Misli poznatih mislilaca.

[ukupno]

626. Darivanje

Jednom asketa Va??hagotta otide do Bla?enog i re?e: "?uo sam da neki tvrde kako asketa Gotama ovako govori: 'Poklone bi trebalo samo meni davati i nikom drugom; njih bi trebalo davati jedino mojim u?enicima, a ne u?enicima drugih u?itelja. Samo ono ?to je meni dato donosi veliku korist, ali ne i ono ?to je dato drugima; samo ono ?to je dato mojim u?enicima donosi veliku korist, ali ne i ono ?to je dato u?enicima drugih.' Dakle, da li ti koji tako tvrde govore prave re?i u?itelja Gotame ili ih pogre?no navode? Da li ih objavljuju u skladu sa tvojim u?enjem i ostavljaju li te tvrdnje bilo kakav osnov za prekor? Mi sigurno ne ?elimo da pogre?no tuma?imo u?itelja Gotamu."

A Buda mu ovako odgovori: "Oni koji tako ka?u, Va??ha, ne navode ta?no moje re?i, ve? me pogre?no tuma?e. To ?to objavljuju nije u skladu sa mojim u?enjem i takve pogre?ne tvrdnje sigurno daju osnova za prekor.

Va??ha, svako ko bilo koga spre?ava da daje predstavlja smetnju i prepreku za tri vrste ljudi: onoga ko daje on spre?ava da stekne time zasluge, onoga ko prima da dobije poklon, a pre toga on zlobom potkopava i ?teti sopstvenom karakteru. Ono ?emu ja zapravo podu?avam, Va??ha, jeste ovo: ?ak i ako bi neko ostatak hrane u ?iniji ili zdeli sprao vodom, pa te pomije bacio u seoski bazen ili jezero, sa ?eljom da nahrani ?iva bi?a u njemu -- ?ak i to bi mu bio izvor zasluga, a da ne govorim onda o davanju ljudskim bi?ima. Međutim, ja tvrdim da darivanje ?estitog ?oveka donosi ve?i plod, a manje ono nemoralnog ?oveka."

Va??hagotta sutta (AN III:58)

[Slavena]

Glupost
Glupost je opasniji neprijatelj dobra nego što je zlo.
Protiv zla možemo da se bunimo, ono se može razotkriti, u slučaju nužde i sprečiti silom; zlo uvek u sebi nosi i klicu sopstvenog uništenja zato što kod ljudi makar izaziva neprijatnost.
Protiv gluposti smo nemoćni.
Tu ne možemo ništa da postignemo protestima ili silom; argumenti ne vrede, u činjenice koje govore protiv prethodno oformljenih mišljenja jednostavno niko ne veruje – u takvim slučajevima je glupak čak i kritičan...

Osim toga glupak je, za razliku od zlikovca, u potpunosti zadovoljan samim sobom: da, on je čak i opasan zato što se lako razdraži i prelazi u napad. Stoga moramo biti obazriviji sa glupakom nego sa zlim čovekom. Nikada više ne treba da pokušavamo da glupaka ubedimo argumentima, to je besmisleno i opasno.

Da bismo znali kako da izađemo na kraj s glupošću, moramo da pokušamo da shvatimo njenu suštinu. Jedno je sigurno: ona u suštini nije defekt intelekta, nego ljudskosti. Ima ljudi intelektualno veoma dobro opremljenih, koji su glupi, i intelektualno usporenih koji su sve samo ne glupi. To, na vlastito iznenađenje, otkrivamo u određenim situacijama.

Utisak da je glupost urođena slabost nije tako jak kao onaj da ljude u određenim situacijama načine glupima, tj. da sami dopuštaju da budu zaglupljeni.

I možemo da vidimo da ljudi koji žive odvojeno od ostalih, usamljeni, tu manu ređe poseduju nego ljudi ili grupe ljudi koji imaju potrebu za druženjem ili su na to upućeni.

Čini se, dakle, da je glupost više sociološki nego psihološki problem. Ona je rezultat delovanja izvesnih istorijskih okolnosti na čoveka, psihološki fenomen koji prati određene spoljašnje prilike.

