Poezija

[Bisernica]

Svetski dan poezije obeležava se 21. marta svake godine, a pod zaštitom je UNESCO - a. UNESCO sarađuje u povodu tog dana s organizacijama matičnih država.

Poeziju delimo na lirsku poeziju i epsku poeziju.

Dela epske poezije nazivaju se epovi. Ep je duži pesnički oblik koji je nastao najverojatnije sklapanjem manjih epskih celina, odnosno pesama. Prema tematici razlikujemo: herojski ep (epopeju), religiozni ep, idilski ep i životinjski ep. Prema pristupu tematici razlikujemo: komični ep, didaktički ep i romantični ep. U epskoj poeziji pesnik se bavi pripovedanjem, opisivanjem i razmišljanjem.Lirika ( lirska poezija ) najstariji je književni rod, a postoji otkad postoji i govor. U prvo vreme bila je usmena ( često praćena uz zvuke starogrčkog instrumenta lire ) , a kasnije se zapisuje. Lirika je najčešće u stihovima, ali može biti i u prozi. Po tematici liriku delimo na: ljubavnu, socijalnu, pejzažnu , rodoljubnu, misaonu (refleksivnu) i religioznu, a po tradiciji na: himnu, odu, elegije ( tužbalice ), ditiramb, epitalam, epitaf, epigram i psalam. Lirsko – epske vrste ( vrste u kojima možemo pronaći i lirske i epske elemente) su: balada, poema i romansa. U lirsko – epskoj poeziji prisutne su dvije epske tehnike – pripovedanje i opisivanje.

Lirska poezija

Lirska pesma govori čitaocu (odnosno slušaocu) svojevrsnim jedinstvom zvuka i smisla. Ona pobuđuje najdublje osećaje, a spoznaju neposredno povezuje s tim osećajima u jedinstvo koje ispunjava izvanrednim utiskom kako stvaraoca tako i čitaoca. Taj je utisak često i sam ono o čemu lirika govori. Zbog sažetosti jezičnog izraza, zbog naglašavanja osećajnog , zbog insistiranja na ritmu i zvuku, odnosno na jedinstvu ritma i zvuka reči s njihovim značenjem, lirska se poezija odlikuje i posebnim odnosom prema onom o čemu se u njoj govori. Sve o čemu lirika govori izraz je neposrednoga, trenutačnog i ličnog iskustva u kojem se gube sve razlike između subjektivnog i objektivnog, vanjskog i unutrašnjeg, pojedinačnog i opšteg, između «ja» i sveta. Upravo se zbog toga lirska poezija smatra subjektivnom, za razliku od objektivnosti epske poezije i proze – čime se želi naglasiti kako lirika ne može opisivati događaje ni izricati uopšteno važne misli, već može tek govoriti isključivo o neposrednom ličnom iskustvu. I kad opisuje neki događaj, i kad naizgled govori samo o nekim opštim misaonim stavovima, prava lirika pronalazi poseban, vlastiti aspekt pristupa realnosti – takav aspekt s kojeg i uobičajene stvari, događaji i misli dobijaju sasvim nove smislene dimenzije.
Iako su teme lirskih pesama načelno neograničene (lirika govori o svemu o čemu se uopštee može govoriti), za teme i oblik evropskoga kulturnog kruga od najvećeg su značaja grčka i rimska lirika te lirski odlomci Biblije (na primer psalmi – posebne vrste pesama o ništavnosti života i odnosa prema Bogu ili čuvena Pesma nad pesmama ).Srednjevekovna lirika uglavnom sledi ove uzore razvijajući posebno religioznu liriku, dok u renesansi, zahvaljujući posebno uticaju pesništva Francesca Petrarce (1304 – 1374), u lirici dolazi do određenih promena, kako u tematici, tako i u izražajnim sredstvima: pojavljuje se subjektivan, te izrazito emocionalan ton pjesama. Reč je zapravo o onom tonu, na temelju kojega je i nastao pojam o lirici koji i danas imamo na umu kada govorimo o lirskoj poeziji. Modernu liriku, dakle, ne smemo shvatiti kao neku tvorevinu mode poslednjih pedeset godina. Već uvelike usavršen moderni lirski izraz pojavljuje se u francuskoj književnosti u drugoj polovini 19. veka. Pesnici Charles Baudelaire, Arthur Rimbaud i Stephan Mallarme prvaci su i uzori ovog vremena te ih sledi čitav niz pesnika drugih naroda. U 20. veku, moderna lirika postaje vladajućim načinom lirskog izraza. U modernoj, kao i u svakoj lirici, individualan i originalan pojedinačni izraz od velike je važnosti. Među lirskim pesnicima Japanci su nenadmašni u izrazitom sažimanju poezije. Dve najomiljenije forme su tanka , čija tradicija u kontinuitetu postoji unazad 1300 godina te haiku koji datira iz 16. veka i jako je uticao na zapadnjačke pesnike početkom 20. veka. Obe forme su nerimovane te u silabičkoj versifikaciji: tanka se sastoji od 5 redaka od 5, 7, 5, 7 i 7 slogova, a haiku od 3 retka od 5, 7 i 5 slogova. Duže pesme također koriste ovaj sistem od 5 i 7 slogova, dok su kraće pesme često povezane ili brižljivo složene u antologijama s ciljem postizanja kumulativnog efekta.

