DANAS JE.....

[причалица]

nastavak:

Тако свети Атанасије побеже. А сутрадан се сабраше неправедне судије, без царског изасланика Архелаја, и осудише праведног Атанасија као блудника, и убицу, и мађионичара, и врачара. И пошто написаше разлоге ове осуде, разаслаше то на све стране, затварајући светом Ататасију градове и цркве по свима земљама. А подбунише и разјарише против Атанасија и самог цара Констанција толико, да је он велике награде и одликовања обећавао онима који га известе где се жив Атанасије налази, или му његову главу донесу.

А Атанасије, протеран не само из грчког царства него као из целе васељене, кријаше се дуго у једном дубоком бунару који је био пресушио. О томе нико није знао, осим једнога богољупца који му доношаше храну и чуваше га тамо. Али пошто неки почеше да наслућују, и сутрадан би га и ухватили да је остао тамо, јер су опасне потере за њим биле свуда, Божји промисао га те ноћи изведе из бунара, и одведе на друго место. Али да га и ту не би пронашли и ухватили, он са Истока оде на Запад.

Тада је на Западу царовао најмлађи брат, Констант, пошто је најстарији брат, Константин, био убијен од војника у Аквилеји, крај реке Алсе. Дошавши у Европу, блажени Атанасије исприча подробно целу своју ствар и папи Јулију, и самом цару Константу.

У то време састаде се у Антиохији сабор источних епископа ради освећења цркве, коју Константин Велики поче зидати а син је Констанције доврши. Слегоше се тамо сви епископи са Истока, међу којима беше не мало аријанаца. Они уз помоћ цара направише своје веће, и опет свргоше светог Атанасија који је тада боравио на Западу. И послаше клеветничко писмо против Атанасија у Рим папи Јулију, потстичући папу да и он свргне Атанасија. А место Атанасија изабраше за архиепископа у Александрији Јевсевија емеског, човека разумна. Али он не пристаде, знајући како народ у Александрији има велику љубав за свога пастира Атанасија. Онда они поставише на александријски престо неког Григорија кападокијца, опаког аријанца.

[причалица]

nastavak:

Свети Атанасије остаде у Риму три године, веома поштован и од цара Константа и од папе Јулија. А беше тамо и пријатељ његов свети Павле, архиепископ цариградски, кога исто тако беху протерали са престола. Онда се по договору између два цара, Констанција и Константа, састаде у Сардикији сабор источних и западних епископа ради исповедања вере, и ради Атанасија и Павла. На Сабору беше око сто западних епископа, a источних седамдесет и неколико. Међу овима беше и поп Исхир, али сада као епископ мареотски. Епископи из Азије нису хтели ни да се сретну са западним епископима, док ови не отерају са свога Сабора Маркела Анкирског, и Павла, и Атанасија. А западни нису хтели ни да чују о томе. И источни се епископи одмах вратише у своје крајеве. При повратку задржаше се у тракијском граду Филипопољу, тамо свој сабор одржаше, и учење о једносушности одбацише а своје учење изложише. И ту своју одлуку разаслаше свуда свима својим присталицама. Када то дознадоше оци који беху на Сардикијском сабору, они осудише и то веће њихово и вероисповедање њихово. Онда Атанасијеве клеветнике лишише чинова њихових. И благодарећи особито светом Атанасију потврдише одлуке Никејског сабора о светој вери, исповедајући да је Бог Син једносуштан са Богом Оцем.

После свега тога западни цар Констант написа писмо своме брату, источном цару Констанцију, у коме га мољаше да изда наређење да се Павле и Атанасије врате на своје престоле. Али Констанције одлагаше да то учини. Онда му цар поново написа оштрим речима: Ако ме не послушаш добровољно, онда ћеш то учинити и против своје воље, јер ћу кренути на тебе војском, и поставићу их на њихове престоле. – Констанције се уплаши братовљеве претње, прими светога Павла, који раније беше дошао, и чесно га врати на његов престо. А светога Атанасија благим писмом дозва к себи. И пошто је разговарао са њим, он виде да је Атанасије врло мудар и богонадахнут муж, и удиви се његовој мудрости. И тада га са великим почастима врати на његов патријаршиски престо. Сам га је испратио. При томе цар написа народу у Александрији, и свима епископима и кнежевима у Египту, и Несторију августалију, и великашима у Тиваиди и Либији да са великим почастима и страхопоштовањем дочекају Атанасија. Обезбеђен таквим писменим налозима царевим, блажени Атанасије крену преко Сирије и Палестине. У светом граду Јерусалиму би с љубављу дочекан од пресветог Максима Исповедника, епископа јерусалимског. И један другоме испричаше своје муке и напасти што Христа ради поднеше. Тада пресвети патријарх Максим сазва све оне источне епископе који из страха од аријанаца пристадоше иа Атанасијево свргнуће, измири их са Атанасијем, и они указаше Атанасију достојно поштовање. A он им с радошћу опрости грех што према њему учинишe.

[причалица]

nastavak:

У Александрији би дочекан веома свечано: сав га народ срете са неисказаном радошћу; сретоше га и сви епископи и кнезови, и с почастима у град уведоше и на престо посадише. Ово би други повратак светог Атанасија на престо из другог прогонства. И пошто после безбројних трудова и патњи мало одахну, и мишљаше да остатак живота проведе у миру и спокојству, опет љуте невоље нагрнуше на њега. Јер када безбожни Магненције, војсковођа римски, склопивши заверу са својим једномишљеницима, уби господара свог, благочестивог цара Константа, тада опет аријанци подигоше главу, и поведоше страшан рат противу Цркве Христове. И опет се на Атанасија окоми старо зло: нападаји и прогонства. Опет се појавише царске наредбе и претње; опет Атанасијева бекства, опет страховања, и потере за њим свуда и по суву и по мору. Јер Георгије кападокијски, изабран од аријанаца на престо место Атанасија, дође у Александрију, потресе Египат, усколеба Палестину, и на целом Истоку створи пометњу. И опет бише свргнути са својих престола светила васељене: свети Максим јерусалимски и свети Павле цариградски. А шта се начини у Александрији, описује сам свети Атанасије, говорећи:

