"Ako želiš da pokažeš da me voliš,
BUDI SREĆNA , tuge mi je preko glave."
"Ako želiš da pokažeš da me voliš,
BUDI SREĆNA , tuge mi je preko glave."
Ciji potpis?
Musavi od radosti, a čistiji no ikad,
nekako lepi, nekako ona i nekako ja,
nekako moja i nekako njen, nekako svoji,
zbližili smo se sa zvezdama
i drugim, do tada nemogućim, sitnicama.
Ciji potpis?
Bogojavljenska noć
Veruju ljudi, ja ne verujem
da će se ono što noćas požele ostvariti.
Ko zna koliko sam noći probdeo
sa istom željom?
Nagledao sam se neba,
napričao sa zvezdama...
Ljudi moji, niko to ne sluša.
Više ne želim da želim,
umoran sam od sebe.
Ipak, pogledaću nebo,
sad i nikad više,
stisnuti zube i smoći snage
da poželim da negde neko
voli nekoga ko voli njega.
Bio bih zahvalan nebu
i svemu što je na njemu
da mi se želja ostvari.
Ljudi veruju, ja ne.
Ljudi žele, želim im i ja.
Ciji potpis?
KAKO TO DA ME SE NE SEĆAŠ?
Ti si greh moje druge mladosti.
Kako to da me se ne sećaš?
Ja sam onaj Dokrajaživota, Doknassmrtnerastavi,
onaj kog si sprečila da okači srce o klin,
sakupljač onih koji će mu nedostajati,
onaj što nije dozvolio da kažeš šta osećaš,
ni da osećaš to što si osećala,
jer niko sa mnom nije ceo,
onaj zbog kog si trebala poneti kišobran,
jer ja sam sitničavi, kišni čovek.
Prirodno je da ne možeš da se setiš lika,
jer si žmurila dok si me ljubila.
Sećaš li se barem kafe bez i reči sa šećerom?
Čudila si se kako je moguće
da od toliko slatkih reči ne izgovorim ni jednu laž,
molila da svojim, sasvim običnim,
nedostojnim mojih reči u kocki
bar jednom odbrusiš VOLIM TE.
Srećom, nisam dopustio da se prevariš.
I tada si imala loše pamćenje,
govorila si da ne pamtiš kada si tako nešto osećala.
Primila si od mene veru u čaroliju
i ubrzo me okrivila za neverstvo,
a ja sam jedino sebi neveran bio
i tebe sebi dopustio.
Malo je događaja bilo koji su za pamćenje.
Slutim da se jasnije sećaš kupovine
cipela sa visokom štiklom i erotskog rublja,
koje voliš više nego ja.
Prisetila bi se, siguran sam,
kada bih rekao šta si ti meni,
a još uvek jesi i uvek ćeš biti,
jer ja sam onaj Doknassmrtnerastavi. Moja.
Goran Tadić
Ciji potpis?
Kako se koja pojavi na stranici odma idem copy - paste
Sačekaću
Sačekaću da noć prva zaspi.
Pridružiću joj se kad mislima umorim
već umorne misli,
kad u njima nestane smisla,
kad priznam da sam nemoćan sa njima,
kao što su one sa mnom nemoćne.
Sačekaću da me izmrcvare pitanja
na koja odavno znam odgovore.
Sačekaću da se ništa ne pitam,
pa mi noć možda neće biti teška,
kao što sam težak ja.
Ciji potpis?
*Jedino sam na tvoj rodjendan srecan sto sam rodjen.
U predvečerje Praznika,
srce oseti da oseca,
pa se razleti po grudima
da spremi brlog u skine paučinu,
veze leptir masnu oko sebe
i samuje za praznom trpezom,
a najradije bi iskočilo od nestrpljenja
da ti usi izvuče sto ga sekiras
(i da velika porastes),da te poljubi
sto puta,da sto godina zivis,
al' da obecas da ćeš i u devedesetoj
biti kao devojcica.
Srecan rodjendan, Najrodjenija!
Hvala nebu i njegovom vlasniku
sto te stvoriše.
Hvala Neznancu sto je dopustio
da znam da postojis
i sto mi ne brani da te...
Bolje da ćutim, ne bi verovala
da još uvek umem,
uprkos tome sto sam te ljubavlju
okrenuo protiv sebe.
Srecan rodjendan, Najrodjenija!
Poklonu se u zube ne gleda,
a ova jevtina, kvarljiva,
unikatna sitnica,
umotana u suskavog i sasavog mene,
priželjkuje da je raspakujes, stisnes
i kažeš:Bas to sam oduvek zelela
da imam
Srecan rodjendan
Ciji potpis?
Nekad sam umeo da ćutim,
sada me guši tišina bez reči.
Za svakog ih imam, osim za sebe.
Slutio sam, ali nisam smeo da izgovorim,
da u meni neće biti mesta za mene,
jer će praznina ispuniti dubinu,
kojoj nisam dorastao.
Ciji potpis?
Na prvi pogled i do poslednjeg daha!
Ili tako, ili nikako!
Ciji potpis?
Hajde, valjda se to kaže
“ne volim te”.
Olakšaj mi ovu težinu, koja me
uzdiže do neba, pa mislim da
umem da letim.
Spusti me na zemlju i niže od toga,
da najzad shvatim da za ljubav nije
dovoljno voleti.
Ciji potpis?
Fotografije
/Goran Tadić/
Malo te je ostalo na fotografijama,
ne ličiš na sebe iz vremena kada su nastale,
a taj ja pored tebe odavno ne postoji.
Činilo se da poziramo za večnost,
a trajali smo do buđenja.
Vreme je da spalim naše fotografije,
nisi na njima srećna kao nekad.
Ciji potpis?
Želje su nam bile iste,
ciljevi različiti.
