DANAS JE.....

[причалица]

СВЕТИ МУЧЕНИК СТЕФАН ДЕЧАНСКИ, КРАЉ СРПСКИ - СВЕТИ МРАТА 24. новембар



Свети мученик Стефан Дечански, краљ српски – свети Мрата син је краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био је ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина, у старости удављен. При ослепљењу јавио му се свети Никола у храму на Овчем пољу и обећао му да ће му вратити вид. Пет година провео је свети Стефан у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и трпељивошћу, подвигом и благодушношћу изазивао је дивљење и монаха и целог Цариграда. Када је прошло пет година свети Никола чудотворно је вратио вид ослепелом краљу Стефану, који је одмах потом, из захвалности саградио храм Високи Дечани. Била је то једна од најлепших грађевина византијске уметности и средњовековне архитектуре на тлу српске државе. Свој век проживео је свети краљ српски Стефан као праведник и мученик и тако га и скончао 1336. године. Са светим Савом и светим кнезом Лазаром свети Стефан чини тројство најмудријих, најпожртвованијих и најблагороднијих личности и светитеља које је дао српски народ.

[Picola]

ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Када се Пресветој Деви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дева украшена царским благољепним одећама и украсима, како и приличи кћери царевој, невести Божјој. За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степена. Родитељи дигоше Деву на први степен, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац св. Јована Претече, и узевши је за руку уведе је не само у храм него у Святая святыхъ у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Св. Теофилакт Охридски вели, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет” када је Деву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дома, а Пресвета Дева оста при храму. И пребиваше она при храму пуних 9 година. Док јој беху родитељи живи посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку 12 година би дата св. Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.


Тропар (глас 4):

Днес благоволенија Божија предображеније и человјеков спасенија проповједаније в храмје Божији јасно Дјева јављајетсја, и Христа всјем предвозвјешчајет: тој и ми велегласно возопијим: радујсја, смотренија зиждитељева исполњеније.

[причалица]

[причалица]

Свети преподобни Алимпије Столпник 9. децембар



Рођен у Адријанопољу, граду пафлагонијском и одмалена предан Богу на службу. Као ђакон служаше у цркви при епископу Теодору у томе граду. Но жељан усамљеничког живота, молитве и богомислија, Алимпије се удаљи на неко јелинско гробље ван града, од кога људи бежаху као од страшилишта због честих демонских привиђења. Ту он пободе крст, и сазида храм у част свете Ефимије, која му се беше јавила на сну. Покрај храма подиже столп висок, попе се на њ и проведе на њему у посту и молитви пуних педесет три године. Ни подсмех људи ни злоба демона не могаху га одатле удаљити нити у намери његовој поколебати. Нарочито од демона претрпе овај светитељ безбројне беде. Не само да га демони разним привиђењима устрашиваху, него га и камењем удараху, и не даваху му мира ни дању ни ноћу кроз дуго време. Но Алимпије мужествени ограђиваше себе од демонске силе крсним знамењем и именом Исусовим. Најзад га побеђени демони оставише и побегоше, а људи почеше поштовати и долазити му ради молитве, утехе, поуке и исцељења. Около његовог столпа подигоше се два манастира, с једне стране мушки а с друге женски. У женском манастиру живљаху и матер његова и сестра. Свети Алимпије руковођаше монахе и монахиње са свога столпа примером и речима и сијаше свима као сунце са небеса указујући пут ка спасењу. Толику благодат имаше овај угодник Божји, да га често обасјаваше небеска светлост, и над њим се уздизаше до небеса стуб од те светлости. Беше Алимпије диван и моћан чудотворац, како за живота тако и по смрти. Поживевши стотину година упокоји се 640. године у време цара Ираклија. Од његових светих моштију сачувана је глава у Кутломушком манастиру у Светој Гори.