„Опет дођоше неки у Александрију тражећи да нас побију; и ово би горе од пређашњег. Јер војска изненада опколи цркву, и место молитве настаде јаук, врисак и метеж. To би за време свете Четрдесетнице. А када дође Георгије кападокијски, кога послаше аријанци, умножи се зло, на које су га били навикли они што га послаше. Јер недељу дана после светог Ускрса стадоше бацати монвхиње у тамнице, епископе везане одводити, домове сиротих и удовица пљачкати. И град се претвори у право разбојиште. Хришћани се ноћу извлачаху из града, куће се запечаћиваху, и клирици паћаху ради браће своје. Све ово заиста беше страшно, али још страшније ствари после тога наиђоше. Јер пошто после свете Педесетнице људи се постише, изиђоше на гроб светог свештеномученика Петра да се помоле. Јер се сви гнушаху Георгија, и избегаваху општење са њим. А када он свезли то сазнаде, натутка против њих војводу Севастијана, манихејца по вери. И он са много војске, која беше наоружана мачевима, ножевима и стрелама, упаде у саму цркву, и нападе на људе. Али мало њих затече на молитви, јер већ беше касно и велика већина се беше разишла. А оне које затече у цркви, подвргну љутим мукама. Јер наложи велику ватру, и поређа девојке око ње, и примораваше их да приступе Аријевој вери. И када виде да их не може приморати, јер ни у шта не сматраху ни огањ ни претње, пошто беху непоколебљиво чврсте у своме православљу, он нарсди те их обнажише и немилосрдно тукоше. Лица им толико ранама унакази, да их њихови рођени дуго времена после тога нису могли познати. Четрдесеторицу људи подвргну страшним мукама: батинама, на којима беше начичкано оштро трње, толико их тукоше, да им сва леђа одраше, и велика им парчад меса од тела отпадаху, а неки у силним патњама и издахнуше. Све девојке нарочито измучи, и посла их на заточење у Велики Оасим. А не допусти да мртва тела убијених хришћана православних узму њихови рођаци и сахране, него нареди војницима да их баце у неко сакривено место. Мислио је да на тај начин сакрије траг толиког зверства. Тако урадише људи прелашћеног ума и безумни. А православни се и радоваху што њихови мученици јуначки исповедише веру своју, и плакаху што не знађаху где су тела њихова. И много осуђиваху безбожничко насиље и свирепост. Одмах затим из Египта и Либије послаше у прогонство епископе: Амонија, Моина, Гаја, Филона, Ермија, Павлина, Псиносира, Линамона, Агатона, Агамфа, Марка, и другог Амонија и Марка, Драконтија, Аделфија, Атинодора; и презвитере: Јеракса и Диоскора. И тако их тешко зло стављаху, да многи успут помреше, а други у прогонству. А на вечно прогонство осудише преко тридесет епископа. Јер им брига беше као и Ахаву: да на целој земљи, ако је могуће, затру и истребе истину“. – Ово нам сам Атанасије Велики казује пишући о своме бекству. А остало казаће нам даље повест.

[причалица]

nastavak:

По смрти свога брата Константа, цар Констанције победи Магненција, и владаше и Истоком и Западом. И како на Истоку тако и на Западу он распростираше аријанску јерес. Трудио се на све могуће начине да западне епископе придобије за аријанско учење, неке милом, неке силом, а и поклонима и разним другим лукавствима, како би и они постали заједничари њиховог зловерја. А нареди да се у Милану у Италији састане сабор да свргне Атанасија. Јер је очекивао да ће се аријанство утврдити, када Атанасије буде потпуно одбачен и из средине живих уклоњен. И многи тада постадоше цареви једномишљеници, неки из страха, а неки беху привучени царским одликовањима. А они који беху чврсти у вери, не дођоше на сабор. Такви беху: Јевсевије епископ верцелински, Дионисије милански, Ридан толосански, Павлин тривирински, и Лукифер каларионски. Они не потписаше Атанасијево свргнуће, сматрајући да је то свргнуће праве вере и одбацивање истине. Због тога они бише послани у прогонство у Аримин. А сви остали који се беху сабрали у Милану, осудише Атанасија на свгрнуће.

Овде ваља рећи на који начин Јевсевије и Дионисије не потписаше одлуку незаконитог сабора. Када се у Милану сабраше око тридесет аријанских епископа, они не хтедоше чекати друге православне епископе, него сами сабор саставише. И потписаше одлуку. И Дионисија миланског, који беше млад по годинама, а и недавно беше постао епископ, наговорише да потпише одлуку. Јер он се застиде толиких на изглед чесних и давнашњих епископа, те и против своје воље стави свој потпис поред њихових. Пошто се то саборисање и потписивање одлуке заврши, стиже у Милано православни епископ верцелински Јевсевије, човек стар. И упита Дионисија шта се ради на сабору. Он му исприча како је већ донета неправедна одлука против светог Атанасија. И са великим жаљењем и кајањем исповеди свој грех, како је обманут, потписао одлуку о свргнућу Атанасијевом.

И прекори га за то блажени Јевсевије, као отац сина, јер Дионисије сматраше Јевсевија као свог духовног оца, једно због старости, а друго што много година већ епископује. Но и по месту епископ верцелински беше већи од миланског. Видећи Дионисијево кајање, Јевсевије му саветоваше да не тугује, и рече: Знам шта ћу чинити, да твоје име буде избрисано на тој одлуци.

[причалица]

nastavak:

И зби се то на овај начин: сазнавши за Јевсевијев долазак, аријански епископи га позваше на свој сабор, и показаше му одлуку о Атанасијевом свргнућу са својим потписима, изјавише жељу да и он стави свој потпис. Јевсевије се прављаше као да одобрава њихов сабор, и хоће да стави свој потпис. Узе одлуку и стаде читати имена потписника. А када дође до Дионисијевог имена, он, тобож увређен, узвикну: Где ћу ја ставити свој потпис? Зар испод Дионисија? Никада! Зар Дионисије да буде већи од мене? Ви говорите да Син Божји не може бити раван са Богом Оцем, зашто онда сина мог претпостависте мени? – И не хтеде да потпише, док се Дионисијево име не избрише са места на коме се налази. А епископи аријански, пошто им је било много стало до Јевсевијевог потписа, и да би га умирили, наредише да се Дионисијево име избрише. И Дионисије избриса са одлуке свој потпис истом руком којом га је и ставио, тобож уступајући то место старијем епископу Јевсевију верцелинском, и као да ће се испод њега потписати. Пошто Дионисијев потпис би тако избрисан, да ни трага не остаде од њега, Јевсевије иступи отворено, и јавно исповеди истину, потсмевајући се аријанцима и говорећи: „Нити ћу себе оскрнавити вашим безакоњима, нити ћу сину своме Дионисију допустити да буде учесник у вашем неваљалству, јер није законито потписати незакониту одлуку о свргнућу невиног архијереја. To закон Божји и црквена правила забрањују. Нека вам свима буде знано: Јевсевије и Дионисије никада неће потписати ту вашу одлуку, пуну злобе и безакоња. Нека је хвала Богу што избави Дионисија од учешћа у томе, јер нам внуши замисао такву да његов потпис избришемо и не оставимо га међу вашим злим потписима“.

