DANAS JE.....

[Picola]

Свети пророк Данило; свети преподобномуч. ђакон Авакум и игуман Пајсије
- Материце


Материце

У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се "дреши". На исти начин се вежу све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима.

Празник Материца се у новије време свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом, у којем учествују деца са прикладним рецитацијама и певањем, а онда деца везују присутне старије жене. Оне им се "дреше" поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негде се организује посета болници, нарочито дечјим одељењима, где се деци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.

[DaDole]

Dan uoči Božića zove se Badnji dan, a noć koja sledi Badnje veče, zbog toga što se toga dana i te , večeri bdeniše (ne spava), no sa nestrpljenjem očekuje najsvečaniji momenat u istoriji roda ljudskog Rođenje Bogodeteta Hrista. Zbog toga se i vidljivi simbol Njegov, koji sa naročitim obredom unosimo u domove svoje, zove Badnjak. Badnjak (mlad cerić ili hrastić, ili, pak cerova ili hrastova grančica) simbolički predstavlja Spasitelja našeg Gospoda Isusa Hrista.
I hrišćanski Badnjak kao i Božićnjar vodi poreklo od one čudesne božanstvene vitlejemske noći, kada se u pastirskoj pećini rodio Spasitelj čovečanstva, a pastiri, koji „čuvahu noću stražu kod stada svojega ložili vatru i grejali se. Na glas anđela Gospodnjeg, koji im se javi i reče: „Ne bojte se; jer, gle, javljam vam veliku radost... Naći ćete dijete povijeno gde leži u jaslama". „Kada su, po dogovoru, pošli do Vitlejema da vide šta se tamo dogodilo što im kaza Gospod" nasekli su i poneli dosta grana da nalože vatru i pored Novorođenčeta i pored Majke Njegove, jer noć ona beše vrlo hladna.
Vremenom u našem narodu razvio se čitav kult vezan, kako za Badnjak tako i za Badnje veče. Danas na selu, pa i u gradu gde je to izvodljivo, na Badnji dan izjutra rano, domaćin kuće ili neko od muške čeljadi, odlazi u šumu, u gaj, u zabran, sa sekirom u ruci za Badnjak. Kada nađe cerić ili hrastić pogodan za Badnjak (prav i granat a toliko veliki da ga može na ramenu doneti do kuće), obred sečenja Badnjaka počinje krsnim znakom. Badnjačar se, naime, prekrsti u ime Oca i Sina i Svetoga Duha i izgovori kratku molitvu: „Pomozi Bože i Badnjače sveti!" Zatim sekirom u tri maha, u ime Svete Trojice, preseče cerić, hrastić tako da padne na istočnu stranu odakle Gospod dolazi. Onda pronađe dren, odseče granu i kaže: „Na zdravlje nam bilo! " Posle toga Badnjak stavi sebi na desno rame i odnese kući pevajući: „Roždestvo Tvoje Hriste Bože naš..." Do noći Badnjak stoji pred kućom, u dvorištu, a u višespratnicama u gradu, gde je Badnjak cerova ili hrastova grančica sa prutićem drena i šačicom slame, što se kupuje na pijaci, Badnjak stoji u predsoblju stana. A kada padne Badnje veče, badnjačar ponovo uzima Badnjak i drenovu granu, stavlja ga sebi na desno rame i unosi u kuću. Tada on svečanim glasom pozdravlja domaćicu i svu čeljad: „Dobro veče i srećno vam Badnje veče!" Domaćica i sva čeljad, u prazničnom ruhu, isto tako razdragano i svečano odgovaraju: „Bog ti dobro dao i sreće imao! " I iz sita posipa Badnjak žitom, premazuje ga medom i preliva vinom. Zatim se prekrsti, celiva Badnjak tamo gde je premazan medom i preliven vinom i Badnjačara u obraz uz poznato mirboženje u kome Badnjačar kaže:
„Mir Božji — Hristos se rodi!", a domaćica odgovara:„Vaistinu se Hristos rodi!"Ovo ljubljenje Badnjaka i mirboženje između Badnjačara i domaćice se ponavlja sa svima ukućanima. Simbolika ovoga susreta je jasna. Gospod Isus Hristos, novorođeni Spasitelj čovečanstva, u vidu Badnjaka, ulazi u dom naš i svima članovima domaćinstva donosi zdravlje (drenov prutić), izobilje plodova zemaljskih (žito) i duhovnu radost (med), koja je slatka kao med ili čak slađa i od meda, jer je osigurana nevinom krvlju (vino) Njegovom, koja će se u svoje vreme proliti na Golgoti. Badnjačar onda uzme kadionicu, ode pred ikonu domaće slave, pred kojom je upaljeno kandilo, okadi je, obiđe sva odeljenja u domu, da sve zamiriše na tamjan i smirnu, u sve odaje pospe slamu i zvečeći (srebrni) novac, a u gostinskoj sobi, gde je ikona još i po tri oraha u sva četiri ugla. U gradu se zavežljajčić slame sa drenovim prutićem obično stavi ispod stola na kome je pripremljena badnjačka večera. Dok ovo čini Badnjačar, odnosno domaćin kuće, obično se poje Božićni tropar: „Roždestvo tvoje Hriste Bože naš...", „kvoče" i „pijuče". Tamo gde Božićni tropar ne znaju samo se „kvoče" i „pijuče"
Kvoče Badnjačar: „kvo", „kvo", „kvo", a pijuču deca: „piju", „piju", „piju" i tako iz odeljenja u odeljenje.
I ovaj deo običaja na Badnje veče je pun smišljene hrišćanske simbolike. Kada se Gospod Isus Hristos rodio u pećini vitlejemskoj, majka ga je povila u pelene i položila u jasle na slamu. Otuda i slama u svim odeljenjima našega doma na Badnje veče kada se Gospod rađa. A kada sumudraci istočni, vođeni zvezdom, došli i poklonili Mu se, darivali su Ga zlatom, smirnom i tamjanom. Otuda i u našim domovima po svim odeljenjima okađenim smirnom i tamjanom prosut novac srebrni (zvečeći) i zlatni. Orasi pak u sva četiri ugla gostinjske sobe simbolički predstavljaju Svetu Trojicu, koja vlada vasionom svetom od Istoka do Zapada i od Severa do Juga. Ona se čovečanstvu javila potpuno, očigledno i jasno Rođenjem Gospoda Isusa Hrista. Njegovim krštenjem na reci Jordanu, kada mi praznujemo Bogojavljenje potpuno javljanje Boga ljudima, kao Sveta Trojica, a naročito Hristovom naukom u kojoj apostolima, pred samo svoje slavno vaznesenje na nebo, ostavlja amanet: „Idite, dakle, i naučite ih da drže sve što sam vam zapovedio". Dakle, ne u ime moje, u ime Oca ili u ime Duha nego u ime Svete Trojice. Sveta Trojica vlada vasionim svetom i sve što god biva u njemu od Oca kroz Sina u Duhu Svetom, biva Svetom Trojicom, koja je po suštini jedini Bog, ali Tri različite Ličnosti nerazdeljive. Kada se po svim odajama (odeljenjima) pospe slama, badnjačar stavlja Badnjak na vatru da pregori. Tamo gde je običaj da se unose dva Badnjaka, koja simbolišu božansku i čovečansku prirodu u Gospodu Isusu Hristu, oni se ukrštaju na vatri.

