DANAS JE.....

[Man]

Miholjdan

12.oktobar





Posle Miholjdana, prema narodnom verovanju, nastupa prava jesen, a ako se topli dani nastave taj period zove se "miholjsko leto". Prema predanju, sveti Kirjak je rođen u Korintu krajem četvrtog veka i za života je smatran stubom hrišćanstva i uzorom monaških vrlina.



Čitajući Sveto pismo, vrlo rano je počeo da se divi ustrojstvu spasenja ljudskog roda, a želja za duhovnim životom odvela ga je u Jerusalim, gde je stupio u manastir i dobio početna uputstva o monaškom životu.


Boravio je u više manastira posvećen hrišćanskoj veri i boreći se protiv jeresi.
Predanje kaže da je bio krupan i snažan čovek iako je ceo život proveo u strogom postu. Pred kraj života boravio je u monaškoj porodici Svetog Haritona, gde su monasi jeli jedanput dnevno i to po zalasku sunca.
Kirijaka su monasi poštovali kao iscelitelja i utešitelja bolesnih i nevoljnih. Poživeo je 109 godina i upokojio se 557. godine u pustinji gde je proveo starost i poslednje godine života.

[причалица]

Pokrov Presvete Bogorodice 14. oktobar



Pravoslavni hrišćani danas obeležavaju praznik Pokrova Presvete Bogorodice kao pomen na crkveni događaj kada se Bogorodica, za vreme bogosluženja, javila narodu okupljenom na molitvi.
To se desilo 14. oktobra (1. oktobra po starom kalendaru) 911. godine za vreme cara Lava Mudroga kada je u Bogorodičinoj crkvi zvanoj Vlaherne u Carigradu služeno svenoćno bdenije. Crkva je bila ispunjena pobožnim narodom i svi su bili duboko utonuli u molitvu. Pri dnu crkve nalazili su se Sveti Andrej Jurodivi i njegov učenik Epifanije.

U četvrti sat noći ugledali su Presvetu Bogorodicu iznad naroda, sa rasprostrtim omoforom na rukama kojim kao da zaklanjaše narod.

Bila je odevena u zlatokrasnu porfiru i blistala okružena apostolima, svetiteljima, mučenicima i devicama.

Sveti Andrej pokaza rukom Epifaniju i upita ga da li i on vidi "Caricu i Gospođu kako se moli za sav svet", što Epifanije začuđen potvrdi.

Zbog tog događaja uvedeno je ovo praznovanje, da podseća na taj trenutak i na stalno pokroviteljstvo Presvete Bogorodice kad god to u nevoljama od nje molitveno tražimo.

Od uvek je crkva proslavljala Presvetu Bogorodicu kao pokroviteljku i zaštitnicu roda hrišćanskoga, koja je svojim molitvama umilostivljava Boga prema grešnima.

Bezbroj puta pokazala se pomoć Presvete Bogorodice kako pojedincima tako i narodima, kako u miru tako i u ratu, kako u monaškim pustinjama tako i u mnogoljudnim gradovima.

[причалица]

Sveti Toma - Tomindan 19.oktobar



Jedan je od dvanaest velikih apostola. Kroz njegovu sumnju u vaskrsenje Gospoda Hrista, dobila se nova potvrda tog čudesnog događaja. Vaskrsli Gospod ponovo se javio učenicima da bi uverio Tomu. Gospod mu reče: "Pruži ruku tvoju i metni u rebra moja, i ne budi nevjeran nego vjeran". Toma uzviknu: "Gospod moj i Bog Moj'' (Jov. 20). Posle silaska Duha svetog, apostoli su kockom odlučivali kuda će ići na propoved i sveti Toma dobi Indiju. Iako tužan što odlazi tako daleko, ohrabren Gospodom, mnogo je naroda tamo obratio hrišćanskoj veri, ustanovio crkvu i postavio sveštenike i episkope. Između ostalih, obratio je i dve sestre, žene dvojice kneževa Tertijanu i Migdoniju. Obe sestre, posle mnogo nevolja, oslobođene braka poživele su bogougodno i u podvigu do smrti. Knez Muzdije, Tertijanin muž, kome je apostol krstio ženu i sina Azana, osudio je svetitelja na smrt. Tako je sveti Toma okončao svoj zemni život. Pre smrti i on je, kao i drugi apostoli, bio čudesno prenet u Jerusalim na pogreb Presvete Bogorodice. Pošto je stigao kasno zamolio je da otvore grob Prečiste, ali njeno telo ne beše tamo. Gospod je već uzeo svoju majku u naselje nebesko. Tako sveti Toma svojim nepoverenjem utvrdi veru u vaskrsenje Gospoda, a svojom docnjom otkri čudesno proslavljanje Matere Božje.

Tomindan mnoge porodice u Srbiji obeležavaju kao svoju krsnu slavu.
Kao esnafsku slavu, Svetog Tomu obeležavaju drvodelje, bačvari, kolari, stolari, užari, dundjeri, bunardžije, kaldrmdžije i zidari.
U nekim krajevima se veruje da štiti od vukova.
Na Tomindan se obično nikud ne ide i postoji izreka "Sveti Toma, sedi doma".

[причалица]

Srđevdan 20. oktobar



Danas je krsna slava posvećena Sv. Srđu (Sergiju, na lat. Sergius) i Vakhu (na lat. Bachus), koji su prema legendi bili rimski dostojanstvenici na dvoru cara Maksimijana (Marko Aurelije Valerije), savladara cara Dioklecijana (286-305). Zbog pripadnosti hrišćanskoj veri i odbijanja da se poklone rimskim bogovima posečeni su u Siriji, gde je njihov kult uspostavljen i odakle se raširio po istoku. Sv. Sergije naročito je bio poštovan u gradu Resafi, gde je pogubljen, koji je jedno vreme nosio ime „Sergiopolis“ i u 6. veku bio veliko hodočasničko mesto čitavog Istoka.

Pod carem Justinijanom I (527 - 565),koji je ovim svecima podigao crkvu u Carigradu, kult Sv. Sergija i Vakha raširio se na zapad, naročito na prostoru između Drača i današnjeg Dubrovnika, gde je prema sačuvanim podacima postojalo više od 15 crkava posvećenih ovim svecima. Odatle se slavljenje Srđevdana širilo u unutrašnjost, tako da je ova slava u srednjovekovnoj Zeti bila jedna od značajnijih. O tome svedoči i crkva Sv. Sergija i Vakha na Bojani, koja je bila mesto gde su sahranjivani vladari dinastije Vojislavljević u 11. i 12. veku. Nakon obnove krajem 13. veka, od strane srpske kraljice Jelene Anžujske i njenih sinova Dragutina i Milutina, ta crkva je mogla da primi 3.000 vernika.

Prema jednoj legendi, prilikom prenosa moštiju Svetog Save iz Trnova, u Mileševu su prenete i mošti Sv. Sergija i Vakha, gde je od ranije postojao kult ovih svetitelja, o čemu svedoče i njihove freske iz najranijeg perioda freskopisa u Mileševi.
Zemljoradnici (ratari) naročito paze da na Srđevdan ne izlaze sa volovima u polja, jer na taj dan ne valja orati. Srđevdan pripada slavama za koje se priprema mrsna hrana, izuzev ako taj dan pada u sredu ili petak. Na ikonama se Sv. Sergije i Vakho predstavljaju u običnim tadašnjim odorama sa krstom i mitrom, kao znakom mučeništva..

Kao zanatlijsku slavu, Srđevdan slave obućari i opančari. Ovim svetiteljima se obraća za zaštitu protiv srdobolje. Naš narod smatra da je današnji dan granica između jeseni i zime.

[DaDole]

Kaže naš narod da se danas ne valja svađati ni sa kim,srditi,ljutiti

[Sandokan]

Danas je Sveta Petka


Srpska pravoslavna crkva praznuje dan Prepodobne mati Paraskeve, Svete Petke, zaštitnice žena, svetiteljke koja je pomagala bolesnima i siromašnima. Mošti svetiteljke počivaju u Jašiju, u Rumuniji.