Ako to razmotrimo malo detaljnije, pokazuje se da svaki jak spoljašnji razvoj sile političkog ili verskog tipa pogađa veliki broj ljudi glupošću. Da, to gotovo zvuči kao neki socio-psihološki zakon. Moć jednih zavisi od gluposti drugih. Nikada, međutim, neke ljudske sposobnosti, na primer intelektualne, ne bivaju umanjene niti nestaju, već preovlađujući utisak koji razvoj moći ostavlja na određene ljude oduzima njihovu samostalnost – oni, manje ili više nesvesno, odustaju od samostalnosti u situaciji u kojoj se nalaze.

Činjenica da je glupak često i tvrdoglav, ne sme da nas zavede da poverujemo da je samostalan. Već u razgovoru s njim primećujemo da nemamo posla s njim lično, već sa sloganima, parolama itd. koji su ga poptuno zarobili. On je zaposednut, zaslepljen, zloupotrebljen i zlostavljan u čitavom svom biću. On je pretvoren u instrument bez volje i tako je u stanju da čini sve moguće zlo, a istovremeno nije u stanju da ga spozna kao zlo. Ovde leži opasnost od demonske zloupotrebe, koja čoveka može zauvek da uništi.

Ditrih Bonhefe

[ukupno]

627. Brbljivi um

Kada počnemo da meditiramo, vrlo brzo se suočimo sa svojim brbljivim umom, sa čitavim horom komentatora u glavi, od kojih svaki iznosi svoje mišljenje o svemu i svačemu. Ne da imamo samo jednog komentatora, već je tu čitav žiri... i njegovi članovi strastveno raspravljaju između sebe!

Rad sa tako brbljavim umom, koji neprekidno razmatra prošlost i planove za budućnost, ima mišljenje o svemu i svačemu, može nam izgledati sasvim beznadežan. Želimo da on jednostavno umukne i lako je osetiti blaženstvo ako se to zaista i dogodi. Međutim, ako bi nemišljenje bio sinonim za probuđenje, Buda bi svojim učenicima verovatno prepisao udarnu dozu neke vrste drevnog torazina da im izbriše svaku misao i svi bi bili srećni. Ali stvari ne stoje tako. Istinska sreća ne dolazi jednostavno sa uklanjanjem svake misli. Ađan Ča je često govorio: "Bivoli su simbol apsolutno praznog uma". Ti bivoli imaju oko sebe auru neverovatne pasivnosti. U stanju su da zađu u pirinčana polja i satima lagano žvaću mlade izdanke. Slično tome, kokoška je u stanju da danima sedi na jajima. Dakle, ako dan za danom sedimo u meditaciji i ne mislimo, moguće je da ćemo razviti onoliko mudrosti koliko i kokoška, što verovatno nije baš mnogo. Zato, dobro je uočiti taj osećaj olakšanja koji dolazi sa nepomičnošću, mirom, tišinom, ali ne treba da napravimo grešku i preuveličamo njegov značaj.

Ajahn Amaro: Finding the Missing Peace


_/|\_

[ukupno]

628. Zvuk

Ađan Ča došao je prvi put u Englesku sedamdesetih godina. Bio je to velik događaj -- čuveni učitelj dolazi sa Dalekog istoka do poseti budističku grupu u Londonu. Grupa je imala vrlo mali prostor i mnogo ljudi se stislu unutra. Bila je to jedna od onih vrlo retkih toplih noći u Engleskoj, tako da se cela soba pušila. Onda su krenuli da meditiraju, i svakome je bilo prevruće, tako da otvorili prozor. Ali iz lokalnog paba prekoputa se čula glasna rok muzika. Posle nekoliko minuta odlučili su da ipak zatvore prozor. Sve vreme Ađan Ča je sedeo nepomično. Sa zatvorenim prozorom, svi su opet počeli da se kuvaju. Temperatura je dostizala tačku ključanja, a i gušenja, ali je Ađan Ča i dalje sedeo. Otvorili su prozor, opet rok muzika. I tako u krug. Pustio ih je da sede tako sat i po. Na kraju je kucnuo u zvono. Pošto je to bila Engleska, svi su odmah počeli da se izvinjavaju. Čak su išli i preko u pab da ih ubede da smanje muziku, ali bez uspeha. Prva stvar koju je Ađan Ča rekao bila je: "Mislite da zvuk vas uznemirava, ali u stvari vi uznemiravate zvuk. Zvuk je samo to što jeste; vazduh koji vibrira. I samo od nas zavisi hoćemo li početi borbu sa njim."

