DANAS JE.....

[причалица]

Усековање главе Светог Јована Крститеља



Свети Јован, Претеча Спаситеља нашег Господа Христа, требало је да смрћу својом претходи добровољној смрти Спаситеља нашег, као што је претходио Његовом рођењу, да би, као што је на земљи проповедао долазак Спасов говорећи: "Иде за мном јачи од мене" (Мк. 1, 7), тако и у аду налазећим се душама еветих праотаца проповедао долазак Господа и објавио да се већ јавио очекивани у свету Месија. И као што Господ Христос имађаше пострадати за грехе људске, тако и Претеча Његов пре Њега прими страдалничку смрт безакоња Иродова ради. А догоди се то овако:

Ирод, звани Антипа, син старога Ирода, убице деце Витлејемске, зли изданак злог корена, четверовласник у Галилеји, ожени се најпре ћерком арабског цара Арете, и поживе с њом не мало времена. Али потом, очаран лепотом Иродијаде, жене Филипа брата свога, зближи се с њом, јер она пристаде на погану похоту његову; и по жељи ове прељубочинице, он отера своју закониту жену и незаконито узе себи ту жену брата свога; јер и да је умро брат његов, он је не би могао узети за жену, пошто би остала међу живима кћер братовља, рођена од ње; а закон је наређивао да брат само онда узме братовљу жену удовицу, ако умрли брат не би оставио за собом порода. Међутим, тачно се зна да је Ирод отео жену своме живоме брату Филипу, и на тај начин учинио велико безакоње као отмичар, прељубочинац и крвосмешник.

Када Ирод учини такво безакоње, свети Јован Крститељ, ревнитељ закона Божија, изобличитељ грехова људских и проповедник покајања, не отрпе него пред лицем свих изобличаваше Ирода као прељубочинца и отмичара, који је отео жену брату своме, и говораше му: Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога. - А Ирод, не трпећи изобличавање, нареди те Јована бацише у тамницу и оковаше. Иродијада пак нарочито се срђаше на светитеља, и шћаше да га одмах убије, али не могаше, јер јој сам Ирод брањаше, и чуваше сужња од жене која је дисала убиством. Ирод знађаше Јована да је човек праведан и свет; и раније га радо слушаше, и по његовим речима чињаше много добра; зато се и бојаше да га преда на смрт. Но бојаше се Ирод не толико Бога колико људи, као што евангелист Матеј каже: И шћаше да га убије, али се побоја народа, јер га држаху за пророка (Мт. 14, 5). Бојао се Ирод да народ не устане против њега и дигне буну, зато се не усуђиваше да јавно преда на смрт пророка и крститеља, вољеног и поштованог од свију, већ га само мучаше тамницом, желећи затворити неућутна уста свога изобличитеља.

Свети Јован би у тамници дуго време; његови ученици сабираху се к њему, и он их често поучаваше врлинском животу по закону Божију, и тврђаше им да је Месија већ дошао у свет; он их и слаше к Њему, као што се каже у Еванђељу: А Јован чувши у тамници дела Христова посла двојицу ученика својих да га упитају: јеси ли ти онај што ће доћи, или другога да чекамо? (Мт. 11, 2-3). Он слаше да питају не зато што сам није знао; јер како је могао не знати Онога кога је сам крстио, и на кога је видео да је Дух Свети сишао, и о коме је чуо глас Оца који је сведочио, и на кога је сам указао прстом говорећи: Гле, јагње Божје! (Јн. 1, 36); него он слаше ученике своје ка Господу Христу, да би они својим очима видели славна чудеса која Он чињаше, те да се коначно увере да је Он тај који је дошао да спасе род људски.

Након неког времена настаде дан Иродова рођења, када он по обичају приређиваше славље. Сабравши све своје кнезове, војводе, и старешине - тетрархе Галилеје, Ирод приреди велику гозбу. У време те гозбе кћи Иродијадина, игравши и угодивши Ироду и гостима његовим, заиска од Ирода, по наговору своје свирепе мајке, главу светог Јована Крститеља, и доби је: јер се Ирод закле дати јој што год заиште, макар то било и до по царства његова. И он бедник, не хотећи прекршити заклетву своју и ожалостити играчицу и њену гадну мајку, одбаци од себе онај страх који га задржаваше да убије Јована, заборави на Јованову светост, и као пијан распали се намером да пролије крв невину. И одмах посла џелата у тамницу, заповедивши му да Јовану одсече главу и да је донесе на тањиру.

И тако Претеча Христов, због изобличавања Иродова саживљења са Иродијадом, би посечен у тамници, и то у касну ноћ: јер ту одвратну гозбу свети еванђелист Марко назива вечером (Мк. 6, 21); та се вечера протегла до иза поноћи, и када се већ сви беху опили и довољно науживали игре бестидне девојке, тада би извршено ово неправедно убиство. И донесена би глава светог Јована на тањиру усред те гозбе, док је крв још капала и, као што неки саопштавају, глава је и после посечења изговарала оне укорне речи, рекавши Ироду: "Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога".

О, како велики страх обузе све на тој вечери, када угледаше човечију главу, ношену на тањиру као јело, из које течаше крв, и која притом покреташе уста и изговараше речи, и коју играчица узе својим дрским рукама и однесе матери својој. А Иродијада, узевши је, избоде јој иглом језик, који је изобличавао безакоње њихово; и пошто јој се довољно наруга, она је не даде да се сахрани заједно са телом, јер се бојала да Јован не васкрсне, ако глава буде придружена телу, па би онда понова почео изобличавати Ирода и њу. Тело светога Претече ученици његови узеше те исте ноћи и сахранише у Севастији; а главу Иродијада закопа у дворцу свом дубоко у земљи, на неком нечистом и сакривеном месту. Шта је даље било са главом Јовановом може се читати под двадесет четвртим фебруаром, када се празнује обретење те чесне главе.

После убиства светога Претече, несрећни Ирод изврши и други, не мањи злочин: наруга се Господу нашем Исусу Христу за време добровољног страдања Његовог нас ради, као што о томе говори еванђелист Лука: Ирод осрамотивши Исуса са својим војницима, и наругавши му се, обуче му белу хаљину, и посла га натраг Пилату (Лк. 23, 11).

Али казна Божија убрзо постиже пророкоубицу и Христоругатеља: јер, с једне стране, крв Јованова вапијаше на Ирода к Богу, као некада крв Авељева на Кајина (1 Мојс. 4, 1-16); с друге пак стране, друга безакоња Иродова, нарочито његово исмевање Господа Христа, навлачаху на њега праведну казну Божију; и стварно, након не много времена Ирод би лишен царства и живота са Иродијадом и играчицом. Јер цар арабски Арета, светећи се за срамоту и бешчешће, нанесене од Ирода његовој кћери, скупи војску и крену на Ирода; такође и Ирод, скупивши своју војску, изиђе против Арете. Настаде силна битка; и војска Аретина победи Иродову; Ирод претрпе страховит пораз, сва војска његова изгибе, а он се сам једва спасе. После тога Ирод би лишен своје власти и свих својих богатстава, и са прељубочиницом и њеном ћерком би послан од кесара римског Калигуле у прогонство, најпре у Галију у град Лион; а потом би преведен у Шпанију у град Илерду, где у беди и понижењу скончаше Ирод и Иродијада, али претходно видеше смрт своје кћери играчице, која погибе на следећи начин:

Једном зими она шћаше због неког посла да пређе преко залеђене реке Сикориса; и кад иђаше по леду, лед се провали под њом, и она паде у воду до грла. По правосуђу Божјем санте леда стегоше је око грла чврсто, те висијаше телом у води а глава јој беше над ледом; и као што некада играше ногама по земљи, тако се и сада копрцаше, играјући ногама по води да би додирнула дно; при томе јој нико не могаше помоћи; и она тако висијаше у води све дотле, док јој оштар лед не одсече главу. Гадни труп њен, занесен водом испод леда, не би пронађен, а глава њена би однесена Ироду и Иродијади, као некада Претечина, само одсечена не мачем него ледом. Тако Божје правосуђе узврати играчици, виновници одсечења чесне главе светога Јована.

После тога погибоше са хуком безакони убица Ирод и погана Иродијада: јер се казује за њих, да се земља отвори и прогута их живе.

Свети пак Јован, како за живота на земљи, тако и по кончини својој би Претеча Господу Христу. Јер предухитривши силазак Спасов у ад, он благовести тамо бившима Бога који се јавио у телу, и обрадова свете праоце; са њима он би изведен отуда по разорењу ада у васкрсење Христово, и удостоји се многих венаца у Царству Небеском: као девственик, као пустиножитељ, као учитељ и проповедник покајања, као пророк, као Претеча и Крститељ, и као мученик. Његовим светим молитвама нека и нас упути на пут истинског покајања и удостоји Царства Небеског милосрдни Господ и Бог наш Христос, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек. Амин.