[Bisernica]

Poezija kroz istoriju

Poezija je jedna od najstarijih i najraširenijih umjetnosti.U početku je bila stopljena s muzikom od koje se (barem to vredi za Zapadni svet), već u klasično doba počela odvajati. Izgubljeni muzički ritam zamenila je vlastitim jezičkim ritmom. Upravo ritmična upotreba jezika najjasnije je razlikuje od proze, drugoga velikoga književnog roda. Mnogo je poezije poteklo iz davnih vremena, čime se stavlja naglasak na trajne aspekte poetskog izražavanja bez obzira na vreme ili kulturu. U egipatskim hijeroglifskim natpisima iz 2600 pr. Hr. pronađena je poezija ( očito je da su bile pesme, iako se sačuvao samo tekst bez muzike) koja nam je i danas bliska: lamentacije, ode, elegije, himne. Mnoge pesme povezane su s religijom (što možemo pronaći i u pesmama Sumerana, Asiraca, Hetita i Jevreja), što podržava tezu da se koreni poezije mogu pronaći u zajedničkom izrazu, da je u početku možda imala formu plesa religioznoga karaktera. Plesni ritam mogao se označiti ne samo pljeskanjem, toptanjem nogu te ritmičnim povicima nego i pevanjem ili intoniranjem reči. Pesma je postala prethodnik poezije i instrumentalne muzike. Pesme za vrijeme rada (također pronađene u natpisima u egipatskom grobu), uspavanke, pesme uz igru te druge pesme koje prate ritmičku aktivnost verovatno su se razvile negde istovremeno s religioznim pesmama. Kao što najraniji primeri poezije pokazuju, ritualni koreni poezije vrlo rano su se proširili. Nisu sve pesme postojale samo za praktičnu svrhu umirivanja bogova, olakšavanja smera duševnog putovanja nakon smrti, osiguravanja rezultata borbe ili uticaja na prirodne fenomene. Najranije narativne pesme ili epovi pričaju mitove o stvaranju i o bogovima, dok kasnije govore o životima bogolikih heroja, a još kasnije bave se životima istorijskih ličnosti, od vavilonskog mita o postanku sveta i Gilgameša do Homerove Ilijade i Odiseje , od indijske Ramajane i Mahabharate do srednjevekovne francuske Pesme o Rolandu i anglosaksonskog Beowulfa .Mnoge pesme nestale su kroz vekove, bilo zato što su postojale samo u usmenoj tradiciji ili stoga što je jako mnogo rukopisa uništeno. Neki su rukopisi uništeni vremenom, neki krađom iz biblioteka i centara učenja, a neki kao u slučaju velike grčke pesnikinje Sapfo, zbog bogomoljstva. Tokom hrišćanske ere njene pesme bile su spaljene te se sačuvalo samo nekih 700 redaka koji su ostali sačuvani samo zbog toga što su se nalazili u neosuđenim antologijama ili su bili citirani od drugih, čija su dela preživjela ili zato što su Egipćani zamotavali mumije u papirus na kojem su njeni stihovi bili napisani. Od nekih grčkih pisaca ostala su samo imena, ali ni retka poezije. Bliže sadašnjosti, staroengleski ep Beowulf , najvažnija poema za anglosaksonsku tradiciju, postoji samo u jednom rukopisu; pa i od veka engleske aliterativne poezije preostalo je samo pet sačuvanih rukopisa. Izum štamparije u 15. veku vrlo je unapredio šanse da knjiga preživi, a tehnološki napredak u 20.veku. čini mogućim sačuvati svaku napisanu reč.