[причалица]

[DaDole]

Blaga i najradosnija vest, braćo i sestre u Hristu Gospodu, počinje rečima svetog Jevanđelja po Mateju: "Rodoslov Isusa Hrista, sina Davidova, Avramova sina." Ta vest otkriva i svedoči nama i svima, nebu i zemlji, svim vidljivim i nevidljivim svetovima, dvojedinu tajnu i istinu.

Patrijarh Irinej

Svedoči nam istinu o jedinstvenom dvojednom Rodoslovu u istoriji roda ljudskog. Svaki rodoslov navodi pretke i potomke po jednoj, čovečjoj liniji. Jedino ovaj Rodoslov čini neponovljivi izuzetak. On predstavlja ne samo Rodoslov čovečji nego i Božji. U njemu je sadržan rodoslov Sina Božjeg i Sina Čovečjeg, to jest Bogočoveka Hrista.


Ovaj Potomak carske Davidove loze, iznikao iz svetog Avramovog korena, imenuje se imenom Isus, to jest Spasitelj, i imenom Hristos, što znači Pomazanik Božji, izabranom Narodu Božjem i svemu rodu ljudskom od Boga obećani Mesija, Iskupitelj i Izbavitelj od greha, smrti i demonskih sila. Ovo je, dakle, istovremeno RodoslovJedinorodnog Sina Božjeg i Sina Čovečjeg, Rođenog od Duha Svetog i Presvete Djeve Bogorodice.
Tako nam se u Isusu iz Nazareta javlja i daruje savršeni Bog i savršeni Čovek. Otuda, ko Njega voli, ispunjava prvu zapovest Božju, zapovest o ljubavi prema Bogu svim srcem i svom dušom, ali ispunjava i onu drugu Njegovu zapovest o ljubavi prema bližnjem. Jer, On je Bog i Gospod naš, On je i najbliži bližnji naš. U Njemu prepoznajemo istinskog Boga, ali i istinskog Čoveka i uz to istinsku svečovečnost: saznajemo šta i kako da volimo u svakom ljudskom biću, nosiocu jedne i jedinstvene bogolike čovečanske prirode.

U Njemu, Bogočoveku, utemeljuju se i daruju tri osnovne svetinje ljudskog života: svetinja oca i očinstva, svetinja majke i materinstva, svetinja deteta i detinje bezazlenosti i čistote. Upravo zato naš blagočestivi narod posvećuje tim svetinjama tri nedelje uoči Božića pod nazivom Detinci, Materice i Oci....
Tako nam se, sa jedne strane, Hristovim Rođenjem otkriva i daruje veličanstvena i nadumna tajna Boga kao večne Ljubavi u Ocu, Sinu i Svetome Duhu, a sa druge strane, njime se u Crkvi kao bogočovečanskoj zajednici i u porodici kao jezgru ove zajednice ostvaruje nebozemna punoća svetotrojične Tajne ljubavi.

Kada se porekne, zaboravi i pomrači ta nebeska svetotrojična Tajna Boga kao Ljubavi, onda se neminovno gubi smisao porodice i dolazi do njenog raspada u ravni zemnog javljanja i ostvarenja božanske ljubavi, kao i do raspada ljudskog zajedništva uopšte. Što je manje Boga i Božje ljubavi u ljudima, to je manje ljubavi u ljudskim odnosima; to je manje istinske ljubavi u braku, porodici, društvu, između oca, majke i dece, i uopšte među ljudima. Bez Boga kao Ljubavi, čovečja ljubav gubi svoje merilo i svoju meru. Ona se svodi na biološku ravan, na samoživost, na obogotvorenje telesne pohote; hedonizam postaje vrhovna ljudska vrednost.


Ljudi našeg doba upravo su na tom putu obogotvoravanja pohote tela i telesnog mudrovanja, telesne pameti. A kad god je neko ljudsko društvo u istoriji kretalo tim putem, ono se neminovno nalazilo u predvorju svoje katastrofe i pred propašću svoje civilizacije
Jedno zlo u društvu prate hiljadu drugih zala i poremećaja. Tako, na primer, stavljanje hedonizma na pijedestal božanstva - a upravo to se događa u naše vreme - postaje uzrok masovnog čedomorstva i njegovog ozakonjenja, nezapamćenog u istoriji čovečanstva. Ne predstavlja li ozakonjenje abortusa zapravo obogotvorenje samoživosti i egoizma koje, u krajnjoj liniji, vodi raščovečenju čoveka, čovekovom stremljenju smrti i ništavilu? Ko ubija Boga u sebi i dete u majčinoj utrobi, uništava samoga sebe, ugrožava samo najdublje tkanje i neprolazni smisao života.
Šta je drugo sida, ta strašna bolest i pošast našeg vremena, ako ne, u najviše slučajeva, posledica obesvećenja svetinje braka i zloupotreba polnosti i polne ljubavi, a veoma često i posledica njihove protivprirodne upotrebe? Kao što zloupotreba bogodanih psihofizičkih sila izaziva mnogobrojna čovekova oboljenja, isto tako i zloupotreba prirode i prirodnih dobara oko nas, čovekova nezajažljivost i pohlepa, ugrožavaju samu prirodu, zagađuju vazduh i vodu, biljni i životinjski svet, a time i samog čoveka, koji živi i diše u takvom, zagađenom svetu.


