pravo da vam kažem, imam i ja šta za isprićati
danas bila ja kod moje madre, kad tamo došao jedan rođak, koji mi je oduvek bio malo nako.. kako bih kazala, sumLJiv
znate ono kad osetite da neko nije nakav kakvim se predstavlja... i ponudi se on da me odbaci kolima do aftobusa, jelte, usput mu je... ja se malo kobeljala, gledam u madre
očekujući da će me zadržati još malo, al ona taman pomislila kako bi to bile 2 muve jednim udarcem, pa da može da gleda na miru kasandru
i tako ja šta ću, sedoh u afto sa ovim... i sad me pravo strah ufatijo, kad mi čoek jednostavno ne leži što bi rekli
kad na pola puta, pita on mene: jel kuvaš ti kafu? a ja
pa kuvam, mislim znam da skuvam
kaže on, ako bih te ja odvezao do kuće jel bi mogao da dobijem kafu
šta reći, tegliti kolica teška 20kg kroz bus i hodati posle još 2 km oli prihvatiti predlog
prihvatim ja predlog, dođemo mi kući, ja pokušala da ga ubedim da je lep dan pa da pijemo kafe napolju, al on kaže da je zimogrožljiv i da bi rado ušao ako mi ne smeta.. ja reko ma ne smeta, samo što imam pse, ako vama to ne smeta... i tako mi ušli, odvela sam ga gore na sprat, seo on, ja sišla da pristavim kafu, pa se vrnula, on sedi i nešto me značajno gleda...
ja reko, šta sad da radim, o čemu da pričam, ondak se setim kao da je voda možda i provrila, strčim dole i "slučajno" mi juca izleti iz donje sobe... pa sam se vratila sa kafom i jucom
mislim da nikad vreliju kafu nije popio, počeo da priča kako žuri u banku i ode... a dole ga dočekao i simba kog sam pustila iz garaže
ajme... mislim da ću ubuduće vući kolica makar sekire padale