[причалица]

Свети апостол Андреја Првозвани 13. децембар



Син Јонин и брат Петров, родом из Витсаиде, и рибар по занимању. Најпре је био учеником светог Јована Крститеља, но када свети Јован указа прстом на Господа Исуса говорећи: „Гле, Јагње Божије!” (Јн 1, 36), тада свети Андреја, остави свога првога учитеља и пође за Исусом. Потом Андреја приведе свога брата Петра ка Господу. По силаску Светог Духа паде у део овоме првом апостолу Христовом, светом Андреји, да проповеда Јеванђеље у Византији и Тракији, потом у земљама дунавским, па у Русији и око Црног мора, и најзад у Епиру, Грчкој и Пелопонезу, где и пострада. У Византији постави првога епископа у лицу светог Стахија; у Кијеву пободе крст на висини и прорече сјајну хришћанску будућност народу руском; по Тракији, Епиру, Грчкој и Пелопонезу преведе мноштво народа у веру, и постави им епископе и свештенике. У граду Патрасу учини многа чудеса именом Христовим и задоби многе за Господа, међу којима беху брат и жена царског намесника Егеата. Егеат разјарен због тога стави Андреју светога на муке, а потом распе на крсту. Докле год беше жив на крсту, апостол Христов говораше корисне поуке хришћанима, који се беху сабрали око крста његова. Хтеде га народ скинути с крста, но он се опре томе. Најзад се апостол поче молити Богу, и при том нека необична светлост обасја га целог. То светлосно обасјање трајаше пола сата, и када оно ишчезе, апостол предаде своју свету душу Богу. Тако сконча свој земни век првозвани апостол, који први од дванаест великих апостола позна Господа и пође за Њим. Пострада свети Андреја за свога Господа 62. године. Мошти његове беху пренете у Цариград. Доцније глава му је пренета у Рим, а једна рука у Москву.

Тропар (глас 4):

Јако апостолов первозваниј, и верховнаго сушчиј брат владицје всјех Андреје молисја: мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост.

[Picola]

СВЕТИ НИКОЛА ЧУДОТВОРАЦ - НИКОЉДАН

Овај славни светитељ, слављен и данас по целоме свету, би јединац син у својих знаменитих и богатих родитеља, Теофана и Ноне, житеља града Патаре, у Ликији. Као јединца сина, дарованог им од Бога, они опет посветише Богу, и тиме дадоше га Богу као уздарје. Духовном животу научи се свети Николај код свог стрица Николаја, епископа патарског, и замонаши се у манастиру Нови Сион, основаном тим истим стрицем његовим. По смрти родитеља Николај раздаде наслеђено имање сиромасима не задржавајући ништа за себе. Као свештеник у Патари беше се прочуо својим милосрђем, мада он брижљиво скриваше своја милосрдна дела испуњујући реч Господњу: "Да не зна левица твоја што чини десница твоја" (Мт 6, 3). Када се предаде самоћи и безмолвију, смишљајући да тако до смрти проживи, дође му глас свише: "Николаје, пођи на подвиг у народ, ако желиш бити од Мене увенчан". Одмах потом чудесним Промислом Божјим би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Милостив, мудар, неустрашив, свети Николај био је прави пастир добри стаду своме. У време гоњења хришћана под Диоклецијаном и Максимијаном бачен у тамницу, но и у тамници поучаваше људе закону Божјем. Присуствовао Првом васељенском сабору у Никеји, и, из велике ревности према истини, ударио руком јеретика Арија. Због тога дела би уклоњен са Сабора и од архијерејске службе све док се неколицини првих архијереја на Сабору не јави сам Господ Христос и Пресвета Богородица и не објавише Своје благоволење према Николају. Заштитник истине Божје овај дивни светитељ био је вазда и одважан заштитник правде међу људима. У два маха спасао је по три човека од незаслужене смртне казне. Милостив, истинит, правдољубив, он је ходио међу људима као ангел Божји. Још за живота његова људи су га сматрали светитељем и призивали га у помоћ у мукама и бедама; и он се јављао, у сну и на јави, онима који су га призивали, подједнако лако и брзо наблизу и надалеко, и помагао. Од његовог лица сијала је светлост као од лица Мојсијева, и он је самом својом појавом доносио утеху, тишину и добру вољу међу људе. У старости поболе мало и упокоји се у Господу, многотрудан и многоплодан, да се вечно весели у Царству небеском продужујући да чудесима на земљи помаже вернима и прославља Бога свога. Упокојио се 6. децембра 343. године (в. 9. мај).
Тропар (глас 4):