[Bisernica]

Zašto ljudi pevaju !?

Zašto,uistinu ljudi *pevaju*?Što to čini da se ne ponašaju kao morski trpovi?!Sto je odgovorno za poklik,za sjaj jezika,za umni ushit,što je to što je čoveka gurnulo uzbrdo,put pesme,..što je to sto ga nije ostavilo u prvobitnoj nevinosti,bestijalnosti i snu?Koji je to trenutak i kakva prelomna zgoda,il' nezgoda u svesti?O tome govori priča,koju sam čula iz ne baš pouzdanog izvora.Svakako, priča je kopija legende koja se nalazi u *Ramajani* - legende o pustinjaku i svetim čapljama.U obliku u kojem je meni bila ispričana,nigde je više nisam našla.Čak sam jedno vreme sumnjala,jesam li dobro onog ko mi je ispričao razumela,odnosno pomišljala sam ,nisam li ja to čula ono što sam želela čuti.Budući da je to u ovom trenutku svejedno,jer važna je priča,kakvu sam je u sebi ponela - navest ću je onako kako sam je čula,kako ju mi je pripovedač možda ispričao,onako kako je on možda pročitao i upamtio,ili je možda u svojoj priči donekle i preobličio...kako god.
Davno,na početku sveta,kad stvari i pojave nisu još bile jasno uobličene i razgraničene,živeo je starac pustinjak,na obali reke.( odkud starac i reka ,a jos nisu sve stvari razgraničene- ne znam,ali...).Na istoj obali,živele su i dve čaplje,mužjak i ženka.Kako te dve čaplje življahu ne odvajajući se jedna od druge,one su u svesti svih ostalih bića( a odkud ostala bića kad još sve nije bilo uobličeno,...), postale simbolom ljubavi.A to znači da su postale magnetna zamka za one vibracije svemira koje su ljubav..
Pustinjak je živeo u blizini ljubavi i osećao se voljen..i voleo je.Bilo je to,dakle zlatno doba; bio je to vrt zemaljskog raja.
Jednog dana,nakon mnogo vekova,usao je u svet ljubavi stranac.Lovac.Glasnik možda nekog gvozdenog,bakarnog,čeličnog,kojeg god,doba ; zmija,..glas rascepa u prvobitnoj nenačetoj svesti.Spazio je bezazlene ptice u šašu.Ptice nisu pokazivale straha,nisu znale da mogu biti ubijene...ni šaš to nije znao...ni pustinjak..ni reka.Jer,to je bio svet jednine...niko nije neznao nešto vise od drugog.svi su bili iste,svete neznalice.Lovac je napeo luk i tek što nije odapeo strelu,i strela tek sto nije poletela,kad je odnekud naišao pustinjak.I mada je prvi put ugledao luk i strelu,shvatio je da se radi o spravi za ubijanje.i da su božanstvene ptice ugrožene,a s njima i sve što živi od njih.U tom času valjalo je nešto učiniti,i valjalo je to učiniti na vreme.Ali što?! Za fizičku intervenciju nije bilo mogućnosti.Ako krikne,lovac će se trgnuti i ispustiti strelu,..ako ostane nem,dogodiće se isto.U trenutku tog velikog moranja,pustinjak je otvorio usta i počeo govoriti neke reči.Nije znao što je govorio,ali lovac je okrenuo uvo u tom pravcu i počeo slušati.To što je i ne znajući pustinjak govorio,bila je poezija.Ptice su bile spasene.
Ispričah ovu priču,bilo mojim ili rečima mog pripovedača,da bi ponela deo odgovora na pitanje zašto ljudi pevaju.I što je pevanje,...što je poezija?Gde i kad je poezija? ukratko; kako i zašto poezija?
Kao sto kaze priča,poezija ne nastaje od nekog viška energije,ma kako bila himnična.Poezija nastaje od nužde,od toga da nešto u svetu nadoknadi,da spasi svet od nekog bitnog gubitka,od NEljubavi,od propasti...da,to je njen mesijanski čin, sama ona je mesijanska,spasiteljska.I to je njeno - zato.
Taj i takav zato,donekle odredjuje i nacin njenog javljanja,njeno - kako.Poezija se javlja kao *sila* koju onaj koji je izgovara ne može predvideti,ne može je unapred znati;diktira je situacija,nije stvarana,vec je *gotova*,a pesnik,odnosno instrument njezina javljanja,nije nista drugo do li spremnost da to i bude,insrument.Sve ostalo nije njegov posao.Priča sa početka kaže da je poezija nalik molitvi,toliko jakih vibracija da je njena intervencija strahovito potrebna,jer poezija je glas svetskog poretka u trenutku ugroženosti;nadahnuće koje se oslobadja iz grča sveodržanja.U ovoj priči koja je istovremeno bajka o poeziji koliko i o ljubavi,o rodjenju jedne i besmrtnosti druge.se govori i o tome da je poezija nesto sto postoji spremno i savršeno i prije nego prodje kroz ljudsko grlo.Poezija možda lebdi oko nas,zapljuskuje nas,prolazi kao duh kroz nas,ali se za nas ne ostvaruje dok mi,potaknuti zbivanjem ,ne otvorimo usta i ne postanemo *zvučnik*.Prvi pesnik,nije slučajno *pustinjak*,čovek tisine...jer samo takav je u stanju da se *iznajmi*,kao instrument,bitnim zvukovima.
Kad je ugroženo gravitaciono jezgro sveta,ljubav,poezija tad *silazi* ili *ulazi* u reči.
Tačka vodilja svemu ovome sto ispisah bila je -Ljubav.Kakva ljubav? Ljubav kao vezivno tkivo univerzuma,impuls životu koji drži svet na okupu...drži na uzdi trkace elektrone,ljusku atoma...a ljusku svake stvari dodaje njenoj jezgri i stara se da od ljudskovine ne ostane samo ljuska,...a kod nas boluje od svakojakih nepravih jeka,... ona ipak ne traži uzvrata,ni potvrde...ne zna za ostatak,ne poznaje uzmak i kraj.Nema predaje....Ali bez obzira na sve sto rekoh,retki su pojedinci i pojave koji u potpunosti sadrže Ljubav.Takvi pojedinci ostaju u sećanju,kao svetionici i putokazi, od njihovog klupka se odmataju staze i vizije,učenja,religije,filozofije,sage,bajke,skas ke,anegdote,basne,satire i pripovetke,...ali,njihovo delo i poruka najneodoljivije je njihov život sam...život Pesme...
Znam zašto ljudi*pevaju*....zbog spasenja.....ljubavi....sveta....sebe.....nas....s vih....svega..Univerzuma...

