojnijih muških manastira u okviru Srpske pravoslavne crkve. Skoro polovina monaha je visokoobrazovana, a deo njih nastavlja obrazovanje i usavršavanje u teološkim naukama. Među monasima Kovilja ima i stranaca. Jedan je Novozelanđanin, drugi Bugarin, pa Slovak… Svi rade na manastirskom imanju od oko 50 hektara, jer život od svojih ruku i svog truda jeste jedan od principa manastirskog života. Uz redovne molitve i rad na imanju, pevaju u čuvenom, značajnim nagradama ovenčanom, manastirskom horu koji neguje tradicionalno vizantijsko pojanje, slikaju ikone, prave sveće… Nadaleko su čuveni med od belog bosiljka, voćne rakije, konjak i liker od oraha manastira Kovilj.


Bukvar Pravoslavlja

Pa ipak, Kovilj je u javnosti postao poznat prevashodno po televizijskoj emisiji „Bukvar pravoslavlja” koja je na TV Novi Sad i prvom programu RTS emitovana skoro deset godina. Vođa projekta bio je vladika Irinej, a vladika Porfirije i monasi manastira Kovilj radili su na projektu. Vrlo brzo je usledila reakcija na njihov „izlazak iz manastira”. Neuobičajeno veliki broj ljudi počeo je da dolazi u Kovilj. Dolazili su ljudi radi običnih duhovnih razgovora i zbog potrebe da se ispovedaju, ali stizali su u velikom broju i oni koji imaju duboke egzistencijalne, duhovne, psihološke i sve druge probleme sa kojima se suočava moderan čovek. Neki su rešenja tražili na pogrešan način pa su posrnuli u alkohol, drogu i delinkvenciju. Pokazalo se da razgovori sa duhovnicima pomažu i to je usmerilo deo manastirskih aktivnosti.

Poznati žitelji manastira

Jovan Rajić
Mnogo je obrazovanih, izuzetnih ljudu, u istoriji manastira Kovilj. Najpoznatiji žitelj ove svetoarhangelske obitelji bio je Jovan Rajić, vrhunski bogoslov svoga vremena koji je istinski bio upućen i u profane nauke.

Obrazovan u školi Emanuela Kozačinskog i kijevskoj duhovnoj akademiji, koja je važila kao središte pravoslavne skolastike i dogmatike, Rajić je postao najčuveniji teolog kod Srba; nazivan je srpskim Zlatoustom. Imajući na umu opasnost Srpske pravoslavne crkve u Vojvodini od unijaćenja, naročito se usavršio u pitanjima koja su isticala preimućstvo pravoslavnih dogmi nad unijatskim. Rajić je mnogo originalniji i mnogo znatniji kao istoričar. Njegova istorija je vrlo obilno delo i prvi veliki i ozbiljan pokušaj da se prošlost Južnih Slovena prikaže u celini i uporedo sa istorijom okolnih naroda. Suprotno ranijim hronikama, koje počinju crkvenom istorijom i koje događaje i oblike društvenog uređenja tumače Božjim proviđenjem, njegova istorija počinje ranijom sudbinom Slovena i u prikazivanju događaja i državnih oblika oslanja se na pisana dokumenta i kritička razmatranja.

Georgije Branković
U njegovo vreme, kada se htelo reći da je neko učen, govorilo se da je „učen kao Rajić”. Znamenit monah bio je i Georgije Branković, potonji patrijarh, koji se ovde zamonašio. Bilo je poznatih muzičara. Jedan od takvih je Damaskin Davidovič koji je završio muzički konzervatorijum u Beču, a u Kovilju je oformio bogatu muzičku biblioteku kojoj ni danas nema ravne u Srbiji.

Poznato je i da su do Drugog svetskog rata ovde visile slike Ticijana i Rafaela. Sačuvano je nešto od otmenih salona u kojima i danas primaju posetioce. Od ogromnog imanja, koje je manastir imao od vremena Marije Terezije nije ostalo mnogo, ali sačuvano je ono najvažnije - duh i vera. Neguju se tako da privlače ljude iz celog sveta. Neki dođu u posetu, neki da ostanu. Otac Sava, monah manastira Kovilj došao je sa Novog Zelanda pre petnaest godina. Potiče iz porodice katolika i protestantkinje, a prešao je u pravoslavlje i zamonašio se u šesnaestoj godini. Porodica je to prihvatila. Godinu dana bio je monah u Australiji, a onda je tražio da dođe u Srbiju. Prešao je ceo svet da dođe u Kovilj. Tu je našao sve što mu je potrebno.