Mnogi su i divni darovi kojima je Bog obdario čoveka. Čovek je prizvan da te darove upotrebljava na pravi način, ne da ih zloupotrebljava. Plod tih Božjih darova i stvaralačkih sposobnosti datih čoveku jesu i savremeni čovekovi izumi - na primer sredstva masovne komunikacije: elektrika, radio, film, televizija, novine, internet. Ta i mnoga druga moderna sredstva opštenja među ljudima i prenošenja duhovnih, naučnih, životno praktičnih, moralnih, estetskih, kulturnih i drugih vrednosti i svečovečanskih iskustava, pored ne malih dobara koja donose čoveku i čovečanstvu, takođe, mogu biti i bivaju zloupotrebljena...


Namesto da budu izvor čovekovog prosvetljenja, preobraženja i ozdravljenja, u opasnosti su da se pretvore u pomračilište i trovačnicu ljudske svesti i savesti.
Svođenje čoveka na nagonsko, raspaljivanje slikom, rečju, igrom i muzikom čovekovih slepih instikata, propagiranje nasilja, zla i surovosti, ne vodi li sve to porobljavanju čoveka umesto njegovoj slobodi, umnožavanju zločina među ljudima umesto umnožavanju dobra i dobrote, jačanju samoljublja umesto istinske ljubavi? Tu se sve podređuje beslovesnom nagonu i profitu, trgovini; sve postaje roba za prodaju: Bog i čovek, otac i majka, očinstvo i materinstvo, dete i otadžbina!


Propagiranje razvrata i bestidnosti, koje preko tih sredstava danas dopire do najskrivenijeg kutka zemljinog šara, ne postaje li uzrok obesmišljenja bračne i porodične ljubavi, izvorište svakakvih perverzija, zločina i nasilja?


Zaista, ljudska sloboda i čovekova prava su neograničene. Sve je čoveku slobodno i sve spada u oblast njegovih prava - tako ga je Bog stvorio. No da li je svaka sloboda istinska sloboda i da li je sve ono na šta čovek misli da ima prirodno pravo - istinsko i čoveka dostojno pravo? Dva su puta pred čovekom: put života i put smrti. Da li sloboda kojom čovek sebe i bližnjeg svog čini robom smrti i ništavila jeste istinska sloboda? Čovek je slobodan da izvrši samoubistvo i zločin svake vrste. Po meri naopako shvaćene slobode, čovek može da postane ljudožder, ubica, krvopija...


Ne možemo i ne smemo, braćo i sestre, kao svedoci Hristove istine o Bogu, čoveku i svetu, svesni svog večnog i bogočovečnog zvanja pred Bogom, da ne ukažemo na ove i druge opasnosti koje danas prete čoveku i ugrožavaju njegovu istinsku slobodu i autentična prava, skrnaveći njegovo bogoliko dostojanstvo. Pored individualnih prava i sloboda postoje, kao što znamo, i kolektivna ili korporativna prava i slobode - prava Crkve, bilo koje zajednice, prava naroda i slično. Ni ona prva danas se ne poštuju, a šta tek reći o ovim drugima?


Najteži primer jeste, nažalost, odnos mnogih i premnogih moćnika prema pravu srpskog naroda na Kosovu i Metohiji na život, slobodu i budućnost. Pored svega ostaloga, strašni zločin trgovanja organima nevinih srpskih žrtava mržnje i terora odvijao se uz ledeno, ravnodušno, u mnogim slučajevima saučesničko ćutanje predstavnik â međunarodne zajednice, ma šta taj izraz značio, a oni su itekako znali šta se stvarno dešava „na terenu". Štaviše, uključili su se u građenje nečije navodne nezavisnosti upravo na takvim temeljima! Ali istina i Božja pravda uvek imaju poslednju reč. To nam jemči Rođenje Hristovo, to već osećamo i znamo.


Božić je praznik mira i ljubavi, praštanja i mirenja, sloge i jedinstva. U ime tih božićnih, bogočovečanskih duhovnih darova i vrednosti pozivamo sve vas, draga naša deco duhovna, da živite i delate u duhu nepokolebive vernosti svojoj Majci Crkvi, njenom jedinstvu, vekovnom poretku i odlukama njenih najviših i jedino nadležnih jerarhijskih tela.



Nemojte dozvoliti da ikog od vas zbunjuju neistine i zavode grube klevete pojedinaca i grupica koje, vođene svojim sektaškim zabludama, svesno ili nesvesno služeći neprijateljima Crkve i vere Hristove, pokušavaju da ospore duhovni autoritet Crkve i njene zakonite jerarhije i da ga zamene lažnim autoritetom samoproglašenih vođa.



U isto vreme, svima nama je sveta dužnost da se molimo Bogodetetu Hristu, Suncu Pravde, za pokajanje i prosvećenje svih zabludelih i za život i spasenje svega sveta.
Na kraju, radujući se Bogu i Božiću i proslavljajući Hrista Bogomladenca kao "jedino novo pod suncem", zapevajmo svi, jednim srcem i jednom dušom, pesmu pastira i anđela:
„Slava na visini Bogu, a na zemlji mir, među ljudima dobra volja!

[Picola]

ОБРЕЗАЊЕ ГОСПОДЊЕ; СВ. ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ (НОВА ГОДИНА)


Обрезање Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа

У осми дан по рођењу би Младенац божански донесен у храм и обрезан сходно закону постојећем у Израиљу још од времена Аврамова. Том приликом надедоше му име Исус како је и благовестио архангел Гаврил Пресветој Деви. Старозаветно обрезање предображава новозаветно крштење. Обрезање Господа показује, да је Он примио на себе истинско тело људско а не привидно, како су доцније учили о Њему јеретици. Још је Господ обрезан и за то што је хтео да испуни сав закон, који је Он сам дао кроз пророке и праоце. Испунивши тај пропис законски Он га је заменио крштењем у цркви Својој. "Јер у Христу Исусу нити што помаже обрезање ни необрезање, него нова твар" (Гал. 6, 15), објављује апостол. (У црквеној служби овај Господњи празник нема ни предпразниства ни попразниства).


