DANAS JE.....

[Man]

22. март (09 март) Светих 40 мученика Севастијских – Младенци



Светих Четрдесет Мученика у Севастији

Сви ови беху војници у римској војсци но вероваху тврдо у Господа Исуса. Када наста гоњење у време Ликинија, они бише изведени на суд пред војводу, и овај им запрети одузети част војничку, на што одговори један од њих, свети Кандид: „Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и чесније од Христа Бога нашега“.

После тога нареди војвода слугама да камењем бију свете мученике. Но када слуге бацаху камење на хришћане, камење се враћаше и падаше на њих саме, те љуто их изудара. Један камен паде војводи на лице и скрши му зубе. Мучитељи, љути као зверови, везаше свете мученике и бацише их у језеро, и поставише стражу унаоколо, да ниједан не изађе. Беше страшан мраз, и језеро се леђаше около тела мученичких.

Да би муке биле јаче, мучитељи загрејаше и осветлише купатило украј језера, на доглед замрзнутим страдалцима, не би ли како прелестили кога од њих да се одрекне Христа и призна идоле римске. Заиста, један се прелести, изађе из воде и уђе у купатило. Но гле, ноћу паде необична светлост с неба, која разгреја воду у језеру и тела мученика, а с том светлошћу спустише се с неба тридесетдевет венаца на главе њихове.

То виде један стражар с обале, па се свуче, исповеди име Господа Исуса, и уђе у језеро, да би се он удостојио оног четрдесетога венца место издајника. И заиста, на њега сиђе тај последњи венац. Сутрадан изненади се цео град кад виде мученике живе. Тада зле судије наредише те им пребише голени, и бацише тела њихова у воду, да их хришћани не узму. Трећега дана јавише се мученици месном епископу Петру и позваше га да сабере по води и извади мошти њихове.

Изађе епископ по тамној ноћи са клиром својим, и видеше на води где се светле мошти мученичке. И свака кост која беше одвојена од тела њихових, исплива на површину и светљаше се као свећа. Покупише их и чесно сахранише. А душе ових мученика одоше Господу Исусу, намученом за све нас, и васкрслом са славом. Чесно пострадаше и непролазном славом се увенчаше 320. године.

Тропар (глас 1):

Бољезанми свјатих имиже о тебје пострадаша умољен буди, Господи, и всја нашја бољезни исцјели, Человјекољубче, молимсја.

Преподобни Филором исповедник

Живео и подвизавао се у Галатији у ИВ веку. За њега веле да је био толико савршен у свима врлинама, да је више личио на ангела него на човека. Нарочито је прослављен био својим трпљењем. Гоњен био од цара Јулијана Одступника и много страдао за Христа. Но по смрти овога опаког Христогонитеља поживе свети Филором мирно, користећи многима. Упокоји се у својој осамдесетој години.

Свети Кесарије

Брат светог Григорија Богослова 369. године. Свети Кесарије био је и богословски писац. Између осталога он се старао одговорити на питање: колико су времена провели Адам и Ева у Рају пре изгнања? Неки су опредељивали то време на шест сати, други на двадесет четири сата, трећи на три дана. Свети Кесарије је био мишљења да је то време било четрдесет дана.

Због тога је, вели, и Господ Исус постио четрдесет дана у пустињи, и био за то време кушан од ђавола. И док стари Адам није могао одолети искушењима ђаволским у обиљу рајском, Нови Адам одолео им је витешки у гладној и жедној пустињи.

Мученици у језеру, мразом оковани,
Крепко држећ свету веру, надом обасјани,
Завапише милом Богу: ти што свет задиви
Жртвом страшном и васкрсом, о Ти нас оживи!
Тебе слави свод небесни и створена свака твар,
Гле. славе те бездни, огњи, и град и снег, лед и жар!
Ти поможе слуги Твоме великом Мојсеју.
И Исусу Навинову, по том Јелисеју,
Да јестество воде смире, и да га разделе.
Верним Твојим сад помози као и доселе.
Хе дај мразу да он буде јачи од човека.
Да нас четрест мученика буду предмет смеха:
Та Ти можеш, ако хоћеш, јер Ти над свим владаш.
Ти лед у жар и жар у лед кад xоћеш претвараш:
Мраз нас једе ко звер љути због имена Твога -
О помози да се слави име Свемоћнога!
+++
Мученици у језеру, мразом оковани.
Божјим светлом са небеса бише загрејани, -
Славно паше и осташе Четрест Мученика
На страх, ужас и срамоту мрачних неверника.

РАСУЂИВАЊЕ
Сакривај своје духовно благо, и не објављуј га без нужде. Поглеај како људи скривају своје материјално благо, и како кад су принуђени да кажу колико имају, увек прикривају главне суме а објављују само мање. Врло је мален број људи који хоће да објаве све што имају а још мањи број оних људи објављују да имају више него што у ствари имају (и ове свет сматра неозбиљним и безумним). Овим је јасно указано теби, како треба да скриваш твоје духовно благо, тј. твоје врлине и твоја добра дела, твоје постове, и бдења, и молитве. Зашто мудра деца овога света не објављују своја материјална блага?
Из два разлога: да не чују лопови и да не изазову завист код злобних људи. Постоје лопови и завидљивци и према духовном благу. То су духови злобе. Чим га ти будеш објавио, они ће се постарати да ти га умање или расточе. Управо, чим си га објавио без потребе (рецимо из сујете, да се похвалиш), они су га уграбили и расточили. И ти, богаташ духовног блага, неосетно и изненадно постаћеш убожјак.
Многи духовни богаташи, светитељи, правили су се људи пред светом, да би привидном лудошћу скрили велику мудрост и силу у себи. Авва Исаија пише: „Пријатне су Богу добродетељи, које се врше у тајности.“ А свети Нил Синајски вели: „Покривена кожа на телу је бела, а откривена — опаљена и црна.“ Тако је и са нашим скривеним и објављеним добрим делима.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у рукама непријатеља Божјих, сабраних у дому Кајафину и то:
1. како сви ужурбано траже лажне сведоке, јер хоће пошто пото да убију Христа,
2. како га пљују у лице и шамарају по лицу,
3. како Господ све подноси са неисказаним достојанством и без гнева.