[причалица]

nije u srbiji, ali je srpski....tu provodim svoja letovanja.


Превлака манастир светог архангела Михаила

Љето 2000. је било посебно значајно за разумијевање овог светог мјеста. Апсида цркве св. Саве гдје је пронађен и гроб из ранохришћанског времена Археолошка екипа под вођством др Ђорђа Јанковића (шефа катедре за средњовјековну археологију Филозофског факултета у Београду) пронашла је гроб из ранохришћанског времена.
Захваљујући пронађеном новчићу, гроб датира са почетака IV вијека, дакле, доба цара Диоклецијана и десетог таласа прогона хришћана. Такође су пронађене и гробнице из времена Св. Саве, вјероватно епископске, што показује да Михољска Превлака тек треба да нам открије све своје чудесне тајне...
После открића наших раних манастира у Тврдошу и на Превлаци код Тивта, чија су ископавања у току, очекујем да се кроз ископавања неког манастира или цркве у западним српским пределима (мислим на области од Врбаса до Поуња), докажем покрштавање Срба најкасније у VII столећу, како сведочи цар Константин VII Порфирогенит. Тиме би било решено питање такозваних "босанских базилика", и поново би се потврдио наш етнички простор у римској Далмацији, укључујући сву Крајину. Наша се Црква може показати као наследник апостолске Цркве Далмације, а то није само питање престижа и равноправности са другим црквама што их успоставише апостоли, већ одговорности за добијену благодат, односно пружену прилику да се крене правим путем.
Мислим да би било корисно за сав народ да спозна своју прошлост, како више не би понављао грешке, и тако стекао будућност. Морско блато око Превлаке сматра се љековитим, постоје грађевине које иницирају постојање римске терме и болнице. Сви налази римског доба одају медитеранску материјалну културу, римско-хеленску. У овој средини је хришћанство било присутно од почетка. Наслиједник Св.апостола Павла, апостол Тит је устројио Цркву у области Боке. По престанку прогона хришћана у В стољећу, забиљежени су већ први споменици око манастира који датирају из тог периода. Дјелови манстира из IV и VI, уграђени су обновљени манстир из XIII вјека.
И даље све до великог разарања, које се збило средином XV вјека, манастир је био живонсно стециште вјере, молитве, подвижништва и културе. У њему су живјели дјелали велики светитељи, прослављени подвижници, молитвеници, врлински зографи и преписивачи. Својим боравком превлачку светињу, као неодвојени део српског нароада, освједочили су Стефан Првовјенчани, Вукан и Милутин,као и највечи владар српског рода Душан Силни. Слава Зетске епископије и а Сњена повезаност са Српском црквом, оличена је у великим светитељским личностима: Сави Српском, Илариону Зетском, као и архиепискомима Евстатију и Арсенију. Када је српску архијепископију прогласио патријашијом на сабору у Серу, цар Душан је и епископију на Превлаци, подигао на степен митрополије (1346),потврђујући тиме њен непроцјењив значај у духовном и културном животу српског народа. О слави и значају превлачког манастира у вријеме Немањића најбоље свједочи извод из старог превлачког рукописа у коме се каже "тако да се на ова два острва у једно јутро могло по четрдесет божанствених литургија могло одслужити.."
Разарање манастира
Од времена обнављања у XIII вјеку и оснивања зетске епископије манастир на Превлаци био је трн у оку римокатоличком епископату и свештенству, као и властели града Котора. И једнима и другима је сметала православност манастира, као и велики посједи које је манстир имао. У немањићком периоду, када је приморје било под влашћу српских владара, непријатељство латинског клира и которске властеле, према православном превлачком манастиру није се јавно исказивало. Чак је и у вријеме рата који је вођен 1361. године између Дубровника и Котора, манстир био заштићен, јер су Дубровчани наредили заповједнику својих бродова:"нека не напада људе митрополита Св.Михаила". У правном смислу манстир се налазио у склопу котоске комуне, имао је стално подручје означено у статуту града Котора и нотарским исправама, гдје је бележен као Метоцхиа Санети Мицхаел. Манастиром је управлајао праославни митополит зетски, тада још настањен стално на Превлаци. Дакле, све до пада Котора под млетачку власт 1420.године манастир није био угрожен од стране котореске властеле и цркве. Бискуп которски Марин Контарено, добио је 1429. године акт од Венецијанског сената да искојени православно свештенство и монаштво,а ли не одједном, већ полако. Садржина овога акта, логично односила се првенствено на Превлачки манастир. Сходно томе, наступиле су тешке године за манстир. Иако више пута нападан, манастир је успио да се одржи у животу све до половине XВ вјека. Услед немира, у несигурним временима, сједиште зетске митрополије је из манастира на Превлаци трајно помјерено у манастир Пречисту Крајинску на Скадарском језеру, најкасније у четвртој деценији XV вјека. Будући да под утицајем необјективних историчара XX вјека, мученичко страдање превлачког братства није узимано као чињеница, већ као легенда Срба Бокеља, разјашњавање тог питања и догађаја везаних за рушење манастира, почело је бити истраживано тек крајем XX вјека, након обретења моштију Превлачких мученика. Тачна година рушења манастира ни до данас није у потпуности утврђена, јер различити аутори дају различите варијанте. Младен Црногорчевић наводи тачну годину рушења 1441. А потпуно пустошење манастира 1452. у вријеме дубровачког рата са херцегом Стјепаном, 1452. јер се на самом манастирском имању одиграла једна битка. 1452. године је манастирска земља коначно припадала которској властели, па је то највјероватнија година коначног уништења братства и манстира.