Tebi koji čitas,ako ne bude sve najjasnije ,..ne zameri...opet sam se previše raspričala,..ili raspevala...ko bi znao..

[DaDole]

Poezija
Reci mi čitaoče, ima li ovde dovoljno krvi?


Da kadriramo možda prosuti mozak?

Širokim, pa sva tela na gomili?

A jesi li video VIDEO?

Dobar, dobar.

Pazi naslov:

Snimio pornić sa šestakinjom

Imate li link?

Dajte taj video!

Je li ga neko gledao?

O devojčici pričamo!

Pa šta! Pa šta!

Jao, kliknuće na estradu

Vidi te sise



Ne znam, ne primećujem je

Kakva je to kurvetina, je l’ da?

Zato što je ne ****š ti?

Sram vas bilo! Sve vas i nju!
Otkud joj pravo?

Pravo na šta?

Na to da je gledate?

Stvarno, otkud joj?

Eto čime se mediji bave!

To je naša zemlja!

Gospođo, ali vi to čitate!

Trujete narod!

Momče, ali ti samo njih gledaš

Ali vi samo o tome pišete!

Niko te na to ne tera
sključi televizor

Zatvori novine

Smanji radio

****no se izloguj

Odjednom

Nigde leševa

Sisatih pevačica

Ni pedofila

Samo ti

Mrak

i tišina
Šta čuješ?

Sebe?

Strašno je,

Zar ne?

katahreze.wordpress.com

[Ciciban]

Gde si / Vasko Popa

Idem
Od jedne ruke do druge
Gde si

Zagrlio bih te
Grlim tvoju odsutnost
Poljubio bih ti glas
Čujem smeh daljina
Usne mi lice rastrgle

Iz presahlih dlanova
Blistava mi se pojavi
Hteo bih da te vidim
Pa oči zaklapam

Idem
Od jedne slepoočnice do druge
Gde si