Свети Василије Велики архиепископ Кесаријски

Рођен у време цара Константина. Још као некрштен учио се 15 година у Атини философији, реторици, астрономији и свима осталим светским наукама тога времена. Школски другови су му били: Григорије Богослов и Јулијан, доцнији цар одступник. У зрелим годинама крстио се на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом. Био епископ Кесарије Кападокијске близу 10 година, а завршио свој земни живот напунив 50 година од рођења. Велики поборник Православља, велика луча моралне чистоте и ревности верске, велики богословски ум, велики стројитељ и стуб цркве Божје - Василије се пунозаслужно назива Великим. У црквеној служби назива се пчелом цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многобројна дела овога Оца Цркве, богословска, апологетска, подвижничка и канонска; исто тако и служба, названа по његовом имену. Ова служба служи се 10 пута у години, и то: 1. јануара, уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста осим Цветне, на Велики Четвртак и на Велику Суботу. Мирно се упокоји св. Василије 1. јануара 379. год. и пресели у царство Христово.

[Man]

19.јануар (6.1.)

Богојављење Господње




БОГ СЕ ЈАВИ, ВАИСТИНУ СЕ ЈАВИ! На овај дан празнује се успомена на Христово Крштење на реци Јордану и јављање Бога у виду голуба и гласа: “Ово је Син мој и Њега послушајте”.

Празнујући Богојављење Господње, које бива на водама Јорданским, треба да се подсетимо да се Господ Бог наш никада није јављао без разлога баш на том месту. Овај нам празник приказује Бога у виду Тројице једнобитне и нераздељиве. Тако се и свако од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога.

На овај дан се у свим црквама и храмовима освећује вода, коју народ узима и носи својим кућама. Она има духовна и лековита својства. Њена особина се огледа у томе што током целе године остаје свежа и освећена. Чува се у посебним посудама и користи се са искреном вером у болести, или било каквој другој недаћи. На сам Дан Богојављења може се са њом попрскати сваки кутак у кући, али у све друге дане ништа се не сме прскати њоме. Здрави је могу пити претходно припремљени зато, тако што ће који дан постити, па ће ту освећену водицу попити изјутра као када се узима Свето причешће.

Када Господ Исус беше навршио тридесет година од Свог телесног рођења, Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао. И сам, почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану. Свети Кирил Јерусалимски вели: “Почетак света вода, почетак Јеванђеља Јордан”. При крштењу Господа у води објавила се свету она тајна која се у Старом Завету наговештавала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, тј. тајна божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје сведочанство о Сину. Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдео је над водом.

А када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: “Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета” (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Наиме: Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења. Празник Богојављења (Теофанија, грчки) просвећује показујући нам Бога као Тројицу једнобитну и неразделну. То је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога.

Тропар (глас 1):

Док си се Ти, Господе, крштавао у Јордану, показа се Света Тројица, јер Родитељ (Отац) гласом сведочаше о Теби називајући Те љубљеним Сином, а Дух у облику голуба, потврђиваше речи, Христе Боже, који си се јавио и свет просветио слава Теби!

Кондак (глас 4):

Јавио си се данас Васељени Господе и светлост Твоја обасја нас који Ти певамо: Дошао си и јавио си се, Светлости Неприступна.

O Господе свети, свети у стварању,
Све што Речју ствараш, Духом освештаваш.
O Господе крепки, крепки у страдању,
За свет у смрт ходиш, за свет васкрсаваш.
Господе бесмртни, певамо Ти у глас:
Оче, Сине, Душе — Боже, помилуј нас!
Оче што се јави гласом над Јорданом
Душе што ко голуб млечни летијаше,
Син што се крсти пророком Јованом,
Три зрака светлости, једна светлост сјаше,
Тројице јављена, певамо Ти у глас:
Оче, Сине, Душе — Боже, помилуј нас!

РАСУЂИВАЊЕ

Некад су басне јеретичке досађивале Цркви Божјој, а сада јој досађују басне богоодступничке. Истрајношћу у вери, приљежном молитвом, исповедништвом па чак и мучеништвом побеђена је она досада. Само тим начинима биће побеђена и ова нова досада. И Црква Божја, сасуд Истине божанске, на крају ће тријумфовати, јер ће врагу на крају нестати оружја (Пс. 9, 7). Блажени Климент Александријски рекао је о јеретицима који напустише цркву: „Онај ко је пао у јерес, путује кроз суху пустињу, напуштајући јединога истинога Бога; одвојен од Бога он тражи безводну воду, скупља рукама бесплодност, улази у ненасељену и жедну земљу.” То исто се данас може рећи о многим научним хипотетичарима и теоретичарима који се руководе маштом својом а не истином Божјом.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам догађај крштења Господа и то:

1. Његов скромни долазак на Јордан, непознат свима осим Јовану,
2. Његово погружење у воду; лепршање голуба над Њим и глас с висине.

БЕСЕДА
о тајанственом божанском Тројству

Јер је троје што свједочи на небу:
Отац, Ријеч и Свети Дух; и ово је троје једно.
И троје је што свједочи на земљи:
дух, и вода, и крв; и троје је заједно. (I Јов. 5, 7—8)

Кад читамо Свето Писмо треба будно да мотримо на сваку реч. Брзом читаоцу, нпр., неће пасти у очи разлика коју Јеванђелист повлачи између небеског тројства и земаљског тројства. За небеско тројство он каже: и ово је троје једно, а за земаљско: и троје је заједно. Огромна је разлика између бити једно и бити заједно. Отац, Син и Дух Свети су једно, док су дух и вода и крв само заједно, а не једно. Јер и непријатељи могу бити заједно али не и једно. Сви су људи на земљи заједно али нису једно. Вода и крв чине тело, а дух је дух. Тијело пак жели против духа а дух против тијела (Гал. 5, 17); нису, дакле, једно, али су пак заједно. И кад човек умре, заједница се кида и престаје: крв и вода иду на једну страну, а дух на другу. Дочим је божанско тројство на небесима не само заједно него и једно.
Но има једно тројство у унутрашњем небу човековом, које треба да буде не заједница него јединство, да би човек блажен био и овога и онога света. То је јединство ума, срца и воље. Докле је ово троје само у заједници, дотле је човек у рату и са самим собом и са небеским Тројством. Када пак ово троје постане једно, тако да ниједно не влада и ниједно не робује, онда човек бива испуњен једним миром који превазилази сваки ум (Фил. 4, 7), сваку реч, свако објашњење, сваки страх и сваку жалост. Тада мало небо у човеку почиње личити на велико небо Божје, и образ и подобије Божје бива тада јасно у човеку.