Ajahn Amaro: Finding the Missing Peace


http://www.youtube.com/watch?v=BcL---4xQYA

[ukupno]

629. Bol tokom meditacije

Kada se tokom meditacije pojavi bol, glavna stvar je da prilagodite svoj pogled na njega. Zauzmite stav odlučnosti da nećete početi rat sa sopstvenim telom. Iz te perspektive, ustanovićete da nelagoda može postojati, ali da vi ostanete mirni. Ako otkrijete da na tu nelagodnost gledate kao na iritirajućeg uljeza koji vam upropaštava meditaciju, unesite u sve to stav blagosti -- prijateljske ljubavi -- prema tom bolu, prema osećaju koji nije dopadljiv. Upotrebiti prijateljsku ljubav ne znači upinjati se da volimo taj bol. Jednostavno prepoznajemo i prihvatamo postojanje bola u nozi ili glavi. Ne možemo ga oterati snagom volje, ali omekšavanje svog stava prema njemu je prvi korak.

Drugi korak je da taj bol smestite u središte pažnje, počinjete da uočavate koliko ste postali napeti opirući se toj nelagodnosti. Tada ste u prilici da opustite telo, baš kao što to radite u nekom od položaja u jogi. Kad vežbate jogu, možda pokušavate da zauzmete pravilan položaj, i možda ste kruti u tom pokušaju. Ali vremenom naučite da se u njemu opustite i iznenada odnekud se pojavi još nekoliko centimetara, što vam je taman dovoljno da potpuno uđete u položaj. Rad sa bolom u meditaciji je potpuno isti. Vidite koliko ste zbog njega napeti i onda se u njemu opustite. Vidite koliko su zglobovi u kukovima, kolenima -- po čitavom telu -- stegnuti. Ovakvo fizičko opuštanje u stvari snižava i mentalnu napetost stvorenu otporom prema bolu. Kako ta napetost opada, uzrok bolu se u velikoj meri otklanja. Smanjuje se i intenzitet bola, a činjenica da se ne borite sa njim znači da iako postoji neprijatnost, ona nije problem.

Kad radite sa bolom na ovakav, otvoreniji i direktniji način, razvićete mnogo precizniji intuitivni osećaj za sopstveno telo. Tako, kada znate da vam je telo zaista pod stresom, da ste došli do granice, znaćete i da je vreme da promenite položaj. Ali tada, kada se pomerite, to nije akt averzije na bol, već akt blagosti prema telu. A to je velika razlika.

Ađahn Amaro: Finding the Missing Peace

[ukupno]

630. Pažnja i opuštanje

Kada razmišljamo o opuštanju, često mislimo na stanje potpuno isključenosti. A kad razmišljamo o stanju pažljivosti, skloni smo da skloni smo kao da to povezujemo sa biti uzbuđen ili uplašen.

U meditaciji, pokušavamo da otkrijemo onu dimenziju svoga bića koja je u isto vreme potpuno opuštena i potpuno budna. Možda smatrate da se niste rodili sa takvom sposobnošću, ali temeljna priroda našeg uma poseduje upravo tu kombinaciju kvaliteta. Pravu prirodu našeg uma karakterišu i potpuna budnost i potpuni mir.

Ajahn Amaro: Finding the Missing Peace

[Bisernica]

Ima ljudi koji od svog bogatstva nemaju ništa osim straha da će ga izgubiti.


Deni Didro

[ukupno]

631. Kao što se od hrpe cvetova mnogo venaca isplesti može,
tako i od mnogo dobrih dela život načiniti, kad se jednom rodimo.

Buda
Dhammapada, strofa 53

[ukupno]