[Picola]

Усековање - Народни обичаји

У Херцеговини на овај дан посте, не раде теже послове и нарочито воде рачуна да не раде ништа око семења, чак пазе на који је дан пало усековање, па ако је то понедељак, на пример, онда сваког понедељка у години избегавају да се баве семеном. У неким селима се договоре да се орање започне сутрадан по Светом Јовану и одреде ко треба да први почне.
И у Шумадији посте, не раде теже послове и мисле да је ово добар дан да се беру лековите траве. На тај дан деци не дају да једу парадајз, брескве, јабуке и било шта друго црвене боје. Само жене раде око семена, остављају га за следећу годину и спремају зимницу.
Православни посте на овај дан, а доста њих не једу ништа све до мрака.

[Man]

19.септембар (06.септембар) Чудо светог архангела Михаила



Спомен чудеса светог архангела Михаила
У Фригији беше једно место звано Хони (погружење) недалеко од Јерапоља; и у том месту извор воде чудотворне. Када апостол св. Јован Богослов са Филипом проповедаше Јеванђеље у Јерапољу, он погледа на оно место и прорече, да ће се на том месту отворити извор чудотворне воде, од које ће многи добити исцељење, и да ће то место посетити велики Архистратиг Божји Михаил.

Ускоро за тим испуни се ово пророчанство, отвори се извор воде, који се прочу на све стране због своје чудесне силе. Неки незнабожац у Лаодикији имаше кћер нему, и због тога беше у великој жалости. Но у сну му се јави Архангел Михаил, и упути га да води кћер своју на тај извор, па ће оздравити. Отац одмах послуша, одведе кћер своју и затече на води тој много народа, који дође да тражи спасења себи од разних мука. То беху све хришћани.

Тада тај човек упита, како треба искати исцелење, а хришћани му рекоше: „у име Оца и Сина и Светога Духа треба молити Архангела Михаила”. Човек се онај тако и помоли, и кћер своју напоји оном водом, и девојка поче говорити. Тада се онај незнабожац крсти заједно са ћерком и целим домом својим, и сагради код извора онога цркву у име Архангела Михаила. Доцније се на том месту настани један дечак, по имену Архип, и подвизаваше се ту тврдим подвигом поста и молитве.

Незнабошци му чињаху многе пакости, јер им не беше по вољи, што од хришћанске светиње толика сила исхођаше и народ многи к себи привлачаше. Па у злоби својој навратише оближњу реку, да потопи и цркву и извор. Но по молитви Архиповој јави се св. Архангел и отвори у стени крај цркве једну расулину, у коју се погрузи навраћена река. Тако се спасе оно место, и назва се Хони – погружење – јер се река погрузи у отворену провалију. Св. Архип подвизаваше се ту до 70. године своје и упокоји се мирно у Господу.

Тропар (глас 4):
Војсковођо небеских војски, непрестано те молимо ми недостојни, да нас твојим молитвама заштитиш као заклоном крила твоје непропадљиве славе. Чувај нас који падамо на колена и усрдно вапијемо: Избави нас од беда као поглавар вишњих сила.

Свети мученик Ромил и 11000 војника
Када цар Тројан ратоваше на Истоку, нареди једном да се преброје хришћани у војсци његовој. И нађе се, да беше у царевој војсци 11000 хришћана.. Тада нареди цар, да се сви отпусте из војске и пошаљу у Јерменију. Св. Ромил беше началник дома царевог. Он изађе пред цара и укори га због тог поступка објављујући и себе као хришћанина. Цар нареди, те Ромилу одсекоше главу. А од оних изгнаних војника 10000 њих бише на крст распети, а остали уморени другим мукама.

Свети мученик Евдоксије
Војвода у римској војсци. Пострадао за Христа у време Диоклецијана. Суђени и мучени од началника Милетинског у Јерменији. Са њим пострадаше и његови пријатељи: Зинон и Макарије, и још 1104 војника, које Евдоксије беше обратио у хришћанство. По смрти јавио се својој жени. И жена његова, Василиса, одржа веру Христову до смрти, и упокоји се мирно.

Преподобни Давид
Овај беше разбојнички вођа око Хермопоља у Мисиру и тек у старијим годинама дође к себи, покаја се и замонаши. Јавио му се архангел Гаврил и дао му силу чудотворну. Упокојио се мирно у VI столећу, пошто се многим и дугим подвигом удостојио царства Божјега.

Архистратиг Божји

Михаил војвода,

Маченосни слуга

Свевишњег Господа,

Пред Господом стоји

С небеским силама,

С ангелима силним

И светим душама.

Највећи војвода

Највећега Цара,

Где дође, победи,

И чудеса ствара.

Сатана се њега

Ко пламена боји,

Јер војвода Божји

За истину стоји,

За истину стоји

И правду уздиже;

Као поглед хитар –

Свуд на време стиже.

Војвода светлости:

Он прогони скверне,

И крилима својим

Ограђује верне.

РАСУЂИВАЊЕ
Многе варварске обичаје хришћанство је искоренило из друштва људског. Но неки од тих обичаја, похвални с гледишта незнабожачког а стидни с гледишта хришћанског, тињају још и дан данас као потајни гној из привидно залечене ране. Један од тих обичаја јесте отимање и тајно одвођење девојака.

Св. Василије строго пише о том неком свом свештенику поводом једног таквог случаја: „употреби сва усиља да ту девојку где нађеш одузмеш и повратиш родитељима, а одводитеља лиши општења у молитвама, и огласи одлученим такође и оне који су му у том помагали, према моме ранијем упутству – свакога од њих са целим домом његовим лиши три године општења у молитвама.

А оно село, које је примило одведену (девојку), скривало је, и чак силом задржавало, одлучи такође од општења у молитвама не изузимајући никога да би се тако сви научили, да одводника, као змију или другог каквог звера и општег непријатеља, гоне од себе, а указују заштиту увређеним.”

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам пример Давидове самоуздржљивости (II Сам. 23), и то:
1. како у борби с Филистејима Давид ожедни и упита, ко би му донео воде из извора у Витлејему, кога Филистеји држаху;
2. како три јунака продреше кроз непријатеље и донесоше воде цару;
3. како Давид не хте пити него просу воду на земљу говорећи: није ли то крв овијех људи, који не марећи за живот свој идоше?

БЕСЕДА
о два рођења
Што је рођено од тијела, тијело
је; а што је рођено од Духа, дух је (Јов. 3, 6).

Ове речи, браћо, нису речи ни пророка ни апостола него речи самога Господа, изречене пречистим устима Господњим. И као што је у свакој речи Господњој сила и спасење, тако је и у овим речима Његовим сила и спасење. Зато треба са страхом и пажњом да испитујемо речи ове и да их на наш живот примењујемо. Овим речима Господ хоће да истакне превасходство духа над телом.

Као што се тело рађа од тела, тако дух треба да се роди од Духа. Рођење духа нашег од Духа Божјег, по благодати Божјој а не по битности, то и јесте ново рођење, о коме Господ говораше Никодиму, кнезу Јеврејском. Никодим не разумеде ове речи Христове, као и данас што их не разумеју сви они, код којих је тело узело маха над духом.

Људи, код којих је тело преовладало над духом, све мисле и суде по телу; док људи, код којих је преовладао дух над телом, све мисле и суде по духу. Они који све мисле и суде телесно, чине и свој дух телесним; док они који све мисле и суде духовно, чине и своје тело духовним.

Као кад би неко мењао злато и све претварао у папирни новац – такви су они први, који и оно што је бесмртно у њима претварају у смртно; док су они други као неко ко би свој папирни новац мењао и претварао у злато; јер они не само не упропашћују оно што је бесмртно у њима, него и оно што је смртно претварају у бесмртно. Јевреји су тумачили закон и пророке телесно, зато нису разумели Господа Христа, него Господа славе распеше.

Док они, који, озарени благодаћу Духа Божјег, разумеше Господа Христа, протумачише и закон и пророке духовно. И не само закон и пророке, него и сву створену природу, и сав живот свој на земљи. Ако је, браћо, наше тело по нужди рођено од тела, неприродно је да се и наш дух рађа од тела Нека се дух наш роди од Духа Божјега и онда ћемо бити природни и по телу и по духу.

То је она виша и безгрешна природа, коју је имао Адам у Рају пре греха. Није могуће и није нужно, да се наше тело поново роди од тела, али је и могуће, и неопходно, и никад није доцкан да се наш дух поново роди, да се роди од Духа Божјега.

О Господе Исусе Христе, Јединордни Сине Божји, помози нам, да се пре скончања препородимо Духом Божјим, да дух наш у истини буде рођен од Духа. Теби слава и хвала вавек.

Амин.