Sveta Petka kao jedna od najvećih misionarki hrišćanske vere poštuje se u celom pravoslavnom svetu, a na poklonjenje njenim svetim moštima koje počivaju u Jašiju, u Rumuniji, dolaze i pripadnici drugih religija verujući u njenu isceliteljsku moć.
Srpska pravoslavna crkva i pravoslavni vernici u Srbiji obeležavaju danas praznik Svete Petke, koja je istorijska ličnost svrstana u red svetih.
Posebno joj se obraćaju žene svih vera i nacija smatrajući je svojom zaštitnicom.
Prve zapise o svetoj Petki ostavio je Grigorije Camblak, među kojima je i opis prenosa moštiju svete Petke iz Vidina u Srbiju i do Beograda (1403. godine). Mošti su prenete u Srbiju zaslugom monahinje Jefimije i kneginje Milice koje su dozvolu izmolile od sultana Bajazita.
Veruje se da su od vremena despota Stefana Lazarevića mošti sto godina počivale u steni pored kalemegdanske kapele i izvora Svete Petke i da su joj na poklonjenje dolazili i pravoslavci i katolici pa i muhamedanci, tadašnji okupatori Srbije.
U eparhijama SPC, oko 250 crkava posvećeno je svetoj Petki, a u Beogradu je najposećenija kapela na Kalemegdanu. Kalemegdanska kapela Svete Petke sagrađena je na izvoru vode za koju se veruje da isceljuje očne bolesti i u njoj se čuva mali prst svetiteljke.
Prema narodnom predanju, kapela na Kalemegdanu i crkva Ružica podignute su još u 15. veku za vreme despota Stefana Lazarevića, ali su i porušene u vreme turske vladavine.
Današnja kapela i crkva, mesto hodočašća gde se svake godine na Petkovicu okupljaju mnogobrojni vernici, izgrađena je 1937. godine po projektu arhitekte Momira Korunovića.
U novosagrađenoj krstionici uz kapelu Svete Petke obavljaju se krštenja vernika uz poštovanje izvornog hrišćanskog rituala – pogružavanjem.
Sveta Petka je živela krajem 10. i početkom 11. veka pre podele hrišćanstva. Rođena je u Epivatu, kod Kalitrakije u Maloj Aziji, a prema zapisima srpskog vladike Nikolaja Velimirovića, poreklom je Srpkinja.
Njene mošti čuvane su u Epivatu, a potom u Carigradu, Trnovu i ponovo u Carigradu.

Srećna slava!

[eremita]

U eparhijama SPC, oko 250 crkava posvećeno je svetoj Petki, a u Beogradu je najposećenija kapela na Kalemegdanu. Kalemegdanska kapela Svete Petke sagrađena je na izvoru vode za koju se veruje da isceljuje očne bolesti i u njoj se čuva mali prst svetiteljke.

Треба рећи да је у питању АГИАЗМА тј.АГИАСМА - (грчки агиасмос храм). Заједничко име многих светих ствари и места, укључујући и свете воде. Агиазма велика вода, освећена на вече или на празник Богојављење.

Данашња светитељка зове се Св.Петка Параскева - занимљиво је објаснити да реч ПАРАСКЕВА на грчком језику значи у ствари ПЕТКА тј. дан пре суботе, тј.ПЕТАК

цитат:

– Petkom vršimo specijalne akatiste i molebane svetoj Petki i iznosimo i pre i popodne mošti koje su tu narodu na poklonjenje i celivanje – kaže otac Radomir.



Kapela posvećena svetici izgrađena je na izvoru za koji se veruje da je lekovit i čudotvoran.


– Čak su i muhamedanci ili bivši hrišćani koji su islamizirani, u vreme turskih osvajanja, dolazili i uzimali vodu za molitvu svetoj Petki. Ja sam više puta dobijao pisma iz Engleske, na primer, ili Amerike, u kojima mi traže da im pošaljem vodu svete Petke. Onda me na pošti nauče da to šaljem kao lek, sipam u našu, posebnu bocu i oni to dobiju. Izvor nije tako dubok pa ga je urbanizacija zagadila spolja. Nabavili smo jedno postrojenje koje tu vodu sa izvora prečišćava i ona je hemijski i bakteriološki potpuno ispravna. Moglo bi se više uraditi da se predupredi zagađivanje izvora, može se to tehnički izvesti, ali bi nam trebala pomoć grada ili opštine, na primer – ističe otac Radomir.


Kako objašnjava, izvor teče iz pravca Terazija i izvire tačno iznad kapele, ali je zaključan da ljudi ne bi silazili dole i zagađivali ga. Otvara se jednom mesečno kada se vrši osvećenje vode. Osim perioda od 1915. do 1918. godine kada je izvor presahnuo, voda neprekidno izvire, a neprekidno traju i čuda svete Petke čiji su svedoci danas sveštenici koji ovde vrše službu.


– Mi imamo primera ozdravljenja i isceljenja od raznih bolesti, slučajeva da žene dobiju decu, a nisu mogle da je dobiju petnaestak godina. Nekada dovedu čoveka besomučnog ili bolesnog, četvorica ga drže. Uvedu ga u kapelu, mi čitamo molitve i odjednom vidite kako se on otkravljuje, postaje priseban i miran kao jagnje. Možemo to da gledamo ovako ili onako, ali to su činjenice koje su tu. Ipak je vera čudo. Sveci su čudo – kaže otac Radomir.

[Sandokan]

Danas je Sveti Luka


Srpska pravoslavna crkva danas obeležava dva praznika posvećena, svetom apostolu i jevanđelisti Luki i svetom Petru Cetnjskom koji su iako predstavnici dve različite epohe svojim delima zadužili pravoslavlje.

Sveti Luka


Sveti Petar Cetinjski

U osnove hrišćanske propovedi spadaju "Jevanđelje po Luki" i "Dela Svetih apostola".
Sveti Luka je jedan od prvih propovednika hrišćanstva, savremenik Isusa Hrista i jedan od pisaca Četvorojevanđelja.
Prema bogoslužbenom kalendaru SPC, ovaj dan nije obeležen kao zavetni, već je kao "crno slovo" svrstan u praznike od značaja za suštinu crkve.
Praznik je u narodu poznat kao Lučindan i česta je slava srpskih pravoslavnih porodica. Vernici ga slave i kao iscelitelja i zaštitnika pojedinih zanata.
Kao svog zaštitnika slave ga i obrazovne ustanove, među kojima je i Akademija Srpske pravoslavne crkve za umetnost i konzervaciju.
Smatra se da je Sveti Luka lično poznavao Bogorodicu i da su tri ikone sa njenim likom koje je svetitelj naslikao najbliže njenom pravom izgledu.
Poznata je "ikona u ikoni" koja predstavlja Svetog Luku i u perspektivi ikonu Bogorodice koju svetitelj oslikava.
Slikarsko delo ovog svetitelja (rodom iz Antiohije) su i ikone Svetih apostola Petra i Pavla, a crkva ga smatra osnivačem hrišćanskog ikonopisa.
Sveti Luka je život okončao u 84. godini kada ga, kako je zapisao vladika Nikolaj Velimirović, "zlobni idolopoklonici udariše na muke, Hrista radi, i obesiše o maslinu u gradu Tivi".
Uspomenu na nedavno kanonizovanog Svetog Petra Cetinjskog, SPC slavi kao zavetni praznik i "crveno slovo" u kalendaru.
Prema zapisu vladike Nikolaja, ovaj svetitelj SPC je "ceo svoj život viteški posvetio svome narodu", boreći se da izmiri zavađena plemena i odbrani zemlju od spoljnih neprijatelja.
Oba posla uspešno je obavio, a srpska crkva i narod posebno slave njegovu pobedu nad Napoleonovom vojskom u Boki i Dalmaciji.
Godine 1784. postao je mitropolit i gospodar Crne Gore, ali je život nastavio u monaškoj keliji gde se i upokojio 1830. godine.
Njegove čudotvorne mošti počivaju u Cetinjskom manastiru.

[причалица]

Sveti Dimitrije Solunski Mirotočivi - 8. novembar



(grč. Άγιος Δημήτριος της Θεσσαλονίκης) je bio hrišćanski mučenik za koga se veruje da je živeo u Solunu početkom IV veka. Tokom srednjeg veka, Sveti Dimitrije je poštovan kao jedan od najvažnijih pravoslavnih vojnih svetaca.

Kult svetog ratnika Dimitrija je rasprostranjen i kod Srba zahvaljujući velikoj duhovnoj bliskosti sa grčkim narodom, gde je ovaj svetitelj veoma slavljen još od vremena turske najezde. Dimitrije je, po očevoj smrti nasledio vojvodsko zvanje, a kako je vaspitavan u hrišćanskom duhu, on je propovedao hrišćanstvo, umesto da ga, po zapovesti i nalogu cara Maksimijana, istrebi. Saznavši da je namesnik Dimitrije hrišćanin i da je mnoge, ne odvratio nego preobrazio u hrišćanstvo, po naređenju cara Maksimijana biva izboden kopljem usred molitve, a telo mu bi bačeno, te ga hrišćani tajno uzeše i sahraniše. Na mestu gde je sahranjen, velomža iz Ilirije, po imenu Leontije, koji se izlečio od teške bolesti na grobu ovoga svetitelja i mučenika, u znak zahvalnosti je podigao crkvu. Kopajući temelje crkve, pronađoene su mošti svetoga velikomučenika Dimitrija.

Sv. Dimitrije se smatra zaštitnikom Soluna, jer je spasao grad od neprijateljske vojske, isceljiteljom bolesnika i nevoljnika. Rusi ga takođe slave i smatraju ga za pokrivitelja i zaštitnika Sibira. I svi pravoslavni hrišćani i verni slave ovog velikomučenika verujući njegove isceljiteljske moći koje su mnogima pomogle.