Видевши да су их Јевсевије и Дионисије изиграли, аријанци дигоше руке на њих, и после многих злостављања послаше обојицу, у прогонство. Блаженог Јевсевија су толико мучили у прогонству, да је скончао мученички. Свети Атанасије чу за све то. Обавештен од Бога на тајанствен начин да епархови војници, по царевом наређењу, долазе да га ухвате, он у поноћи напусти епископију, и сакри се код неке добродетељне девственице, монахиње, која беше Богу посвећена и истинита слушкиња Христова. И кријаше се код ње све до смрти цара Констанција. И нико не знађаше за њега осим Бога и те монахиње која му служаше. Она му и потребне књиге доношаше, позајмљујући их од других. Боравећи тамо, светитељ написа многе књиге против јеретика. А народ александријски тражаше свуда свога пастира, светог Атанасија, јер туговаху за њим веома. И тако га усрдно тражаху, да би сваки врло радо и душу своју дао да га пронаћу. И велика туга притискиваше свету Цркву.

[причалица]

nastavak:

Аријева јерес овлада не само на Истоку него и на Западу. По царевој наредби, и у Италији и по целом Западу збациваху са престола њихових оне епископе који не пристајаху да потпишу учење о другосушности, тојест учење да је Син друге суштине а не које и Отац. У то врсме прогнан би за веру свети Либернје, пaпa, који ступи на римски престо после блаженог Јулија, који опет беше наследник светога Силвестра. На место светог Либерија јеретици поставише неког Феликса. И док тако, дуго и са свих страна, јеретици притешњаваху и гоњаху свету Цркву, догоди се и погибија цара Констанција. Он изгуби и живот и царство између Кападокије и Киликије, у месту званом Мопсијски Извори. Тако исто и Георгија, оног псевдоепископа александријског, кога јеретици поставише, стиже казна Божја, те погибе проклетник с хуком. Јер би убијен од јелинског народа, када је хтео да приграби себи једно јелинско имање у Александрији.

После Констанција зацари се Јулијан. Он се трудио да уништи све Констанцијеве законе и одлуке. И допусти да се врате сви који беху у прогонству. Дознаде за то свети Атанасије. И бојаше се да аријанци не преваре и не придобију Јулијана за споје зловерје. Јер Јулијан још не беше пројавио своје отступништво и потпуно одречење од Христа. Стога по густој помрчини ноћној изиђе свети Атанасије из дома оне девственице, у коме се скривао, и појави се усред цркве александријске. Ко би могао да опише тадашњу радост православних? Како се са свих страна слегоше да га виде? И клирици, и граћани, и сав народ. са каквом радошћу на њега гледаху, и како га с љубављу грљаху! Његов долазак испуни их храброшћу, и они одмах протераше из Александрије све аријанце, а град и саме себе предадоше Атанасију, пастиру и учитељу своме. Атанасије тада одржа велики сабор епископа који потврди Православну веру 362 год.

[причалица]

nastavak:

Потом безакони Јулијан, који се најпре беше тајно одрекао Христа, учини то јавно. Јер, пошто се утврди на власти, он се пред свима одрече Христа, похули пресвето име Његово, и поклони се идолима, и отвори свуда идолишта, и нареди да се нечестивим боговима приносе погане жртве. И на свима странама беху идолски храмови, и смрад, и дим, и клање животиња, и крв. Због тога велики стубови и учитељи Цркве изобличаваху Јулијана. И он диже љуто гоњење на Цркву, a y почетку на светог Атанасија. Јер када се цар саветоваше са својим једномишљеницима, и питаше своје мађионичаре, врачаре и чаробњаке, на који би начин било могуће уништити хришћанство у васељени, сви они изјавише да треба Атанасија убити и са земље уклонити. Они говораху: „Ако се темељ разори, онда ће се лако разорити и све остало у хришћанскдј вери“.

И опет би донесена неправедна одлука против Атанасија; и опет би војска послата у Александрију; и опет се узбуни град; и би опкољена црква од наоружаних војника. Све то са једним циљем: да пронађу и убију Атанасија. А он, опет заклоњен Богом, прође између њих, измаче им се из руку, и ноћу дође до реке Нила. Ту седе на једну лађу, да га однесе у Тиваиду. У том стигоше његови љубитељи, и са сузама говораху: Куда опет одлазиш од нас, оче? Коме нас остављаш као овце које немају пастира? – Светитељ им одговори: He плачите, децо, јер овај метеж, који видимо, ускоро ће проћи. – Рекавши то, он оде на свој пут. А за њим је јурио неки војвода, коме је мучитељ био издао наређење да, ма где стигао Атанасија, одмах га на месту убије. Један пратилац светог Атанасија примети са лађе како издалека плови за њима брзо друга лађа, и на њој војвода, кога је он добро познавао. И саветоваше веслаче да брзо веслају, да би умакли гониоцима. А свети Атанасије почека мало и, сазнавши унапред шта ће бити, нареди веслачима да окрену лађу и плове натраг у Александрију. И веслачи се снебиваху и бојаху се да то ураде. Светитељ им рече да се не боје. И они крмом окренуше лађу, и запловише ка Александрији, право у сусрет гониоцима. И кад беху у близини војводе, варварима као да магла беше пала на очи, гледаху а не виђаху. И док војводина лађа пловљаше поред њихове, свети Атанасије их упита: Кога тражите? Они одговорише: тражимо Атанасија. Нисте ли га видели где? – А он рече: Он је недалеко од вас на једној лађи, као да бежи од некога који га гони. Похитајте, и стићићете га. – И тако се светитељ избави из руку убица. И уђе у Александрију, и сви се верни испунише радошћу, али се он кријаше до смрти Јулијанове.