Извор: Православни календар

[причалица]

Рођење Пресвете Богородице - Мала Госпојина 21. септембар



Велики празник и велику радост Црква Христова слави на дан рођења Пресвете Богомајке. Овај дан велики је за читаву васељену, јер се овога дана рађа најчудеснија личност после Господа Христа, која је ходала овом трошном планетом на којој живимо, а то је Пресвета Богородица. У њој се испунило обећање које је Бог дао Адаму, које је касније понављао кроз уста светих пророка Својих, обећање о најчудеснијем очовечењу Бога Логоса, Сина Божјег, Једног од Свете Тројице.

У рођењу Превете Богородице овај завет Божји, овај најбитнији догађај за цео свет, почео је да се испуњава. Пресвета Богородица је постала најсветије и најсветлије оличење најузвишеније чистоте коју је човечанство принело Богу у свом подвижничком и трудбеном животу, животу у побожности, у посту, у молитви и у сваком другом богоугађању. Пресвете Богородица је тога ради постала врата кроз која је Господ Исус Христос ушао у овај свет и спасао род наш.

Пресвета Богородица је због своје чедности и чистоте и савршенства постала знак благовољења Божјег и то оног највећег које се не може никада до краја схватити, благовољења по коме Јединородни Син Божји кроз њу, Пречисту Дјеву, постаје Један од нас, тј. човек у свему сличан нама, осим у греху.

Преузвишенoст Пресвете Богородице, чије рођење славимо, у моралном и духовном смислу, учинило је Њу знаком помирења Бога и људи. Њу зато називамо „Евиним исправљањем“, јер је она својом савршеном и светом послушноћу Богу и Божјим заповестима, исправила непослушање наших прародитеља, због кога је читава твар гурнута у понор палости, огреховљености и одвојености од Бога.

Слављењем рођења Пресвете, ми славимо све те њене чудесне особине и њена света и богоугодна дела, која ће бити од спаситељног значаја за читав род људски. Због свега тога преподобни Јустин Ћелијски велегласно објављује о овом празнику следеће:

„Овај данашњи велики Свети Празник носи радост целе васељене, како се вели у дивној песми: данас Пресвета Богомајка уводи Господа Христа у васељену! Као да је Бог протеран са земље - и јесте протеран са земље. Бог је протеран са земље од нас људи, од прве прамајке наше Еве. Пресвета Дјева враћа Бога у свет.“

Због толиког значаја који Пресвета има у подвигу и делу спасења рода Адамовог, рода људског, свети Јустин о њој додаје и следеће:
„Никада краја и нигде краја песмама у славу Њену, Њеног великог подвига, Њеног безгрешног живота. Заиста, Она нам је донела лек од смрти, а то је најважнија потреба и највећа Благовест за сва људска бића. Смрт, ужас над ужасима, а Богомајка родила Бога! Данас се у тропару вели да је радост засијала целоме свету, јер се родила Она Која је родила Победитеља смрти - Господа Христа! Да, само Она безгрешна, само Она сва Пречистаја, сва чиста, чистија од Херувима и Серафима, донела је ту велику радост нама људима на земљи, људима који су протерали Бога са земље. У овоме свету много је болести, али најстрашнија болест је смрт. Пресвета Богомајка, ето, јавља се као први истински лекар који лечи од смрти, јер лечи од греха, лечи од свега демонског и враћа човека Богу. Заиста, Она је уселила, увела Бога у овај свет и у човека, обоје.“

А свети владика Николај сажето о надахнуто описује догађај рођења Пресвете Богородице следећим речима:
„Света Дјева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.“

О Пресветој Богородици чије рођење данас славимо, путеводитељки рода људског на путу спасења и вечног живота, који имамо у Сину њеном, Господу и Богу Исусу Христу, свети Јустин додаје и следеће пробране речи:
„Јер, Пресвета Богомајка свакога од нас води путем спасења, путем велике радости коју нам је данас донела, да бисмо ми заслужили, донекле заслужили својим подвизима, својим молитвама, иако слаби и немоћни, да би заслужили Небеско Царство, ради кога је Господ и дошао у овај свет да нам га да; да га ми остваримо кроз сав свој живот, да би још овде на земљи живели Небом и служили Господу Христу, а то можемо увек са успехом само ако смо вођени и предвођени Пресветом Богомајком, Којој част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.“

[Picola]

Мала Госпојина - народни обичаји


Јесење свадбе у Србији, од давнина, почињале су од Мале Госпојине. У пољопривреди, Мала Госпојина је означавала време када се почињало са орањем и сетвом озимих усева. У то време, приређиване су и разне сточарске свечаности.
Верује се да биље убрано између Велике и Мале Госпојине има посебна лековита својства, а да јаја из тога периода могу целе године остати свежа па се зато остављају за насад; пилићи излежени у ове дане биће добре носиље. Многе породице славе Малу Госпојину као своју Крсну славу.
Мала Госпојина у Шумадији сматра се великим празником и славом. Домаћини који не славе славу, одлазе са породицом свечано обучени на разноразне и многобројне саборе и вашаре, који се одржавају око цркава, односно у црквеним портама. Овај дан је добар за одржавање свадби и веридби. У Гламочком пољу одржава се велики сточни вашар.
Највећи вашари у Србији су у Неготину иШапцу с тим што вашар у Неготину има врло дугу традицију.

[Red Sonja]

Српска православна црква прославља данас Рођење Пресвете Богородице – Малу Госпојину, један од највећих завјетних празника.
Јоаким и Ана су дуго били без дјеце. Већ стари, они су усрдно молили Богу да им подари дијете, да их обрадује као што је некада обрадовао Аврама и Сару, даровавши им сина Исака.

Јоаким једном оде у пустињу, гдје је провео четрдесет дана у непрекидном посту и молитви да се Бог и на њега смилује.
Једног дана, молећи се Богу у воћњаку под ловоровим дрветом, Ани се јави анђео Божји и рече јој да је њен вапај допро до Небеса и да ће убрзо постати мајка.
Ана се на те ријечи завјетова да дијете, које буде родила, мушко или женско, посвети Господу Богу, да му служи цијелога вијека.
И Бог их обрадова, дарова им више него су могли и уснити, не само кћерку него и Богомајку.
Када дође вријеме, старица Ана роди кћерку, којој надјену име Марија, што значи висока или господарећа.
Дјева Марија, плод молитава својих родитеља, одведена је у храм када је имала три године, како се Богу и завјетовала њена мајка Ана.
Са 14 година Дјева Марија се вратила у Назарет гдје јој је, према предању, саопштена благовијест архангела Гаврила да ће родити Сина Божијег.
Сцена Рождества Богородице са Светом Аном у постељи и новорођеном Маријом у колијевци обавезан је мотив православних икона и средњовјековних манастирских фресака.
Један од најстаријих и најбоље очуваних живописа са мотивом Рождества Богородице налази се у Краљевој цркви у Студеници, задужбини краља Милутина са краја 14. вијека.
Мала Госпојина спада у ред Богородичних празника и непокретан је, што значи да има стално, фиксно мјесто у црквеном календару и означен је црвеним словом.
Остали Богородичини празници су Ваведење, Сретење, Благовијести, Успење Пресвете Богородице /Велика Госпојина/ и они који обиљежавају успомену на догађаје из њеног живота, као што су Покров Пресвете Богородице и Полагање ризе Пресвете Богородице.

[Man]

ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА – КРСТОВДАН




Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим.

Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан.

Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено.

А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију.

У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.

Тропар (глас 1):
Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и твоје сохрањаја крестом твојим житељство.

Света Плакила царица
Супруга цара Теодосија Великог. Била истинита хришћанка и по уму и по делима. Нарочито се одликовала помагањем бедних и болесних људи. Када су јој неки говорили, да се то не слаже с царским достојанством, она је одговорила: „царском звању приличи, да помаже новцем; моје пак личне трудове (око ништих) ја дајем Ономе који је благоизволео дати мени то звање.” Упокојила се мирно око 400. год.

Преподобни мученик Макарије Солунски
Ученик св. Нифонта патријарха у време, када се овај бавио на подвигу безмолствовања у Ватопеду. Макарије жуђаше за мучеништвом за Христа Господа, и умоли св. Нифонта за благослов. Прозорљиви патријарх видећи да је то воља Божја, благослови му пут на мучеништво. Макарије оде у Солун и у једној гомили Турака поче да говори о Христу као једином истинитом Богу. Турци га истуку и баце у тамницу. Кад су га извели на суд, Макарије викне Турцима: „о кад би ви познали истину и крстили се у име Оца и Сина и Св. Духа!” Турци му одсеку главу 1527. год. У том часу св. Нифонт видео духом из Ватопеда и објавио монаху мученичку смрт Макаријеву говорећи: „знај, чадо, да је сабрат твој Макарије скончао данас мученички, и да се узноси на небо торжествујући и радујући се Господом. Молитвама његовим да се и ми удостојимо блаженства”.