БЕСЕДА
о трпљењу до краја
Али који претрпи до краја благо њему (Мат. 10, 22; 24, 13)
Господе предивни, Ти си све претрпео, све до краја, зато си постао не само блажен него и извор блаженства за све људе који себи добра желе, кроз векове и векове!
И апостоли претрпеше све до краја, и уђоше у вечно блаженство. И мученици Христови претрпеше све муке до краја. и посташе усиновљени санаследници у царству Христовом.И светитељи претрпеше драговољну тескобу и страдања до краја, па се прославише и на небу и на земљи.
Сваки оснивач новог друштва врбује себи следбенике обећањем добрих плодова и многих наслада но прећуткује навлаш све тегобе и трудове, који воде оним плодовима и оним насладама. Једини је Господ Исус рекао сву истину Својим следбеницима, и горку и слатку страну истине. Он није обећавао плодове без службе, нити славу без страдања, нити крајњи одмор без трновитог пута, нити победу без борбе, нити сласти без горчине, нити царство без суза и самоодрицања.
Кад је набројао многе муке које ће задесити Његове следбенике, Он их најзад не оставља без утехе. Он даје смисао њиховом страдању, и не оставља их у тами. Он вели: али који претрпи до краја благо њему. А какво је то благо, које чека оне који претрпе све до краја, то је и Он сам довољно открио, а то су посведочили, и до дан-данас сведоче, многи светитељи, који или јавише се вернима из онога света у слави, или пак будући још у телу, уздигоше се духом до виђења оне славе и блаженства које чека верне, избране и истрајне.

Господе, Ти си наша снага. Помози нам да претрпимо све до краја с вером да си Ти уз нас. Теби слава и хвала вавек.

Амин.

[Picola]

УЛАЗАК ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ - ЦВЕТИ

Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим. Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен". Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу". Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.



Тропар (глас 1):

Обшчеје воскресеније, прежде твојеја страсти увјерјаја, из мертвих воздвигал јеси Лазарја, Христе Боже, тјемже и ми јако отроци побједи знаменија носјашче, тебје побједитељу смерти вопијем: Осана во вишњих, благословен грјадиј во имја Господње.

[Man]

07.април (25.март) Благовести






Благовести

Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском, и четрнаест година од рођења — када, дакле, ступи у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак.

Но како велико изненађење за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак!

Тада по промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија, отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра дванаест безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање о њој.

И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник. У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе.

Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: Гле, девојка ће зачети и родиће сина! (Ис. 7, 14). Јави јој се Гаврил у светлости архангелској и рече јој: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! и остало све редом како пише у Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1, 26—38). Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари.

Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.

ТРОПАР (глас 4):

Днес спасенија нашего главизна, и јеже от вјека тајинства јављеније; Син Божиј, Син Дјеви бивајет, и Гаврил благодат благовјествујет. Тјемже и ми с њим Богородицје возопијим: радујсја благодатнаја, Господ с тобоју.


Свети мученице Пелагија, Теодосија и Дула

Ове три свете жене пострадаше за Господа. Пелагија и Теодосија после тамновања и мука беху заједно мачем посечене. А света Дула, која беше служавка, пострада сама и сконча у граду Никомидији. Три беле руже, поливене крвљу мученичком, пресади Бог у небесну градину Своју.

O да дивне вести: радуј се Пречиста,
Ти нам роди Христа!
O радосне вестп: радуј се Девице,
Светла Голубице!
Радуј cе Марије, радуј благодатна.
Ти капијо златна!
O купино сјајна, неопалимаја,
Зоро новог сјаја!
Гаврил речи снује, и сам се радује.
Благовест казује!
Благовест казује, цело небо слуша,
Твоја трепти Душа!
Храму си служила, Богу се предала.
Храмом си постала!
Радуј се Пречиста, небесна невесто,
Ти си царски престо!
O радуј се кротка. Кроткога ћеш родит“,
И свет препородит“!
Радуј се Послушна, Бог те послушао,
Славом увенчао!
O радуј се Сузна, сузом омекшана.
Духом просијана!
O радуј се Нишча, но најбогатија.
Од сунца светлија!
Измоли нам радост у Твог сина Христа,
O Дево Пречиста!

РАСУЂИВАЊЕ

Питали авву Атанасија: Како је то Син раван Оцу? Он одговори: „Као што су два ока а један вид.“ Одговор изврсан. Попут овога ми можемо додати: као што су два уха а један слух. Исто тако за све три божанске ипостаси: као што су три свеће а једна иста светлост.


СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Пресвету Деву Марију и то:

1. како смерно. послушно и предано служаше Богу 11 година у храму,
2. како смерно, послушно и предано служаше Богу у одаји својој
у Назарету,
3. како смерно, послушно и предано прими божанску благовест од архангела Гаврила.

БЕСЕДА

О свемогућству речи Божје
У Боги је све могуће што рече (Лк. 1, 37).
И рече Бог да буде светлост и би светлост:


Док Бог не рече, светлости не би. Нити ма кога би ко би знао шта је то светлост, док Бог не рече и док светлост не поста. Исто тако. кад Бог рече, онда поста вода и суха земља, и свод звездани, и биље, и животиње, најзад и човек. Док Бог не рече, ништа од свега тога не би,нити ма кога би осим Бога, ко би знао да све то може постојати. Силом речи своје Бог створи све што се створи на земљи и на небу.


Што год Бог захоће да буде,и рекне да то буде, то мора да буде, и не може а да не буде, јер је реч Божја неодољива и стваралачка. Створење света велико је чудо речи Божје.