U Srbiji se Sveti Dimitrije praznuje kao Mitrovdan, a u mnogim krajevima je ovo i dan održavanja zavetina - preslava. Gradovi u Srbiji Kosovska Mitrovica i Sremska Mitrovica dobili su ime po Svetom Dimitriju Solunskom Mirotočivom. Mnoge crkve su posvećene Svetom Dimitriju Solunskom Mirotočivom.

Po tome kakvo je vreme na Mitrovdan verovalo se da će tako biti sledeće leto. Inače Mitrovdan se svetkuje i kao bećarski praznik i ovčarski dan, jer su se na ovaj dan isplaćivali bećari - čuvari stoke.

[причалица]

Sveti Vrači Kozma i Damjan 14. novembar



Srpska pravoslavna crkva i vernici obeležavaju danas praznik svetih vrača Kozme i Damjana, koga mnogobrojne zdravstvene ustanove i lekari slave kao zaštitnika svoje profesije.

Prema predanju, svetitelji su pomagali i lečili ne tražeći za uzvrat ništa "radi dobitka i bogaćenja, već Boga radi", pa su u narodu poznati kao sveti Besrebrenici.
Uspomenu ne svete lekare proslaviće kao krsnu slavu i Klinički centar Vojvodine.
Prema kanonu SPC, svetitelji Kozma i Damjan, u narodu poznati i kao sveti Vrači, slave se dva puta godišnje - 14. jula, kada je umro Kozma, i 14. novembra na dan smrti Damjanove.

Ovi svetitelji predstavljaju se na ikonama i freskama u srednjevekovnoj odeždi, s kovčežićima u kojima su nosili lekove.
Jedna od najpoznatijih fresaka s likovima svetih Kozme i Damjana nalazi se u Pećkoj patrijaršiji, iznad sarkofaga arhiepiskopa Danila Drugog

"Sveti Kozma i Damjan, braća po telu, rodom iz Azije, sijali su dobrim delima, pa dobiše od Boga dar isceljenja i darovaše zdravlje i dušama i telima lečeći svaku slabost i svaku nemoć", zapisao je vladika Nikolaj Velimirović.
Zapisano je, takođe, da je Kozma "ljuto zamerio Damjanu kada je od Paladije, žene koju su izlečili od teške bolesti, uzeo tri jajeta".

[причалица]

Prenos moštiju Sv. Georgija - Đurđic 16. novembar



Praznik prenosa moštiju svetog Georgija, u narodu poznat kao Đurđic, biće obeležen danas u hramovima Srpske pravoslavne crkve i kao krsna slava mnogih porodica. Đurđic je jedna od najčešćih slava, a crkva ga pominje kao borca za hrišćastvo i velikomučenika.

Sveti Georgije koji je, kao Hristov vojnik odbio poslušnost caru Dioklecijanu, velikom progonitelju hrišćana, izjavivši da se ne plaši da umre za svoju veru, pogubljen je 303. godine. Propovedao je novozavetnu veru i, prema predanju, čak je i carevu ženu Aleksandru uspeo da preobrati u hrišćanstvo. Oboje su osuđeni na smrt odsecanjem glave, a predanje kaže da je carica je preminula pre izvršenja carske naredbe.

Na pravoslavnim ikonama i srednjovekovnim freskama sveti Đorđe je predstavljen kako na konju, u vojvodskom odelu sa krstastim mačem ubija aždaju koja je simbol paganske vere, dok se na ikonama za praznik Đurđic predstavlja kao pešak u stojećem stavu sa kopljem ili mačem u ruci. U pravoslavnim manastirima sveti Đorđe je prvi u redu svetih ratnika sa štitom i krstastim mačem.

Sveti Georgije je veoma poštovan u našem narodu i slavi se dva puta godišnje - kao praznik prenosa moštiju svetitelja (Đurđic) i 6. maja (23. aprila po kalendaru SPC) kada se obeležava dan njegove smrti (Đurđevdan). U bogoslužbenom kalendaru samo je Đurđevdan obeležen crvenim slovom, dok Đurđic ne spada u zapovedne praznike iako je od velikog značaja za pravoslavnu crkvu.

Na liturgijama u hramovima pominju se stradanja svetog Đorđa, čije su mošti po želji samog svetitelja prenesene iz Nikomidije u Lidu palestinsku, u hram njemu posvećen. U vreme cara Konstantina hrišćani su sazidali hram svetom Đorđu u Lidi Palestinskoj, a prilikom osvećenja hrama, prenete se u i njemu sahranjene mošti sveca.

[причалица]

Sabor svetog Arhangela Mihaila 21. novembar



Danas je praznik Sabor svetog arhangela Mihaila - Aranđelovdan. Sv. Arhanđel Mihailo, poznat kao Aranđelovdan, jedna je od najčešćih srpskih krsnih slava, zaštitnik srpske kraljevske loze Nemanjića. Ovaj starešina anđela (vesnika) Božijih najčešće je predstavljan s terazijama, jer se veruje da on deli duše na pravedne i grešne. Od davnina su ljudi praznovali anđele Božije, ali se to često izmetalo u njihovo obožavanje. Jeretici su ih ponekad tumačili kao bogove ili ih smatrali stvoriteljima čitavog vidljivog sveta. Na četiri-pet godina pre Prvog vaseljenskog sabora, održan je Laodikijski pomesni sabor i tada je 35. pravilom ustanovljeno ispravno poštovanje anđela. U vreme rimskog pape Silvestera i aleksandrijskog patrijarha Aleksandra, ustanovljen je ovaj praznik arhistratiga Mihaila i pročih sila nebesnih u novembru.

Zašto baš u novembru? Novembar je zapravo deveti mesec od meseca marta koji se smatra trenutkom stvaranja sveta. A deveti mesec posle marta uzet je zbog devet anđeoskih činova koji su najpre stvoreni. Sveti Dionisije Areopagit, učenik apostola Pavla, opisao je ovih devet činova u knjizi "O nebesnoj Jerarhiji". U toj strogoj anđelskoj hijerarhiji, vojvoda anđelske vojske je arhistratih Mihail, jer je svojim delovanjem spasao mnoge anđele otpale od Boga, koje je Lucifer povukao sobom u propast. Među anđelima vlada savršena jednodušnost i stroga hijerarhija u poslušnosti nižih činova višim, a svih ukupno svetoj Božijoj volji.

U istočnoj Srbiji veruje se da je arhanđel Mihailo najodaniji Bogu.
Arhanđeo Mihailo je, prema verovanju sedi na Mesecu i gleda šta ljudi rade, a povremeno i silazi među ljude. Zbog ovog verovanja, neki slavari za taj dan ne kuvaju žito, a prema predanjima arhanđel Mihailo slavaru sve vreme slave stoji na desnom ramenu.
Veruje se da arhanđel Mihailo obilazi bolesnike. Ako ako im stane više glave - bolesnik će ozdraviti, a stane li bolesnom kod nogu - dani su mu odbrojani, ali i da vucima zatvara celjusti i ostavlja tajne znake kojima zveri ne smeju da priđu, pa tako štiti čobanska stada.

[причалица]

Sveti Nektarije Eginski 22. novembar



Samo retki kod nas znaju da je u pitanju svetitelj novijih vremena (umro je 1920. godine i za crkvu je novoprojavljeni), a pripisuje mu se više od 2000 čuda. Ta čuda je Grčka crkva sabrala u knjige, sa imenima i prezimenima ljudi kojima je svetac pomogao. Ona su se počela javljati odmah po njegovoj smrti, iako se svetost ovog starca pročula još za života. U nedavno prevedenoj knjizi kod nas "Zemaljski anđeo - nebeski čovek", u kojoj su sabrani životopis, žitija i sećanja na svetog Nektarija Eginskog uključujući čudotvorna isceljenja, kaže se da je ”tvorio dela koja prevazizilaze moć poimanja, isceljujući najteže bolesnike". Za života "prezren i odbačen od zvanične crkve,dostigao je blaženstvo krotkih i ništih duhom".

Zvanični podaci kažu da je sveti Nektarije (svetovno ime Anastasije) rođen 1846. godine u mestu Silivrija u istočnoj Trakiji, kao peto dete siromašnih roditelja Dimosa i Vasilike Kefalas, koji su mu odmalena duboko usadili hrišćansku veru. Još kao mali, sa 14 godina, krenuo je za poslom u Konstantinopolj, i mnoge je godine proveo u sirotinji, gladan. U crkvenoj karijeri dostigao je čin mitropolita pentapoljskog, sa službom u Aleksandrijskoj patrijaršiji, odakle je proteran zbog loših odnosa i ljudskih spletki.
Ni na Egini, na koju je došao posle silnih potucanja sa željom da obnovi manastir u ruševinama, nije našao mir. Dozvola za to nije stizala čak ni kad je okupio brojno sestrinstvo,a on sam je u obližnjoj kući osnovao školu za nepismene i šio papuče za monahinje.