Правило вјери, и образ кротости, воздержанија учитеља јави тја стаду твојему, јаже вешчеј истина: сего ради стјажал јеси смиренијем високаја, нишчетоју богатија, оче свјашченоначалниче Николаје, моли Христа Бога, спастисја душам нашим.

[причалица]

Сутра су (09/22 дец.) Д Е Т И Њ Ц И

У недељама које претходе Божићу, очекују нас три радосна породична празника – Детињци, Материце и Очеви.

Детињци

Детињци су празник који се слави трећу недељу пре Божића. Неколико дана пре овог празника родитељи опомињу своју децу да ће их везати, уколико она не припреме „откуп". Вреднија деца се затим потруде да у данима који следе припреме ситне поклоне (јабуке, посне бомбоне и слично), помоћу којих ће одраслима „платити откуп" на празнични дан. Рано ујутру на Детињце, одрасли, како су и обећали, вежу децу, обично каишем, гајтаном или канапом. Дешава се и да се деца пробуде везана, али и да предухитре своје родитеље и сакрију се пре него што они уђу у дечју собу. Деци се везују ноге или руке, најчешће за столицу на којој седе. Симболично се везују чак и деца која су још у колевци, али и одрасла „деца" која још немају своју породицу. Након што се деца „откупе" поклонима, родитељи их одвежу, а поклоне по правилу врате деци назад да се почасте. Децу могу везивати и други чланови породице, комшије, пријатељи.

[Picola]

Материце (Свети пророк Агеј; света Теофанија царица)


У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се "дреши". На исти начин се вежу све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима.


Празник Материца се у новије време свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом, у којем учествују деца са прикладним рецитацијама и певањем, а онда деца везују присутне старије жене. Оне им се "дреше" поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негде се организује посета болници, нарочито дечјим одељењима, где се деци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.

[причалица]

Свим мајкама, као и оној које ће тек то постати, или оној жени која гледа туђе дете као своје,духовним мајкама и свим женама у чијем срцу има макар мало љубави ма према ком детету,честитамо празник. Материце се славе другу недељу пред Божић. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се дреши. На исти начин се вежу и све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима.

[причалица]

Свети пророк Данил и три отрока: Ананије, Азарије и Мисаил

Сва четворица беху од царског племена Јудина. Када Навуходоносор (или Невукаднезар) разори и оплени Јерусалим, тада и Данил, као дечак, беше одведен у ропство заједно с јудејским царем Јоакимом и мноштвом других Израиљаца. Опис његова живота, страдања и пророчанства може се наћи исцрпно у књизи његовој. Сав предан Богу, свети Данил од ране младости добио је од Бога дар велике видовитости. Његова слава међу Јудејима у Вавилону почела је онда када је он изобличио два похотљива и неправедна старца, судије јудејске, и спасао целомудрену Сосану (Сузану) од неправедне смрти. А његова слава међу Вавилонцима почела је од онога дана када је он погодио и протумачио сан цару Навуходоносору. За то га цар учини кнезом на свом двору. Кад цар направи златног идола у пољу Деиру, три отрока не хтеше се поклонити идолу, због чега бише бачени у пећ огњену. Но ангел се Божји јави у пећи прохлади огањ, тако да отроци шетаху по пећи, неповређени од огња, и појаху: "Благословен јеси Господе отаца наших". И виде цар то чудо и беше ужаснут. Па изведе цар отроке из пећи и обасу их великим почастима. У време цара Валтазара, када цар једном на пиру јеђаше и пијаше са гостима својим из освећених судова, узетих из храма Јерусалимскога, невидљива рука написа на дувару три речи: мани, текел, фарес. Те речи нико не могаше протумачити осим Данила. Те ноћи цар Валтазар би убијен, Два пута Данил би бачен у јаму лавовску због вере у једнога живога Бога. И оба пута Господ га спасе и оста у животу. Виде Данил Бога на престолу са ангелским силама, виђао ангеле, проницао у будућност појединих људи, царства и васцелог рода људског, прорекао време доласка Спаситеља на земљу. Према светом Кирилу Александријском Данил и три отрока доживеше у Вавилону дубоку старост и бише мачем посечени због вере праве. Када Ананија посекоше, Азарије простре одећу своју и прихвати главу његову; по том Азаријину главу прихвати Мисаил, а Мисаилову Данил. Ангел Божји пренесе тела њихова у Јудеју на гору Гевалску и положи под камен. По предању, ова четири Божја угодника усташе у време смрти Господа Христа и јавише се многим па опет заснуше. Данил се рачуна међу четири велика пророка (Исаија, Јеремија, Језекил и Данил). Живео и пророковао на пола хиљаде година пре Христа.