Створивши све твари, Бог је опет речју Својом поставио ред и начин постојања свих твари и опхођења и одношаја твари према твари. И тај ред и начин што Бог постави велико је чудо речи Божје


Но постоји ред и начин међу тварима, видљиви и докучиви за нас људе, а постоји ред и начин невидљиви и недокучиви. По томе невидљивом и недокучивом реду и начину, који је тајна у Светој Тројици, десише се и дешавају се оне појаве, које људи називају нарочитим чудесима. Једна таква појава јесте безмужно зачеће Господа Исуса Христа у утроби Пресвете Деве Марије. То изгледа упадица у видљиви и докучљиви ред и начин, но то није никаква упадица за невидљиви и недокучљиви ред и начин. То рођење ваистину је велико чудо, ваљда највеће чудо које је нама смртним откривено.


Но и сав створени свет је чудо, и сав видљиви и докучљиви ред и начин је чудо, и свуколико то чудо постало је речју Божјом, дакле онако исто као што се и Господ зачео у девичкој утроби. И ово и оно збило се силом речи Божје. Зато дивни Гаврил и одговара Пречистој на њено питање, које је питање свих поколења: како то може бити, одговара јој: у Бога све је могуће што рече.


О Господе Боже, Створитељу наш, бесмртни и постојани Чудотворче, уразуми наш разум да више не сумња но да верује, и уразуми наш језик да више не пита него да Тебе прославља. Теби слава и хвала вавек.


Амин.

[Man]

08.април ( 26 март) Свети Архангел Гаврил



Свети Архангел Гаврил

Благовесник ваплоћења Сина Божјега. Он је један од седам великих ангела што предстоје престолу Божјем. Он је јавио Захарији о рођењу Претече, и сам је о себи рекао: „Ја сам Гаврил што стојим пред Богом“ (Лк 1, 19).

Његово име, Гаврил, означава муж – Бог. Свети Оци говорећи о Благовести тумаче, да је послат архангел с таквим именом, да означи ко и какав ће бити Онај што се има родити од Пречисте. Биће, дакле, Муж – Бог, крепки, силни Бог. Неки су дознали, да је исти Гаврил јавио Јоакиму и Ани о рођењу Деве Марије, и да је он поучавао Мојсеја у пустињи, како да напише књигу Постања.

Свети Оци мисле да Гаврил припада првом и највишем чину небесних сила, тј. чину серафимском, пошто серафими стоје најближе Богу. Он је, дакле, један од седам најближих Богу серафима. Имена тих седморице јесу: Михаил, Гаврил, Рафаил, Урил, Салатил, Јегудил, Варахил. Овоме броју неки додају још и Јеремила. Сваки има своју нарочито службу, а сви су равни по части. Зашто Бог не посла Михаила? Зато што је Михаилова служба сокрушење супостата вере Божје. Гаврилова је служба благовешће спасења људског (в. 13. јул).

Тропар (глас 4):

Небесних војинстав архистратиже, молим тја присно ми недостојнији, да твојими молитвами оградиши нас кровом крилу невешчественија твојеја слави; сохрањујушче ни, припадајушчија приљежно и вопијушчија: от бјед избави ни, јако чиноначалник вишњих сил.

Свештеномученик Иринеј епископ сремски

Мисли се да је био Словен, и да је пре епископства био жењен и имао деце. Пострадао за Христа у време Максимијана. У време тешких мучења његови сродници стајали су око њега и плачући молили га, да поштеди себе и њих (тј. да се одрекне Христа). Но овај дивни свештеномученик волео је више ране за Христа, но сва блага овога света. У исто време пострада од Проба и један баштован у Срему, Серен, и Афр у Регији. Пошто се Иринеј никако није хтео одрећи вере, то кнез Проб нареди да се баци с једног моста у реку Саву, где овај пастир стада Христовог сконча и пресели се међу грађане небеске. Часно пострада 304. године.

Преподобни Малх

Беше Малх земљоделац из близине Антиохије, и од младости беше управио сав свој дух к Богу. Заробе га Арапи, и у ропству нагнају да узме за жену једну црнкињу. Но он њу приведе вери Христовој и поживи с њом као брат са сестром. Договоре се и побегну из ропства. Но Арапи их умало не стигну. Они се склоне у једну пећину, у којој видеше лавицу са својом штенади, и уплашише се. Но Бог их сачува. Лавица њих не повреди, а закла једног Арапина, који хтеде ући у пећину, да ухвати бегунце. Стигавши у своје место, Малх да своју жену у женски манастир, а он оде у мушки. Проживи много лета подвизавајући се, и пресели се међу грађане небеске, у 4. веку.

Преподобни Василије Нови

Најпре живео у шуми, без крова и огњишта. Када га ухватише и упиташе ко је, он одговори: „Један од живих на земљи“. Посумњаше у њега да је неки шпијун, те га много намучише. Најзад у слободи проживи много година у Цариграду. Прозирао у све тајне људске, предсказивао будућност, чинио велика чудеса. Његова послушница беше старица Теодора, која кад умре јави се Григорију, послушнику Василијевом, и описа му двадесет митарства, кроз које свака душа мора проћи. Свети Василије мирно сконча 25. марта 944. године и пресели се у дивне небеске обитељи. Би виђен после смрти у великој слави на небесима од једног Цариграђанина.

Седам златноглавих ангелских врхова.
Седам архангела, највиших духова:
Михаил је први, мач за супостате,
Мачем он раздаје богоборним плате.
Гаврил благовесник Божијег ваплоћења
И пречудни тајник људскога спасења.
Рафаил ко сунце Тројичин је слуга,
Он је лекар људских големих недуга.
Урил је сијање светлости Божије
Он је просветитељ душе човечије.
Салатил — молитељ, молитве подноси,
И молитве људске пред Бога износи.
Јегудил славитељ Бога Свесилнога,
Он на славу бодри човека вољнога,
Варахил даватељ благослова неба,
Он од Бога даје што људима треба.