Najviše se danas svetom Nektariju mole oboleli od raka, i razne su zdravstvene ustanove, uključujući Onkološki i radiološki institut Srbije, uzele baš ovog grčkog sveca za zaštitnika. Na spisku bolesti čije je isceljenje po pravoslavnom verovanju pomogao su paraliza, nervna oboljenja, oboljenja bubrega, očiju, Parkinsonova bolest...
Takođe su zabeležena njegova čuda u raznim nesrećama kao što su brodolomi, survavanje autobusa u provaliju, napadi ajkula, ujedi zmija. Vernici govore da im je davao upute i u snu šta da urade da bi ozdravili.

Njegovo prvo čudo, inače, dogodilo se u atinskoj bolnici, u koju je smešten zbog problema sa prostatom, neposredno po njegovom upokojenju. Umro je ne sačekavši da bude operisan, a kad se jedna od monahinja primakla krevetu, osetila je kako se iz tela širi blag miomiris. Dok su ga monahinje s osobljem presvlačile, bacivši njegovu potkošulju na susedni krevet, na kojem je ležao dugo paralizovani čovek, ovaj bolesnik je neočekivano ustao i nesigurno počeo da hoda. Lekari su se okupili da vide čudo, a sama potkošulja preneta je u manastir gde je i druge isceljivala.
Na licu svetitelja u trenutku smrti, zapisali su vernici i njegovi sledbenici, pojavile su se mirisne kapljice, a on sam "bio je lak kao pero" dok su kovčeg nosili iz pristaništa do mesta Ksantos. Bojeći se nereda, policija je narod delila u grupe koje će do manastira da ga nose. I kad su nekoliko meseci kasnije monahinje odlučile da otvore grob, njegovo telo nađeno je potpuno očuvano, čak su i cvetovi limuna stavljeni u kovčeg za poslednji ispraćaj još bili sveži.
Kovčeg je otkopavan tri puta, i svaki put je telo svetog Nektarija nađeno netruležno. Jednom su ga monahinje ostavile 48 časova u otvorenom sanduku, u gostinskoj sobi, ali promena na telu nije bilo - rastočilo se tek posle dvadeset godina. U narodu se, međutim, odmah po Nektarijevoj smrti proneo glas o njegovoj svetosti. Danas su čestice njegovih moštiju rasute svud po svetu, i crkva koja ih ima, smatra to za veliku blagodat. Ima ih i Srpska pravoslavna crkva, a nalaze se u manastiru Rakovica.

- Delić moštiju dobio je na dar prilikom jedne posete Grčkoj pravoslavnoj crkvi pokojni patrijarh German, a darovao ih je rakovičkom manastiru da se vernici tu mole i okupljaju - rekla nam je mati Evgenija, igumanija ovog manastira. - Po pravilu ih iznosimo svakog 22. novembra, na dan svetog Nektarija, kad se čita akatist svetitelju i kad se oko njegovih moštiju skupljaju teški bolesnici. Ponekad ih iznesemo i mimo toga. To obično bude na molbu grupe vernika koji u boluju od raka i u potrazi za duhovnim lekom, dođu kod nas. Tu se pred moštima čitaju molitve i celiva ikona.

O jednom od čuda sv. Nektarija svedoči mitropolit Nea Smirne Agatangel: "Za vreme svog boravka i lečenja u Americi, upoznao sam pacijente koji su silno verovali u Boga i izlečili se. Jedna gospođa iz Atine, to nikada neću zaboraviti, lečila se u istoj bolnici. U jednom trenutku sam je ugledao kako drži u ruci ikonu svetog Nektarija, govoreći: "Znam da imam rak, ali svetitelj neće dopustiti da umrem, jer imam decu"... Vidite li koliko je duboka njena vera? Kada sam otišao na Eginu i služio tamo svetu liturgiju, ispunjavajući na taj način svoj zavet, razaznao sam među sabranim narodom i nju. Došla je da se zahvali svetitelju za veliko čudo koje joj je učinio. Vera donosi spasenje. Bog postaje milostiv kada je vidi - makar i sasvim malu - u nama".

[причалица]

Sveti Stefan Dečanski - Mratindan 24. novembar



Sveti kralj Stefan Dečanski je jedan od najpoznatijih svetaca Srpske pravoslavne crkve (SPC). Kroz njegove svete mošti Bog je učinio mnoga čuda. Danas, kada srpski narod pati kroz još jedno uzburkano poglavlje svoje istorije, bilo bi dobro da se setimo primerne ličnosti svog mučenickog kralja Stefana Uroša III (Dečanskog).
On je rodjen kao najstariji sin svetog kralja Milutina (Stefan Uroš II) i njegove žene Elizabete, mađarske princeze. Živeći na dvoru sa svojim roditeljima, mladi naslednik je bio dobro obrazovan, vežbajući pamet proučavanjem jezika i pisanija svoga naroda, i jačajući srce proučavanjem Svetog Pisma i učenja pravoslavne crkve.

Važnost njegovog dobrog vaspitanja dokazala se kada je kralj Milutin bio primoran da ga pošalje kao taoca tatarskom vođi Nođiju. Uprkos potencijalnim opasnostima, Stefan je poslušao oca i nije se protivio njegovoj volji, poveravajući svoj život u ruke Gospoda. I njegove nade nisu bile uzaludne. Ubrzo se sprijateljio sa jednim tatarskim plemićem koji mu je uspešno asistirao u njegovom bezbednom povratku u Srbiju.

Kada je Stefan odrastao, njegovi roditelji ugovorili su ženidbu sa ćerkom bugarskog kralja Smilaca, i mladom paru bila je poklonjena Zeta, gde je bilo planirano da žive do doba kada bi Stefan trebao naslediti svog oca na tronu. U međuvremenu, kralj Milutin se ponovo oženio, i njegova druga žena, Simonida je skovala zaveru kako bi njihov sin Konstantin nasledio tron. Ubedila je Milutina da je Stefan želeo da preuzme tron pre njegove smrti, i zavedeni Milutin naredio je da se njegov sin zarobi i oslepi da bi se osiguralo da nikad više ne misli o izdajstvu, i naposletku da bude poslat u zatvor u Konstantinopolju (Carigrad).
Princ je bio zarobljen zajedno sa svojom decom, Dušanom i Dušicom i kada su prolazili preko Ovčepolja, stražari su ga oslepeli užarenim žaračem. Te noći Stefanu se u snu ukazao Sveti Nikola recima: "Ne plaši se, tvoje oči su u mojim rukama". Utešen ovom vizijom , slepi Stefan je pristigao u Konstantinopolj. Car Andronikus sažalio se na mladog izgnanika i primio ga je sa svim počastima. Uskoro se smestio u manastir Pantokrator, gde je zadivio monahe svojom krotkošću i svojim hrabrim prihvatanjem gorke sudbine koju mu je njegov rođeni otac namenio.

Prošlo je pet godina. Kralj Milutin je ostareo. Čuvši povoljne vesti o svome sinu, srce mu je omekšalo i pozvao je Stefana da se vrati kući, u Srbiju. Pre nego je napustio Konstantinopolj, Stefan je ponovo usnio Svetog Nikolu koji je držao par očiju u svojim rukama. Kada se probudio, vid mu se povratio!
Tri godine kasnije Stefanov otac je umro i Stefana, veoma voljenog u svom narodu, arhiepiskop Nikodim krunisao je za srpskog kralja u Peći. Njegov polubrat, Konstantin, bio je ogorčen ovakvim razvojem događaja i pobunio je vojsku da bi zbacio Stefana sa trona. Želeći da se krvoproliće spreči, kralj Stefan uputio je pismo Konstantinu:

"Neka ti želja da dodješ sa strancima i započnes rat sa svojim narodom bude ugušena; ali sretnimo se, i bićeš drugi u mom kraljevstvu, jer ima dovoljno zemlje za nas obojicu da u miru živimo. Ja nisam Kain koji je svog brata ubio, već Jozef koji ga je voleo i njegovim rečima sada se tebi obraćam. Ne plaši se, jer sam ja od Gospoda. Ti si za mene zlo pripremio, ali Gospod mi je dobro dao, kao što i ti sada spoznade."

Konstantina, medjutim ovo pismo nije dotaklo i izdao je naredbu za napad. Već u sledećoj bitci, njegova vojska bila je poražena a on sam bio je ubijen. Sledećih deset godina, kralj Stefan vladao je u relativnom miru, i Srbija je napredovala. Njegov sin, Dušan dokazao se kao sjajan vojskovođa uspešno vodivši ratove sa Bugarima i Grcima, koji su bili ljubomorni na sada snažnu srpsku državu i pobunili se protiv nje. Zahvalan Gospodu na ovim pobedama, kralj Stefan se zajedno sa Arhiepiskopom Danielom, naslednikom Nikodima uputio da pronađe pravo mesto za svoju crkvu. Stigli su do mesta zvanog Dečani gde je 1327. kralj Stefan svojom rukom postavio kamen-temeljac crkve koja će postati jedan od najlepših i najveličanstvenijih primera srpske crkvene arhitekture. Unutrašnjost je bila ispisana predivnim ikonama, od kojih su neke naslikane u XVI veku rukom slavnog slovenskog ikonopisca, Longinosa.