[причалица]

nastavak:

А кад убрзо погибе богоморски цар Јулијан, зацари се Јовинијан, побожни хришћанин. И опет свети Атанасије без бојазни сеђаше на своме престолу, управљајући Црквом. Али Јовинијан би мало на власти, јер царова само седам месеци, и умре у Галатији. Онда постаде цар Валент, заражен Аријевим зловерјем. И опет навалише невоље на Цркву. Јер безбожни цар Валент, пошто прими власт, није мислио о општем миру, ни о уређењу војске, ни о победи над непријатељима, него се одмах стаде трудити да аријанство ојача и утврди. Стога и збациваше са престола њихових православне архијереје, који нису пристајали уз његово зловерје. Тако протера најпре светог Мелетија, архиепископа антиохијског; затим тражаше да ухвати овог великог међу страдалцима Атанасија. А када гоњење захвати сву цркву, настаде гоњење и у Александрији. Епарх нареди војницима да ухвате светог Атанасија. А блажени кришом изиђе из града, и сакри се у једном гробу. И ту проведе четири месеца, и нико није знао за њега. Тада сва Александрија, жалећи и тугујући за светим Атанасијем, удари у велике метеже. Беху им досадила толика гоњења овог светитеља од толиких царева, и они већ скупљаху оружје са намером да зарате на Валента и одвоје се од њега. Сазнавши за то, Валент се побоја њиховог отцепљења и јунаштва, и грађанског рата, па и против своје воље допусти да Атанасије слободно буде на своме престолу.

Тако свети Атанасије, стари војник Исуса Христа, после дугих трудова, и после многих подвига за Православље, и после толиких прогонстава и бекстава, нешто мало времена пред смрт проживе на своме престолу у миру и тишини, па се упокоји у Господу 2 маја 373 год. и придружи се оцима својим: Патријарсима, Пророцима, Апостолима, Мученицима и Исповедницима, пошто се је на земљи подвизавао као и они. Написао је многе дивне богословске и душекорисне књиге. Епископовао је четрдесет седам година. Оставио је као наследника себи на престолу блаженог Петра, пријатеља свог и сапатника у свима својим невољама. Сам пак отиде да прими светле венце и неисказана блага од Христа Господа свог, коме са Оцем и Светим Духом слава и моћ, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.

[причалица]

Sveta Kesnija Petrogradska 6. februar



Ruska pravoslavna crkva danas je proslavila svetiteljku i za svete neobičnog života. Petrograd je slavi kao svoju nebesku zaštitnicu.
O poreklu blažene Ksenije je sačuvano vrlo malo podataka. Pretpostavlja se da se rodila negde između 1719. i 1730. godine. Na zemlji je poživela 71 godinu, a upokojila se oko 1800. godine.
Ksenija Grigorjevna bila je rođena u Petrogradu, ruskoj prestonici. U mladosti je bila lepa i obrazovana. Udala se za pukovnika Andreja Fjodoroviča Petrova, uglednog i bogatog dvorskog pojca. Nisu imali dece. Kada je imala 26 godina, njen Andrjuša je iznenada premunuo na nekoj zabavi. I odjednom, svo njeno bogatstvo i život u višim prestoničkim krugovoma izgubili su svoj smisao.
Svo imanje je podelila sirotinji, a kuću poklonila prijateljici. Za Andrejevu rodbinu to je bio znak da je sišla s uma. Obratili su se nadležnima da spreče to rasipanje imovine. Pozvana je na razgovor i ustanovljeno da je potpuno zdrava i pri čistoj svesti.
Smrću voljenog muža uvidela je svu prolaznost i varljivost zemaljske sreće. Obukla je staru uniformu svog supruga, i nestala. Niko nije čuo za nju čitavih osam godina. Pojavivši se opet u starom kraju, počela je da govori da je u stvari umrla Ksenija, a da je ona pokojni suprug Andrej. Na taj način je, pored svojih, želela da okaje i grehe svog muža. Odala se jednom od najtežih podviga – jurodstvu, svoju mudrost sakrila je pod masku ludosti. Izložena podsmehu, ruganju, lutala je ulicama prestonice po žezi i studeni, danju i noću. Govorila je nerazumljive reči, neprestano se moleći. Ostalo je zapisano da je u vreme zidanja crkve na Smolenskom groblju, gde će i ona naći pokoj, noću podizala građu na skelu i tako tajno pomagala neimarima. Vremenom su sugrađani uvideli da „bezumna Ksenija“ nije obična sumašedša prosjakinja. Milostinju je primala samo od dobrih ljudi, i to samo po kopejku, koju je odmah davala siromasima. Kada se muško odelo na njoj pohabalo i raspalo, počela se oblačiti u bedne rite, na bosim nogama je nosila iscepane cipele. Naizmenično je oblačila crvenu bluzu i zelenu suknju i obratno.
Dok je danju lutala gradom, noću je išla van grada u polje i molila se, klanjajući se na sve četiri strane sveta. Govorila je da je u polju prisustvo Božje vidljivije. Uskoro su mnogi počeli da shvataju da se u njenim rečima i postupcima krije neki tajni smisao. Počeli su da uočavaju kod nje znake prozorljivosti. Tražili su njen blagoslov.
Skoro 45 godina je provela u tom podvigu. Sahranjena je na Smolenskom groblju, a njen skromni grob postao je stecište poklonika. Humka je često nasipana, jer su poštovaoci razvlačili grumen po grumen zemlje kao svetinju. Postavljena je ploča, koja je doživela istu sudbinu. 1902. na njenom grobu je podignuta kapela u kojoj se danonoćno služilo za pokoj njene duše. Tu je pisalo: „Ko je mene znao, da pomene dušu moju, radi spasenja duše svoje. Amin.“
Za vreme sovjetskog bezbožničkog režima u Rusiji, kada je ta kapela pretvorena u atelje, narod je i dalje dolazio, crtajući krstiće na spoljnom zidu, molio se i ostavljao priloge.
Njoj su se, dajući da se služe pomeni i parastosi za njenu dušu, obraćali za pomoć kako obični ljudi, tako i plemići, kako sirotinja, tako i Carska porodica. U njenu čast je car Aleksandar Treći svojoj kćeri dao ime Ksenija. Postoje čitave knjige čuda, doživljenih molitvama blažene Ksenije. Može se reći da je ona jedna od najomiljenijih svetiteljki kako carske, tako i današnje Rusije.
Ruska zagranična crkva ju je, 1978. godine, proglasila svetom, a Ruska pravoslavna crkva je to isto učinila deset godina kasnije.
Spomen joj se slavi 6. februara i Druge nedelje po Duhovima.