632. Domaćinski život

Domaćinski život (gharāvāsa) odnosi se na život u kući sa suprugom i decom, kao i na rad da bi se oni prehranili. Na mnogim mestima u Tipitaki često je istican oštar kontrast između života domaćina i života monaha i monahinja. Prvi se opisuje kao "prašnjav i ograničavajući" (raja patha), dok se za drugi kaže da je "slobodan kao povetarac" (abbhokāsa, D.I,63). Međutim, ovo može biti suviše jednostavna generalizacija. U Budino vreme monasi i monahinje jesu imali veliku slobodu, ali je njihov život bio i težak i neizvestan. Najveći problem bilo je nepostojanje stalnog mesta boravka, tako da su morali da podnose "hladnoću i toplotu, glad i žeđ, ubode buda i komaraca, vetar, sunce i gmizavce" (M.I,10). A mnogi incidenti zabeleženi u Vinayi pokazuju nam da čak ni manastiri nisu bili pošteđeni međusobnih tenzija, ljubomore i svađa, ponekad sasvim ozbiljnih (M.I,321). Nasuprot tome, domaćin je možda imao "kuću na dve vode, dobro omalterisanu i iznutra i spolja, sa sigurnim vratima i prozorima, a u njoj ležaj pokriven vunenim prekrivačem, belim čaršavom, vezenim ćilimima, skupom jelenskom kožom, iznad njega zastor, a na svakom kraju grimizni jastuci, kraj njega upaljena lampa i dve žene koje se o njemu staraju sa svim svojim šarmom" (A.I,137). Uprkos ovakvo prijatnoj kućnoj atmosferi, život prosečne osobe takođe je imao svoje nedostatke. Društvena struktura stare Indije podrazumevala je da je muškarac u kući uvek bio potčinjen svojim roditeljima, a u društvu strogim zahtevima sistema kasti. Situacija je bila još gora za žene. One su morale biti apsolutno podređene svojoj svekrvi i mužu, a pošto nije bilo kontrole rađanja ili su sredstva bila nepouzdana, morale su da izdrže mnogobrojne trudnoće. Mnogobrojna porodica pružala je veliku emocionalnu potporu, ali je isto tako mogla biti i izvor mnoštva ličnih konflikata, a očuvanje privatnosti učiniti jako teškim. I pored svih ovih i drugih poteškoća, Buda je svojim nezaređenim sledbenicima savetovao da praktikuju meditaciju "dok obavljaju svoje redovne poslove, dok borave u svojim domovima prepunim dece" (A.V,333) i neki od njih uspeli su da dostignu prosvetljenje, dok su hiljade drugih uspeli da se popnu do nekog od stupnjeva koji prethode prosvetljenju (M.I,491-92).

Dakle, domaćinski život u V veku pre n.e. verovatno je bio daleko manje podsticajan za duhovno traganje od monaškog života. Ali društvo i porodični život su se od tada promenili do neprepoznavanja. Danas, barem na Zapadu, domaćinski život (bilo u zajednici ili samostalno) verovatno nudi više slobode, privatnosti, slobodnog vremena i prilika za učenje i praktikovanje nego što je to bio slučaja ikada ranije u istoriji. Pošto je to tako, tvrdnja da domaćini ne mogu Dhammu do kraja praktikovati više ne stoji.

I ako se domaćinski život promenio u poređenju sa Budinim vremenom, onda se monaški život promenio još i više. Danas se dobar deo aktivnosti monaha okreće oko njegovih pastoralnih dužnosti: ceremonije blagosiljanja, pripremanje i držanje propovedi, učestvovanje u sahranama, neformalno savetovanje laika, učenje za monaške ispite, učestvovanje u različitim svetkovinama i slično. Prosečan starešina manastira provede dobar deo svog vremena pokušavajući da pronađe novac za održavanje i rekonstrukciju manastira, kao i za plaćanje tekućih računa.

Za neke ljude najveća prepreka u duhovnom razvoju nije nu tome da ne mogu da postanu monasi ili monahinje, već uverenje koje su formirali da nije moguće da se duhovno razvijaju sve dok to ne postanu. Takav stav ih sprečava da makar pokušaju da ozbiljnije praktikuju Dhammu. A zapravo domaćinski život nudi čitavo obilje duhovnih prilika, baš kao i manastirski. "Ali šta je sa seksom?" "Šta sa problemima u odgajanju dece?" pitaće se neki. Seksualna želja jeste prepreka u duhovnom životu, ali ta želja nužno ne nestaja kad neko na sebe stavi žuti ogrtač. Iako se zavetuju na celibat i posvećeni su meditaciji, neki monasi se bore sa seksualnom željom čitav svoj život. Slično tome, seks je važan za većinu domaćina u ranom periodu njihovog braka, a onda kod nekih on gubi vremenom na značaju. I naravno, neki ljudi koji nisu u braku, kao i neki koji jesu, žive životom celibata iako nisu doneli nikakvu formalnu odluku da to budu.