Sveti Stefan bio je veoma darežljiv prema onima kojima je pomoć bila neophodna. Takođe, upamćen je i po bogatim donacijama koje je upućivao manastirima i crkvama Svete Gore, Jerusalima, Aleksandrije, i manastiru Pantokrator u Konstantinopolju. Nije zaboravio ni na dug prema čudotvorcu Nikoli: naručio je da se izradi srebrni oltar i poslao ga je zajedno sa još nekoliko ikona crkvi u Bariju, Italija, gde se nalaze Svetiteljeve mosti.

Izdrzavši, kao pravi hrišćanin mučne probe i nesreće na koje je nailazio tokom godina, dobri kralj zaslužio je da ostatak svog ovozemaljskog života provede u miru. Ali, bilo je jedino moguće da on koji je je bio mučenik za vreme života i umre mučeničkom smrću. Njegovo poslednje iskušenje bilo je i najmučnije. Dušanovi uspesi na bojnom polju probudili su u njemu glad za moći i slavom, i, ohrabren zavereničkim plemićima, odlučio je da ubrza očevu smrt. 1331., sveti Stefan je ponovo zarobljen i odveden u tvrdjavu u Zvečane gde je mučki ubijen (po nekima obešen, a po nekima udavljen).
Neposredno nakon ovoga Dušan se pokajao. Pokajnički i sa suzama u očima priznao je svoju izdaju, i sledeće godine, na dan Svetih apostola Petra i Pavla, preneo je mošti svoga oca iz Zvečana u Dečane, gde su smeštene u mermernu grobnicu. 1339. grobnica je otvorena, a njegovo je telo još uvek bilo čitavo. Istog dana desila su se mnogobrojna čuda isceljenja. Mošti svetog Stefana naročito uspešno su lečile bolesti očiju i mnogi slepi ljudi progledali su po prvi put nad njegovim moštima.

[причалица]

Vavedenje Presvete Bogorodice 4. decembar



Praznik Vavednje Presvete Bogorodice danas po pravoslavnom kalendaru.

Praznik Vavedenja, uspomena na dan kada je Bogorodica, u pratnji svojih roditelja Joakima i Ane, prvi put stupila pod svodove Jerusalimskog hrama, biće obeležen danas u svim hramovima Srpske pravoslavne crkve i u domovima pravoslavnih vernika.

Ovaj praznik, obeležen crvenim slovom u bogoslužbenom kalendaru SPC, je slava beogradskog manastira Vavedenje na Topčiderskoj zvezdi i jedan je u nizu zapovednih praznika kojim se veliča uloga Bogomajke u hrišćanskoj veri.

Praznik Vavedenja Bogorodice proslaviće i manastiri Lepavina u Hrvatskoj i Hilandar na Svetoj Gori.

Vavedenje je slava manastira Hilandar na Svetoj Gori, pa će bratsvo srpske carske lavre proslaviti praznik svoje zaštitnice i zaštitnice čitavog Atosa. U duhovnom slavlju Hilandara, prema vekovnoj tradiciji, učestvovaće više igumana i predstavnika manastira Svete Gore.

U skladu sa drevnim običajem, svake godine igumansko mesto Hilandara na jedan dan preuzima iguman manastira Vatopeda.

Prema običaju i u znak sećanja na posebne bratske veze izmedju Vatopeda i Hilandara, utemeljene u vreme Svetog Save i Svetog Simeona Mirotočivo, igumani dva manastira zamenjuju mesta svake godine za vreme manastirskih slava.

Prema predanju, Bogorodica je jedina žena koja je stupila na tlo Svete Gore na svom misionarskom putovanju po povratku iz Svete Zemlje.

Činom Vavedenja Marijinog, kaže jevandjelsko predanje, sveti roditelji ispunili su zavet da će porod, kojeg dugo nisu imali, "predati Bogu na službu".

"Napred su išle device, sa zapaljenim svećama, a za njima presveta Deva, ukrašena carskim blagoljepnim haljinama, kako priliči kćeri carevoj i nevesti Božjoj", zapisano je u "Prologu" vladike Nikolaja Velimirovića.

Hrišćansko predanje kaže da je prvosveštenik jerusalimskog hrama Zaharija, otac svetog Jovana Preteče, uzeveo za ruku Mariju i uveo je "ne samo u hram nego u Svetinju nad Svetinjama, u koju niko nikada ne ulažaše osim arhijereja, i to jedanput godišnje".

Ovo uvodjenje device Marije na mesto za prvosveštenike i postupak Zaharijin u hrišćanstvu se tumači kao deo proročanstva o dolasku Spasitelja.

Na pravoslavnim ikonama Vavedenja slika se Bogorodica u pratnji devojaka sa upaljenim voštanicama, a jedna od najlepših predstava je slavska ikona manastira Hilandar.

U Crkvi kralja Milutina u Studenici je jedna od najvrednijih i najbolje očuvanih fresaka sa istom scenom Vavedenja.

Na slavskim ikonama Vavednja slika se takodje i scena ulaska Marije i svetoh roditelja u jerusalimski hram.

[причалица]

Sv. Alimpije Stolpnik 9. decembar



Rođen je oko 522. godine u Hadrijanopolju u maloazijskoj oblasti Paflagoniji. Najpre kao ekonom, a potom kao đakon služio je u crkvi u Andrijanopolju kod episkopaTeodora, koji ga je prihvatio nakon očeve smrti. Iako je bio voljen od svih, uvek je težio usamljeničkom načinu života. Prvo je pobegao na istok u grad Evhait, ali su ga odatle vratili Teodor i ljudi iz njegovog kraja. Pošto je želja da živi usamljenički preovladala, povukao se na jedno grčko groblje od kojeg su ljudi bežali zbog verovanja u demonska priviđenja. Tu se nastanio na jednom stubu (stolpu), prethodno uklonivši paganskesimbole i postavivši krst. Na stubu je na hladnoći i vrućini, u postu i molitvi, proveo veći deo života (prema hrišćanskom predanju oko 53 godine). Zbog toga je nazvan stolpnikom i ostao je dosledan uprkos iskušenjima i podsmehu ljudi. Najzad, posle nekog vremena, ljudi su počeli da ga poštuju i da mu dolaze radi utehe, pouke i isceliteljskih moći u koje se verovalo. Pored njegovog stuba najpre je podignuta crkva posvećena velikomučenici Efimiji, koja mu se navodno javila u snu, a potom su podignuta i dva manastira, jedan muški i jedan ženski. U ženskom manastiru živele su Alimpijeve majka i sestra Marija, a on je sa svog stuba, primerom i rečima, ukazivao ljudima put ka spasenju. Ustanovio je tipike, odnosno manastirske propise prema kojima su se vladali monasi u oba manastira. Na primer, monahinjama je bilo zabranjeno da se pojavljuju pred muškarcima.
Četrnaest godina pred smrt, Alimpiju su obolele noge, tako da više nije mogao da stoji. Po predanju, Alimpije je živeo 120 godina i preminuo je 640. godine u vreme vizantijskog cara Iraklija (610-641).

[причалица]

Sv. Andrej Prvozvani 13. decembar



Prvi apostol Hristov. Sin Jonin i brat Petrov, rodom iz Vitsaide, i ribar po zanimanju. Najpre bio učenik sv. Jovana Krstitelja, no kad Jovan ukaza prstom na Gospoda Isusa govoreći: „Gle, jagnje Božje“ (Jov. 1, 36), Andreja ostavi svog prvog učitelja i pođe za Hristom. Potom Gospodu privede i svog brata Petra. Po silasku Duha Svetoga pade mu u deo da propoveda Jevanđelje u Vizantiji i Trakiji, potom u zemljama dunavskim, pa u Rusiji i oko Crnog Mora, i najzad u Epiru, Grčkoj i Peloponezu, gde i postrada. U Vizantiji postavi prvog episkopa, sv. Stahija; u Kijevu pobode krst na visini i proreče sjajnu hrišćansku budućnost narodu ruskom. U gradu Patrasu učini mnoga čudesa imenom Hristovim i prevede brojne u veru Njegovu. Među njima behu i brat i žena carskog namesnika Egeata. Egeat zbog toga stavi Andreju na muke, a potom ga raspne na krstu. Sve dok bejaše živ na krstu, govoraše pouke hrišćanima okupljenim oko krsta njegova. Htede ga narod i skinuti s krsta, ali on im ne dozvoli. Najzad se počne moliti Bogu, i pri tom ga neka neobična svetlost celog obasja. To obasjanje trajaše pola sata, i kad ono iščeze apostol predade dušu Gospodu. Prvi od dvanaest apostola koji pozna Gospoda i pođe za njim strada 62. godine. Mošti mu behu prenesene u Carigrad. Docnije mu je glava prenesena u Rim, a jedna ruka u Moskvu.

