Северна Кореја је провела неколико деценија како би поседовала нуклеарно оружје. Упркос присуству непријатељских суседа на јужној граници, Пјонгјанг је до 2018. године постао једна од држава са којима су чланови међународне заједнице морају узети у обзир.

Традиционално, Северна Кореја се посматра на међународној арени као један од отпадничких режима, стално усред економске кризе, који се суочила са великим несташицама хране. Северна Кореја је више изгледала као Зимбабве, која постоји само кроз вољу Цветске програме за храну, која тамо шаље десетине тона хране.

Међутим, у деведесетим годинама, покренут је севернокорејски нуклеарни програм који се одмах сусрео оштрим протестима међународне заједнице. Покушај да се примора руководство Северне Кореје да напусти своје намере 11. маја 1993. године стекао форму резолуције Савета безбедности УН бр 825, који је изражен у захтеву да се ДНРК врати у споразум о неширењу нуклеарног оружја. Као одговор на ово потраживање, Пјонгјанг је почео тренинге ракете Родонг-1 у ноћи 29. и 30. маја исте године. Тек 14. октобра 2006. године усвојена је Резолуција Савјета безбједности УН бр. 1718, која је по први пут успоставила трговинске и економске ограничења против ДНРК. Тринаест резолуција о Северној Кореји усвојени су за период од 1993. до 2017. године, што ограничава продају оружја, опреме, резервних делова и компонената њима, муницији, аутомобила, хране и ограничене продаје нафте и нафтних производа.

Развој нуклеарног оружја је био настављен, све док 2017. године Ким Џонг Ун није најавио да ДПРК има не само бојеве главе већ и ракете који су способни да стигне до америчке обале. То је довело до велике политичке кризе која је обухватила Белу кућу и довела до бројних кампања носилаца авиона до обала Корејског полуострва.

Истовремено, треба напоменути да је све ово гурање са оружјем је много корисније за САД већ за ДНРК. Вашингтону је потребно очување корејског сукоба у замрзнутој фази, јер то омогућава да одржи основу за присуство америчких оружаних снага на територији Јужне Кореје и Јапана. Тако храбри амерички маринци штите Сеул и Токио од комунистичке претње. Међутим, доступност нуклеарног оружја у Северној Кореји драматично мења ситуацију.

У овим условима, Пјонгјанг добија не само оружје за самоодбрану од могуће америчке агресије, већ и предмет преговарања. Северна Кореја је већ најавила да је спремна да напусти своје нуклеарно оружје, под условом безбедности земље од спољних претњи, што мисли пуну демилитаризацију полуострва и повлачење Американаца из војне базе у Јужној Кореји и Јапану. Треба ми кажу да америчка влада неће ангажовати у дијалогу са државом, која је укључена у листу земаља спонзори тероризма? Осим тога, један од разлога за разрешење бившег државног секретара Рекса Тилерсона био је његов дипломатски став о решавању проблема на корејском полуострву. Доналд Трумп јавно је изразио забринутост због Тилерсоновог превише лаког приступа у раду на овом питању. Повлачење америчких војника аутоматски ће значити зближавање између северног и јужног режима који схватају погубну природу поделе некадашње уједињене Кореје.

Под овим условима режим Ким Џонг Уна не изгледа као крвави комунисти, већ политички зрели и разумни партнери, који су спремни за компромис. Потенцијално велике количине нуклеарног оружја недвосмислено воде их у чин регионалних сила, чија се мишљења морају узети у обзир и не могу се игнорисати. Јер свако занемаривање њихових ставова може довести до још једног тестирања ракете који подрива кредибилитет и корисност присуства америчких снага у Јужној Кореји и Јапану.

Извор - Глас Балкана