[причалица]

Света три јерарха 12. фебруар



У време цара Алексија Комнена, дошло је међу ученим људима у Цариграду до несугласица и препирки, који је од тројице светитеља био највећи. По једнима је то био Свети Василије Велики, јер је дубоко продро у тајну бића, исти онај Василије који се својим врлинама уподобио Анђелима и такмичио се са њима. Он није тако лако опраштао грешницима, био је строг, јер немаде у себи ничег земаљског. Насупрот њему, био је Свети Јован Златоуст, који је лако опраштао грешницима и привлачио их покајању. Зато га једни сматраше мањим од Василија Великог, а други пак због његове слаткоречивости и разумевања слабости људских већим од Василија. Постојала је и трећа група, која је величала Светог Григорија Богослова, сматравши да је он највећи од њих тројице, јер одликова се он китњастим и дивним стилом, којим је превазилазио све црквене мудраце.

И тако дође до поделе међу присталицама њиховим на: Василијане, Григоријане и Јованите. Али, по промислу Божјем све се заврши у корист Цркве и то чудесним сновиђењем епископа Евхаитског, Јована коме се јавише сва три светитеља рекавши му: "Ми смо једно у Бога, као што видиш и нема у нама ништа противречно, него смо сваки у своје време побуђивани Духом Божјим, писали разне књиге на спасење људи. И међу нама нема ни првог, ни другог, него ако једног споменеш, одмах су и друга двојица ту." Поучише они епископа Јована да се установи један заједнички празник и да се престане са деобом оних који се споре и препиру око њих. Састављена је једна заједничка служба и одређен је један заједнички празник за сву тројицу - СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА - који се празнује 12. фебруара (30. јануара по јулијанском календару) , а сваки од ова три светитеља има посебан дан у години када се празнује. И то: Свети Василије Велики празнује се 14. јануара (1. јануара по старом календару), Свети Григорије Богослов 7. фебруара (25. јануар, по старом календару) и Свети Јован Златоуст 9. фебруара (27. јануара, по старом календару).

Треба подсетити да је овај празник заштитник многих црквено-просветних завода као и Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крка - Епархија далматинска.

ТРОПАР (глас 4): Јако апостолов јединоравнији и всељенија Учитељије, Владику всјех молите, мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост.

[причалица]

Sv. Tirfun 14. februar



Sveti Trifun je rođen u selu Kampsadi u Frigiji, u vrlo siromašnoj porodici. I još od detinjstva na njemu je bila velika blagodat Božja, te je mogao isceljivati bolesti na ljudima i na stoci, i izgoniti zle duhove. U to vreme zavlada Rimskim carstvom car Gordijan III, čija ćerka Gordijana siđe s uma i time baci svoga oca u veliku žalost. Svi lekari ne mogahu ludoj Gordijani ništa pomoći. Tada zli duh iz lude devojke progovori i reče da njega niko ne može isterati osim Trifuna. Car naredi da se na dvor dovedu svi Trifuni iz carstva. Posle mnogih Trifuna, i ovaj mladi Trifun bio je pozvan po Božjem Promislu. Doveli su ga u Rim gde je iscelio carevu ćerku. Car mu podari mnoge darove, koje Trifun pri povratku razdeli siromašima. U svom selu nastavi svoj život moleći se Bogu. Kada se zacari hristoborni Decije Trajan, sveti Trifun bio je mučen za Hrista. No on podnese sva mučenja s radošću velikom, govoreći: "O kad bih se mogao udostojiti, da ognjem i mukama skončam za ime Isusa Hrista Gospoda i Boga moga!" Sve muke ništa mu ne naškodiše i mučitelji ga osudiše najzad na posečenje mačem. Pred smrt Trifun se pomoli Bogu i predade dušu svoju Tvorcu svome 250. godine.
U pravoslavnoj crkvi praznuje se 14. februara po novom, odnosno 1. februara po starom kalendaru.

[причалица]

Sretenje Gospodnje 15. februar



Sretenje Gospodnje, uspomenu na dan kada je Bogorodica prvi put uvela u hram novorođenog Hrista da ga posveti Bogu, danas slave Srpska pravoslavna crkva i vernici.
Prvi susret Boga i čoveka pod svodovima jerusalimskog hrama i sretenje novorođenog Mesije koga je u naručje primio pravedni starac, poznat kao sveti Simeon Bogonosac, slavi se uvek četrdesetog dana po Božiću.
Sretenje je praznik od suštinske važnosti za hrišćanstvo i njegovo značenje ukazuje na na prvi susret Spasitelja sa ljudima.
Prema kanonu SPC, svrstan je u red Gospodnjih, ali i Bogorodičnih praznika, jer se na taj dan istovremeno veliča čistota Bogorodice koju je, kako kaže predanje, prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Krstitelja, uveo u jerusalimski hram na mesto određeno za devojke.
Sretenje Gospodnje je jedan od najsvečanijih događa i na liturgiji, u jednoj od najlepših pravoslavnih molitvi, izgovaraju se reči pravednog Bogonosca koje izgovara sa Bogomladencem u naručju - "Otpusti sad raba tvojega Gospode, jer videše oči moje spasenje tvoje. . . "
Ovaj događaj iz života crkve opisan je u četvorojevanđeljima gde se među svedocima pominje i Ana, kći Fanuilova, koja je prisustvovala Sretenju Gospodnjem, i potom objavila stanovnicima Jerusalima da je "konačno stigao onaj koji je odavno najavljivan i očekivan".
Predanje dalje kaže da su fariseji obavestili cara Iroda o događaju u jeruslamskom hramu. Uveren da je to novi car koga su najavili proroci sa Istoka, Irod je naredio da ubiju Isusa.
Međutim, prema uputstvu Anđela Božjeg, božanska porodica je već bila na putu za Misir.
Sretenje se slavi od vremena cara Justinijana, kada je epidemija kuge odnosila i do 5.000 života dnevno, a zemljotres u Antiohiji ostavio za sobom veliku pustoš.
Slava Sretenja veoma je česta u srpskom narodu, koji za ovaj praznik vezuje svoju tradiciju i običaje.
Dan Sretenja 1804. godine presudan je za istoriju srpskog naroda, jer je tog dana Krađorđe Petrović podigao u Orašcu Prvi srpski ustanak.
Na Sretenje 1835. godine u Kragujevcu je proglašen i prvi ustav kneževine Srbije, poznat kao Sretenjski ustav, a Srbija na ovaj dan slavi Dan državnosti.
U našem narodu postoji i verovanje da se na Sretenje sreću zima i leto.
Ako na Sretenje osvane sunčan dan, a medvedi uplašeni od sopstvene senke vrate se u zimski san, veruje se da će zima potrajati još šest nedelja.