Тропар (глас 2):Велика су дела вере! Усред пламене реке, света три младића се радоваху, као да су на освежавајућој води, и пророк Данило се јавља лавовима као пастир овцама: Њиховим молитвама, Христе Боже, спаси душе иаше.


Преподобни Данил (Донале)

Великаш и гувернер острва Ниверте, код Кадикса у Шпанији. Познавши сву сујету овога света, напусти и славу и богатство, па дође у Рим, где се замонаши. Потом оде у Цариград, где је разговарао с царевима, Константином и Романом Порфирородним, па се онда упути у Јерусалим. У Јерусалиму прими велику схиму од патријарха Христодула, који му даде име Стефан. Кињен од Сарацена, који га примораваху да обрије браду, он се удаљи у Мисир, где за име Исусово претрпе многе муке и смрт. Пресели се у Царство Христово крајем X века.

[причалица]

Преподобни новомученици: Пајсије и Авакум



Пајсије беше игуман манастира Трнаве код Чачка, а Авакум његов сабрат и ђакон. Обојица као хришћани набијени од Турака на колац, у Београду на Калемегдану 17. децембра 1814. године. Носећи свој колац кроз улице београдске храбри Авакум је певао. Кад га је мајка с плачем молила, да се потурчи, да би сачувао свој живот, одговори јој овај дивни Христов војник: "Мајко моја на мл'јеку ти хвала Ал' не хвала на твоме савјету: Срб је Христов, радује се смрти..."

Тропар (глас 4):Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте, свети мучеиици Пајсије и Авакуме, али смрт ваша велегласно свима говори: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без Христа и васцели свет задобити.

Majко мојa на мл'јеку ти хвала
Ал' не хвала на твоме савјету:
Срб је Христов, радује се смрти.
Ко се боји Бога истинога,
Нe боји се људи ни демона.
Верне слуге Господ награђује
И од сваке злобе ограђује
Данил свети међу лавовима
Неповређен оста од зверова:
Три отрока у пећи огњеној
Живи бише, живи остануше,
Усред огња Бога прославише
Са ангелом, Божјим послаником.
Kao Ноје у свету злобноме,
Ко Лот свети у Содому бесном,
И ко Јосиф у Мисиру гнилом,
Тако Данил посред Вавилона
Оста веран и оста праведан
Са три своја пријатеља млада:
Ананијем и са Азаријем
И са младим верним Мисаилом.
Муке бише, муке и минуше,
Мучени се славно прославише
У бесмртном Царству Христовоме.

[причалица]

Преподобни Наум Охридски - Оци



Један од Петочисленика, ученик Светих Кирила и Методија. Са Светим Климентом је путовао у Рим, где се прославио чудотворношћу и ученошћу. Говорио је многе језике. Вративши се из Рима, њих двоjица су се настанили на обалама Охридског језера. Свети Климент је постао епископ у Охриду, а Свети Наум је основао манастир на јужној обали Језера. Око Светог Наума се сабрало мноштво монаха, одасвуд са Балкана. Био је диван подвижник, мудар учитељ, чудотворан молитвеник и духовник. Преводио је Свето Писмо и друге богослужбене књиге са грчког на словенски језик. Чинио је чуда још за живота. Његовим чудотворним моштима и данас приступају многи болесни, особито умоболни. Упокојио се у првој половини X века.