РАСУЂИВАЊЕ

Нека те чудо, кад се догоди, не збуњује, него весели. То је Бог промолио Свој прст, било да награди, било да казни, било да охрабри Своје верне, било да изведе грешнике на пут спасења.

Овај свет сравњују људи често с огњеним колима. Кад видиш једну локомотиву, или друга парна кола, ти знаш да је у њима скривен машиновођа. И ништа те не чуди – је ли? – ако машиновођа промоли из кола своју главу, или махне руком, или пружи штап, или залепрша марамом, или баци вам писмо, или учини други неки знак. Ти знаш да се тиме не ремети ход локомотиве нити се квари иједна игла у њој.

Зашто онда неверни говоре да Бог Својим чудесима ремети ход ових светских кола? Зато што су тупоумни.

А верни се радују знаку Божјем као дете устрашено пред огњеним колима, што се радује кад се човек – сличан њему – помоли из кола. О како је нама мило, кад се иза ове немуште васионе, која хукти око нас, помоли неко сличан нама, и то још неко ко нас познаје и воли! Кад се деси чудо, знај, да то Сличан нама нас поздравља и говори: не бојте се, Ја сам иза свега овога! Св. Василије Нови чињаше чудеса многа: молитвом исцељиваше болне, судбе људске читаше као из отворене књиге. Кроз угодника Свога, као и увек. Бог показиваше љубав и силу Своју на људима. Да би се верни јаче утврдили у вери а неверни посрамили и у веру обратили.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса на крсту распета, и то:
1. како Он искоришћава последњи дах живота и спасава једног разбојника на крсту.
2. како предаје дух Свој Оцу у руке. Оче у руке твоје предајем дух свој.

БЕСЕДА
о скором доласку Господа

Ево ћу доћи скоро (Откр. 22, 7)
Рећи ће неверни и душегубни: обећао је пре две хиљаде година да ће доћи, па још не долази! Тако се подсмевају они који ће кукати у вечној муци. А ми који се спремамо за радост у Његовом царству, знамо да ће Он доћи у сили и слави, као што је и обећао.

Ми знамо да је Он већ дошао небројено пута. и показао се Својим верним. Није ли Он дошао био Јовану Боговидцу, коме је и казао оне речи: ево ћу доћи скоро? Јован Га је гледао у сили и слави, и осетио је руку Његову на себи, кад је се био уплашио и пао пред Његовим ногама као мртав. И метне десницу Своју на ме. Није ли Он дошао Савлу, кад је овај најпре дисао мржњом на хришћане, и кад је на путу за Дамаск пао на земљу видећи Господа и чувши Његов глас: Савле, Савле, што ме гониш! И опет, није ли Он дошао у срце апостолу Павлу, када овај признаје: не живим ја него Христос живи у мени! И није ли Он дошао многобројним мученицима и мученицама за име Његово, да их охрабри, исцели, помилује? Није ли се Он јавио Антонију Великом, Теодору Стратилату, св. Харалампију, светој Марини, светом Силвестру, и толиким, толиким другим?

Но шта говоримо? Није ли се Он трећега дана вратио из царства смрти и дошао апостолима? И није ли толико и толико пута дошао Цркви у помоћ, и као из мртвих васкрсавао је, кад год су непријатељи Његови ликовали мислећи да су заувек Цркву Његову предали смрти? Није ли се Он показао силом Својом у Цркви и у време Нерона, као и у време Константина; у време Јулијана као и у време Јустинијана: у време арапског гњета као и у време турског и монголског гњета над хришћанима?

О браћо моја верна, не дајте се заварати. Он је дошао безброј пута, и дан данас долази. Свакој души. којој може да приступи од нечистоће, Он долази. Па ипак, ми Га сви чекамо да дође последњи пут у сили и слави. И знамо, да је и тај Његов долазак сигуран.

Господе преблаги, пре него што дођеш, удостој нас познати лице Твоје и застидети се лица свога, грехом помраченога! Теби слава и хвала вавек.

Амин.

[Man]

09. април (27.мар) Велики четвртак



Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на тај дан, који се прославља као Велики Четвртак, била Тајна вечера.


Исус је тада установио Свету Тајну Причешћа говорећи: „Узмите, једите; ово је тело моје.“ и „Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова“ (Мт. 26, 26-28). Ове се речи могу чути у току Свете Литургије. Господ Исус Христос је својим ученицима опрао ноге учећи их тако, сопственим примером, како треба да служе једни другима. Заповедио им је и да љубе једни друге: „Да љубите једни друге као што ја вас љубим“ (Јн. 15, 12), и отворено говорио о предстојећем страдању.


Христос је пред свима у току Тајне вечере рекао: „Заиста вам кажем; један од вас издаће ме“ (Мт. 26, 21). „А Јуда издајник његов одговарајући рече: да нисам ја учитељу? Рече му (Исус): Ти каза“ (Мт. 26, 25). „Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом“ (Мт. 26, 35).

Исус Христос затим одлази у Гетсимански врт, где се знајући за сва страдања која Му предстоје моли Оцу. Јуда је у врт дошао са слугама првосвештеника и фарисеја, да Га изда. Исуса им је показао целивајући Га јер им беше рекао: „Кога пољубим, тај је“ (Лк. 22, 47), а Христос га је упитао „Јудо, зар цјеливом издајеш Сина Човјечијега?“(Лк. 22, 48).




Те ноћи пошто су Христа одвели, ученици су били као стадо без пастира, изгубљени и очајни. Тада је Петар, који је бескрајно волео Христа, поклекао и три пута Га се до зоре одрекао. Питали су га да ли је он један од ученика и да ли је био са Исусом, Петар је одговорио да не зна ко је он и да га не познаје. Кад је трећи пут изустио да није, запевао је петао. Петар се тада сетио речи Исусових да ће га се и он три пута одрећи пре него што запева петао. Петар је схватио колики је његов пад, те се из дубине душе покајао и плакао, молећи опроштај.