[причалица]

Sveti Simeon i Ana 16. februar



Спомен Светог праведног Симеона Богопримца - Пo сведочанству божанског Еванђеља, старац Симеон беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше у њему (Лк. 2, 25). Њему би јављено од Бога о скором доласку на свет истинитог Месије. A би му јављено, како то казују стари историчари, на овај начин: Када египатски цар Птоломеј нареди да се Стари Завет преведе са јеврејског на грчки језик, за тај посао бише изабрани седамдесет најмудријих људи у Израиљу. Међу њима беше и свети Симеон, као мудар и вичан Божанском Писму. Када он превођаше књигу пророка Исаије, па дође до оног пророчанства: "Ето девојка ћe затруднети и родиће сина" (Ис. 7, 14), он посумња у то говорећи да то не може бити да роди девојка која није познала мужа. И узе нож да избрише те речи. Али у том тренутку јави му се Анђео Господњи и задржа му руку, говорећи: Веруј написаноме, сам ћеш видети да ће се то збити, јер нећеш видети смрти док не видиш Христа Господњег који се има родити од чисте девојке. - И он поверова речима анђелским и пророчким, и жељно очекиваше долазак Христов у свет. И беше по животу праведан и непорочан: уклањаше се од свакога зла, живљаше при храму и мољаше се Богу да помилује свет Свој и избави људе од свезлог ђавола.
А када се роди Господ наш Исус Христос, и наврши четрдесет дана, донесе Га, по прописима Закона, у храм пречиста Maти његова. Тада Дух Свети доведе у храм и Светог Симеона. И он, погледавши на Превечног Младенца и на Свечисту Дјеву која Га је родила, познаде да је тообећани Месија, и да је то девојка, на којој се имало испунити, и испунило се пророштво Исаијино: јер је виде окружену небеском светлошћу и како из ње зрачи божанска светлост. И приступивши јој са страхом и радошћу, узе Господа на руке своје, и рече: Сад отпусти с миром слугу твога, Господе, према речи твојој, јер видеше очи моје спасење твоје (Лк. 2, 29-30). А пророкова и о страдању Христовом и распећу и о Богородици, да ће јој нож жалости и бола пробости душу када угледа Сина свог где виси на крсту. - И тако заблагодаривши Богу, претстави се у миру у дубокој старости. Јер пише за његада је живео триста шездесет година. Бог му је продужио живот, да дочека време у које се од Дјеве родио Вечни Син Божји, коме слава вавек, амин.

Cпомен свете пророчице Aне - Ова света удовица и старица, зато што при храму служаше Богу дан и ноћ постом и молитвама, би удостојена да на Сретење види Господа Христа, и да богонадахнуто објави свима који чекаху спасење у Јерусалиму, да је то очекивани Месија - Христос

[anonim]

danas su zadusnice....

[причалица]

Sveti Simeon mirotočivi 26. februar



Danas je praznik Sv. Simeon Mirotočivi. Simeon Mirotočivi je zapravo
monaško ime Stefana Nemanje, rodonačelnika dinastije Nemanjića. Stefan
Nemanja rođen je 1118. godine u Ribnici. Vladao je Toplicom, Ibrom i
Rasinom. Vlast je preuzeo 1166, kad je zbacio brata Tihomira, velikog
župana, štićenika dvora u Carigradu. Ubrzo po preuzimanju vlasti,
pokušao je da se otrgne vazalnog odnosa prema Romeji (Vizantija),
protiv čije je vojske ratovao u savezu s Mletačkom republikom, ali je
to uspeo tek posle smrti romejskog cara Manojla Komnina 1180. U savezu
sa Ugarskom, napao je Romeju i Raškoj priključio Zetu, Trebinje,
Zahumlje i Metohiju. Nemački car i jedan od vođa Trećeg krstaškog rata
Fridrih I Barbarosa, koji je s vojskom na osnovu sporazuma s Nemanjom
prošao kroz Rašku, 1189. nije prihvatio njegovu ponudu za savez protiv
Romeje. Kad su krstaši prešli u Malu Aziju, Romeja je napala Rašku i
preotela joj 1190. teritorije preko Morave, ali je Nemanja uspeo da
očuva samostalnost države. U toku svoje 37-godišnje vladavne, Nemanja
se surovo razračunavao sa bogumilima, činio je mnoga dobra dela, a
podigao je manastire Đurđeve stupove, Studenicu, Bogorodičin manastir i
Svetog Nikolu kod Kuršumlije. Godine 1196. on se zamonašio i dobio ime
Simeon Monah. Neko vreme je proveo u Studenici, a zatim je otišao na
Svetu goru u manastir Hilandar (koji je podigao sa svojim sinom Savom),
gde je i umro, na današnji dan 1199. godine. Po svojoj želji, sahranjen
je u Hilandaru. Godinu dana posle smrti, primetili su da iz Simeonove
ruke izvire miro od kojeg je sva crkva mirisala. Zbog toga je Skup
svetogorskih duhovnika kanonizovao Simeona za sveca, nazvavši ga Simeon
novi Mirotočac, prvog u nizu svetaca iz loze Nemanjića.

[Пркос]

http://www.pravoslavnikalendar.iz.rs/index.php

[Man]

Светих 40 мученика Севастијских - Младенци

Светих Четрдесет Мученика у Севастији

Сви ови беху
војници у римској војсци но вероваху тврдо у Господа Исуса. Када наста гоњење у
време Ликинија, они бише изведени на суд пред војводу, и овај им запрети одузети
част војничку, на што одговори један од њих, свети Кандид: "Не само част
војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и чесније од Христа
Бога нашега". После тога нареди војвода слугама да камењем бију свете мученике.
Но када слуге бацаху камење на хришћане, камење се враћаше и падаше на њих саме,
те љуто их изудара. Један камен паде војводи на лице и скрши му зубе. Мучитељи,
љути као зверови, везаше свете мученике и бацише их у језеро, и поставише стражу
унаоколо, да ниједан не изађе. Беше страшан мраз, и језеро се леђаше около тела
мученичких. Да би муке биле јаче, мучитељи загрејаше и осветлише купатило украј
језера, на доглед замрзнутим страдалцима, не би ли како прелестили кога од њих
да се одрекне Христа и призна идоле римске. Заиста, један се прелести, изађе из
воде и уђе у купатило. Но гле, ноћу паде необична светлост с неба, која разгреја
воду у језеру и тела мученика, а с том светлошћу спустише се с неба
тридесетдевет венаца на главе њихове. То виде један стражар с обале, па се
свуче, исповеди име Господа Исуса, и уђе у језеро, да би се он удостојио оног
четрдесетога венца место издајника. И заиста, на њега сиђе тај последњи венац.
Сутрадан изненади се цео град кад виде мученике живе. Тада зле судије наредише
те им пребише голени, и бацише тела њихова у воду, да их хришћани не узму.
Трећега дана јавише се мученици месном епископу Петру и позваше га да сабере по
води и извади мошти њихове. Изађе епископ по тамној ноћи са клиром својим, и
видеше на води где се светле мошти мученичке. И свака кост која беше одвојена од
тела њихових, исплива на површину и светљаше се као свећа. Покупише их и чесно
сахранише. А душе ових мученика одоше Господу Исусу, намученом за све нас, и
васкрслом са славом. Чесно пострадаше и непролазном славом се увенчаше 320.
године.