Оци
Овај празник се празнује последње недеље пред Божић. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се "дреше" поклонима, исто као и мајке.
Оци, Материце и Детињци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се, да је породица темељ једнога друштва државе и цркве.

[причалица]

Tucindan 5. januar

DANAS SE PRIPREMA PEČENICA

Dva dana pred Božić, odnosno na današnji Tucindan, Srbi tradicionalno pripremaju božićnu pečenicu. Od danas, takođe, počinje uređenje i spremanje kuće za praznik Roždestva Hristovog. Domaćica priprema brašno za mešenje, posudu sa zrnevljem žita, u selima menja slamu u gnezdima za živinu, pribavlja suve šljive, smokve, orahe, novčiće i bombone koje će prosuti na sutrašnje Badnje veče, po slami razastrtoj u kući a deca ih pokupiti pijučući.

Na Tucindan se, prema narodnom verovanju, ne sme ništa davati iz kuće, a takođe se ni deca nikako ne smeju tući "da im ne bi izašli čirevi". Na Tucindan se i dugovi vraćaju, da domaćin "ne bi bio dužan do idućeg Božića". U nekim krajevima, na Tucindan se ne večera za stolom nego na patosu, na prostrtim čarenicama. Prvo se postavlja so i beli luk, a onda hleb, pasulj, kupus i ostala posna hrana. Za večerom domaćin mora biti okrenut istoku. Posle večere, pred počinak, domaćica zamesi badnjačku pogaču i božićne hlebove (kolače) koje će peći sutradan.

Kokošinji položajnik

U nekim krajevima zanimljiv je običaj obeležavanja "Kokošjeg Božića" na praznik Svetog Ignjatija Bogonosca, 2. januara. Tog dana se živina rano izjutra hrani žitom kuvanim na Varvarin dan (17. decembra), a hranjenje se obavlja u krugu omeđenim konopcem, da ne bi lutala po selu. Postoji i običaj da se prvi posetilac koji dođe u kuću na taj dan naziva kokošinji položajnik. On ne sme da sedne na jastuče niti da se pomera da bi kokoši što češće legle jaja. Vodi se takođe računa da to bude srećan čovek vedre naravi kome svaki posao ide od ruke, da bi kuća bila napredna i srećna čitavu godinu.

Smatra se da je Tucindan imenovan po tome što se tad kolje pečenica koja se prethodno tuče (umrtvi) udaranjem ušica sekire preko krupice soli u platnenoj vrećici stavljenoj na čelo živinčeta, buduće pečenice - "Božićnjara". Kod Srba božićna pečenica je najčešće prase ili nazime (mlado svinjče), a u nekim krajevima je to jagnje ili mlada ovca i naziva se "veselica".

Pečenica treba da je bela, bez belega i telesnog nedostatka. Peče se sutradan i na Badnje veče unosi se u kuću. Naslanja se na istočni zid gde stoji do Božića (7. januara) kada se servira. Pečenica je, tumače etnolozi, prinošenje žrtve Bogu i vuče korene iz predhrišćanskog perioda, a pominje se i u starozavetnim knjigama. Kokoš, guska, patka ili ćurka, u mnogim krajevima ni u kom slučaju ne smeju se naći na prazničnoj trpezi zbog verovanja da je pernata živina simbol "nazadovanja i rasturanja kuće jer kljuca i baca zemlju iza sebe". A tamo gde se ipak kolje za supu, odmah se odbace glava i noge.