Tačno je da odgoj dece donosi mnogo izazova i zahteva mnogo vremena. Ali je takođe tačno da život sa decom, kao i život sa partnerom, nudi prilike za razvoj nekih od najvažnijih duhovnih kvaliteta. Ako smo roditelj i supružnik, to često zahteva da odustanemo od svojih želja ili ih ostavimo na neko vreme po strani za dobrobit drugih i upravo to nam može pomoći da usavršimo svoju istrajnost ili nevezivanje. Za sve to su nam potrebni strpljenje, velikodušnost, opraštanje i samopožrtvovanje. Deca i partneri nas takođe mogu obodriti svojom ljubavlju, prijateljstvom, nežnošću i emocionalnom podrškom, kvalitetima koji su ključni za emocionalno zdravlje, a ponekad nedostaju u manastirima.

Na kraju, ako treba praviti nekakvu razliku među ljudima, onda bi je trebalo praviti ne na osnovu boje njihove odeće, već kvaliteta njihovog uma. Buda je rekao: "Iako raskošno obučen, ako je smiren, obuzdan, u vrlini istrajan, pred svakim bićem odložio štap, taj je braman, asketa i monah." (Dhp.142). Rohitassa je jednom rekao Budi da je pokušao da stigne na kraj sveta, tj do nirvāne, hodajući, ali da nije uspeo. Buda mu odgovori da je to zato što kraj sveta nije moguće naći idući bilo kuda, već pogledavši u same sebe (S.I,62). A "pogledati" možete bilo da živite u kući ili u manastiru, bilo da nosite farmerke ili žuti ogrtač.

Šravasti Dhammika: Buddhism from A to Z

[Bisernica]

Sve budućnosti imaju jednu veliku vrlinu: nikad ne izgledaju onako kako ih zamišljaš.

Milorad Pavić

[ukupno]

PUN MESEC - 30. oktobar 2012.

Koga ne razdiru žudnje,
koga ne muči zbunjenost,
ko se izdigao iznad i dobra i zla,
u tome straha više nema.

Dhammapada, strofa 39

Ideja neustrašivosti je veoma privlačna. Međutim, umesto da je vidimo kao daleki ideal koji je tamo negde, možemo li da ga prihvatimo kao najprirodnije unutrašnje stanje? Iz takve perspektive, stanja straha kroz koja redovno prolazimo mogu se smatrati neprirodnim; ona nisu to ko i šta mi jesmo. Naravno da je odsustvo svesnosti ono što omogućuje pohlepi i ogorčenju da zatruju naša srca, podstičući onda i strah. Ako odmah potom još više razbuktimo tu vatru mislima kao što je: "Ne bi trebalo da bude ovako", to nimalo ne pomaže. Ono što pomaže jeste da uložimo pravu vrstu napora u razvijanje svesnosti i imamo poverenje u Budino probuđenje.

S ljubavlju
monah Munindo

[Bisernica]

Rane duha zaceljuju, a da njihovi ožiljci ne ostaju.


G.W.F.Hegel

[ukupno]

MLAD MESEC - utorak, 13. novembar 2012.

Ko upravo na ovom mestu
upozna i kraj sopstvenoj patnji,
odloži tovar i bez ikakvih je veza,
njega ja bramanom zovem.

Dhammapada, strofa 402


Sreća je imati pouzdane prijatelje, biti zdrav i imati dobro obrazovanje. Svakako da jeste sreća naići da duhovno učenje koje nam pokazuje put preko močvare iluzija. I bila bi velika sreća ukoliko bismo mogli da se potpuno otvorimo za to učenje i doživimo da svi tovari sa nas spadnu. U međuvremenu, ne moramo misliti da ako imamo sve te nazovi tovare, da nešto nije u redu. Može nam se učiniti da oni ometaju naše napredovanje putem. Međutim, oni nam mogu biti i od pomoći. U stvari, oni su prirodna posledica nepažljivosti i manifestuju se u svakom trenutku kada se vežemo za telo/um. Buda je živeo sa neograničenom svesnošću, slobodan od svakog vezivanja. Kada se otvorimo za njegovo učenje, to znači da ne okrećemo glavu od tih naizgled prepreka; ispitujemo ih, sa zanimanjem, sa istrajnošću, sve dok ih ne prepoznamo kakve zaista jesu, kao jedan puki privid.

S ljubavlju,
monah Munindo

[Bisernica]

Ludilo je neprestano ponavljanje jedne te iste stvari
uz očekivanje drugačijih rezultata.


Albert Einstein.

[ukupno]

634. Pažljivo slušanje

Onaj ko Učenje retko sluša,
telom raste k'o dobro hranjen vo,
mesa na njemu sve više i više,
ali ne i mudrosti.