Сл. Рушевине цркве Светог Арханђела Михаила, олтарска апсидаТихи вијекови
Након пресељења сједишта и великог разарања средином XV вјека, манастир Светог Михаила на Превлаци доживео је најтеже тренутке свога постојања. Манастирска имовина је подјељена међу властелом града Котора, трећина самог острва наследницима которског трговца Марина Друшка која се везује за тровање превлачког братства. ( није прецизно утврђено да ли је Марин или неко од његове породице најчеше се наводи презиме Друшко, помиње се и Трипун Друшко један од наследника Марина). У сваком случају, иако је сам манстир био неколико вјекова у развалинама, православни становници Боке никада нису заборављали његов значај и славу Царске Лавре и сједишта епископије (касније митрополије) светога Саве у њему. Као жива веза народа са манастириштем, који се налазио у туђим рукама, било је формирање и функционисање локалне управе српског народа Кртола, ..и западног Грбља.
Покушај да се светиња врати под српско окриље
Манастир је био у рукама которске властеле и цркве, народ српски никда није заборавио његов значај у својој историји. Нада за обновом Михољске светиње била је покретачка енергија која је омогућавала, увјек прогањаним православним житељима, да опстану и остану на мјесту. Манастирска светиње давно су разњете по приморским латинским црквама, особито у Котор. Док православни живаљ није ни смео крочити до згаришта своје светиње, дотле су которски великаши харали и разносили преостале вриједности древнога манастира. Знајући за историјску вриједност Превлачког манастира, капетан Филип Барбић окупио је од Марина и његовог сина Јеролима Друшка тећину Превлаке за 600 талира. Уговор је нотиран 9.новембра 1801. Исти уговор је обновљен 5.априла.1813.године, када је купац (капетан Барбић) исплатио 310 талира. Которани и бискуп су ову куповину стално оспоравали. Дјело капетана било је прва иницијатива ка томе да манастирска земља и посједи доспију у власнштво српских породица.
Контеса Екатарина
Грофица је својом имовином, упорношћу и жељом ајвише учинила за манастир. Повративши дио имовине од Которана, саградила је цркву Свете Троице. У своме тестаменту све је завјештала митрополиту Петру Петровићу Његошу, који за свога живота је јако имао пуно проблема око преноса имовине те је суд именовао књаза Данила Петровића за наследника, којега је суд условио да мора продати некретинине у року од 2.године. Књаз Данило није желио да прода Превлаку. Нови формални власник постао је књажев секретарр Милорад Медаковић, валиди држављанин Аустрије. Он се није држао договора, око продаје, не плативши тражени износ. Понио се нељудски према светињи. Распродао је многе вриједности светиње. Цјењени историчар, књижевник и истраживач архимандрит Нићифор Дучић потрудио се око откупа Превлаке, али на веома тежак начин 1866.успио да откупити манастирско имање. Он је продао општини Кртољској манастирско имање 1882.и тих година је оживио литургиски живот древне светиње. Исте године је почео са радом учитељ Младен Црногорчевић на тим предјелима који је касније постао велики истраживач Превлаке. 12.децембра десила се незгода у манстиру, гром је ударио у звоник храма Свете Троице, којим је звоник у потпуности срушен а кров разорен. Православни Превлаке су убрзо обновили цркву и на улазу поставили плочу о контесином ктиторству.
Истраживање Црногорчићево било је подстакнуто љубављу према светињи и утврђивању истине о судбини манастрског братства. Многе легенде је поткријепио објавивши доказе у листу Старинар. Од дешавања на Превлаци битно је поменути да је од Видовдана 1899.године па надаље уведене Видовданске свечаности чији је утемељитељ био свештеник Марко Костић. Задња свечаност је одржана 1919.год.после И свједског рата, у знак уједињења Срба, Хрвата и Словенаца. После смрти О.Марка власништво манастира је предато цркви и укњижено као црквено власништво. Пред почетак II свједког рата манстир је проглашен метохом цетињског манастира, за игумана је постављен јеромонах из Житомислића Макарије Радоњић, ова година се узима као прива за обнову монашког живота (31.мај 1942) након XV вјека. Поменути игуман и братство није дуго задржано на Превлаци. Период после рата је био период празнине на Превлаци.