[причалица]

Свети Никола



Свети Никола је рођен у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, на прибријежију Средоземног мора, од родитеља Теофана и Ноне, у време римског цара Валеријана. Још као дете Никола је показивао необичне душевне дарове. Када је одрастао и изучио школе, желио је да ступи у свештенички чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за свештеника града Мира.
Када Николи помреше родитељи, који су били врло богати, он поче од свог наследства помагати сиротињу, делећи милостињу и удавајући сироте девојке. По смрти његовог стрица, епископи и свештеници из Ликијске области, искупе се да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу највреднијег и најтачнијег у извршавању дужности. Пошто су се уверили да је управо Никола такав, изаберу га за архиепископа мирликијског.
Као архиепископ Никола је поучавао народ у вери, не само у цркви, већ и по домовима, на улици и на сваком месту. Младић је саветовао, обилазио болесне, сужње откупљивао и пуштао на слободу, жалосне је тешио, а грешницима је показивао пут и начине да се поправе.
Али, када наста љуто гоњење хришћана под царем Диоклецијаном, Никола је допао тамнице и у њој провео много година, све док цар Константин не даде свима слободу, те се Никола опет врати на своју архиепископску столицу.
Када је после тога цар Константин сазвао први Васељенски сабор у Никеји, Никола је био члан тог сабора, који је осудио Арија и његову науку. Из ревности према чистој вери, ударио је Арију шамар.
Пошто је царица Јелена у то доба пронашла Христов крст у Јерусалиму, многи почеше да обилазе света места. И Никола је обишао сва света места. На овом путу десили су се многи чудновати случајеви. Прича се да када се Светитељ навезао на море, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмијавали су Николу што говори о стварима које неразуме, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро навукоше густи црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве запенушаних таласа. Никола паде Богу на молитву и облаци се разиђоше, ветар преста и бура се утиша.
Када се из Палестине враћао кући погоди се Никола са неким лађарем да га одвезе у Ликију. Али, када испловише, лађар не хтеде да вози куда је Никола хтео, већ кренуше на другу страну. Никола их подсјети на погодбу и да му чине неправду, али они му запретише да ћути. Одједном се подиже јак ветар и окрену лађу у другом правцу и без обзира на настојање лађара да задрже свој курс, ветар нанесе лађу на једно ликијско пристаниште, где се Никола искрца.
Има много прича како је Никола помагао људима у беди и невољи. Једном је завладала велика глад у Ликији, а у Италији је био један трговац који је имао много жита. Њему се Никола обратио у сну понудивши му три златника да одвезе брод пун жита у Ликију. Трговац тако и учини. Сво своје жито је продао, а град Мир спасио од глади.
Никола је био и вешт дипломата. Једном је избила побуна у Фригији. Цар Константин посла тројицу војвода са војском да угуше побуну, међутим војници су се искрцали у Ликију, где су одмах почели да злостављају становништво и отимају од народа. Никола је позвао војводе у своју кућу и замолио их да обуздају своје војнике. Ови то и учинише. Управо у то време један невини грађанин је био осуђен на смрт. Осудио га је један управник, који је хтео на тај начин да дође до богатства тог грађанина. Никола је сиромаха спасио од сигурне смрти на губилишту и осудио управника због грамзивости и среброљубља. Војводе су затим наставиле пут у Фигију гдје су угушиле буну. Вративши се цару Контантину, војводе су очекивале награду и похвалу, али један царев службеник их је осудио као издајнике и бацио у тамницу. Из тамнице су се војводе молиле и призивали Николу да их спаси од погубљења. Никола се следећег дана појавио код цара Константина и изнудио опрост војводама. Када су се војводе захвалиле цару што им је поштедио живот, он им је саопштио да то није он урадио, него да је за то заслужан свети човек, Никола.
Никола се појављивао и на местима на којима предходно није могао да буде физички присутан. Једном, када се трговачки брод враћао из Египта у Ликију, ухвати их страшна олуја. Морнари почеше да се моле Богу и призивају Николу. Никола се појавио, дохватио крму и избавио брод и морнаре од олује. Када се олуја стишала, Никола је нестао. Дочекао их је у луци где је бод пристао, а морнари стадоше да му се захваљују. Никола им на то одговори: "Не захваљујте се мени, него Богу. Ја сам грешник и смртник као и ви".
Мало је познато да је Никола помагајући људима у невољи желио да остане анониман, те је новац стављао у одевне предмете људи, тако када би они пронашавши новац бивали изненађени. Једна од легенди говори о томе. Наиме у граду Миру живео је један сироти човек који је имао три прелепе ћерке, али их није могао удати, пошто за мираз није новца имао. О њему је некако сазнао Николе, па је једну ноћ посетио човека и поред ћеркиног му узглавља оставио чарапу пуну златника. Када су се пробудили, породица је била изненађена, а грешни отац је одмах кренуо да удаје своју прву ћерку. Никола је ово поновио и за преостале две, а када је отац ћери сазнао ко је био тај добротвор, отишао је до Николе да му се дубоко захвали. Никола је као и увек до тада био скроман те благосиља домаћина. Из ове легенде је касније произашла легенда о Светом Клаусу (Деда Мразу), који би уочи Божића остављао у чарапи на огњишту поклоне дјеци.
Тако је Никола до дубоке старости управљао црквом и народом, и чинио добра дела. Умро је 19. децембра 345. године. Његово тело је сахрањено у саборној цркви мир-ликијске митрополије.
Много година је његово тело тамо почивало. Скити, Словени са Дона су посећивали Николин гроб и тамо тражили избављење и доводили болесне ради излечења. Отуда се може објаснити зашто је Св. Никола толико омиљен код Срба.
У једанестом веку Турци су освојили целу Малу Азију, па и град Мир. Многи становници су се иселили и бјежали од стравичних злостављања.
Године 1096. Св. Никола се обрати у сну једном свештенику из Барија (Италија) и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8. маја. Мошти су однијели у манастир светог Јована Претече. Народ је одмах почео да се скупља и да тражи излечење, јер је Никола и по томе био познат. После три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Стрфан Дечански, српски краљ (као што је и наведено у његовом живопису), повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром.
Спомен на дан смрти Светог Николе слави се 19. децембра, по новом, или 6. децембра, по старом календару. У години се Свети Никола прославља и 22. маја (09.маја), у знак сећања преноса његових моштију у Бари.
Као што су од паганских богова улогу господара громова Срби предали Св.Илији, тако су улогу господара мора предали Св. Николи, јер он је многе бродаре од невремена спасавао. На Светога Николу, сви морепловци су у 4 сата поподне бацали сидро у знак сјећања на тог светитеља и отпочињали славље. Пловидба се настављала тек следећег дана. И Српско паробродско друштво је славило Светог Николу.

[Cruz]

Бадњи дан

Бадњи дан се прославља 6. јануара, дан уочи Божића, и део је божићних обичаја. Назив Бадњи дан је добио по бадњаку који се на тај дан сече и пали.
Бадњи дан и Божић су нераздвојни, не само зато што долазе један после другог, већ и зато што се допуњавају схватањима и обичајима које народ везује за њих.
Бадњидан је последњи дан Божићног поста. Дан који му претходи је Туциндан.

Многи обичаји везани за овај дан сасвим су пагански, мада је црква покушала да им да хришћанско обележје. Обичаје око Бадњег дана су Срби наследили од својих предака и и даље их одржавају. За бадњак се сече грана храста, који је код Словена одувек био свето дрво. Спасоје Васиљев бадњак везује за словенско божанство Световида.
Бадњи дан је пун ритуала и симболике, живописних радњи и сви су они повезани са породичним култом и култом огњишта.

Народни обичаји око Бадњег дана су доста стари и до данас се доста обичаја изгубило или заборавило. У различитим крајевима, обичаји се умеју разликовати у неким елементима, а у многим крајевима се доста обичаја изгубило. Комбинација тога доприноси великим разликама у обичајима од краја до краја и од села до села. Ипак, и поред толике разноврсности и разлика, ипак постоји и доста заједничких обичаја који су врло слични, као и сећање на неке обичаје који се више не раде али постоји сећање да се у неком селу некада и то радило пре него што се то напустило.
Ложење бадњака је у вези са огњем и огњиштем. Ложење бадњака је средишњи елемент симболике рађања новог сунца, јер је и Бадњи дан одмах после краткодневнице. Млади храст је спаљивањем даван огњу ради нове године, а прегршти варница бацане у небо су најављивале много рода и приноса.