Buda
Dhammapada, strofa 152

[ukupno]

635. Ispravan govor

Pitanje: Na osnovu čega da odlučimo da li nešto treba da kažemo ili ne?

Odgovor: Buda je u suštini preporučio tri kriterijuma na osnovu kojih donosimo takvu odluku.
1. Je li nešto istinito ili neistinito
2. Je li prijatno da to naš sagovornik čuje ili neprijatno.
3. Je li korisno ili beskorisno.

Buda bi nekome nešto rekao isključivo ako je to istinito i korisno. Je li to, pak, prijatno ili neprijatno nije bio ključni kriterijum, ali bi on njime rukovođen nastojao da odabere pogodan trenutak kada će to saopštiti. Dakle, ako nešto jeste istinito i prijatno, ali nije i korisno, on to ne bi rekao. Ili, ako je istinito i neprijatno čuti, sačekao bi pravi trenutak da to kaže.

Trebalo bi sad da uzmete u obzir ove principe i malo o njima razmislite. I onda se postavlja pitanje, kako odlučujete koji je pravi trenutak? Za to zaista ne postoji nekakva egzaktna formula. U budizmu govorimo o nečemo što se zove intuitivna mudrost i kvalitet osluškivanja. A možete primeniti i ove reči brata Dejvida Stendala-Rasta: "Kada u nama zatreperi pitanje, izroniće i odgovor." Dakle, postoji duboko osluškivanje trenutka. Ne pokušavate da kroz logiku odgovorite na to pitanje o pravom trenutku, već zaista osluškujete svoje srce, konsultujete sopstvenu intuiciju, svoj doživljaj ovog trenutka i puštate da vas to vodi.

Ajahn Amaro: Finding the Missing Peace

[ukupno]

Sloboda

Ljudska bića žude za slobodom. Svi mi pokušavamo da pronađemo mesto, poziciju, način života ili odnosa sa nekim u okviru kojeg ćemo moći da budemo slobodna osoba. Ali meditacija nam pomaže da otkrijemo kako "ja" ne može nikada biti slobodno. Osoba nikada ne može biti slobodna, zato što osoba, zato što ego, predstavlja tamnicu.

Važno je zapamtiti da taj ego nije naš neprijatelj, nekakvo zlo čudovište kojeg se treba otarasiti. On je jedna vrlo zgodna socijalna alatka. Potreban nam je individualni identitet kako bismo funkcionisali u društvu. Na primer, ako ga ne bismo imali i policija nas zaustavi na putu ili želimo da unovčimo ček u banci i hoće da nas identifikuju, kako bismo reagovali? Identiteti su neophodni da bismo funkcionisali u ovome svetu.

No, uz meditaciju počinjemo da istražujemo taj osećaj "ja-stva", osećaj "mene-stva" i "moje-stva". I počinjemo da uviđamo da on jeste nešto kratkotrajno; da se pojavljuje i zatim nestaje, kao i sve drugo u prirodi. Kako napredujemo u meditaciji, počinjemo i da uočavamo sve više slojeva onoga što mislimo da smo mi -- sećanja, misli, raspoloženja, osećaji, ideje koje čine ono što vidmo kao sopstvo. I tada uviđamo da ta sećanja, misli, raspoloženja, osećaji i ideje nisu to ko i šta mi jesmo.

Zatim počinjemo da posmatramo i to što doživljava taj osećaj ja, mene i moje, počinjemo da razmišljamo o tome i da radimo sa time. Istražujući šta je to što zna, jedan kvalitet oslobađanja i olakšanja javlja se sa saznanjem da ta sećanja, misli, raspoloženja, osećaji i ideje nisu to ko i šta jesmo. Već da je reč tek o prolaznim obrascima našeg iskustva.

Ajahn Amaro: Finding the Missing Peace

[ukupno]

637. Paradoks i konfuzija

Ako u Japanu posetite neki budistički hram, verovatno ćete naići na dva ogromna, zastrašujuća kipa, nalik demonima, kako stoje sa obe strane kapije. Oni se nazivaju čuvarima Istine i njihova imena su Paradoks i Konfuzija. Dok se nisam sa njima sreo, nikada mi nije padalo na pamet da su Istini potrebni čuvari -- ili zapravo, da je njoj potrebno čuvanje. A da mi je to i palo na pamet, pretpostavljam da bih zamišljao nekakve lepe, anđeoske čuvare.