Зора следећег дана није најављивала ништа добро, био је то дан Христовог коначног страдања – Велики петак.

Богослужења на Велики четвртак

Велики Четвртак је дан посвећен спомену установљења Тајне вечере односно Свете Евхаристије (ломљење хлебова), односно на „умовеније“ (прање) ногу, на опроштајну беседу Исуса Христа с ученицима — у Сионској горници и на путу за Гетсимански врт, на првосвештеничке молитве Господове пред страдања, и на предају Богочовека на страдање. На Велики четвртак служи се Литургија Светог Василија Великог, и тога дана је Господ установио Свету Тајну Причешћа. На тај дан увече, чита се дванаест одломака из Јеванђеља о страдању Христовом.

[Man]

10. април (28.март) Велики петак



ВЕЛИКИ ПЕТАК – РАСПЕЋЕ ХРИСТОВО

У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Христа су мучили и бичевали. Понтије Пилат је предао Исуса Јудејима, рекавши да не може да га осуди, јер није нашао никакве кривице, и да је тај човек невин.


Јудеји су увидели да могу само да муче Исуса, али не могу да Га осуде, па су рекли Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а за такав грех Римљани морају да казне починиоца. Како је то било уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да се један затвореик пусти на слободу. Пилат је питао народ кога да ослободи: Исуса Христа или Вараву, разбојника, који је убио неколико римских војника. Светина, нахушкана од фарисеја, тражила је Вараву.


Пилат је питао шта да уради с Исусом, а светина је урлала: Распни га! Распни га! Христу су ставили трнов венац на главу, а на плећа навалили тешки крст и повели путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица бола. Пљували су га и добацивали погрдне речи. Нашао се ту и један добар човек, Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носли Крст Страдања. На брду Голгота су поставили три крста, на која су разапели Христа и двојицу разбојника. Христов крст је био у средини.


И после свих претрпљених мука и понижења, Христос је молио свог Оца Небеског да опрости људима, јер не знају шта чине. Кад је, око три сата по подне (по нашем рачунању времена), Свој дух предао Оцу, сва природа, Божја творевина, побунила се против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали се гробови, затресла се земља. Завеса у храму се расцепила одозго до доле. Камење се, уз страшан прасак, распадало. Стене су пуцале. Тако су се обистиниле Христове речи да ће и мртво камење сведочити Живога Бога.

Капетан који је стражарио код крста, рекао је да је тај Човек заиста био праведник, а окупљени народ обузео је неизрециви ужас. Поред Крста је остала Богородица са апостолом Јованом, Маријом Магдалином и још неким женама. Нема и скамењена од бола, гледала је Богородица беживотно тело свога Сина и Бога. Јосиф из Ариматеје је отишао Пилату и измолио да са крста скине Христово тело и сахрани га. Пилат је, зато што је сутра субота (када се ништа не ради), а да тело не би стајало на крсту три дана, дозволио да Га скину са крста. Христово тело су обавили платном и однели у нову гробницу, коју је Јосиф био припремио за себе. Гроб је био уклесан у стени.

Кад су положили Христово тело, на улаз су навалили огроман камен. Римљани су поставили страже унаоколо, плашећи се да хришћани не узму тело.


Тропар (глас 2):
Благообразниј Јосиф с древа сњем пречистоје тјело твоје, плашчаницеју чистоју обвив, и воњами во гробје новје покрив положи.




Начин прослављања

Тог дана Литургија се не служи, изузев ако би Благовести пале на тај дан, а не служи се зато што се на Литургији приноси Богу бескрвна жртва, а на тај дан је Исус Христос принео сам себе на жртву.


У богослужењима Великог петка спомиње се хватање Господа Исуса Христа, суд јеврејских старешина и римског проконзула Понтија Пилата над Њим, крсна страдања, смрт и скидање са крста. Сама богослужења тог дана састоје се из: јутрења – на коме се чита Дванаест страсних (страдалних) Јеванђеља (ово јутрење се обично служи увече на Велики четвртак), царских часова и вечерња, тј. опело Христово, са изношењем плаштанице.


То је платно на којем је приказано Христово полагање у гроб. После вечерње, поје се мало повечерје са каноном о распећу Господњем, тзв. Плач Пресвете Богородице, чији је аутор Симеон Логотет из X века. Овога дана предвиђен је најстрожи пост.


Православни тог дана строго посте, проводећи га само на сувом хлебу и води, а многи тог дана и једнониче, тј. цео дан ништа не једу ни пију, а тек увече, када изађу звезде, узму мало хлеба и воде. У знак туге и жалости, на Велики петак не смеју звонити црквена звона, почев од бденија на Велики четвртак, већ се време богослужења и огласи мртваца обзнањују клепеталима.


Народни обичаји

Свуда где Срби живе, народ од раног јутра одлази у цркву на молитве, а увече на службе на којима се износи плаштаница и врши опело Исусу Христу. Тада се народ поклања Христовом гробу и целива плаштаницу. Врше се и литије око храма. Строги је пост, а оно што је нарочито забрањено је пијење вина, јер оно представља Крв Господњу. Жене кувају варице и младе коприве. Варица се носи чобанима, а коприву једе и старо и младо. Избегава се било какав други посао. У јужној Србији децу не пуштају напоље, ван дворишта.

[Man]

11.април (29 март) Велика Субота



У суботу по распећу, дођоше првосвештеници и фарисеји код Пилата да траже од њега да постави стражу испред Христовог гроба.