Преподобна Марија Тарсијска
Живела сасвим развратно. Два монаха путујући кроз Тарс одседну у гостионици, где Марија провођаше блуд. Када приступи монасима, они је укореше и одгурнуше као нечисту. Она се на једанпут покаја, и зарече се тога часа никад више не грешити. Монаси је узеше и одведоше у женски манастир, где се Марија до старости подвизаваше. Удостојила се чудотворства и за живота.

Спаси, Боже, људе своје,

Спаси Господи,

Крстом часним Ти нам светли,

Крстом на води!

Крст је сила и знамење,

Крст је спасење.

Спаси, Боже Патријарха

И Владика српских збор

Дај му снаге да послужи

Твом Крсту часном!

Крст је сила и знамење,

Крст је спасење.

Спаси, Боже и све оне

Што су на власти,

Крст пресвети нек их чува

Црне пропасти!

Крст је сила и знамење.

Крст је спасење.

Спаси, Боже и сав народ

Што Ти се моли.

Нека Крстом свакој муци

Брзо одоли!

Крст је сила и знамење,

Крст је спасење.

РАСУЂИВАЊЕ
Као што се свећа од свеће пали, тако и добро дело од доброга дела. Неки патриције хтеде поклонити цркви један златан крст, па позва младог и искусног златара, даде му много злато на меру и поручи му, да изради крст какав он жељаше. Сиромашни кујунџија видећи колику жртву чини патриције ради душе своје, разгоре се срцем према Богу, па се реши, те и он додаде оној гомили злата патрицијевог својих десет златника.

Када крст би готов, патриције измери крст, и нађе, да је тежи од онога злата што он даде младићу. И одмах стаде да кара младића као лопова, подозревајући га, да је утајио нешто од његовог злата, и на место утајеног злата метнуо неки други тежак метал. Када младић виде патриција јаросна, он му онда исповеди своје дело. „Приложих, рече, и ја од мога злата, као она удовица две лепте, да бих примио с тобом награду од Христа.” Чувши ово патриције разнежи се срцем и рече честитом младићу: „од данас те узимам као свога сина и наследника целог мог имања”.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам преступ Јеровоамов и казну Божју (I Цар. 13), и то:
1. како Јеровоам сали два телета златна и нареди народу да им се клања као боговима;
2. како пророк објави Јеровоаму негодовање Божје и чудесно расу олтар пред идолима;
3. како Јеровоам пружи руку на пророка, но рука му се осуши, и тек по молитви пророка оздрави.

БЕСЕДА
о истинитости сведочанства Христова
Ако ја свједочим сам за себе,
истинито је свједочанство моје (Јов. 8,14).

Светлост истинито сведочи кад сведочи о постојању сунца, и не лаже. Исто тако и Господ Исус истинито сведочи све што сведочи. Он је сишао међу људе као небески сведок, да посведочи постојање тројединог Бога, постојање света ангела и душа, љубав Божју према људима, Промисао Божји о људима, силу правде над неправдом, моћ истине над лажју, блажену бесмртност праведника и вечну муку грешника, васкрсење из мртвих, Суд Божји, и још много осталога, што су људи под велом греха само бледо наслућивали но нису знали

нити тврдо веровали. А пре свега да посведочи, да је Он Син Бога живога, раван Оцу Своме по бићу, сили и љубави, и раван Духу Божјем Светоме. Јер Сведок је морао прво посведочити Себе, да би се Његовим сведочанствима односно других тајни могло веровати. С гледишта чисте и непроменљиве истине свако је сведочанство Христово истинито, но с гледишта помрачених Јевреја оно није било истинито. За Бога, и ангеле Божје, и праведнике, и за вечност, и за време сведочанство је Његово истинито, за то Он и говори: истинито је свједочанство моје. Али за помрачене умове окорелих грешника то сведочанство није истинито, за то Он раније и рече Јеврејима: ако ја свједочим за себе свједочанство моје није истинито (5, 31). То јест: оно није истинито за вас Јевреје, у самој ствари оно је истинито само по себи.

О Господе преблагословени, Исусе Сине Бога живога и једини Спасе наш, избави нас од немоћи грешничкога ума и злобности грешничкога срца. Обасјај нас светлошћу речи Твојих, вечно истинитих. Теби слава и хвала вавек.

Амин.

[Picola]

~ Свете мученице Вера, Нада и Љубав и мајка им Софија ~

Живели и страдали у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија - мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде." Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.

Тропар (глас 4):Радује се Црква првородних и са весељем прима матер са чедима који се веселе, које је, истоимена Мудрости, као тројичним богословским врлинама подобно родила. Зато њих гледамо како су се са мудрим девојкама уневестиле Женику, Господу Христу. Са њима се и ми веселимо, прослављајући успомену њихову, и говоримо: Исповеднице Свете Тројице, Вера, Надо и Љубави, у вери, нади и љубави утврдите све нас.

[причалица]

Зачеће Светог Јована Претече и Крститеља




Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божија; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су цијелог живота жељели и од Бога просили једно дијете; чудо зачећа Јованова у престарјелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочито велике намјере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу свијета. Преко својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездјетне Саре, и Самсона од бездјетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездјетних, Захарије и Јелисавете. Преко ангела својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намјере. Како су се могла родити дјеца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то зна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свијет, и који за стварање првога човјека, Адама, није потребовао никакве родитеље, ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природних закона, у које оковани ми бисмо, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав.

[Picola]

Преподобни Кириак Отшелник - Михољдан Рођен у Коринту од родитеља Јована и Евдокије. Отац му Јован беше презвитер, а месни епископ Петар сродник његов. У раној младости постави га епископ за чтеца саборне цркве. Читајући Св. Писмо млади Кириак дивљаше се Промислу Божјем, како прослави све истините слуге Бога живога, и како устроји спасење рода људског. У 18. години својој одведе га жеља за духовним животом у Јерусалим. У Јерусалиму ступи у манастир некога Божјег човека Евсторгија, који му даде почетна упутства у монашком животу. По том оде св. Јевтимију, који га прозре као будућег великана духовног, обуче га у схимну и посла на Јордан св. Герасиму, где Кириак проведе 9 година. По смрти Герасимовој опет се врати у манастир св. Јевтимија, где оста на безмолвију 10 година. После тога мењаше место за местом бегајући од славе људске. Подвизаваше се и у обитељи св. Харитона, где најзад и сконча свој земни пут навршивши 109 година живота. Прослављени подвижник и чудотворац св. Кириак је био крупан и снажан телом, и такав остао до дубоке старости, и поред тешког поста и бдења. У пустињи се понекад годинама хранио само сировим зељем. Ревновао је много за веру православну изобличавајући јереси, нарочито јерес Оригенову. За себе је говорио, да га од како је монах сунце никад није видело да једе нити да се гневи на кога. По уставу св. Харитона монаси су јели само једанпут дневно, и то по заласку сунца. Беше Кириак светило велико, стуб Православља, дика монасима, моћни исцелитељ болних, и благи утешитељ тужних. Пожививши дуго на корист многих пресели се у вечну радост Господа свога 557. год. Тропар (глас 1):Пустињиј житељ и в тјалеси ангел, и чудотворец показалсја јеси богоносе оче наш Киријаче; постом, бденијем, молитвоју небеснаја дарованија пријим, исцјељајеши недужнија и души вјероју притекајушчих к тебје. Слава давшему тебје крјепост, слава вјенчавшему тја, слава дјејствујушчему тобоју всјем исцјељенија.

MIHOLJSKO leto, stare žene, babije leto, leto sv. Martina, sirotinjsko leto - sve su to nazivi koji pokrivaju isto vremensko razdoblje - prvu polovinu 10. meseca u godini. I, naravno, lepo vreme koje najčešće ukrasi početak oktobra.
Interesantno je da se, iako je ovaj naziv ustaljen u narodu, Miholjdan ne vezuje ni za jednog pravoslavnog sveca. Kako beleži Mile Nedeljković u knjizi "Srpski običajni kalendar", "Miholjdan se pouzdano ne može vezati ni za svetog arhanđela Mihaila, koga na ovaj dan praznuju katolici".
- Verovatno je to primljeno kao pogodno ime, pa ga čak pominje i Vuk Karadžić u svom "Rječniku" - podseća Verica Gburčik.- Očigledno je da je to bilo pod posrednim uticajem katoličke crkve.