Господе троједини, помози нам личити бар на оне који личе на Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.

[Picola]

САБОР СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА - ЈОВАЊДАН

Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом. За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака. Свети Јован прославља се неколико пута у години, но највише свечара има овога дана, 7. јануара. Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком. Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао. За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну (в. датуме у години: 24. фебруар 25. мај 24. јун 29. август

Тропар (глас 2):

Памјат праведнаго с похвалами, тебје же довљет свидјетељство Господње, Претече, показал бо сја јеси воистину и пророков честњејшиј, јако и струјах крестити сподобилсја јеси проповједанаго, тјемже за истину пострадав радујасја благовјестил јеси и сушчим во адје Бога јавлшагосја плотију, в земљушчаго грјех мира, и подајушчаго нам велију милост.

[Picola]

СВЕТИ САВА - ПРВИ АРХИЕПИСКОП СРПСКИ

Син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169. године. Као младић жудео за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. Немања последује примеру сина, те и сам дође у Свету Гору, где се замонаши и умре као монах Симеон. Сава је издејствовао код цара и патријарха независност Српске цркве, и постао први архиепископ српски. Подигао је, заједно са оцем својим, манастир Хиландар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по земљи српској. Путовао је у два маха на поклоњење светињама у Светој Земљи. Мирио браћу своју, завађену око власти; мирио Србе са суседима њиховим, и стварајући Српску цркву, стварао је кроз то српску државу и културу. Уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добру свих, због чега је и био поштован и вољен од свих Балканаца. Народу српском он је дао хришћанску душу, која није пропала са пропашћу државе српске. Скончао у Трнову у време цара Асена, разболевши се после службе Божје на Богојављење, 12. јануара 1236. године. Тело му пренео краљ Владислав у манастир Милешеву, одакле га Синан-паша дигне и спали на Врачару у Београду, 27. априла 1594. године (в. 27. април).

Тропар (глас 3):

Пути воводјашчаго в жизањ, наставник и первопрестолник и учитељ бил јеси; первјеје бо пришед, свјатитељу Саво, отечество твоје просвјетил јеси и порадив тоје духом свјатим, јако древа маслинаја в мислењем раји насадил јеси всеосвјашченаја твоја чада. Тјем јако апостолом и свјатитељем сопрестолнак, чтушче тја молим: моли Христа Бога даровати нам велију милост.

[причалица]

Света Ксенија Петроградска 6. фебруар



Ксенија Петровна, дивна светитљка руског порекла, рођена је 1731. године у богатој аристократској породици, добивши изузетно образовање.
Била је блиска Царици Јелисавети Петровној, која је била веома побожна и посебно ценила црквено појање.
Ксенија је била 4 године у браку. Кад јој се нуж разболео, на самртној постељи је благословио да остатак живота посвети служењу Господу.
Ксенији је смрт мужа пала необично тешко. Преко ноћи је оседела и на сахрани су је једва познали, поготову јер се појавила у оделу свог покојног мужа.
Од тог дана је преузела на себе тежак и необичан начин подвизавања јуродствовањем.

Погледајте овај получасовни, поучни филм о Светој Ксенији Петроградској

[причалица]

Сабор три светитеља Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог - Света Три Јерарха 12. фебруар

Српска православна црква слави Три јерарха који, према веровању, штите људе и животиње од мразева и злих ветрова.

Света Три јерарха су крсна слава многих породица, цркава, манастира, као и еснафска слава бакала. Празник се, у црквеном светачнику, обележава црвеним словом.

Три јерарха су историјске личности Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти, а празник је, у њихову част, установљен 1076. године.

Свети Василије Велики је познат као велики световни и духовни учитељ цркве. Свети Григорије Богослов је и прозван као Богослов јер је ненадмашно тумачио догму, а свети Јован Златоусти је упамћен као недостижан проповедник Јеванђеља, због чега је тако и назван.

Тек што се младо хришћанство ослободило свог великог непријатеља - многобоштва и почело да се у миру и слободи развија, појавише се многе јереси и расколи, који су низ година раздирали и потресали Христову цркву. У то време, које је тражило храбре и одлучне браниоце православља, појавише се и три учена и знаменита човека: Василије Велики, Владика ћесарије Кападокијске, Григорије Назијанзин Богослов и Јован Златоусти, васељенски патријарси. Својим делом и речју, ова тројица, који су били савременици, остали су истрајни поборници за чистоћу Христове науке, не зазирући ни од самих царева.

За време цара Алексија Комнена, настаде велика расправа у Цариграду око тога ко је међу том тројицом светитеља најзнаменитији и највећи. Сваки светац имао је своје присталице, те се тако поделише на три табора: василијевце, григоријанце и јовановце.

Василијевци узношаху светог Василија Великог, називајући га високоглагољивим и по врлинама анђелима равним, који као да ничег људског није имао.

Григоријанци су хвалили светог Григорија, као великог познаваоца грчке науке и састављача многих богословских списа.

Присталице светог Јована истицали су га као слаткоречивог говорника и доброг учитеља.

Напослетку, Јовану, епископу града евхаитског, јавише се у сну сва три светитеља и рекоше да ни један од њих није већи а други мањи, већ да су равни и једнаки и да су сви послати ради људског спасења.

Као што су сва тројица на истом послу радили, требали би им и један празник одредити и заједно их прослављати. Зато им епископ Јован, пошто им се сваком понаособ помен чини у јануару месецу, одреди 30. јануар (12. фебруар по новом календару) као заједнички празник, саставивши им каноне и тропаре и тако установи нов празник Три Јерарха, који се и данас празнује.