Ово су урадили зато што су се плашили да ће неко од Христових ученика украсти Његово Тело, и тако ће народ поверовати да је Исус васкрсао, као што је и најављивао,
“Послије три дана устаћу” (Мт. 27, 63). „Рече им Пилат: Имате стражу, идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен“ (Мт. 27, 65-66).
На Велику Суботу, телом у гробу, а душом у Аду, Христос је разрушио врата пакла. Смрт која је до тада владала над преминулим душама, побегла је од Спаситеља. Тада је Господ душе праведника из ада увео у рајска насеља.
Тропар (глас 2):
Честити Јосиф са Крста је скинуо Твоје пречисто тело и плаштаницом чистом обавио, и прелио мирисима и у нови гроб положио.

Начин прослављања

Јутрење Велике суботе у новије време не служи се рано изјутра, већ на Велики петак увече. Пред Христовим гробом, уз кађење и држање свећа, врши се слика Христовог погреба. Уз читање целог 118/119 Псалма певају се статије – стихови у којима се слави умрли Спаситељ као Васкрсење и Живот и изражава бол, жалост и туга Пресвете Богородице.

Све је ово подељено на три статије. У канону Велике суботе, чије су песме написали Марко Идрунтски (од прве до четврте) и Косма Мајумски (од шесте па до краја), док је ирмосе прве четири песме писала монахиња Касија (810), слави се победа Христова над смрћу и први пут се сазнаје да је овај шабат, ова благословена субота у којој Спаситељ лежи мртав, преблагословена субота. У њој је Спаситељ уснуо, уз Његово обећање да ће Васкрснути у трећи дан.
При крају јутрења, плаштаница се носи три пута око храма, а после њеног поновног полагања у гроб, чита се пред њом Језекиљево пророштво о васкрсењу мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље. Великосуботном Литургијом Св. Василија Великог почиње Васкрсење. Све до читања Апостола, свештеник служи ову Литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове литургије крштавали оглашени, који су се током целог Васкршњег поста припремали уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим одеждама.
Једино на овој Литургији, Јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вест о Христовом Васкрсењу. Велика субота је једина субота у години када се пост састоји у сухоједењу.

Народни обичаји

Велика субота је дан уочи Васкрса у коме се завршавају послови неопходни за дочек великог празника. Спрема се и чисти кућа, приправља рухо, боје јаја, по правилу изјутра пре изласка сунца. У Хомољу месе колач – васкршњак – окићен босиоком, као и мањи колачићи. У југоисточном Банату месе колачиће који се после бденија носе на гробље. Гроб се прелива вином и окади. На велику суботу се не ради у пољу и жене не раде ручне радове.

У Републици Српској, Поповом пољу, Велику суботу зову и Црвена субота и тада „масте“, односно боје јаја у црвено. Фарбају их тако што улију воду у лонац и у њу сипају црвену боју или вразило. Затим се запали провлак воштанице па се њом праве шаре по јајима. Обично су то биљни мотиви, са представама сунца, месеца и крстића. Кад вода проври, стављају јаја и кувају све док три пута не очитају „Оче наш..“ или једном „Верујем..“.
Искуство је показало, да је то време довољно да се јаја скувају. Када се јаја охладе, жене их отиру крпом једно по једно при чему се показују шаре. У кућама које су имале смртни случај, јаја се фарбају у тамно црвено, црно или „масте“ у чађи. Јаја искључиво боји женска чељад.

[Man]

12. април (30. март) Васкрсење Господа Исуса Христа – Васкрс



ВАСКРС

„А после суботе, у свануће првога дана недеље, дође Марија Магдалина и друга Марија да погледају гроб.
И гле, земљотрес би велики, јер анђео Господњи сиђе с неба, приступи, одвали камен и сеђаше на њему. А лик му је био као муња, и одело његово бело као снег. Од страха пред њим уздрхташе стражари и посташе као мртви.
Тада анђео проговори и рече женама: Ви се не бојте; знам наиме да тражите Исуса распетога. Нема Га овде. Јер васкрсе као што рече; дођите и видите место где је лежао. И идите брзо па реците његовим ученицима да је васкрсао из мртвих и гле, он иде пред вама у Галилеју, онде ћете га видети. Ето, рекох вам.
И отишавши од гроба са страхом и великом радошћу потрчаше да јаве његовим ученицима. И гле, Исус их срете и рече: Здраво. А оне пришавши ухватише његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: „Не бојте се; идите и јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видети“.
А када су оне ишле, неки од страже дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. И састаше се старешине, те се договорише и дадоше војницима много новца говорећи: Кажите да су његови ученици дошли и украли га док смо спавали. И ако то дочује намесник, ми ћемо га убедити и вас опростити бриге. А они узеше новац и учинише како су их научили. И разгласи се ова прича код Јудеја до данашњег дана.“ (Мат. 16,1-15).
Господ Исус Христос сахрањен је у Гетсиманском врту у једну пећину, коју запечатише великим каменом и поставише стражу. У недељу, трећи дан по Распећу сиђе Анђео Господњи и здроби камен на улазу у пећину и Исус Христос изађе напоље и васкрсну. Лице му беше као муња, а одело бело као светлост. Војници се уплашише и побегоше, вичући: „Христос је Васкрснуо!“
Када изјутра жене Мироноснице дођоше да обиђу Христов Гроб, затекоше га празног и анђео им рече да иду у град и јаве осталима да је Господ наш Васкрснуо из мртвих. Оне одмах послушаше и одоше да ову радосну вест разгласе свима. И од тада почеше се сви поздрављати поздравом: „Христос Васкресе“ и „Ваистину Васкресе“. Па чак и данас, после 2000 година, ми се поздрављамо истим тим поздравом.
Васкрс је највећи хришћански празник, јер на тај дан Исус Христос, Господ Бог наш васкрсну из мртвих, победи смрт и свим људима, од прародитеља Адама и Еве дарова вечни живот. Због великог значаја овог догађаја свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака се сматра за мали Васкрс. То је покретни празник и празнује се после јеврејске Пасхе у прву недељу после пуног месеца, који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње. Најраније може да падне 4 априла, а најкасније 8 маја (по новом календару).
Тропар (глас 5):
Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав.