PREDANJE
Postoji i uvreženo verovanje da će ukoliko imamo miholjsko leto nastupajuća zima biti hladna. Međutim, analize na osnovu stogodišnjih podataka govore da nije tako.
- Posle izraženog produženog leta u oktobru, čak u 60 odsto slučajeva zima je bila topla - kaže Verica Gburčik

SIROTINJA
Miholjsko leto u narodu često ima naziv i sirotinjsko leto. Verovalo se da u oktobru mora da bude desetak lepih dana kako bi i sirotinja stigla da pozavršava poljske poslove.
- To je bilo vreme kada i oni na svojim imanjima mogu da pokupe letinu, pošto su do tada bili prinuđeni da rade na tuđim imanjima, zbog nadnice - beleži Mile Nedeljković u "Srpskom običajnom kalendaru". - Uz to, postojao je još jedan "duševni" običaj, kada nije dopuštano da udovičke porodice, ili one bez dovoljno muških ruku, ostanu nezbrinute i sa neubranom letinom. Tada se priskakalo u pomoć takozvanom milosrdnom mobom.
Ostalo je zabeleženo da su ove mobe bile praznicima i nedeljom, kao i da nije bio greh ako se sirotinji pomaže tokom praznika ili u nedeljni dan odmora.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna...dna-svetkovina

[Picola]

Покров Пресвете Богородице

Од увек је црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим ходатајственим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. Догађај који црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. 1. октобра 911. год. у време цара Лава Мудрога (или Философа) било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је св. Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Св. Андреј видећи то јављање показа руком Епифанију блаженом, и упита га: „видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: „видим, оче, и ужасавам се!" Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.

Тропар (глас 4):

Днес благовјернији људије свјетло празднујем, осјењајеми твојим Богомати пришествијем, и к твојему взирајушче пречистому образу, умилно глагољем: покриј нас честним твојим покровом и избави нас от всјакаго зла, мољашчи Сина твојего Христа Бога нашего спасти души нашја.

[причалица]

Свети апостол Тома – Томиндан




Један од дванаест великих апостола. Кроз његову сумњу у васкрсење Христа Господа добила се нова потврда тога чудесног и спасоносног догађаја. На име: васкрсли Господ поново се јавио ученицима, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: пружи руку твоју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И Тома узвикну:

Господ мој и Бог мој (Јов. 20)! После силаска Св. Духа, када апостоли метаху коцку, где ће ко ићи на проповед, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости, што мораде ићи у тако далеку страну, али му се Господ јави и охрабри га. У Индији св. Тома обрати многе, великаше и сиромахе, у веру Христову, и заснова тамо цркву, и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома у веру и две сестре, жене двојице кнежева Индијских, Тертијану и Мигдонију.

Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева, с којима не хтеше живети после крштења свога, и отпуштене. Ослободивши се брака оне поживеше богоугодним животом до смрти. Дионисије и Пелагија, најпре верени међусобно, када чуше апостолску проповед, не саживеше се, него се посветише подвигу. Пелагија сконча живот као мученица за веру, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа. Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме Тома крсти и жену и сина, Азаиа, осуди апостола на смрт, и посла 5 војника, који га прободоше са 5 копаља. И тако предаде душу своју у руке Xристу своме свети апостол Тома. Пре смрти своје и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан, он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна. И тако Тома свети тамо својим неверовањем утврди веру у васкрсење Господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављење Матере Божје.

Тропар (глас 2):Ученик Христов бив, божественаго собора апостолскаго сопричастник, невјерствијем бо Христово воскресеније извјестив, и того пречистују страст осјазанијем уверив, Томо всехвалне, и ниње нам проси мира и велија милости.

[причалица]

Свети Стефан српски (Слепи) 22. октобар





Стефан је син српског деспота Ђурђа Бранковића, унука кнеза Лазара, великомученика. Мара, кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице, а жена Вука Бранковића родила је три сина: Гргура, Ђурђа и Лазара. После смрти деспота Стефана Високог, који није имао деце, за српског деспота постављен је Ђурађ Бранковић, сестрић Стефанов. Ђурађ је из првог брака имао троје деце: Мару, Тодора (који је млад умро) и Гргура; из другог брака са Ирином Палеолог имао је такође троје деце: Катарину (Кантакузину), која је била удата за грофа Улриха Другог Цељског, и синове Стефана и Лазара.

Била су то тешка времена за Деспотовину. Да би избегао сукоб с Турцима, деспот Ђурађ се 1441. склонио у Дубровник. Његове синове, Гргура и његовог брата Стефана, који је одбранио био турски талац, султан Мехмед Други је оковао на Васкрс 16.априла, а 8.маја 1441.г у граду Токату близу Цариграда, у старом дворцу званом „Бедеви чардак“, усијаним гвожђем ослепио. Молба њихове сестре Маре-дате султану Мехмеду као залог за спасење њеног народа и отачаства – није спречила ово свирепо жежење очију њене браће. Деспот Ђурађ је уз помоћ Угара, посебно јуначким подвизима ердељског племића Јанка Хуњадија (Сибињанин Јанко), повратио „земљу Рашку“. Тому су претходили многи ратни окршаји, да би на крају био склопљен мир. Српски летописац бележи да је 15.августа деспот Ђурађ склопио мир, а већ 22.августа 1444.г ушао је у град Смедерево као турски вазал.

После три деценије мудре владавине умро је 24.децембра 1456.г деспот Ђурађ Бранковић. Наследио га је најмлађи син Лазар, једино мушко дете које није било ослепљено, а који је још од 1446.г био очев савладар. Убрзо, 3.маја 1457.г умрла је деспотица Ирина (Јерина), Ђурђева супруга, а већ 30.јануара 1458.г и деспот Лазар. Пошто Лазар није имао мушке деце Српском Деспотовином управљало је намесништво: Михаило Анђелић, Лазарева удовица Јелена и њен девер Стефан. Ово „српско началство“ није се дуго одржало, па је за српског деспота признат и изабран Стефан, син Ђурђа Бранковића.

Аспирације према Деспотовини биле су велике: с једне стране моћна Турска, а са друге Угари (Мађари) и још многи околни властелини. Деспот Стефан је 8.априла 1459.г збачен и прогнан из отаџбине, а српски престо је преузео Стефан Томашевић, римокатолик, представник угарског двора. Овај „злочасти неверица“, како казује летописац, прогнао је деспота Стефана из Србије. У јулу 1459.г, непосредно после пада Смедерева, деспот Стефан је у Будиму, одакле је отишао у Хрватску код своје сестре Катарине (Кантакузине), удове грофа Урлиха Другог Цељског. Средином 1460.г одлази у Албанији где је имао рођаке, и где се оженио Ангелином, ћерком Аријанита Комнина, а свастиком војводе Ђорђа Кастриота-Скендербега.
Почетком 1461.г са Скендербеговом препоруком, одлази у Италију. У Фурланији 1465.г са сестром Катарином, купио је од горичког грофа Леонарда замак близу Удина, који је носио име Београд. Ту је провео више од десет година живећи мирно, скоро сиротињски, подижући своју децу Ђурђа и Јована, потоње српске деспоте, и ћерку Мару. Већ слаб и болестан, предосећајући свој овоземаљски крај, деспот Стефан обрати се Дубровчанима са молбом:

„Иако бих вам, господо, имао да пишем много и много ствари, ипак не могох писати вашем господству, јер сам много болестан и слаб. Много се молим вашем господству, и много и самилостиво и смерно, и препоручујем вам моју Ангелину и дечицу моју:Ђуру, Мару и Јована, пред Богом и Пречистом и пред свима светима, шти ви са њима, то Бог са вама. О властело, немојте оставити Ангелину и моју дечицу да пропадну иза мене. Нека Вас Бог научи да имате љубави према њима, као што сте имали према мени и нашим старима, и да их не оставите у за њих непогодно време.“

Стефан, српски деспот и мученик, упокојио се 9.октобра 1476.године.

Јован Антоније, епископ мантовски, записао је јуна 1462.г да је видео Стефана који је растом висок, врло достојанствен, изванредно озбиљан и паметан.

После осам година Стефанове мошти нађене су целе. Деспотица Ангелина, са своја два сина, пренела је мошти преко Беча и Будима у Купиново и положила их 15.фебруара 1486.г у цркву Светог Луке. Из Купинова мошти деспота Стефана и његовог сина Јована пренео је Максим (деспот Ђорђе) са мајком Ангелином 1505. у Влашку, одакле су 1509.г поново враћене у Срем, у манастир Крушедол. Године 1688. мошти светих Бранковића склоњене су у Сент-Андреју, одакле су поново враћене у Крушедол. Ту су чуване све до 1716.г кад су их Турци исекли и спалили. По сведочењу Никанора Мелентијевића, епископа печујског, који је 1721.г напустио епархију и дошао у манастир Крушедол, нашао је само десно стопало Стефана Слепог, које се и данас чува у овом фрушкогорском манастиру.

Поштовање светог Стефана Бранковића раширио се по Срему када су његове мошти донешене у Купиново. Сачувана су многа писана сведочанства о чудима и исцељењима над моштима Светог Стефана Слепог.