[Picola]

Сретење Господње

У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој..." Још рече Симеон за Христа Младенца: "Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити" (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.

ТРОПАР (глас 1):Радујсја благодатнија Богородице Дјево, из тебе бо возсија солнце правди, Христос Бог наш, просвјешчајај сушчија во тмје: веселисја и ти старче праведниј, пријемиј во објатија свободитеља душ наших, дарујушчаго нам воскресеније.




(Народно предање каже да се данас "сусрећу" лето и зима и да ако медвед, кад изађе из пећине, види своју сенку ако је сунчано време, онда ће се зима продужити, не види ли, онда неће бити више тако оштре зиме, већ ускоро долази пролеће.)
Нека је свима срећан празник Сретења Господњег.

[причалица]

Свети Симеон и Ана 16. фебруар


Спомен Светог праведног Симеона Богопримца - Пo сведочанству божанског Еванђеља, старац Симеон беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше у њему (Лк. 2, 25). Њему би јављено од Бога о скором доласку на свет истинитог Месије. A би му јављено, како то казују стари историчари, на овај начин: Када египатски цар Птоломеј нареди да се Стари Завет преведе са јеврејског на грчки језик, за тај посао бише изабрани седамдесет најмудријих људи у Израиљу. Међу њима беше и свети Симеон, као мудар и вичан Божанском Писму. Када он превођаше књигу пророка Исаије, па дође до оног пророчанства: "Ето девојка ћe затруднети и родиће сина" (Ис. 7, 14), он посумња у то говорећи да то не може бити да роди девојка која није познала мужа. И узе нож да избрише те речи. Али у том тренутку јави му се Анђео Господњи и задржа му руку, говорећи: Веруј написаноме, сам ћеш видети да ће се то збити, јер нећеш видети смрти док не видиш Христа Господњег који се има родити од чисте девојке. - И он поверова речима анђелским и пророчким, и жељно очекиваше долазак Христов у свет. И беше по животу праведан и непорочан: уклањаше се од свакога зла, живљаше при храму и мољаше се Богу да помилује свет Свој и избави људе од свезлог ђавола.
А када се роди Господ наш Исус Христос, и наврши четрдесет дана, донесе Га, по прописима Закона, у храм пречиста Maти његова. Тада Дух Свети доведе у храм и Светог Симеона. И он, погледавши на Превечног Младенца и на Свечисту Дјеву која Га је родила, познаде да је тообећани Месија, и да је то девојка, на којој се имало испунити, и испунило се пророштво Исаијино: јер је виде окружену небеском светлошћу и како из ње зрачи божанска светлост. И приступивши јој са страхом и радошћу, узе Господа на руке своје, и рече: Сад отпусти с миром слугу твога, Господе, према речи твојој, јер видеше очи моје спасење твоје (Лк. 2, 29-30). А пророкова и о страдању Христовом и распећу и о Богородици, да ће јој нож жалости и бола пробости душу када угледа Сина свог где виси на крсту. - И тако заблагодаривши Богу, претстави се у миру у дубокој старости. Јер пише за његада је живео триста шездесет година. Бог му је продужио живот, да дочека време у које се од Дјеве родио Вечни Син Божји, коме слава вавек, амин.

Cпомен свете пророчице Aне - Ова света удовица и старица, зато што при храму служаше Богу дан и ноћ постом и молитвама, би удостојена да на Сретење види Господа Христа, и да богонадахнуто објави свима који чекаху спасење у Јерусалиму, да је то очекивани Месија - Христос (Лк. 2, 36-38).

[причалица]

Свети Симеон Мироточиви 26. фебруар



Стефан Немања рођен је у околини данашње Подгорице 1114. године, а владао је источним српским земљама.

Тадашњу српску државу успео је да прошири, активно се борио против богумила и сматра се једним од родоначелника српске православне цркве јер је православље, по византијском моделу, успоставио као државну религију.

"Он је био један од најзначајнијих личности свога доба у овом региону. Доба које је иначе обележило ривалство Византијског цара са једне стране и Немачког цара са друге стране", каже Срђан Пириватрић из Византолошког институтa САНУ у Београду.

Четири године пре смрти - 1196. године, одрекао се престола у корист свог сина Стефана и већ сутрадан се замонашио. Као монах прво је отишао у манастир Ватопед на Светој гори.

"Он је корен српског народа и физички и духовни. Он је показао да се може успети у тешким временима и дао је пример како се то чини. Успео је тако што је себе потпуно дао српском народу", истиче Атанасије Ракита, eпископ хвостански.

Стефан Немања умро је у српском манастиру Хиландар, који је основао заједно са својим сином Растком - монахом Савом.

Сава је пренео његове посмртне остатке 1208. године у Рашку, да би над њима измирио своју старију браћу Стефана и Вукана који су се борили за власт.
"Када говоримо о Стефану Немањи мислимо на бого надахнутог владара, на државника, ратника, на ктитора, међутим, треба се сетити њега и његове браће као људи од културе, као чувара језика. Немањин брат Мирослав дао је да се напише наш најстарији и највреднији споменик језички и писани Мирослављево јеванђеље. Немања је такође великупажњу поклањао чувању језика", каже Срђан Пириватрић.

Његове мошти су тада положене у његову задужбину Студеницу, у којој се и данас налазе.

Претпоставља се да нема српске цркве у којој није приказан његов лик а посвећена му је и капела у резиденцији српског патријарха у Београду.

[причалица]

Велике зимске задушнице 9. март

ЗАДУШНИЦЕ (грч: Ψυχοσάββατο); суботњи дани посвећени помену и молитвама за упокојене; посебни дани када се на богослужењима: Литургијама, парастосима, дељењем милостиње, уређивањем гробова, одаје дужно поштовање упокојеним члановима фамилије и Цркве. Црква се сваке суботе, а нарочито II, III и IV суботе Васкршњег поста моли за упокојене и сећа се свих упокојених Хришћана, отаца и браће наше. Међутим, поред ових редовних суботњих молитвених дана, Црква је одредила посебне дане у току Црквене године, који се називају задушнице. Оне увек падају у суботу.
Задушнице су дан посвећен упокојеним, па према томе, треба отићи на службу у цркву, обићи гробове, прелити их вином, уредити и окитити цвећем и упалити свеће.