Васкршња јаја

Код Хришћана је обичај да се за Васкрс спремају обојена и шарена јаја, на којима се цртају хришћанска обележја, и исписује поздрав: „Христос васкрсе.“ По предању, овај обичај потиче из времена Христовог Васкрсења и Вазнесења.
Наиме, следбеница Исуса Христа Мапија Магдалена дошла је, после Христовог Вазнесења, у Рим ради проповедања Јеванђеља. И када је изашла пред цара Тиберија, поздравила га је речима: „Христос васкрсе“ и пружила му на дар офарбано јаје, а по угледу на њу, Хришћани су продужили праксу бојења и шарања јаја.
Васкршњим јајетом жели се представити очигледност Васкрсења и како из мртвила постаје живот. Јер, јаје је само по себи мртва ствар, али под утицајем топлоте, кад се стави под кокош, развије се у њему живот и излеже се живо пиле, које својом снагом развали свој гроб – љуску, и изађе на свет – као што је и Исус Христос оживео и из гроба устао. Црвена боја је боја радости, због тог радосног догађаја, и символизује Божанску природу Христову; то је боја Божанске љубави. Обичај је да се васкршња јаја шарају на Велику суботу. Постоје бројни локални обичаји везани за украшавање (шарање) васкршњих јаја. У воду у којој се кувају јаја ставља се и освећена водица.

Народни обичаји

Домаћица рано буди укућане да се умију водом. Рано се одлази у цркву, на јутрење и Васкршњу Литургију, са собом носе јаја, један део подели по цркви, а други после богослужења комшијама, пријатељима, рођацима, пред црквом. Где нема цркве људи се у селима окупљају око „записа“. Ту је долазио свештеник, ту су се делила јаја, секао колач, први пут мрсило, а мушкарци се договарали о литији која се носи сутрадан око села. Уобичајен поздрав је „Христос воскресе – Ваистину воскресе“, и он се употребљава у току целе наредне седмице. Кад се заврши служба у цркви, људи, жене, деца, свечано обучени, засели би око ње или на обижњим ливадама, ако је лепо време. Ту се поред јаја јело све од белог мрса и печеног меса. Пила се ракија и вино, играло, певало и веселило.
У Горњој Пчињи, свако село је приређивало сабор, на коме се први пут, после вишенедељног поста, играло и певало. Ујутру, У селима јужне Србије, прво се прима „комка“ – причешћују се, и то пошто су сви укућани свечано се обукли и „поновили“ за Ускрс неким делом одеће или целим оделом. Комка се код куће; прво домаћица спреми ресе од дрена, коприве и здравца и све то потопи у вино заједно са комадићима васкршњег колача.
После тога је породични ручак, а затим млађарија иде на „вртешку“, која је чврсто усађен стожер на који се стави дугачка греда. На оба краја греде уденута су по два вертикална клина за које се придржавају играчи, а трбухом се ослањају о саму греду. Два играча трчећи врте греду или једноставно неко стане у средину и заврти их. Да би се вртешка лакше окретала, врх греде се намаже соком стабљике младог кукурека. Док се једни врте, други играју клиса или пиљке, играју у колу и певају разне пригодне песме.
У Левчу и Темнићу се каже: „Васкрс је до подне црвен, а од подне зелен“ и „До подне у јаја, а од подне у коприве“, јер Васкрс је падао у дане када су села била у највећој пролетњој оскудици, након зиме, а пре него је нова летина стигла, те се није имало довољно хлеба за исхрану.
Деца се изузетно радују Васкрсу и црвеним јајима, којима се туцају. Чије се јаје разбије, тај губи и предаје ономе који има јаче. Прво офарбано јаје чува се у кући годину дана и назива „чуваркућа“. Сремци месе посебан васкршњи колач, који зову „буздован“, а у Шумадији се зове „витица“. Витицу домаћин ломи уз ручак и дели свима говорећи: „Све нам крсло и васкрсло“.


Амин.

[Man]

06. мај (23.апр) Свети велико мученик Ђорђе



Свети велико мученик Ђорђе

Овај славни и победоносни светитељ беше рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. Отац му пострада за Христа, и мајка му се пресели у Палестину.

Када порасте Ђорђе оде у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин.

Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. По том преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Валерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем.

Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења, а св. Ђорђе би посечен 303 год. Чудесима, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају.

Свети мученик Лазар Нови

Овај новомученик, Лазар, беше родом Бугарин из Габрова. Као младић остави своје место рођења и оде у Анадолију. У неком селу, Соми, чуваше Лазар овце. Но као хришћанин изазове гнев Турака против себе, и би бачен у тамницу од некога аге. После дугих мучења нечовечних истјазања, која Лазар јуначки поднесе из љубави према Христу, овај млади мученик би убијен, 23 априла 1802 год. у својој 28 години. Господ га прими у вечне дворе Своје, и прослави га на небу и на земљи. Над моштима св. Лазара догодише се многобројна чудеса.

Свети Ђорђе на коњу високу
Од аждаје избави девојку,
На копљу му знаменије крста,
Оружије свето, непобедно,
Тим оружјем аждају порази,
Здраву оцу девојку поврати,
Самог Бога добротом задужи,
Венцем славе Бог му се одужи.
Свети Ђорђе са срцем јуначким,
Све богатство раздаде убогим,
А част светску и славу одбаци
Рад имена Христа Победнога,
Муке прими, муке драговољне,
Тело скруши рад спасења души,
Самог Бога добротом задужи
Венцем славе Бог му се одужи.
Ђорђе свети и победоносни
И сад ходи са копљем крстатим,
Правду брани, неправду кажњава.
Ко га виче с вером и плакањем,
Ко га моли с душевним кајањем,
Ђорђе свети у помоћ му лети.
Ђорђе Бога добротом задужи,
Венцем славе Бог му се одужи.