[причалица]

Свети апостол Јаков 22. октобар



Рођени брат апостола и јеванђелиста Матеја. Сведок истинити речи и чудеса Господа и Спаса нашега Исуса Христа, сведок Његовог страдања, васкрсења и вазнесења.

По силаску Светога Духа о Педесетници апостолу Јакову паде у део да проповеда Јеванђеље Христово у Елевтеропољу и околним местима, по том и у Мисиру, где и пострада за свога Спаситеља. Са великом силом, и на речи и на делу, проносио је св. Јаков спасоносну благовест о ваплоћеном Богу Слову, рушећи идолопоклонство, изгонећи демоне из људи, лечећи сваки недуг и сваку болест именом Господа Исуса Христа.

Његов труд и његова ревност крунисани су великим успехом. Многи незнабошци поверовали су у Христа Господа, цркве се основале и уредиле, свештеници и епископи поставили. Пострада у Мисиру у граду Острацину будући на крст распет од незнабожаца. И тако се пресели у царство небесно овај велики и дивни апостол Христов, да бесмртно царује са Царем славе.

[Picola]

ПРЕПОДОБНА МАТИ ПАРАСКЕВА - СВЕТА ПЕТКА Ова славна угодница Божија роди се у граду Епивату (Пиват - по турски Бојадис), који се налазише између Силинаврије и Цариграда. Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског. Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља:"Ко хоће за мном да иде нека де одрекне себе и узме крст свој и за мном нека иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих. Након смрти својих родитеља, ова света девица жељна подвижничког живота напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11 столећу. Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других. По промислу Божјем, који хтеде да прослави угодницу своју, откри њене свете мошти после много година и то на веома чудесан начин. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете петке налазе у румунском граду Јашу. У Београду се налази чудотворна и лековита вода (агаизма) ове светитељке, која лечи све болеснике, који са вером у Бога и љубављу према овој светитељки прилазе к њој. Тропар (глас 4): Пустиноје и безмолвније житије возљубивши, и во след Христа жениха твојего усердно потекши и того благоје иго во јуности твојеј вземши, кресним знаменијем и мисленим врагом мужески во оружившисја: постническими подвиги, постом и молитвами и слезними капљами, углије страстеј угасила јеси достославнаја Параскево и ниње в небеснем чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу моли о нас почитујушчих честнују памјат твоју.

[Man]

08. новембар (26.окт.) Свети великомученик Димитрије – Митровдан





Овај славни и чудотворни светитељ роди се у граду Солуну од родитеља благородних и благочестивих. Измољен од Бога од бездетних родитеља Димитрије беше јединац син њихов, због чега би с великом пажњом однегован и васпитан.

Његов отац беше војвода Солунски; па кад му отац умре, цар постави Димитрија за војводу на место оца. Поставивши га за војводу христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује хришћане у Солуну.

Но Димитрије не само не послуша цара него, напротив, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у граду Солуну. Чувши то цар веома се огорчи на Димитрија, па када се једном враћаше из рата против Сармата, цар Максимијан сврати у Солун нарочито, да ствар испита. Призва, дакле, цар Димитрија војводу и испитиваше га о вери. Димитрије јавно пред царем призна да је хришћанин, и уз то још изобличи царево идолопоклонство. Разјарени цар баци Димитрија у тамницу. Знајући шта га чека Димитрије уручи све своје имање своме верноме послушнику Лупу, да разда сиротињи, и оде у тамницу весео, што му предстојаше страдање за Христа Господа.

У тамници му се јави ангел божји и рече му: „мир ти, страдалче Христов, мужај се и крепи се!” После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија. Војници нађоше светитеља Божјег на молитви, и избодоше га копљем. Тело његово узеше хришћани потајно и сахранише чесно. Из тела страдалца Христова потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква. Неки велмож Илирски Леонтије бејаше болестан од неизлечиве болести. Он притече моштима св. Димитрија с молитвом, и би потпуно исцељен.

Из благодарности подиже Леонтије много већу цркву на место старе. Светитељ му се јави у два маха. Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: „станите, и не дирајте!” И тако мошти св. Димитрија осташе заувек у Солуну. Као заштитник Солуна св. Димитрије много се пута јављао и много пута спасао Солун од велике беде. Чудесима његовим броја нема. Св. Димитрија сматрају Руси покровитељем Сибира, који је освојен и Русији присвојен 26. октобра 1581. год.

Преподобни муч. Јоасаф
Ученик св. Нифонта патријарха Цариградског. Подвизавао се у Св. Гори. Имаше толику љубав према Христу Господу, да му се сви подвизи учинише као недовољни, због чега жељаше да пострада из љубави према Господу своме. Зато оде у Цариград, где јавно пред Турцима исповеди веру у Свету Тројицу и Сина Божјег. Огорчени Турци одсекоше му главу, 26. окт. 1536. год.

Спомен великог земљотреса
У време цара Лава Исаврјанина би страховит и дуготрајан земљотрес у Цариграду 740. год. Народ схвати то као казну Божју за грехе, и мољаше се Пресветој Богородици и св. Димитрију с великим покајањем, док се Бог не смилова и земљотрес не преста.

Солун дични слави светитеља свога
Димитрија светог, слугу вишњег Бога. —
Димитрије војевода,
Слуга Творца и Господа.
Свети Павле Солун сузама рошаше,
Димитрије својом крвљу залеваше —
Димитрије војевода,
Слуга Творца и Господа.
Сузе апостола и крв мученика
Солуну су слава, спасење и дика. —
Димитрије војевода,
Слуга Творца и Господа.
Прославимо и ми Христова војника,
Мироточног свеца, храброг мученика,
Димитрије војевода,
Слуга Творца и Господа.

РАСУЂИВАЊЕ
Чудо св. Димитрија Солунског. Св. Димитрије био је за живота војвода Солунски, и остао је то по смрти. Његово присуство у Солуну људи су осећали нарочито приликом великих беда. Он заштићава град, отклања невоље, одбија завојеваче, и помаже свакоме ко његово име призове. Ево једног дивног случаја његове необичне помоћи људима у беди.

Једном нападоше варвари на Солун, и не могоше га узети. Гневни због тога они попленише сву околину, и одведоше у ропство две красне девојке, које дароваше своме кнезу. А девојке те знадоше добро рукама да везу. Када кнез виде неке њихове ручне радове, рече им: „чујем да у вашој земљи има велики Бог Димитрије, и он велика чудеса твори, извезите на платну лик његов”. Девојке му рекоше, да св. Димитрије није Бог него слуга Божји и помоћник хришћанима, и најпре се опираху да везу лик светитељев, но када им кнез припрети смрћу, оне заповеђено учинише, и посао до дана св. Димитрија завршише.

Уочи дана празника, дакле, оне обе гледаху у свој вез и плакаху тугујући једно због тога што тај празник проводе у ропству, а друго због тога што везени лик свога омиљеног светитеља морају да даду нечестивом варварину. И мољаху се обе девице св. Димитрију, да им опрости. Тада се јави св. Димитрије, и узе обе девојке, као негда ангел пророка Авакума, пренесе их у Солун и постави у своју цркву. У цркви се служаше свеноћно бденије, и народа беше врло много. И сазнавши за чудесно спасење ових хришћанских девојака, сви прославише Бога и Његовог великог слугу и војводу св. Димитрија.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно ослобођење Петра из тамнице (Дела Ап. 12), и то:
1. како Петар спаваше у тамници окован у двоје вериге;
2. како се верни мољаху Богу за Петра;
3. како се ангел светли јави у тамници, ослободи Петра окова и изведе га ван.

БЕСЕДА
о срцу успремљеном за Бога
Готово срце моје, Боже, готово срце моје! (Пс. 57, 7).
Благо оном, браћо, ко може овако рећи Господу своме! Благо оном, чије је срце потпуно готово, да следује вољи Божјој. У томе и јесте готовост срца човечјег, да радосно следује вољи Божјој, и да се не смућава никаквим својим помислима и жељама.

Покајани цар Давид следовао је најпре својим грешним помислима и жељама, и био је као лађа на бурноме мору. Но кад је увидео, да ће га бура потопити, обратио се Богу с великим покајањем и плачем, и предао је лађу свога живота потпуно у руке Божје. Готово срце моје, Боже, готово срце моје! узвикује он са великим миром душевним, јер зна, да је предао лађу своју у руке највештијем крманошу.

Бесни ли још бура, наваљују ли ветрови и таласи, он се не боји, јер он је уверен, да његову лађу ништа не може разбити, и да ће мирно допловити у тихо пристаниште.Готово срце значи очишћено срце од гордости и смирено пред величанством силе и мудрости Божје. Готово срце значи срце испражњено од свих жеља и маштања светских, и испуњено једино стремљењем к Богу и љубављу према Богу. Готово срце значи срце излечено од свих беспокојстава, брига и страха, и утишано и охрабрено присуством благодати Божје. Хвалићу те и пјеваћу те у слави мојој.