Уобичајено је да се на задушнице држи Литургија, на којој свештеник прелива вином донешено жито (кољиво), а после службе се одлази на гробља, где се пале свеће, а свештеници обилазе и каде гробове. Они који нису у могућности да оду на гробља због удаљености, треба да оду до најближег храма, и да ту обаве помен за своје упокојене. Пошто је то дан када се посебно обраћа пажња на делење милостиње, обавезно се сваком просијаку кога сретнемо, удели милостиња и да део хране коју смо понели са собом.

Ове задушнице, које су још познате и под називима: месопусне, покладне, велике, зимске; су увек у суботу пред Месне покладе у месопусној недељи, пред почетак Васкршњег поста. Скоро увек падају у месец фебруар, па су по томе и добиле назив. Спомињу се већ у типику Велике цариградске цркве у ΙΧ-Χ вeka. Из канона овога дана којим су обухваћени сви људи целе васељене и разни видови упокојења, види се да се Црква моли за: "умрле у градовима, пустињама, на земљи и на сваком месту; за цареве, свештенике, архијереје, браћу, другове, сроднике, за све родове, старо, младо, децу, сисанчад."

Канон даље набраја разне врсте смрти и моли се за оне: "што гроб покри, што вода покри, рат покоси, земљотрес обухвати, убице убише, огањ спали; који умреше у мору, на земљи, у рекама, изворима и језерима, од зверова, птица, змија, у пустим местима; који умреше од жалости или радости напрасно, које уби мач и коњ, град, снег, или земља засу; које убише чаробни напици, отров; који падоше с висине, дрвета или погинуше од железа или камена; од грома, у пукотинама земље, од мора, од отровног уједа, коњског гажења, дављења или вешања".

Пошто су везане за почетак Васкршњег поста, то су и ове задушнице покретне, тј. немају одређени датум. Недеља у којој се држе ове задушнице, назива се још и Задушна недеља. То је трећа недеља пред Васкршњи пост, која пада између Себичне и Беле недеље, која се још назива и Месопусна недеља. У овој недељи се не припрема рухо за невесте, јер оно дуго неће бити потребно, пошто се од недеље после ових задушница, па све до Побусаног понедељка не одржавају венчања.

Погача за овај дан може се правити с квасцем или без квасца. Без квасца се прави тако што се на даску за мешење изручи 1-2 килограма просејаног брашна, посоли се и замеси водом у којој је растворено мало соде бикарбоне. Затим се погача меси и што се дуже таре и меси биће укуснија. Када по тесту почну да избијају мехури, значи даје довољно измешено. Тесто треба да је што тврђе, тј. са што мање воде. Умешена погача развије се оклагијом у дебљини од 3-4 прста, избоде виљушком, стави се на врелу ринглу, са једне и друге стране да се мало запече, а затим се стави у пећницу и пече на тихој ватри док се сасвим не испече.

Погача је још боља ако се пече у црепуљи. Ако се погача прави мрсна, онда се у тесто ставља комад масти, 2-3 цела јајета, а меси се као што је већ описано. Ако би се правила са квасцем, а замесила млеком, била би још укуснија, али то није погача за задушнице већ за све друге прилике.Обичај је у народу да се ο задушницама, као и ο парастосима, износе многа јела. Веровање је, да та изнесена јела треба да се разделе сиротињи и уопште свима који се ту затекну, за покој душе умрлога. Обично се износи погача, жито, вино, као и друга јела.

У Горњој Пчињи, на гробље излазе старији људи, домаћини. Долази и свештеник да одржи опело упокојеним. Приликом узимања кољива, свако захвати и мало проспе на земљу говорећи: "Вечна памјат, лака му земља." Слично се ради и са ракијом која се нуди из кондира.

На гробљу у селу Бресници код Чачка, као и у околини Крупња налазе се посебно подигнуте дрвене кућице тзв. "собрашице", које су се користиле, поред осталог, и ο општим задушницама. У њима се налазио и велики дрвени сто на који су изношена јела и пића.

Људи у Херцеговини и Поповом пољу не излазе на гробље, али приређују задушнице у кућама. Обично, пре сунца пале свеће мртвима и у кући или у цркви, а понеки, који су то сачували, носе и "читуљу" - књижицу у коју уписују генерацијама своје мртве, да их свештеник помене у току службе свим мртвим. Ако се свеће пале у кући, онда домаћин позива госте, када запали свеће. Кад су гости стигли домаћин улије ракију у чашу или филџан и наздрави: "За покој мртвих и спасење душа њихових! Дај им боже рајско насеље, а живима здравље и весеље." Сви присутни одговарају са "Амин". Затим домаћин наздрави присутнима: "Здрави да сте" - присутни одговоре "Бог ти дао живот и здравље." Домаћин испија наливену чашу, а онда точи и свим осталима.

Опште задушнице се покојницима дају по истеку године дана од смрти. У току читаве недеље служе се разна јела и пића и лепо прича ο покојницима. У Србији је обичај да се за сваког мушког покојника припрема мали хлеб - бабурица у облику равнокраког крста, а за женски род округао, без кракова. Оба имају утиснуто "слово" (поскурицу) од дрвеног печата.

[Picola]

БЛАГОВЕСТИ

Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском, и четрнаест година од рођења — када, дакле, ступи у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађење за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија, отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра дванаест безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник. У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: Гле, девојка ће зачети и родиће сина! (Ис. 7, 14). Јави јој се Гаврил у светлости архангелској и рече јој: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! и остало све редом како пише у Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1, 26—38). Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.


ТРОПАР (глас 4):Днес спасенија нашего главизна, и јеже от вјека тајинства јављеније; Син Божиј, Син Дјеви бивајет, и Гаврил благодат благовјествујет. Тјемже и ми с њим Богородицје возопијим: радујсја благодатнаја, Господ с тобоју.

[Picola]

УЛАЗАК ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ - ЦВЕТИ

Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим. Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен". Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу". Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.


Тропар (глас 1):

Обшчеје воскресеније, прежде твојеја страсти увјерјаја, из мертвих воздвигал јеси Лазарја, Христе Боже, тјемже и ми јако отроци побједи знаменија носјашче, тебје побједитељу смерти вопијем: Осана во вишњих, благословен грјадиј во имја Господње.