[причалица]

Бадњи дан

Навече Бадњег дана, на Бадње вече, ложи се бадњак. Ово младо дрво, обично храстово, символише Христа и његов улазак у свет. Ложење бадњака представља топлину Христове љубави. Затим, бадњак је подсећање на дрво које су пастири донели у пећину и које је праведни Јосиф заложио како би се тек рођени Богомладенац загрејао у хладној пећини. Има још једно тумачење: бадњак је наговештај Христовог страдања и Његовог Крста. Слама која се уноси у кућу подсећање је на ону сламу из јасала на коју је Пресвета Богородица положила тек рођеног Господа. Тамјан којим се кади кућа, као и дарови који се стављају у сламу, подсећање су на дарове које су донели мудраци са Истока и њима даровали Новорођеног Христа.

[Picola]

Мир Божји, Христос се роди!

[ANIMOB]

[причалица]

КРСТОВДАН 18. јануар

Овај дан није празник и представља навечерје Богојављења или, како га Руси зову, просвјашченија. Зато се Крстовдан увек слави уочи Богојављења и спада у непокретне празнике. У календару Српске Православне Цркве (СПЦ) није обележен црвеним словом за разлику од Крстовдана, који се слави у сeптембру.

На овај дан се пости први пут после Божића и то строго. До овог дана било је разрешење од поста, због Христовог рођења и ни један дан се није постио. Од Крстовдана поново почиње циклус пошћења на среду и петак.

На Крстовдан се служи Литургија светог Јована Златоустог, а након тога се врши велико освећење воде, која се потом дели, носи кући и њом се кропи кућа, имање, стока, а користи се тога дана и за пиће. За вернике су значајне обе водице – Крстовданска и Богојављенска.

Приликом водоосвећења, моли се да вода буде на избављење од грехова, за исцељење и очишћење душе и тела, на освећење срца и ума, и на сваку изврсну корист, да она буде водитељ у вечни живот, и одгони сваки насртај видљивих и невидљивих непријатеља.

[причалица]

БОГОЈАВЉАЊЕ 19. јануар



Када Господ Исус Христос напуни 30 година земног живота, почетак свог учитељског и спасилачког делања ознаменова крштењем на Јордану. Свети Кирил Јерусалимски каже: „Почетак света вода, почетак Јеванђеља Јордан“. Овим чином свету се објавила у Старом Завету наговештена тајна Свете Тројице, тајна једнога Бога у Тројици. Отац се јавио чулу слуха (посведочио је о Сину), Дух Свети чулу вида (у виду голуба), а син, уз то, и чулу додира. Погружењем и крштем Господа у Јордану, нама се показа мисија Христова у свету и пут нашег спасења: Господ узе на себе грехе рода људскога и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде). Тако и ми морамо умрети као огреховљени човек и оживети као препорођени.

[Picola]

БОГ СЕ ЈАВИ, ВАИСТИНУ СЕ ЈАВИ!

На овај дан се у свим црквама и храмовима освећује вода, коју народ узима и носи својим кућама. Она има духовна и лековита својства. Њена особина се огледа у томе што током целе године остаје свежа и освећена. Чува се у посебним посудама и користи се са искреном вером у болести, или било каквој другој недаћи. На сам Дан Богојављења може се са њом попрскати сваки кутак у кући, али у све друге дане ништа се не сме прскати њоме. Здрави је могу пити претходно припремљени зато, тако што ће који дан постити, па ће ту освећену водицу попити изјутра као када се узима Свето причешће.

[Picola]

САБОР СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА - ЈОВАЊДАН

Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом. За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака. Свети Јован прославља се неколико пута у години, но највише свечара има овога дана, 7. јануара. Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком. Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао. За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну.


Тропар (глас 2):

Памјат праведнаго с похвалами, тебје же довљет свидјетељство Господње, Претече, показал бо сја јеси воистину и пророков честњејшиј, јако и струјах крестити сподобилсја јеси проповједанаго, тјемже за истину пострадав радујасја благовјестил јеси и сушчим во адје Бога јавлшагосја плотију, в земљушчаго грјех мира, и подајушчаго нам велију милост.


***********************************************


Срећна слава!