[причалица]

о мученичкој смрти 70 монаха

пре више од пет векова, которски дућанџија марин друшко, по наговору провидника, сипнуо је мало, само мало, арсена или каквог другог смртоносног прашка у рибљу чорбу спремљену за славско обедовање монаха. против лек који је добио, да би заварао трагове, није деловао, па је и он испустио своју црну душу. то је по предању. по науци, ствар није до краја испитана - веле историчари, одвајкада, већином, уз јачег и владајућег. али, ту је прсте умешала и савремена медицина, па, ако је веровати стручњацима, токсиколозима из војномедицинске академије у београду, читава работа биће ускоро сасвим разјашњена.

када и како из костију старих пет векова тече света течност миро? посреди је, веле, чудо божје.

умољавамо ваше високопреосвештенство да благословите да се од сада па до краја вијека о манастирској слави на братској трпези не послужује нити рибља нити која друга чорба... пише у извјештају јеромонаха илариона, настојатеља манастира арханђела михаила на превлаци у боки которској, митрополиту црногорско-приморском, зетско-брдском и скендеријском амфилохију, о прослави славе овог манастира 21. новембра 1991. године.

манастирска слава прослављена је монашки скромно. на ручку, без чорбе, који је, по светогорском обичају, припремио сусједни и братски манастир подмаине, било је седморо званица.

два дана касније комисија у саставу: др нада глоговац, љекар, јеромонах иларион, намјесник манастира светог арханђела михаила, јереј момчило глоговац, парох рисански, ђакон јован бајковић, секретар епархијског црквеног суда, и др ненад милошевић, доцент богословског факултета у београду, откопала је манастирску крипту и узела више костију, дио земље око њих и дио земље изнад крипте и све је то послала токсиколошком институту вма у београду.

седам мјесеци раније, 15. маја, извађене су из земље људске кости које су и навеле људе из црногорско-приморске митрополије да се упусте у истраживање. тог дана, копајући земљу ради обнављања манастирског конака, радници су наишли на кости.

какве сад везе имају ове, рекло би се случајно нађене кости, са слањем костију из крипте на токсиколошку анализу, а ово са молбом јеромонаха илариона митрополиту амфилохију да се на манастирској слави не служи чорба?

велик је михољски збор, велика је превлака бококоторска! и чудна је прича о њој. чудна, јер се на њој догађају чуда. раније људска чуда, а сада, ево, и божја!

пођимо редом, од божјег до људског чуда.

свети евстатије превлачки био је шести по реду архиепископ српски (први је био свети сава), од 1279. до 1286. године. претходно је осам година био епископ зетски и столовао је на превлаци. ту се, на превлаци, и замонашио. у међувремену, био је у светој земљи, па на светог евстатија на превлаци, био је и аутор овог текста. након литургије и ручка, са свештеницима, монасима и неколико њима блиских мирјана, ушао сам у цркву свете тројице, која је дио манастирског комплекса. отац димитрије из цетињског манастира, који обнавља манастир стањевиће, изнео је из олтара дио моштију откопаних 15. маја прошле године. подигао је парче једне кости, рекао бих дио зглоба, и из њега је капала течност. већина присутних је већ била овдје и раније је видјела то што сам ја гледао први пут у животу.

не вреди покушавати описати тај осјећај док гледате како парченце људске кости испушта течност. видите га тако мало, а из њега капље ли капље. трајало је то подуже, и из те кошчице је искапало течности по запремини барем колика је она сама. како да опишете осјећај док гледате како вам се пред очима обурвава физика?