Тако продужује Псалмопевац. И то показује, колико је у истини срце његово готово. На име, он се не поноси царском славом својом, него је приписује Богу. Он се понизио пред Богом до ништа, и сва му је сладост, да велича и прославља Бога. Његова лична слава даје му само повод за прослављање преславнога Бога свога.

О браћо моја, потрудимо се, да и наше срце буде што скорије готово пред Богом, — готово да чује реч Божју, готово да следује вољи Божјој, готово да прославља Бога живога.

О Господе Боже, Створитељу наш бесмртни, помози нам приготовити срце наше, да буде сасуд благодати Твоје животворне.

Теби слава и хвала вавек Амин.

[Man]

16. новембар (3.нов.) Пренос моштију Св. Георгија – ЂУРЂИЦ




Свети великомученик Георгије
Овога дана празнује се пренос моштију св. Георгија из Никомидије у град Лиду Палестинску, где пострада у време цара Диоклецијана. Страдање овога дивног светитеља описано је под 23. априлом.

Пред смрт своју умоли св. Георгије слугу свога, да му узме тело по смрти и пренесе у Палестину, одакле му и мајка родом беше, и где имаше велико имање, које раздаде сиромасима. Слуга тако и учини. У време цара Константина буде сазидан у Лиди красан храм св. Георгија од стране побожних хришћана, па приликом освећења тога храма пренесу се у њ мошти светитељеве, и ту сахране. Безбројна чудеса догодила су се од чудотворних моштију св. Георгија, великомученика Христова.

Тропар (глас 4):
Јако плених свободитељ и нишчих зашчититељ немошствојушчих врач, цареј поборниче, побједоношче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога, спастисја душам нашим.

Свештеномученик Акепсим епископ Наесонски и други с њим
Осамдесетогодишњи старац Акепсим, испуњен сваком врлином хришћанском, сеђаше једнога дана у дому своме са гостима својим. У том дете неко испуњено благодаћу Духа Божјег притрча старом епископу, целива га у главу и рече: „благо овој глави, јер ће за Христа примити мучење!”

Ово пророчанство ускоро се обистини. Цар Саворије подиже љуто гоњење хришћана по свој Персији, те и св. Акепсим би ухваћен и изведен пред некога кнеза жречевског. Ухваћеном и везаном епископу приступи неко од његових домаћих и упита, шта заповеда у погледу дома. Светитељ му одговори: „то више није дом мој, ја бесповратно одлазим у дом вишњи.” После великих истјазања буде бачен у тамницу, где сутрадан буду доведени и Јосиф, презвитер и старац од 70 год, и Аитал ђакон.

После трогодишњег тамновања и многих мука Акепсиму одсекоше главу, а Јосифа и Аитала укопаше до бедара у земљу, и наредише бездушници хришћанима, да их ударају камењем. Тела Јосифова Промислом Божјим нестаде те ноћи, а над телом Аиталовим израсте дрво „марсина”, које исцељиваше сваку болест и сваку муку на људима. И тако трајаше 5 година, па онда злобни и завидљиви незнабошци посекоше то дрво. Пострадаше ови Христови војници у IV веку, у Персији, а за време незнабожног цара Саворија.

Преподобни Илија Египатски
Подвизавао се близу Антипоа, главног града Тиваиде. 70 година проживео у суровим и неприступним стенама пустињским. Хранио се само хлебом и урмом, а у младости постио по читаве недеље. Исцељивао све муке и недуге на људима. Сав је дрхтао од старости. Упокојио се у 110 години живота и преселио у радост Господа својега. „Чувајте ум ваш од рђавих мишљења о ближњим знајући да њих убацују демони с циљем, да би удаљили ум од виђења својих грехова и од устремљења ка Богу”.

Георгије мучениче,
Георгије победниче:
О смилуј се сада нама,
Заштити нас молитвама
Пред престолом Христа Бога,
Нашег Спаса свемоћнога:
Да се муке не страшимо,
Да трпљењем победимо!
Георгије мучениче,
Георгије победниче:
Кроз муке си победио,
И кроз смрт се прославио,
Све си држ’о јевтиније
Од истине, Георгије,
Власт и част си земну дао,
Уз живог си Христа стао.
Георгије мучениче.
Георгије победниче,
Трвен, ломљен, страшном муком
Ти си држан Божјом руком,
Све ти муке беху лаке —
Због Божије руке јаке.
Сви се теби поклањамо,
Твоје име прослављамо.

РАСУЂИВАЊЕ
Између многобројних чудеса св. Георгија прича се једно овако: на острву Митилени беше црква св. Георгија великомученика и победоносца. Житељи целог тог острва стицаху се тој цркви о годишњем празнику свечевоме. Сазнавши за ово Сарацени са Крита, ударе једне године о празнику на то острво, те поплене и поробе, па се врате на Крит.

Том приликом би заробљен и један красан младић, кога пирати дароваше кнезу своме на Криту. Кнез га прими и постави за свога трпезара. Родитељи младићеви беху у превеликој тузи за сином својим. Када прође година, и опет дође дан св. Георгија, тада тужни родитељи, сходно обичају староме, постављаху трпезу и гошћаху многе госте. Сетивши се сина свога мајка бедна оде пред икону свечеву, паде по земљи и поче молити св. Георгија, да јој како зна избави сина из ропства. Па се врати мајка гостима за трпезом. Тада домаћин диже чашу и напи у славу св. Георгија.

У том тренутку обрете се син њихов међу њима држећи у руци једно стакленце с вином. Када га сви питаху с изненађењем и страхом, одкуда и како се обрете он ту? младић одговори, да баш кад је хтео наслужити вино своме господару на Криту, појави се пред њим неки витез на коњу, узе га к себи на коња, и пренесе га тренутно у дом родитеља његових. Сви се удивише и Прославише Бога и дивнога светитеља Његова Георгија војводу и победоносца.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно избављење Павла и Силе из тамнице (Дела Ап. 16), и то:
1. како ови апостоли свети беху бачени у најдоњу тамницу и ноге им метнуте у кладе;
2. како у поноћи они беху на молитви хвалећи Бога;
3. како се земља затресе, окови окованим спадоше, и тамничка се врата отворише.

БЕСЕДА
о Христу као глави свих светих
Да се све овозглави у Христу што је
на небесима и на земљи! (Еф. 1, 10)
Грех обезумљује, грех обезглављује. Човек потонуо у грехе и пороке сличан је кокоши, којој је глава одсечена, те се умирући грчевито копрца и скаче тамо и амо. Цео незнабожни свет пре Христа Господа представља обезглављену масу, која у грчевима умире. Христос је саставио одсечену главу са тамном трупином, и оживео тело рода човечјег.

Он је глава небеског воинства, и Он то никад није престајао бити. А као Творачко Слово Божје Он је био изнајпре глава и свега створеног видљивог света, нарочито рода човечјег. Но грехом као мачем одвојио је грешни Адам трупину од главе. Ваплотивши се на земљи Господ је измирио небо и земљу, спустивши небо к земљи и уздигнувши земљу к небу, и све ставивши под Свој ум, под Своју главу. Кроз Христа ми смо измирени са Светом Тројицом, и са ангелима Божјим, и друг с другом, и са створеном природом око себе.

Нађена је изгубљена глава и све се хармонично устројило под њом. Ми ум Христов имамо, вели апостол. Што је глава на телесном човеку, то је ум на човеку духовном, унутарњем. Ако смо Христови, дакле, треба Христом као главом да мислимо и судимо – о свему само Њиме и кроз Њега да мислимо и судимо. А Њиме мислећи и судећи ми ћемо се осетити као органи једнога тела са осталим људима и са ангелима, једнога тела, коме је глава Христос. Отуда се разгорева љубав наша по Богу и усиљава вера наша и осветљава нада наша. Само заспало тело не осећа везу са главом својом. Пробудимо се браћо моја, пробудимо се за времена.

Господе Исусе Христе. Главо наша Свеумна, сједини нас са Собом. Теби слава и хвала вавек.

Амин.