[Picola]

ВАСКРСЕЊЕ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА - В А С К Р С

"А после суботе, у свануће првога дана недеље, дође Марија Магдалина и друга Марија да погледају гроб. И гле, земљотрес би велики, јер анђео Господњи сиђе с неба, приступи, одвали камен и сеђаше на њему. А лик му је био као муња, и одело његово бело као снег. Од страха пред њим уздрхташе стражари и посташе као мртви. Тада анђео проговори и рече женама: Ви се не бојте; знам наиме да тражите Исуса распетога. Нема Га овде. Јер васкрсе као што рече; дођите и видите место где је лежао. И идите брзо па реците његовим ученицима да је васкрсао из мртвих и гле, он иде пред вама у Галилеју, онде ћете га видети. Ето, рекох вам. И отишавши од гроба са страхом и великом радошћу потрчаше да јаве његовим ученицима. И гле, Исус их срете и рече: Здраво. А оне пришавши ухватише његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: "Не бојте се; идите и јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видети".А када су оне ишле, неки од страже дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. И састаше се старешине, те се договорише и дадоше војницима много новца говорећи: Кажите да су његови ученици дошли и украли га док смо спавали. И ако то дочује намесник, ми ћемо га убедити и вас опростити бриге. А они узеше новац и учинише како су их научили. И разгласи се ова прича код Јудеја до данашњег дана." (Мат. 16,1-15).
Господ Исус Христос сахрањен је у Гетсиманском врту у једну пећину, коју запечатише великим каменом и поставише стражу. У недељу, трећи дан по Распећу сиђе Анђео Господњи и здроби камен на улазу у пећину и Исус Христос изађе напоље и васкрсну. Лице му беше као муња, а одело бело као светлост. Војници се уплашише и побегоше, вичући: "Христос је Васкрснуо!" Када изјутра жене Мироноснице дођоше да обиђу Христов Гроб, затекоше га празног и анђео им рече да иду у град и јаве осталима да је Господ наш Васкрснуо из мртвих. Оне одмах послушаше и одоше да ову радосну вест разгласе свима. И од тада почеше се сви поздрављати поздравом: "Христос Васкресе" и "Ваистину Васкресе". Па чак и данас, после 2000 година, ми се поздрављамо истим тим поздравом. Васкрс је највећи хришћански празник, јер на тај дан Исус Христос, Господ Бог наш васкрсну из мртвих, победи смрт и свим људима, од прародитеља Адама и Еве дарова вечни живот. Због великог значаја овог догађаја свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака се сматра за мали Васкрс. То је покретни празник и празнује се после јеврејске Пасхе у прву недељу после пуног месеца, који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње. Најраније може да падне 4 априла, а најкасније 8 маја (по новом календару).



Тропар (глас 5):

Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав.

*************************************

Христос васкресе!

[Picola]

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ ЧУДОТВОРАЦ

Родом из Попова Села у Херцеговини, од родитеља простих но благочестивих. Од малена беше испуњен љубављу према Цркви Божјој, а када поодрасте оде у Требињски манастир Успенија Богородице и прими монашки чин. Као монах убрзо се прочу због свог озбиљног и ретког подвижничког живота. Јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Доцније би изабран и посвећен за епископа Захумског и Скендеријског, мимо своје воље. Као архијереј најпре становаше у манастиру Тврдошу, и одатле као пастир добри утврђиваше стадо своје у вери православној чувајући га од свирепства турског и лукавства латинског. А када би и сувише притешњен непријатељима, и када Тврдош би разорен од Турака, пресели се Василије у Острог, где се тврдо подвизаваше ограђујући стадо своје безпрестаним и топлим молитвама својим. Престави се мирно Господу, у XVI веку, оставивши своје целе и целебне мошти, неиструлеле и чудотворне до дана данашњега. Чудеса на гробу св. Василија су безбројна. К његовим моштима притичу и хришћани и муслимани, и налазе исцелења у најтежим болестима и мукама својим. Велики народни сабор у Острогу бива сваке године о Тројицама.

Тропар (глас 4):

От јуности тојеја себе Господеви отдал јеси, пребиваја в молитвах, трудјех и постјех оче богоносне; образ бил јеси добродјетељи својему стаду; сего ради видја Бог твоје благоје произвољеније, постављајет тја својеј церкви пастира и добљаго архијереја, и по престављенији твојем собљуде, свјатоје твоје тјело нерушимо, свјатитељу Василије: тјемже јако имјеја дерзновеније молисја Христу Богу спастисја душам нашим.

[причалица]

Свети Кирило и Методије




Браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и Марије. Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик. По том се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашом подвигу. Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин). Но када хазарски цар Каган потражи од цара Михаила проповеднике вере Христове, тада по заповести царевој ова два брата буду пронађени и послати међу Хазаре. Убедивши Кагана у веру Христову, они га крстише са великим бројем његових доглавника и још већим бројем народа. После извесног времена они се врате у Цариград, где саставе азбуку словенску од тридесет осам слова, и почну преводити црквене књиге с грчког на словенски. На позив кнеза Растислава оду у Моравску, где веру благочестиву распростреше и утврдише, а књиге умножише и дадоше их свештеницима, да уче омладину. На позив папе оду у Рим, где се Кирил разболе и умре 14. фебруара 869. године. Тада се Методије врати у Моравску и потруди се до смрти на утврђењу вере Христове међу Словенима. По његовој смрти - а он се упокоји у Господу 6. априла 885. године - ученици његови, петочисленици, са светим Климентом као епископом на челу, пређоше Дунав и спустише се на југ, у Македонију, где, из Охрида, продужише међу Словенима посао, започети Кирилом и Методијем на северу.

[Picola]

СВЕТИ ЦАР КОНСТАНТИН И ЦАРИЦА ЈЕЛЕНА

Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца. Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста, он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва I васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди. Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин наџиви своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду.

Тропар (глас 8):

Креста твојего образ на небеси видјев, и јакоже Павел званије не от человјек пријем, во царјех апостол твој Господи, царствујушчиј град в руцје твојеј положи: јегоже спасај всегда в мирје, молитвами Богородице, једине человјекољубче.