заиста, читајући о мироточивим моштима светог симеона, пређашњег стефана немање, и неких других светитеља, мислио сам да је то нека метафора. то што сам гледао у цркви свете тројице на превлаци на светог евстатија ове године шокирало ме. рекли су ми да су то мироточиве мошти, али моја свијест школована на математичком смјеру гимназије и касније на астрономији то није могла да схвати буквално. а сада видим како миро буквално капље из кошчице.

ушепртљао сам се пред светошћу која се показала испред мене. тек када сам видио да отац матеј из цетињског манастира снима видео камером мироточење, а лазар из котора фотоапаратом, дохватио сам се фотоапарата који ми је висио о рамену. шкљоцао сам насумице.

нијесмо знали смијемо ли дотаћи миро. онда, мирно, нормално, као на сваком другом миропомазању, отац димитрије нас је миропомазао. из кошчице је и даље капало. сви смо хтјели да однесемо барем кап светог мира кући, а нико се није усуђивао да упита смијемо ли... онда је неко питао...

црква је мирисала. био је то мирис моштију који је долазио из кивота гдје су оне похрањене.

- мошти миришу као и друге мошти светитеља, као оне у ризници хиландара - прича отац иларион. — миро мирише другачије. миро и мошти немају исти мирис. када смо, у мају, извадили дио моштију, умили смо их вином и у кеси донијели у моју келију. иако је било суво вријеме, оне су почеле да влаже, па онда и да росе. пренијели смо их у цркву. ту је течност почела да излази нагоре, попут ситних гејзира. схватили смо о чему је реч...

послије је дошао и митрополит амфихолије. превлачко чудо није прихватио "здраво за готово", иако су у његовим рукама кости обилно мироточиле, тражио је максимални опрез.

- миро је безбојно - каже отац иларион. - има мирис младог вина. такав му је и укус када узмете само кап. ако окусите мало више, горко је, као пелен.

не точе миром све кости досад извађене на превлаци. точи дио оних извађених у мају и само једна бутна кост извађена у новембру из крипте.

до сада је извађено костију колико их, отприлике, има у два-три костура. људи који су се позабавили чудом на превлаци сматрају да треба извадити барем триста костура.

читав локалитет манастира, гдје је прије више од пет вјекова био манастир, посут је костима. пуно их је у крипти, али пуно и около, испод траве, и то плитко, на само неколико сантиметара.

наука феномен мироточења не може да објасни. он је у сфери божјег.

али какве то везе има са токсиколошком анализом моштију и монашком чорбом?

вратимо се пет и по вјекова, на 1441. годину.

которска старица, мати дућанџије марина друшка, на самртном часу, остави сину сто дуката и аманет да за њих купи два звона за манастир на превлаци, да јој "свети арандио михаил притече души у помоћ кад се хтјела дијелити с овијем свијетом". али, друшко, "поклекнуо имућем, а остао сухотан од новца, трошећи у добру чоештву и зајмљујући господи которској, тек да се с њим друже ", па почне да криви " час петра час павла; занатлију у млецима што звона споро слијева; морнара који их је под зиму укрцао; напокон југ што брани броду да у крму једри"... и тако три године.

кад су видјели колико је сати, превлачки калуђери припријете друшку судом. али, друшко не буде лијен него крене да опањкава калуђере. набиједи, тако, свога пријатеља враћена, "властелинског проњара", да превлачки калуђери наговарају кметове да не дају дажбине. суд пресуди у корист калуђера, али нови которски провидник притекне у помоћ друшку: дадне му звона да однесе у манастир и још му обећа "млетачко и которско племство", да је "господин задовијека", он и његово потомство "до најпотоње капи крви", и четвртину превлаке.

наравно, латин није тако широкогруд без неке. друшко је требало за понуђено да учини једну "малу" противуслугу, да на дан манастирске славе, на светог арханђела михаила, у манастиру у казан са чорбом успе кесицу отрова.

оде друшко у манастир уочи славе, да носи звона. претходно је игуману најавио да ће их донијети, трипут метанишући му је прилазио "и сваком удари челом о под". повјерова му игуман и прими га као блудног сина из јеванђеља, или стоту овцу, изгубљену, заборавивши на тренутак на оних деведесет девет.