[Picola]

САБОР СВ. АРХАНГЕЛА МИХАИЛА - АРАНЂЕЛОВДАН Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор који беше на 4 или 5 година пре I Васељ. Сабора, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу Новембру. Зашто баш у Новембру? зато што Новембар представља девети месец после месеца Марта. У месецу Марту сматра се да је било створење света. А девети месец после Марта узет је због 9 чинова ангелских, који су најпре створени. Св. Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових 9 чинова у књизи „О небесној Јерархији”. Ти чинови су следећи: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је сатана, Луцифер, отпао од Бога, и повукао собом у пропаст један део ангела, тада је Михаил устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима: вонмемъ! станемъ добрэ, станемъ со страхомъ! И све небесне војске верних ангела громовито су запојале: свјат, свјат, свјат Господ Саваотъ исполнъ небо и земля славы твојеја!! (Види о архангелу Михаилу Ис. Навина 5, 13–15; св. Јуде 9.) Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој. Сваки народ има свога ангела хранитеља, а осим тога и сваки хришћанин има свога ангела хранитеља. Треба се увек сећати да ма шта ми чинили, јавно или тајно, чинимо у присуству свога ангела хранитеља. А на дан Страшнога Суда сабраће се све огромно мноштво ангела небесних светих око престола Христова, и пред свима њима објавиће се дела, речи и помисли свакога човека. Нека би нас Бог помиловао и спасао молитвама св. архистратига Михаила и прочих небесних сила безтелесних. Амин. Небесни архистратизи, Што гледате нас у бризи, Крилима нас закрилите, Силом својом оградите. Божјом силом оружани, Божјом славом увенчани, Ви пламени мач носите, Зле демоне да косите. Хитро, хитро као зраци, Ви летите на облаци, На облаци материје, Где се бој за Бога бије. Без умора и без санка Ви лебдите без престанка Над људима и тварима, Над безбројним мировима. За вама су војске силне, Војске чедне и умилне. Ангели су војска ваша И по Творцу браћа наша. Војсковође моћног неба, Водите нас куда треба — Ка престолу Свевишњега Што нас створи из ничега.

[причалица]

[причалица]

Св. Нектарије Егински 22. новембар



Ко је свети Нектарије Егински, чија је чудотворна икона стигла у земунски манастир. Прогањан за живота и од саме цркве, ореол светог човека стекао још за живота. У православљу му се приписују исцељења тешких болести као што је рак. Делић моштију св. Нектарија чува се у манастиру Раковица, а на дар их је својевремено добио у Грчкој покојни патријарх Герман.

Глас да је у манастир Светог архангела Гаврила у Земуну стигла из Грчке икона св. Нектарија Егинског, светитеља којем се у православној цркви приписују чудотворне моћи, проширила се међу верницима брзином муње. Већ у прошли петак - једини дан у недељи кад се икона износи пред народ и кад јој се служи акатист - слила се у земунски храм велика маса људи, са жељом да икону целивају и помоле се свецу за здравље.

Верници су на папирима исписивали имена својих драгих, које је свештенство читало с молитвом св. Нектарију "да кораке болести многих успори до краја". Светиња је, иначе, дарована на молбу старешине манастира протојереја Радована Биговића, који се обратио манастиру Свете Тројице на острву Егина близу Атине речима: "Веома бисмо волели да у свом храму имамо икону једног таквог светитеља који је по чудотворству широко познат и слављен и код нас, и у целој православној цркви... Такву икону сматрали бисмо даром Божјим и наши верни би јој се радовали".

Тако су у грчком манастиру, задужбини овог светитеља, специјално за нас урадили оковану икону светог Нектарија, упутивши је с благословом нашим вернима "да им буде и дар, и помоћ". Реч је, иначе, о манастиру у коме је светитељ провео тешке године свога живота, неприхватан и прогоњен од тадашњих црквених власти, али увек на Божјем путу. Данас је Егина са Светотројичким манастиром - у чијој порти је св. Нектарије нашао мир - мета поклоника из целог света, а поштују га осим православаца и други хришћани.

Сам Биговић каже да је он у Грчкој оно што је за наш народ свети Василије Острошки, и многи су му храмови широм света посвећени.

Блаженство кротких

КО је свети Нектарије Егински? Где је живео, на чему је стекао ореол свеца, ко му се од верника највише обраћа?

Само ретки код нас знају да је у питању светитељ новијих времена (умро је 1920. године и за цркву је новопројављени), а приписује му се више од 2000 чуда. Та чуда је Грчка црква сабрала у књиге, са именима и презименима људи којима је светац помогао. Она су се почела јављати одмах по његовој смрти, иако се светост овог старца прочула још за живота. У недавно преведеној књизи код нас "Земаљски анђео - небески човек", у којој су сабрани животопис, житија и сећања на светог Нектарија Егинског укључујући чудотворна исцељења, каже се да је ”творио дела која превазизилазе моћ поимања, исцељујући најтеже болеснике". За живота "презрен и одбачен од званичне цркве,достигао је блаженство кротких и ништих духом".

Званични подаци кажу да је свети Нектарије (световно име Анастасије) рођен 1846. године у месту Силиврија у источној Тракији, као пето дете сиромашних родитеља Димоса и Василике Кефалас, који су му одмалена дубоко усадили хришћанску веру. Још као мали, са 14 година, кренуо је за послом у Константинопољ, и многе је године провео у сиротињи, гладан. У црквеној каријери достигао је чин митрополита пентапољског, са службом у Александријској патријаршији, одакле је протеран због лоших односа и људских сплетки.

Ни на Егини, на коју је дошао после силних потуцања са жељом да обнови манастир у рушевинама, није нашао мир. Дозвола за то није стизала чак ни кад је окупио бројно сестринство,а он сам је у оближњој кући основао школу за неписмене и шио папуче за монахиње.

Највише се данас светом Нектарију моле оболели од рака, и разне су здравствене установе, укључујући Онколошки и радиолошки институт Србије, узеле баш овог грчког свеца за заштитника. На списку болести чије је исцељење по православном веровању помогао су парализа, нервна обољења, обољења бубрега, очију, Паркинсонова болест... Такође су забележена његова чуда у разним несрећама као што су бродоломи, сурвавање аутобуса у провалију, напади ајкула, уједи змија. Верници говоре да им је давао упуте и у сну шта да ураде да би оздравили.

Знаци светости

ЊЕГОВО прво чудо, иначе, догодило се у атинској болници, у коју је смештен због проблема са простатом, непосредно по његовом упокојењу. Умро је не сачекавши да буде оперисан, а кад се једна од монахиња примакла кревету, осетила је како се из тела шири благ миомирис. Док су га монахиње с особљем пресвлачиле, бацивши његову поткошуљу на суседни кревет, на којем је лежао дуго парализовани човек, овај болесник је неочекивано устао и несигурно почео да хода, славећи име Господње. Лекари су се окупили да виде чудо, а сама поткошуља пренета је у манастир где је и друге исцељивала.

На лицу светитеља у тренутку смрти, записали су верници и његови следбеници, појавиле су се мирисне капљице, а он сам "био је лак као перо" док су ковчег носили из пристаништа до места Ксантос. Бојећи се нереда, полиција је народ делила у групе које ће до манастира да га носе. И кад су неколико месеци касније монахиње одлучиле да отворе гроб, његово тело нађено је потпуно очувано, чак су и цветови лимуна стављени у ковчег за последњи испраћај још били свежи.

Ковчег је откопаван три пута, и сваки пут је тело светог Нектарија нађено нетрулежно. Једном су га монахиње оставиле 48 часова у отвореном сандуку, у гостинској соби, али промена на телу није било - расточило се тек после двадесет година. У народу се, међутим, одмах по Нектаријевој смрти пронео глас о његовој светости. Данас су честице његових моштију расуте свуд по свету, и црква која их има, сматра то за велику благодат. Има их и Српска православна црква, а налазе се у манастиру Раковица.

- Делић моштију добио је на дар приликом једне посете Грчкој православној цркви покојни патријарх Герман, а даровао их је раковичком манастиру да се верници ту моле и окупљају - рекла нам је мати Евгенија, игуманија овог манастира. - По правилу их износимо сваког 22. новембра, на дан светог Нектарија, кад се чита акатист светитељу и кад се око његових моштију скупљају тешки болесници. Понекад их изнесемо и мимо тога. То обично буде на молбу групе верника који у болују од рака и у потрази за духовним леком, дођу код нас. Ту се пред моштима читају молитве и целива икона.

ВЕРА ДОНОСИ СПАСЕЊЕ

О ЈЕДНОМ од чуда св. Нектарија сведочи митрополит Неа Смирне Агатангел: "За време свог боравка и лечења у Америци, упознао сам пацијенте који су силно веровали у Бога и излечили се. Једна госпођа из Атине, то никада нећу заборавити, лечила се у истој болници. У једном тренутку сам је угледао како држи у руци икону светог Нектарија, говорећи: "Знам да имам рак, али светитељ неће допустити да умрем, јер имам децу"... Видите ли колико је дубока њена вера? Када сам отишао на Егину и служио тамо свету литургију, испуњавајући на тај начин свој завет, разазнао сам међу сабраним народом и њу. Дошла је да се захвали светитељу за велико чудо које јој је учинио. Вера доноси спасење. Бог постаје милостив када је види - макар и сасвим малу - у нама". Амин.