Ko je mogao znati
da tako stvoreni jedno za drugo
nećemo biti jedno za drugo?
Kako sam postao najgori,
a nije bilo boljeg od mene?
Kako si postala bivša
od moje zamalo buduće?
Nije prvi put da voljeni nemaju sreće.
Voljeni nemaju pojma
da učestvuju u igri na sreću.
Malo smo je imali,
sada je mnogo nemamo.
Šta mi preostaje, osim da verujem
da sam sanjao da sam voljen?
Lakše mi je tako.
Ciji potpis?
Nije me poznavala, čak nije znala da postojim,
ali je godinama maštala o nekom ko je isti ja.
Neko “od gore” rešio je da joj ispuni želju –
sreli smo se, ali poželela je boljeg od mene,
ili makar nekog ko je isti ja, ali da to nisam ja.
Ciji potpis?
Ko bi rekao da će čitav moj svet
stati u tvoj kofer?
Ili sam potcenio tvoj kofer,
ili sam precenio svoj svet?
Ciji potpis?
"Uzdah"
Tačno znam kada me tvoje misli zapostave.
Zadesi me neko zlo, nevolja, loši ljudi.
Pitam se tada da li te neka briga obuzela
i odvukla misli od mene, pa nema ko da me čuva.
Ne umem sam
i više se uzdam u tvoju brigu za mene,
nego u svoju snagu.
Nju čuvam da mogu da te branim
od sila sa kojima mogu da se nosim
i koje smeju samo na mene,
na tebe nikako.
I kad bi stigle do tebe, ne mogu ti ništa,
jer su ih moje grudi oslabile.
Nije mi žao što, oštećen, teško dišem,
jer znam da će me tvoje misli zakrpiti,
da ću moći da te uzdahnem,
to je dovoljno da prikupim snagu
za borbu sa onima što ne smeju blizu tebe.
Ne znam kako se vazduh natopi tobom,
pa moj uzdah na tebe miriše.
Odjednom je tesno u mojim grudima, al' ne dam te lako.
Lagano te ispuštam, da mi što duže usne golicaš.
Ponekad uzdahnem, ne znajući da si to ti.
Prepoznam te tek kada mi srce pomeriš.
Nasmešim se, znam da je namerno,
jer želiš da me podsetiš da sam živ.
Promeškoljiš se, raširiš ruke
kao da meriš koliko ima mesta
od srca do najbliže praznine.
Napraviš piruetu i uhvatiš zalet
za odlazak iz mene.
Pokušam usnama da te zadržim,
ali ne uspevam, jača si.
Samo si svratila da me podsetiš na mene
i ostaviš poruku, koju ne razumem.
Možda svaki put kada te uzdahnem.
upiješ nešto toplo iz mene,
nešto od čega nemam koristi,
a tebi ugreje dušu?
Umem da postavim pitanje,
na koje pametniji od mene nemaju odgovor.
Moje misli su znakovi pitanja,
kidaju meso tim kukama,
čekaju odgovor koji se krije u tvojim mislima,
koje me ponekad zapostave,
pa me zadesi neko zlo, nevolja, ili loši ljudi.
Ima ih.
Ciji potpis?
Eto, ne umem da te sakrijem.
Vidiš se na meni.
Ciji potpis?
Najvažnije
Nisam joj rekao najvažnije,
sve kao - još malo da se ljubimo,
pa ću joj reći, al’ eto, nikad.
Poljupci su nam bili važniji od najvažnijeg.
Ne znam, možda tada nije bilo važno,
ali mi sada na oči izlaze reči
važnije od onih koje je čula.
Osim da su najvažnije
zapravo ne znam ništa o njima.
Da je volim, da je najlepša,
najbolja, najdraža,
rekao sam bezbroj puta,
ali to nije ono najvažnije.
Pomislim: da je bar ovde,
bar na kratko, bar na život – dva,
da pokušamo da se ne ljubimo,
možda bi reči izmilele iz dokonih usana,
možda bi joj se dopale, pa bi zanemela,
ili bi rekla: imam i ja tebi da kažem nešto najvažnije,
ali to se ne govori, to se ćuti zauvek.
Lako je sa rečima, nisu one važne
dok je tu onaj ko je najvažniji.
Kad ode najvažniji, ništa više nije važno,
pa se čini da nismo rekli ono najvažnije.
Ciji potpis?
Nocu se "Nije mi nista" , teze podnosi .
Ciji potpis?
Izbegavam da ti se javim,
jer nema ničega čime bih se ponosio.
Ono čime se ponosim, kod tebe je.
Ciji potpis?
Sve će to, mila moja, neko, umesto mene,
doreći, dopisati, domilovati, doljubiti.
Prepusti se, ne varaj ga uspomenom na mene.
Ne dopusti da ti draže od njegovih reči i milovanja,
budu moje neizgovorene reči i izostali dodiri.
Ne dopusti da te moji propušteni poljupci
prate kao kletva.
Prepusti se mudrijim rečima, nežnijem milovanju,
vrelijim poljupcima i ako ne budu takvi.
Jednom ćeš morati da se prepustiš
i nadoknadiš ono što si sa mnom propustila.
Zavoli ga i nemoj da kriješ to od njega,
jer će zauvek sve ostati nedorečeno,
nedopisano, nedomilovano i nedoljubljeno.
Ne smeš dopustiti da prođeš kao ja.
Zaboravi, mila moja, ima ko da pamti.
Ciji potpis?
Jesen je dušu dala za tamno sivi akvarel,
za svođenje računa i skupljanje uspomena za potpalu,
a ja baš volim da neku subotu pogledom obojim u plavo,
isprovociram nebo da se presvuče u tvoje oči,
pa se zajedno radujemo što te... ma, znaš, ono sa srcem...
Ciji potpis?