није друшку било лако. ипак, након литургије, коју је служио игуман "самоседми", а "пјевало тридесет ђакова и чтеца", када у превлачку цркву, иако велику, толику да јој је свод почивао на четири мраморна стуба, није могло да стане више од једне десетине окупљеног народа, када је сва ова гомила понијела крсте пјевајући: "крсте носе, бога моле...", неопажено се ушуњао у кухињу и у котао са рибљом чорбом изасуо је прах који му је дао провидник.

игуман са свештеницима и са неколико угледних гостију сједне за трпезу. са њима и друшко. служили су ђаци.

провидник је друшку дао још једну кутијицу, наводно са прашком који треба да ублажи дјејство отрова. и друшко је мало јео, сркнуо чорбу и избишкао мало рибљег меса, тек толико да монаси што не посумњају.

када су, након пола сата - сат, калуђери почели да се стропоштавају под сто, друшко скочи и, као што га је провидник научио, почне да виче: "куга! чума! бјеж ко може!" народ се смете, почне да бјежи међусобно се газећи. уто млетачки бродови заспу манастир топовским ђуладима.

провидник је све добро испланирао. када су у котору, нешто раније, "исти дан, ка да су главили", умрли бескућа и враћен, он им је запалио куће и покућство, а тијела убацио у живи креч, убиједивши народ да су умрли од куге. потом је затворио пазар и путеве. била је то сјајна психолошка припрема за оно што је требало учинити на превлаци, а што је млетачкој републици било изузетно важно. у то вријеме нормална реакција је била порушити манастир и затрти кугу која се у њему појавила.

да ли друшко није попио онај други прашак, или му је у општем метежу испала кутија са њим, или је, "што је најприличније", од провидника добио "рог за свијећу", како би са њим умрло и оно што је учинио, тек, није стигао до котора. умро је у подножју тројице.

тако је било и са црквом св. луке котору
управо смо испричали то превлачко људско чудо, које је претходило данашњем божјем. испричали смо га тако што смо препричали приповијетку стефана митровог љубише "проклети кам".

у књизи "књижевно дјело стефана митрова љубише", објављеној у сарајеву 1977. године, др божидар пејовић пише: "љубишине приповијести са радњом из xv вијека, у ствари (су), у првом реду засноване на легендама... према данашњим историјским сазнањима манастир је порушен у вријеме рата српских деспота и млетачке републике око приморских градова 1448-1452. послије рушења, превлака и манастир су постали својина породице друшко, коју историја не терети ни за какво учешће у тровању калуђера и рушењу манастира. " поткрепљујући ово, др пејовић у фусноти каже: "рушење превлачког манастира и улогу породице друшко у том догађају расвијетлио је, према документима из ватиканских и италијанских архива, дон иво стјепчевић у студији 'превлака' (загреб, 1930)."

професор иван божић, један од неприкосновених ауторитета у нашој историјској науци друге половине 20. вијека, у књизи "немирно поморје xv века", такође се позива на дон ива који је дошао до закључка да је превлачки манастир "претворен у рушевине" "када је стефан црнојевић, признавши у фебруару 1452. млетачку власт, кренуо да угуши устанак грбаљских сељака. у грбљу је планула буна 1448. године, када се у зетском приморју појавила војска деспота ђурђа бранковића настојећи да врати земљу коју су посели млечани после првог пада деспотовине. уз побуњене грбљане нашли су се од почетка и сељаци светомихољске метохије...". дакле, манастир на превлаци је порушен у међусобном сукобу срба.

да ово не би превише подсјећало на оно: "како је погинуо мујо?" "оклизнуо се и пао на нож". "како има седам убода?" "па, оклизнуо се и пао, и тако седам пута", "иво стјепчевић сматра за поуздано да су млетачке галије, које су с морске стране подупирале акцију стефана црнојевића и порушиле солане, окренуле такођер топове и проти манастиру и цркви св. михаила. "

"његово су образложење историчари прихватили", пише професор божић, додајући у фусноти: "ни сам нисам сумњао у његову тачност када сам писао расправу 'село богдашићи у средњем веку'. "на основу "оправдане сумње" дон ива даје превлачки манастир још почетком xv вијека запао у кризу и да је његов даљи живот био само "животарење", професор божић констатује да је "напуштен бар две деценије раније" прије 1452. године. дакле, о тровању превлачких монаха као историјској чињеници не може бити ријечи!

да ли су наши историчари провјерили дон ивове изводе из ватиканских архива? сумњам. нијесу провјеравали ни његове тврдње, такође поткријепљене фуснотама, да је црква светог луке у котору римокатоличка, па се послије, када је то учињено, испоставило да није, него да припада православној цркви.