Тропар (глас 1):
Бољезанми свјатих имиже о тебје пострадаша умољен буди, Господи, и всја нашја
бољезни исцјели, Человјекољубче, молимсја.




Преподобни Филором исповедник

Живео и подвизавао се у Галатији у IV веку. За
њега веле да је био толико савршен у свима врлинама, да је више личио на ангела
него на човека. Нарочито је прослављен био својим трпљењем. Гоњен био од цара
Јулијана Одступника и много страдао за Христа. Но по смрти овога опаког
Христогонитеља поживе свети Филором мирно, користећи многима. Упокоји се у
својој осамдесетој години.



Свети Кесарије

Брат светог Григорија Богослова 369. године. Свети
Кесарије био је и богословски писац. Између осталога он се старао одговорити на
питање: колико су времена провели Адам и Ева у Рају пре изгнања? Неки су
опредељивали то време на шест сати, други на двадесет четири сата, трећи на три
дана. Свети Кесарије је био мишљења да је то време било четрдесет дана. Због
тога је, вели, и Господ Исус постио четрдесет дана у пустињи, и био за то време
кушан од ђавола. И док стари Адам није могао одолети искушењима ђаволским у
обиљу рајском, Нови Адам одолео им је витешки у гладној и жедној
пустињи.



Мученици у језеру, мразом оковани,
Крепко држећ
свету веру, надом обасјани,
Завапише милом Богу: ти што свет задиви

Жртвом страшном и васкрсом, o Ти нас оживи!
Тебе слави свод небесни и
створена свака твар,
Гле. славе те бездни, огњи, и град и снег, лед и жар!

Ти поможе слуги Твоме великом Мојсеју.
И Исусу Навинову, по том
Јелисеју,
Да јестество воде смире, и да га разделе.
Верним Твојим сад
помози као и доселе.
He дај мразу да он буде јачи од човека.
Да нас
четрест мученика буду предмет смеха:
Та Ти можеш, ако хоћеш, јер Ти над свим
владаш.
Ти лед у жар и жар у лед кад xoћeш претвараш:
Мраз нас једе ко
звер љути због имена Твога -
O помози да се слави име Свемоћнога!
+++

Мученици у језеру, мразом оковани.
Божјим светлом са небеса бише
загрејани, -
Славно паше и осташе Четрест Мученика
На страх, ужас и
срамоту мрачних неверника.



РАСУЂИВАЊЕ

Сакривај своје духовно благо, и не објављуј га без нужде. Поглеај како људи
скривају своје материјално благо, и како кад су принуђени да кажу колико имају,
увек прикривају главне суме а објављују само мање. Врло је мален број људи који
хоће да објаве све што имају а још мањи број оних људи објављују да имају више
него што у ствари имају (и ове свет сматра неозбиљним и безумним). Овим је јасно
указано теби, како треба да скриваш твоје духовно благо, тј. твоје врлине и
твоја добра дела, твоје постове, и бдења, и молитве. Зашто мудра деца овога
света не објављују своја материјална блага? Из два разлога: да не чују лопови и
да не изазову завист код злобних људи. Постоје лопови и завидљивци и према
духовном благу. То су духови злобе. Чим га ти будеш објавио, они ће се постарати
да ти га умање или расточе. Управо, чим си га објавио без потребе (рецимо из
сујете, да се похвалиш), они су га уграбили и расточили. И ти, богаташ духовног
блага, неосетно и изненадно постаћеш убожјак. Многи духовни богаташи, светитељи,
правили су се људи пред светом, да би привидном лудошћу скрили велику мудрост и
силу у себи. Авва Исаија пише: "Пријатне су Богу добродетељи, које се врше у
тајности." А свети Нил Синајски вели: "Покривена кожа на телу је бела, а
откривена — опаљена и црна." Тако је и са нашим скривеним и објављеним добрим
делима.




СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса у рукама непријатеља Божјих, сабраних у дому
Кајафину и то:
1. како сви ужурбано траже лажне сведоке, јер хоће пошто пото
да убију Христа,
2. како га пљују у лице и шамарају по лицу,
3. како
Господ све подноси са неисказаним достојанством и без гнева.



БЕСЕДА

о трпљењу до краја

Али који претрпи до краја благо њему (Мат.
10, 22; 24, 13)
Господе предивни, Ти си све претрпео, све до краја, зато си
постао не само блажен него и извор блаженства за све људе који себи добра желе,
кроз векове и векове!
И апостоли претрпеше све до краја, и уђоше у вечно
блаженство.
И мученици Христови претрпеше све муке до краја. и посташе
усиновљени санаследници у царству Христовом.
И светитељи претрпеше
драговољну тескобу и страдања до краја, па се прославише и на небу и на земљи.

Сваки оснивач новог друштва врбује себи следбенике обећањем добрих плодова и
многих наслада но прећуткује навлаш све тегобе и трудове, који воде оним
плодовима и оним насладама. Једини је Господ Исус рекао сву истину Својим
следбеницима, и горку и слатку страну истине. Он није обећавао плодове без
службе, нити славу без страдања, нити крајњи одмор без трновитог пута, нити
победу без борбе, нити сласти без горчине, нити царство без суза и самоодрицања.

Кад је набројао многе муке које ће задесити Његове следбенике, Он их најзад
не оставља без утехе. Он даје смисао њиховом страдању, и не оставља их у тами.
Он вели: али који претрпи до краја благо њему. А какво је то благо, које
чека оне који претрпе све до краја, то је и Он сам довољно открио, а то су
посведочили, и до дан-данас сведоче, многи светитељи, који или јавише се вернима
из онога света у слави, или пак будући још у телу, уздигоше се духом до виђења
оне славе и блаженства које чека верне, избране и истрајне.
Господе, Ти си
наша снага. Помози нам да претрпимо све до краја с вером да си Ти уз нас. Теби
слава и хвала вавек. Амин.