Zašto su onda ovi kipovi toliko zastrašujući i preteći? I zašto su predstavljeni čuvari Istine, a ne Istina sama? Malo pomalo, počeo sam da shvatam implikacije svega ovoga. Ne može postojati slika istine. Istinu ne možemo zarobiti u nekakvu sliku, rečenicu ili reč. Ona ne može biti spakovana u teoriju, dijagram ili knjigu. Kakve god da imamo pojmove o Istini, oni nisu u stanju da nas do nje dovedu. Tako, pokušavajući da uhvatimo Istinu, prirodno je da se susrećemo sa paradoksom i konfuzijom.

Cela stvar ide ovako: iako Stvarnost doživljavamo neposredno, mi to ignorišemo. Umesto toga, pokušavamo da je objasnimo ili zarobimo putem ideja, modela, verovanja i priča. I upravo zato što te stvari nisu Stvarnost, naša objašnjanja se naravno nikada ne poklapaju sa stvarnim iskustvom. U raskoraku između Stvarnosti i naših objašnjenja prirodno je da se jave paradoks i konfuzija...

I tako nam Istina izmiče. A i kako bi drugačije moglo biti? A potrebno je jedino da vidimo kako Istina i Stvarnost svetlucaju iza tog začaranog kruga paradoksa. Jednostavno, ako ne bismo pokušavali da prikujemo Stvarnost, konfuzija nas više ne bi vrtela u krug. Ipak, ono što možemo da uradimo jeste da pažljivo motrimo na ono što se zaista događa oko nas -- i uočavamo da naša formulisana uverenja, pojmovi i priče nikada do kraja ne objašnjavaju ono što se odigrava. Naše oči moraju ostati otvorene dovoljno dugo kako bismo iznenada bili preplavljeni novim iskustvom -- novom svesnosšću -- koja razbija u paramparčad naše stereotipne misli i dobro poznate priče.

Sebe možemo osloboditi paradoksa i konfuzije samo kada sebe stavimo u jedan otvoren i istraživački mentalni okvir, u isto vreme pazeći da ne insistiramo na nekom pojedinačnom verovanju, bez obzira koliko ono izgledalo opravdano. Ako tragamo za Istinom, otkrićemo da ne možemo poći od bilo kakvih pretpostavki ili kocepata. Umesto toga, moramo svetu prići sa golom, ogoljenom pažnjom, videći ga bez ikakvih predubeđenja -- bez koncepata, verovanja, pretpostavki, planova i očekivanja.

Steve Hagen: Buddhism Is Not What You Think

[ukupno]

638. Reinkarnacija i preporađanje

"Poštovani Nagaseno, postoji li bilo kakvo biće koje se reinkarnira iz ovog tela u drugo telo?"

"Zaista ne, veliki kralju."

"Ako, poštovani Nagasena, ne postoji onaj ko se reinkarnira iz ovog tela u drugo telo, neće li on tada biti oslobođen svojih loših dela?"

"Da, veliki kralju, kada ne bi bilo preporađanja povezivanjem toka svesti, tada bi on bio oslobođen svojih loših dela. No, pošto postoji preporađanje povezivanjem toka svesti, tada ni on nije oslobođen svojih loših dela."

"Poštovani Nagaseno, znači li to onda da ne postoji ono što se reinkarnira, ali postoji preporađanje povezivanjem toka svesti?"

"Da, veliki kralju, to znači da ne postoji ono što se reinkarnira, ali postojipreporađanje povezivanjem toka svesti."

"Kako to, poštovani Nagaseno, ne postoji ono što se reinkarnira, ali postoji preporađanje povezivanjem toka svesti? Daj primer."

"Kada bi, veliki kralju, neki čovek jednom lampom upalio drugu, da li bi to značilo, veliki kralju, da se plamen ove druge reinkarnirao iz plamena prve?"

"Zaista ne, poštovani."

"Isto tako, veliki kralju, ne postoji ono što se reinkarnira, ali postoji preporađanje povezivanjem toka svesti."

Milindapañha
III.5.7. Buddhavaggo

[ukupno]

639. Ako nemate učitelja

Domaćini, ako kraj sebe nemate dovoljno dobrog učitelja, tada uzmite ovo pouzdano Učenje za učitelja i praktikujte ga. Jer ovo Učenje jeste pouzdano i kada ga prihvatite i primenite na pravi način, to će biti na vašu dobrobit i sreću za dugo vremena.

Buda
Apannaka sutta (MN 60)