тако је, у овом случају, народно памћење наша историјска наука представила маштаријом, измишљотином. такође и књижевни рад стефана митровог љубише.

то и не мора да буде неки гријех. историјска наука и предање, или историјска наука и књижевност, често се не слажу. али зашто је наука једноставно одбацила књигу младена црногорчевића "михољски збор у боки которској" (михољски збор обухвата превлаку и околно подручје бококоторског залива), штампану у штампарији краљевине србије у београду 1893. године, поткријепљену, поред осталог, и старим записима из превлачког манастира. ова књига недвосмислено потврђује истинитост народног предања о уништењу манастира светог арханђела михаила на превлаци. о млетачком разарању овог манастира и тровању његових монаха као историјској чињеници писали су и милорад медаковић у "повесници црне горе од најстаријег времена до 1830. " и сима милутиновић у својој историји црне горе.

марин друшко је историјска личност. живио је у котору, а старином је из бобовишта. дућан му је био у котору, на великом тргу, десно како се уђе у град. његова породица која је касније, добивши власништво над превлаком, постала имућна и знаменита, помиње се још 1428. године. последњи друшко био је јеролим. његов отац марин умро је 1814. године.

локалитет "друшковина" који је припадао овој породици и данас је познат под тим именом. "проклети кам" је стијена више сеоског пута у одољену, на падинама тројице. ту је друшко душу испустио. нема података да је "одољен", шири локалитет проклетог кама, раније постојао под тим називом. ту у друшку муке одољеше...

[причалица]

мудрост светог саве

свети сава је 1219. године, када је српска архиепископија добила самосталност, основао зетску епархију са сједиштем на превлаци. ову епархију ставио је на прво мјесто по значају, одмах иза жичке архидијацезе. то чине и никодим ружић у "историји српске цркве", па василије мирковић, јозеф шафарик... познати научник римокатолик, професор ђузепе ђелчић, записао је да је превлака била трн у оку млечанима, и не само њима. васко костић је, из разних извора, дошао до података да су римокатолици насртали на превлачки манастир 1379,1394,1420,1427. и 1435. године, да би га дефинитивно порушили 1441. године. а и тада га, пише младен црногорчевић, нијесу могли порушити топовима са бродова, него су га онако оштећеног " дигли у лагум ", са земљом су га поравнали барутом.

на превлаци св. михаила и светом гаврилу подигнуте су прве цркве на источним обалама јадрана. свети гаврило се под тим именом помиње за вријеме цара ираклија у vii вијеку. добио је име по цркви светог арханђела која је саграђена за вријеме цара јустинијана, након што је протјерао источне готе из боке 555. године. у исто вријеме грађена је и првобитна црква светог арханђела михаила на превлаци. на острву свети гаврило била је и прва болница, лазарет, у свеколиком српству. превлака је била светилиште још у античко доба. прије светог саве ту су били бенедиктанци, сљедбеници светог бенедикта нурсијског, који је дух источног монашког подвижништва, које је утемељио отац монаштва свети антоније велики крајем iii и почетком iv вијека, пренио на запад, гдје се он и данас осјећа у овом римокатоличком реду. из непосредне околине превлаке је свети кнез лазар грбљановић, као и никша, родоначелник никшића, до кога досеже родослов читаве плејаде српских великана: карађорђа, хајдук-вељка, вука караџића... затим из тог краја су владари црне горе црнојевићи, а васко костић тврди да чак и петровићи - његоши воде поријекло из околине превлаке!

руски истраживач и пјесник аполон м. мајков писао је да је језгро српства била зета. француз пјер марше пише: "баш у црној гори су срби, већ одвојени од хрвата, створили своју државу (око 900. г.), одакле се напосљетку проширише по балкану и босни. ова мала земља бјеше језгро великог српског царства..." а срце тог језгра била је превлака св. михаила.

на превлаци су боравили илирски владари аргон и теута, римски цар диоклецијан, византијски јустинијан, српски душан... са превлаке је свети сава кренуо у свету земљу.

чудни миомирис на српској превлаци
на превлаци су се људима деценијама привиђале чудне појаве. о томе темељни, вриједни и упорни хроничар превлачког краја васко костић пише: "многи су видјели колону калуђера погнутих глава који се бешумно крећу један за другим, али не корачајући него лебдећи, као и златно-црвени светосавски лаварум како лепрша око манастирске рушевине током литије, а нико га не носи (у то вријеме је стварни светосавски лаварум био закључан у храму свете тројице)."

