Деведесетих година прошлог века ране које су Срби задобили у Другом светском рату још су биле свеже. Још је српски народ на простору Хрватске и Босне и Херцеговине памтио зверства усташа и балија, а већ се спремао нови покољ Срба.
Рат у Хрватској је већ увелико трајао када су се на неуставан начин и против воље Срба, босански муслимани покушали да одвоје од Југославије. Срби никако нису могли да се сложе са тим па је рат био неизбежан.
Федеративна јединица Босна и Херцеговина је по уставу СФРЈ била република три конститутивна народа, Срба, Хрвата и муслимана. Ниједан народ својом бројношћу није могао да прегласа други и није важило правило један човек један глас већ су сви народи морали да се договарају. Муслимани су грубо прекршили устав и рат је морао да почне.
Морали су Срби да бране своје да не би прошли као што су пролазили у прошлости. Ти најхрабрији Срби нису дали своју земљу олошу који је надирао са свих страна силно помогнут и фашистичким НАТО фалангама и муџахединима (светим ратницима) из разних арапских земља. Храбро су се борили и легендарни генерал Ратко Младић, и вођа Вукова са Вучијака Миланковић Вељко, и Споменко Гостић који је у првим борбеним редовима био са само 14 година, и који је живот положио за домовину, као и многи други.
Велике злочине су учиниле балије, опет су ударали на нејач, а крили се иза своје нејачи. Свесрдно су помагани са свих страна али када Србин нешто зацрта то тако мора бити или њега неће бити. Република Српска је одбрањена, а и дан данас је нападају. Нападају је политички покушавајући да је сруше али нека знају да је срушити никада неће. Ако буде потребно поново ћемо је бранити оружјем, то нам није страно.
Одбранили су Срби своје територије и сада имају своју републику у саставу БиХ, али жеља је само једна да се изађе из федерације и да Република Српска постане независна држава, а потом да се уједини са матицом Србијом. Баш то је оно што Србима треба да се поново уједињују и да полако враћају своје територије.
До уједињења СРЕЋАН РОЂЕНДАН РЕПУБЛИКО СРПСКА.