Већ у рану зору, пуцањем из пушака и прангија, објављује се одлазак у шуму по бадњак. Бадњак секу искључиво мушкарци, најчешће домаћин и најстарији син, у рано јутро, пре изласка сунца. Зависно од крајева, бирани су различити бадњаци. У источној Србији биран је цер; на западу, зависно од краја, су то храст или буква; у смедревским селима се не сече дрво за бадњак, већ грана храста.
Број бадњака такође варира зависно од краја. Негде се сече један бадњак, негде два или три а понегде и девет, а негде онолико бадњака колико има мушкараца у кући. Углавном је то значило да се одсече једна грана дрвета, која би се тако цела носила кући, или се прво кресала на више једнаких или неједнаких делова. Ова разноликост у броју бадњака такође иде у прилог претхришћанском пореклу бадњака и Бадњег дана.
Пре сечења се дрвету назове "добро јутро", честита му се празник и моли се да донесе здравље и срећу породици. Затим се дрво посипа житом, а у неким крајевима му се дарује колач посебно умешен за ту прилику. Дрво се не сме додирнути голим рукама, па човек који га сече навлачи рукавице.
Дрво се увек засецало са источне стране јер је требало да падне на исток. Онај ко је секао бадњак, трудио се "да се дрво не мучи" тј. да се обори из једног ударца или највише са три. Ако дрво не падне ни после трећег ударца, мора се кидати рукама јер више удараца није дозвољено.
Први ивер који се одваја од бадњака има такође магичну моћ. Пазило се да овај ивер не падне на земљу, па је са ониме ко сече бадњак ишао још један мушкарац да ухвата први ивер. Стављањем првог ивера од бадњака у карлицу веровало се да ће помоћи да се у њој скупља кајмак дебео као ивер, или, ако се стави на кошнице онда нико неће моћи пчелама да науди, а веровало се и у лековитост воде у којој је први ивер потопљен па су је оболели пили ради оздрављења. Негде, опет, тај ивер стављају у кошарник да живина буде увек на окупу, а негде под квасац са жељом да у кући све расте као квасац.
Када се домаћин врати из шуме и донесе бадњак тј. бадњаке, их на кућни зид а тек са првим мраком се бадњак уноси у кућу и ставља на огњиште. Понегде бадњак окрешу у шуми, а понегде га донесу са гранама.
Док су бадњачари још у шуми, из куће се посакривају троножне столице, метле, кудеље вретена и игле.

После доношења бадњака се коље печеница (понегде се коље или утуче на Туциндан). Обично је то прасе, ретко јагње (у време Божића нема јагањаца), а понегде ћурка или гуска. Печеница је жртва за ново лето, а понегде се зове и веселица или божићњар. То је остатак старог култа приношења жртве за рађање новог Бога.У току дана, домаћица у једно сито стави све врсте житарица, сувих шљива, ораха и јабука и то све стоји у врху стола где се вечера. Понегде сито ставе под сто, а понегде код огњишта. Тим житом посипа се бадњак, слама и полажајник.
Пред вече домаћин уноси бадњак и сламу у кућу. Куца на врата, а када укућани питају Ко је? одговара Бадњак вам долази у кућу. Потом му домаћица отвара и обраћајући се бадњаку говори Добро вече бадњаче!. Домаћин ступајући десном ногом преко прага уноси бадњак у кућу, и поздравља укућане речима Срећно вам Бадње вече, на шта га укућани отпоздрављају са Бог ти добро дао и среће имао, док га домаћица дочекује сипајући по њему жито из сита.
Носећи бадњак домаћин обилази кућу квоцајући као квочка, а домаћица и сва деца иду за њим пијучући као пилићи. Домаћин обилази све углове дома бацајући по један орах у сваки угао, што се сматра жртвом прецима. Остали ораси и лешници се остављају и у слами испод стола и најчешће се једу са медом. Ораси који су у угловима нико не узима.
По уношењу бадњака, домаћин или домаћица, уноси сламу и разноси је по целој кући, а посебно на место где ће бити постављена вечера. При томе онај ко носи сламу квоца, а остали пијучу. Преко сламе се поставља столњак јер се служи и једе на поду. Столице су изнете из куће и седи се на слами.
После Божића се ова слама носи у обор, шталу или амбар, а њоме су и обавијали воћке да би боље родиле.

Бадњак се целива, маже медом и ставља на огњиште. Када је бадњак стављен на огњиште, према њему се морало понашати као према живом бићу: китили су га зеленим гранама, љубили, али и преливали вином, посипали житом, итд.
Понегде засечени крај бадњака намажу медом, па то чобани лижу, говорећи Како ми за бадњаком, тако овце за јагањцима, краве за телцима...
Обичај налагања бадњака на ватру врло је стар и помиње се у писаним изворима још 1272. године, где се у једном документу бележи да су на Бадње вече дубровачки бродовласници приносили кнезу пањ-цепонем и налагали га на ватру, а у XVII веку је забележено да је у Истри постојао обичај паљења и даривања бадњака храном. Са друге стране, у смедеревском крају на пример не постоји обичај налагања бадњака, осим можда у кућама досељеника са других страна.
Деца "џарају" ватру односно гранчицама распаљују и чачкају ватру изазивајући прегршти варница и искри говорећи колико искрица толико парица, пилића, кошница ... набрајајући сву стоку и живеж чије се благостање прижељкује.
Негде се уз бадњак у кућу уноси и печеница и говори "Добро вече, честити ви и бадње вече" а укућани одговарају "Добро вече, честити ви и ваша печеница".
После завршетка овога домаћин окади цео дом и вечеру, запали свећу и приступа се бадњој вечери.

Негде се за Бадње вече меси чесница, бадњачки колач, без квасца са орасима и мазана медом. Чесница се за вечером ломи, а не сече.
У сврљишком крају се прави бадњидански обредни хлеб "њива" на коме је украс урађен у облику змије, која је у вези и са култом мртвих али у неким ситуацијама има везе и са родношћу године. Обредни хлебови који се месе бадњега јутра су у тесној вези са магијском веровањима у вези плодности.
На Косову и Метохији се за Бадњи дан спремао посебан колач који се износио на кућни праг и ритуално нудио вуку. Вук је, иначе, посебно поштовано митско биће у старих Срба.

Бадња вечера је посна трпеза/посна, али је трпеза богата. Треба да обилује јелом и пићем да би и нова година била родна и пуна изобиља. Неким јелима се придавао посебан, магијски значај, која су и обавезна: мед, бели лук (који има амајлијско значење), пасуљ, купус, риба, воће (ораси, лешници, јабуке, суве шљиве). Вечера протиче у миру и тишини.
Слама која се уноси у кућу, једење на поду и разношење ораха по кући су део култа мртвих. То вече се у кући очекују "домаћи" или "домаћи покојници" или "домаћи духови". Сви преци су са укућанима, зато је вечера тиха да се не би отерали и зато се три дана са трпезе не прикупља него само доноси па се чак и не чисти по кући.
Већина јела са бадњеданске вечере користе се и при даћама тако да је та вечера пре свега жртвени обред посвећем породичним прецима. Бадњеданска вечера је једна од најважнијих вечера у част мртвима и један део сваког јела се оставља за покојнике. Вечера се кади да би се за вечером спојили и живи и они који то нису.

У бадњеданској ноћи се пече божићна печеница, намењена сутрашњем дану - Божићу.
Током ноћи се пазило кад ће бадњак да прегори. Ономе ко први спази припадал је награда од домаћина, а сам тренутак прегоревања домаћин је оглашавао пуцњем из оружја. Знало се да кад почну пуцњи да се разлежу, значило је да бадњаци приспевају.
Некада су сви укућани остајали будни док бадњак не прегори, а касније је само један мушкарац остајао да бди. У Црној Гори један је мушкарац чекао да прегори бадњак и за то време често чаркао ватру, говорећи Оволико у нашем тору било оваца, коза...

Вода која се захвати у бадњеданској ноћи, пре изласка сунца, такође се придаје магијско значење. У неким крајевима се она зове "јакова вода".
Пре захватања воде, извор, река или бунар дарују се житом, новцем или воћем. Воду поздрављају са добро јутро водице и срећан ти Божић.
По правилу је захватају девојке а њоме се умивају сви чланови домаћинства по старешинству и свако дарује девојку која их полива.
Овом водом се меси чесница и над њом се моли домаћин за здравље породице, а девојка која носи воду моли се да у њој види лик момка за кога ће се удати

Обичај сечења бадњака се везује за то што су витлејемски пастири, на знак Звезде да се родио Христос Спаситељ, насекли грања и понели га у пећину да наложе ватру и огреју Христа и његову мајку.^[11] Бадњак, дакле, представља оно дрво које је Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак, даље, наговештава и дрво Крста Христовог.
Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак.
Посипање житом на Бадњи дан и Божић на жито које је Мајка Божија, када јој се родио син, бацала стоци која је била у штали да стока не би гризла сламу на којој је Христ лежао.
Слама у дому се тумачи као сећање на то да се Исус Христ родио на слами, и тиме је бадњеданска слама симбол јасли у Витлејемској пећини. Кад уноси бадњак у кућу, домаћин тада каже Христос се роди а сви укућани одговарају Ваистину се роди.
Кађење дома је симбол смирне и тамјана који су доношени као дарови новорођеном Исусу. Ораси у слами у угловима куће симболишу власт Божју на све четири стране света.
Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевајући тропар Рождество твоје... , помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу.
Погача која се ломи симболише речи Исусове Ја сам хлеб живи, а вино крв његову. Риба је симбол Сина Божјег, со божанске силе а мед сладости вечног живота бод окриљем Бога. Свећа која се пали за Бадњи дан и Божић представља светлост Божију и симболише Исусове речи Ја сам светлост свету.
Паљење бадњака означава завршетак Бадњег дана и увод у Божић.