[Cruz]

Blagosvesti je praznik koji Srpska pravoslavna crkva proslavlja 25. marta (7. aprila). Spada u Bogorodičine praznike.

Pola godine pošto je prvosvešteniku Zahariji projavio da će u dubokoj starosti dobiti sina koji će biti Gospodnji Preteča (sv. Jovan Krstitelj), isti Gospodnji arhanđeo, Gavrilo, javio se Prečistoj Djevi Mariji u Nazaretu, pozdravivši je rečima: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslovena si ti među ženama! Začuđenoj i uplašenoj Djevi arhanđeo objašnjava neobičan pozdrav: ne boj se, Marija, jer si našla blagodat u Boga! I evo začećeš, i rodićeš sina i nadenućeš mu ime Isus. On će biti veliki, i nazvaće se Sin Višnjega, i daće mu Gospod Bog presto Davida oca Njegovog. I carevaće nad domom Jakovljevim vavek, i carstvu Njegovom neće biti kraja.
Na Marijino pitanje Kako će to biti kad ja ne znam za muža?, arhanđeo Gavrilo odgovara: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji. Prečista Djeva pokorno odgovara: Evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po reči tvojoj .
Sveti Oci iz starih vremena ostavili su nam nekoliko predanja vezanih za ovaj razgovor kojim je otpočela istorija spasenja ljudskog roda i obnovljenja tvari. Između ostalog, oni vele da se Božji arhanđeo Gavrilo pojavio pred Prečistom Djevom baš u trenutku kada je čitala poznato mesto iz Knjige proroka Isaije: Gle, devojka će začeti i rodiće sina . Po istim tumačenjima. Gospod Isus Hristos je vaskrsao trideset i nešto godina kasnije, u isti datum u koji se vodio opisani razgovor Božjeg izaslanika i buduće Bogorodice. Zato se 25. mart/7. april smatra za autentični datum Vaskrsa, a retki slučajevi kada se Vaskrs poklopi sa ovim nepokretnim praznikom.

[причалица]

Ulazak Gospoda Isusa Hrista u Jerusalim - Cveti



Ulazak Gospoda Isusa Hrista u Jerusalim naziva se i carskim: „Evo Car tvoj ide tebi krotak“ (Zah. 9, 9; Mt. 21, 5). A Njegov ulazak uistinu beše krotak: „i jaše na magarici, i magaretu, mladunčetu tovarne životinje“ (Mt 21,5). „Osana sinu Davidovu! Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje! Osana na visini“ (Mt. 21, 9), pozdravljao je jevrejski narod Hrista u nedelju, a već u petak je zahtevao Njegovu smrt. Oni koji su očekivali zemaljskog vladara, vidjevši da onaj kome su odavali počast kao caru ne ulazi u Jerusalim da bi se zacario na zemaljskom prestolu, već nudi Carstvo koje nije od ovoga sveta, okrenuše se protiv Njega, i radosni usklici na Cveti pretvoriše se u uzvike mržnje na Veliki Petak.

[Cruz]

Danas je Veliki petak

Hristos, uhapšen prethodne noći, izveden je pred jevrejske prvosveštenike na suđenje zbog optužbi da propoveda učenje za koje su tvrdili da je u suprotnosti sa verskim principima i zakonima judaizma.

Veći broj lažnih svedoka, koje su prvosveštenici doveli, navodili su, između ostalog, da Isusovi govori o Carstvu nebeskom predstavljaju njegovu nameru da se proglasi za jevrejskog cara koji će ih osloboditi od rimskog ropstva.

To je iskoristio prvosveštenik Kajafa i odlučio da Hrista preda rimskom namesniku Judeje - Pontiju Pilatu, kako bi ga on osudio zbog pobune protiv Rima, što se kažnjavalo smrću.

Pilat je Hrista predao u ruke jevrejskom kralju Irodu, koji ga je vratio nazad rimskom namesniku.

Na Pilatova pitanja i tvrdnje Isus je ćutao ili odgovarao samo sa: ''Ti kažeš'', rekavši mu u jednom momentu da ''njegovo carstvo nije od ovog sveta''.

Videvši da nema elemenata za osudu, rimski namesnik poslužio se starim jevrejskim običajem da za vreme Pashe bude pomilovan jedan osuđenik, te je okupljeni narod upitao da li želi slobodu za Hrista ili Varavu.

Okupljeni narod, podstrekavan jevrejskim prvosveštenicima, zatražio je slobodu za Varavu, a osudu za Hrista, rečima: ''Krv njegova na nas i našu decu''.

Pilat je tako i odlučio, rekavši: ''Osudili ste nevinog''.

Nakon toga je pristupio ritualnom pranju ruku.

Otuda potiče izraz ''pranje ruku'' u značenju skidanje odgovornosti sa sebe.

Osuđenog Hrista vojnici su bičevali, stavili mu na glavu trnov venac i terali ga da do brda Golgota nosi krst, na kojem je razapet.

Raspetog Hrista vojnici su proboli kopljem između rebara, stavili mu na usta sunđer natopljen sirćetom, a iznad glave ploču sa natpisom na hebrejskom, grčkom i latinskom jeziku: ''Isus Nazarećanin, car judejski''.

Za to vreme Isus je molio Boga da im oprosti, rečima: ''Oprosti im, Bože, jer ne znaju šta čine''.

Sveta jevanđelja navode da je Hristos u ''deveti čas dana'', odnosno u tri časa posle podne ispustio dušu.

U momentu Hristove smrti nebo se potpuno pomračilo, nastala je neviđena oluja, grobovi su se otvorili, a stena na koju je stavljen krst pukla je po neprirodnoj liniji.

Mrtvog Hrista skinuli su sa krsta, umotali u pogrebno platno, sahranili u grobnicu, na čiji ulaz je postavljena velika kamena ploča, a pred grobom su stražarili legionari.

Hristova žrtva i njegova smrt na krstu je radi spiranja greha celog ljudskog roda i prethodila je najvećem događaju - Vaskrsu - kojim je Bogočovek pobedio smrt i večnu pogibelj, kao posledice greha.

Kako je Veliki petak najtužniji dan u godini, na taj dan zvona ne zvone, već se služba označava klepetalima, udarcima drvenim batovima u drvenu ploču.

Tog dana se služi služba - koja se zove Carski časi, a uveče se čita statija sa iznošenjem plaštanice, ophodom oko hrama i polaganjem plaštanice - platna koje simbolizuje stradalog Hrista.