Namerno sam sve zaboravio
Namerno sam zaboravio
čak i ono što je sećanja vredno,
ono što bi drugi uramili,
ili uz malo konzervansa
ostavili za zimnicu,
za sive dane i tamno sive noći,
da ima šta da im izmami osmeh
kada se sete da ne pamte
kada su se poslednji put osmehnuli,
da se podsete da je vredelo živeti
i da još uvek vrede sitnice
koje prave razliku
između života i života.
Namerno sam zaboravio ljude i neljude,
šta je ko učinio, šta ko nije,
kome sam dužan, ko mi je dužan,
ko me je zaboravio i ko će me pamtiti.
I tebe sam zaboravio, jer sam tako odlučio.
Odlučio sam da i ti mene zaboraviš,
da ti ne bi na um palo da svratiš
da me podsetiš na epizodu
u kojoj sam hteo u zemlju da propadnem,
misleći da se na meni vidi kako ti sijaju oči
i da se vidi koliko sam glupav u tvojoj blizini,
a to može značiti samo jedno, ne znam tačno šta.
Zašto nisi poslušala?
Namerno si došla
sada kada sam namerno sve zaboravio
da bi mi bila jedina uspomena...
Goran Tadić