одавно су људи на превлаци осјетили неки чудни миомирис. васко костић пише даље:

"тај миомирис је и условио да се одмаралишни комплекс (на превлаци - ј. п.) назове 'острво цвијећа', иако тамо прије изградње туристичких објеката није било цвијећа. било је бујног зеленила, маслињака и воћњака, али је из земље нешто мирисало на цвијеће. знају то сви околни мјештани. "

превлаци је и име затрто. данас је под тим појмом познат топоним понто оштра, рт око којега се споре срј и хрватска. а превлака се зове "острво цвијећа".

превлачке мошти не мироточе стално. на дан светог алексеја, човјека божјег, 30. марта ове године, биле су суве као барут. неко је покушао да објасни: "можда је то због часног поста".

- обично мироточе за вријеме литургије, посебно на веће празнике - каже отац иларион, настојатељ манастира светог арханђела михаила.

(баш се превлаци хоће са иларионима. већ у iv вијеку, након миланског едикта из 313. г. којим је цар константин прихватио православље, када у ове крајеве долазе монаси са истока, са њима стиже велики представник светоантонијевског монаштва свети иларион палестински. први игуман манастира светог арханђела михаила звао се иларион. и ево сада, након више од пет и по вјекова од уништења превлачког манастира, прије двије године, на таласу несреће српске крајине, овдје је стигао наречени игуман манастира драговића иларион ђурица!)

педесетих година на превлаци су вршена археолошка ископавања. археолози су пронашли људске кости. под утицајем историје дон ива стјепчевића и проф. ивана божића, мислили су да су то кости аустријских војника и убацили су их у једну гробницу. истина је остала запретана.

токсиколошка анализа на вма мироточивих превлачких костију показала је да у њима има много више отрова арсена од нормале, него у костима у крипти које су ту вјековима таложене. вма још није издала званичне резултате свог испитивања, јер оно није завршено. ријеч је само о првим показатељима анализе. али за потребе новинског текста они довољно говоре.

питали смо митрополита амфилохија о духовној димензији моштију, о моштима као божјем чуду:

- саме по себи мошти су свједочанство да је жив бог, а када су уз то мошти и мироточиве онда је то показатељ да се тамо гдје се јавља благодат божја побјеђује поредак природе. из мртве кости да точи миро - то је нешто што не спада у природне феномене. и једно и друго, опет, јавља се ради духовног окрепљења људи, да би бога прослављали и да би божјим путем ходили. основна потреба људска јесте не само вјера, него вјера која се освједочује као истина, вјера која је основа онога чему се надамо, или како каже апостол павле:

"провјера невидљивих ствари".

- то је и неки знак од бога, подсјетник људима. некад је то најава целебне моћи потребитима, а некада откривање некога које од људи заборављен; хоће бог да на тај начин подсјети људе на његову врлину, подвиг, мучеништво... могуће да ово што се догађа са моштима мученика превлачких спада у ту врсту знамења.

- у наше вријеме и на другим мјестима се јавља мироточење нарочито икона, рецимо на кипру, у манастиру кикосу. то се јавља као знамење: може да буде опомена, може свједочанство да је бог присутан и да народ не треба да губи наду. да, "ако је бог са нама, ко ће против нас".

било како било, тиме се бог прославља и људи се томе радују јер се радују присуству и дјејству живог бога. православна црква никада од тога није правила спектакл, то је за њу најнормалнија ствар. црква све што се догађа, па и саму природу, осјећа као чудо, тако да је и ово само једно од чудеса којим је бог обдарио творевину. за нас то изгледа нешто натприродно. у ствари, то је нешто што припада богу који дјејствује у људима који носе бога у себи. не може да се догоди да се бог не пројави кроз оне који приме бога у себи, било док су живи, било кад се упокоје.

превлачку светињу, коју су одували вјетрови размеђе истока и запада, сада ваља обнављати. за обновом манастира светог арханђела михаила вапе мученичке мошти седамдесет превлачких монаха. познато је да "градећи цркве градимо себе". а градити манастир на превлаци, заиста, нешто је посебно. ,,

(из књиге "превлака светог архангела михаила - хумак српске духовности", издање српска свештена царска лавра светог архангела михаила - превлака, тиват, iii допуњено издање, 2000.)

јеромонах иларион ђурица