Izvor: Vikipedija

[Sarmica]

Божић - дан рођења Господа Исуса ХристаИако је Васкрс највећи хришћански празник, празник над празницима, код Срба се Божић и празници везани за њега најсвечаније прослављају и обилују нашим лепим обичајима, који време од неколико недеља око Божића чине најлепшим и најсвечанијим периодом у целој календарској години. Божић се празнује као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Спаситеља света. Та чињеница да је то празник рађања новог живота, празник деце и детињства, празник родитељства очинства и материнства, украсио је код Срба овај празник најлепшим верским обичајима и обредима. Сви ти обичаји и обреди имају један основни смисао и своде се на један циљ: Умолити Бога да сачува и увећа породицу и имање домаћина. Све је то изражено у краткој народној здравици и молитви о Божићу: "Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!"У овом периоду су најважнији следећи празници: Детинци, Материце, Оци, Туциндан, Бадњидан, Божић. За сваки од ових дана и празника везани су наши лепи обичаји. Детинци У трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи: каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детинце, Материце и Оце, има вишеструку символику. Прво символизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно шта је човек добро у свом животу учинио. Материце У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се "дреши". На исти начин се вежу и све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима. Оци или Очеви Овај празник се празнује последње недеље пред Божић. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се "дреше" поклонима, исто као и мајке. Оци, Материце и Детинци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се, да је породица темељ једнога друштва државе и цркве. Туциндан На два дана пред Божић, 5. јануара, је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница "тукла" убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда, убијено или ошамућено прасе или јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан. На Туциндан, по народном веровању, децу "не ваља" тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева Бадњидан Дан уочи Божића, 6. јануара, зове се Бадњидан. Назив је добио по томе јер се тога дана сече бадњак и уноси у кућу. Са овим даном већ почиње Божићно славље. Ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак. Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући месе божићне колаче, торте, припремају трпезу за Божић. Шта је бадњак? Бадњак је обично младо, храстово или церово дрво, које се на Бадњидан ујутро рано сече и доноси пред кућу. Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом и печеницом уноси У кућу. Како се сече бадњак? Пре изласка сунца, на Бадњидан, домаћин са синовима или унуцима одлази у шуму да сече бадњак. Бира се обично млад и прав церић, ако нема церића, може и храст. Стабло церића треба да буде толико, да га домаћин на рамену може донети кући. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак. Бадњак се сече и засеца секиром укосо, и то са источне стране. По народном веровању, бадњак се мора посећи са три снажна ударца. Што секира од три пута не пресече, довршава се ломљењем или увртањем (сукањем). Тај ломљени део на бадњаку зове се брада и пожељно је да буде на сваком бадњаку. Води се рачуна да дрво приликом пада падне директно на земљу. Не сме се, дакле, зауставити на неком дрвету. Ивер од бадњака се узима и ставља међу карлице, да кајмак буде дебео као ивер. Кад се бадњак донесе кући, усправи се уз кућу, поред улазних врата, где стоји до увече. Шта симболише бадњак? Бадњак симболички представља оно дрво, које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак наговештава и дрво Крста Христовог.Бадње вече Бадње вече, практично спаја Бадњидан и Божић. Зато се у нашем народу каже за неке особе, које су пријатељски блиске и везане да су као "Божић и Бадњидан". Увече, када падне мрак, домаћин са синовима уноси у кућу печеницу, бадњак и сламу. Печеница се носи на ражњу, обично двојица носе између себе, и један од њих прво ступа десном ногом преко прага и поздравља домаћицу и женску чељад речима: "Добро вече! Честит Божић и Бадње вече!" Домаћица и женска чељад посипају печеницу и домаћина са зоби и пшеницом, одговарајући: "Добро вече! Честити ви и ваша печеница!" Печеница се уноси у собу где се обавља вечера на Бадњидан и Божићни ручак, и прислања на источни зид, тамо где су иконе и кандило. Пошто се бадњак претходно исече са дебљег краја на три дела, величине да може да стане у шпорет или какву пећ, уноси се у кућу. Исто се говори и ради као кад се уноси печеница. Бадњак се ставља на огњиште, али пошто огњишта нема више, ставља се поред шпорета или пећи, и одмах се једно дрво ложи. Тамо где нема пећи или шпорета, бадњак се ставља код печенице. Слама После бадњака у кућу се уноси слама. Приликом уношења сламе домаћин и домаћица говоре и поступају као кад се уносио бадњак и печеница Слама се посипа по целој кући. Домаћица у сламу под столом, где се вечера, ставља разне слаткише, ситне поклоне и играчкице, које деца траже и пијучу као пилићи. Слама символизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио. Вечера уочи Божића Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевају тропар "Рождество твоје...", помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу. Вечера је посна, обично се припрема пребранац, свежа или сушена риба и друга посна јела. Божић Најрадоснији празник међу свим празницима, код Срба је Божић. Празнује се три дана. Први дан Божића је увек 7. јануара. На Божић ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православним храмовима, пуца се из пушака и прангија и објављује се долазак Божића и Божићног славља.Домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одело, и одлазе у цркву на јутрење и Божићну литургију. После службе у цркви се прима нафора и прво се она узима на Божић. Људи се поздрављају речима: "Христос се роди!" и отпоздрављају: "Ваистину се роди!" Ваља напоменути да се овако поздравља и говори све од Божића до Богојављења. Када домаћин дође кући из цркве, поздрави све укућане са овим радосним божићним поздравом, и они му отпоздраве љубећи се међусобно и честитајући једни другима празник. Положајник На Божић, рано пре подне, у кућу долази специјални гост, који се обично договори са домаћином, а може бити и неки случајни намерник, и он се посебно дочекује у кући, и зове се положајник. Положајник поздрави дом Божићним поздравом, љуби се са укућанима и одлази код шпорета. Отвара врата на шпорету или пећи, раније на огњишту, џара ватру и говори здравицу: "Колико варница, толико срећица, Колико варница толико парица (новца) Колико варница толико у тору оваца, Колико варница толико прасади и јагањаца, Колико варница, толико гусака и пилади, А највише здравља и весеља, Амин, Боже дај". Положајник символички представља оне Мудраце који су пратили звезду са Истока и дошли новорођеном Христу на поклоњење. Домаћица после тога послужи положајника, и дарује га неким прикладним поклоном. Он је човек, који на Божић, и за целу наредну годину доноси срећу у кућу. Чесннца Рано ујутро на Божић, домаћица замеси тесто од којег пече погачу, која се зове чесница. У њу се ставља златни, сребрни или обични новчић, одозго се боде гранчицом бадњака, и та чесница има улогу славског колача на Божић. Када чесница буде печена, износи се на сто где је већ постављен Божићни ручак. Домаћин од печенице за Божић сече најпре леву плећку, главу и део од ребара. Када сви стану за сто, домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, преда неком млађем кадионицу који кади целу кућу. Уколико неко зна пева божићни тропар, а ако не, чита се "Оче наш" наглас. Кад се молитва заврши приступа се ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач, прелива вином и на крају ломи. Она се ломи на онолико делова колико има укућана Онај ко добије део чеснице у којој је новчић, по народном веровању, биће срећан целе те године. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и седају за трпезу. Божићна печеница Према народним обичајима, једна врста жртве која се приноси Богу и вуче корене из времена веровања пре хришћанства, а помиње се и у старозаветним књигама. Порекло је сигурно из времена многобоштва, а Црква је овај обичај прихватила и благословила, са образложењем да посе Божићног поста, који траје шест недеља, јака и мрсна храна добро дође. За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице, остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме. Божић у урбаној средини Поставља се питање како славити Божић данас, у измењеним условима живота, нарочито у урбаним срединама, где нема ни ватре ни огњишта, шуме, дрвећа и где је немогуће на високе спратове подизати велико дрво и сламу. Срби су Божић, исто као и крсну славу, славили у тешком ратним условима у рову, на стражи, на фронту, тим пре га је лакше славити у светлим, пространим, топлим и комфорним становима, у градским срединама Уместо великог дрвета у цркви се узме освећена гранчица бадњака и сламе. Све се то, заједно са печеницом, уочи Божића