РАСУЂИВАЊЕ
При некој узбуни у Цариграду у време цара Константина неки озлојеђени људи одбију нос и уши на кипу царевом у граду. Ласкавци многи пак брзо дођу к цару и, као са великим гнушањем, испричају цару, како су бунтовници одбили нос и уши на његовом кипу тражећи од цара да казни преступнике највећом казном. А велики овај цар опипа се руком по носу и ушима и рекне удварачима: „ја осећам да су ми и нос и уши читави и неповређени!“ Удварачи се постидеше и удаљише. Са оваквом царском великодушношћу треба ми сви да подносимо увреде од других. И још: с нарочитом осторожношћу да слушамо потворе на друге људе, које нам удварачи наши достављају. Вазда пак треба да исповедамо пред Богом и самим собом, да смо ми гресима својим заслужили и много веће увреде од оних које нам се чине.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како је Његово васкрсење почетак новог и светлог дана у историји човечјег рода;
2. како је Његово васкрсење мир мој, и сила моја и васкрсење душе моје још док сам у телу.

БЕСЕДА
о буђењу чистога разума
Ево вам, љубазни, већ пишем другу
посланицу у којима будим напомињањем
ваш чисти разум (II Петр. 3, 1).

Видите ли, браћо, с каквим циљем апостол Петар пише своје посланице? Да пробуди код људи њихов чисти разум! То апостол сматра за главно. И заиста то и јесте главно. Јер кад би се у свих људи пробудио успавани чисти разум, не би остало ниједне људске душе на земљи, која не би поверовала у Христа Господа, која Га не би исповедила као распетог и васкрслог Спаситеља света, и која не би скрушено прибегла покајању за учињене грехе по наговору нечиста разума. Ништа тако не удаљава од Јеванђеља као нечист разум. Шта чини разум људски нечистим?
Грех. Као млеко кад се у њ наспе отров што постане све отровом, тако и разум људски кад у њ уђе нечист грех сав постане нечистотом. Сваки је грех нечистота; сваки грех чини разум човеков нечистим, мутним, отрованим. Све знање које има нечист разум јесте нечисто. Као мутни и прљави ликови предмета у мутном и прљавом огледалу. Чистоме све је чисто, рекао је други врховни апостол. Док је Адам имао чист разум у Рају, све његово знање о Творцу и створењима било је јасно и истинито. Но грех је помрачио и његов разум и разум његових потомака.
Онај рајски, чисти разум безгрешног човека није мртав него је успаван у људима под грехом. Треба га само пробудити, и он ће онда непогрешно привести човека ка Христу. Зато апостол и ставља себи у дужност, да код људи пробуди тај првобитни, чисти, јасни, видовити, од Бога саздани разум. О браћо моја, помозимо у буђењу људи светом апостолу, који се на крст стрмоглав распе ради своје проповеди, помозимо му бар у колико се нас самих тиче, и пробудимо сваки свој чист разум. И кад свак од нас то учини, видећемо, да сви имамо један разум. Јер чист разум је један, док је нечист разум — легион!

О васкрсли Господе, пробуди Ти у нама чисти разум молитвама Твога светог апостола Петра. Теби слава и хвала вавек.

Амин.

[Man]

8. мај (25.апр) Свети апостол и јеванђелист Марко – Марковдан



Свети апостол и јеванђелист Марко

Беше Марко сапутник и помоћник апостола Петра, који га у посланици својој првој назива сином својим, не сином по телу него сином по духу. Када Марко беше с Петром у Риму, умолише га верни, да им напише спасоносну науку Господа Исуса, Његова чудеса и живот Његов.

Тако Марко написа Свето Јеванђеље, које виде и сам апостол Петар и посведочи као истинито. Од апостола Петра би Марко постављен за епископа и послат у Мисир на проповед.
И тако св. Марко би и први проповедник Јеванђеља и први епископ у Мисиру. Мисир сав беше притиснут густим мраком незнабоштва, идолопоклонства, гатарства и злобе.

Но с помоћу Божјом св. Марко успе да посеје семе науке Христове по Ливији, Амоникији и Пентапољу. Из Пентапоља дође у Александрију, куда га вођаше Дух Божји. У Александрији он успе да заснује цркву Божју, да јој постави епископа, свештенике и ђаконе, и да све добро утврди у вери благочестивој.
Своју проповед Марко потврђиваше чудесима великим и многим. Када незнабошци подигоше тужбе на Марка, као разоритеља њихове идолопоклоничке вере, и када градоначелник поче трагати за Марком, овај одбеже поново у Пентапољ, где продужи утврђивати своје раније дело. После 2 године опет се врати Марко у Александрију, на велику радост свих верних, чији се број бише већ врло умножио. Том приликом Марка ухватише незнабошци, везаше га чврсто и почеше вући по калдрми вичући: повуцимо вола у обор!
Свега рањена и искрвављена бацише га у тамницу, где му се најпре јави ангел небески, храбрећи га и крепећи га; а по том јави му се сам Господ Исус и рече му: „мир Теби, Марко, јеванђелисте мој!“ на што му Марко одговори: „мир и Теби Господе мој Исусе Христе!“ — Сутрадан злобни људи извукоше Марка из тамнице и поново га вукоше по улицама са истом виком: повуцимо вола у обор! Сав изнурен и изможден Марко изусти: у руке Твоје, Господе, предајем дух мој! и тако издахну и пресели се душом у бољи свет. Његове свете мошти бише од хришћана чесно сахрањене, да кроз векове дају исцелења људима од сваке муке и сваке болести.

Свети Аниан, други епископ Александријски

Кад је св. Марко ступио из лађе на суву земљу у Александрији, расцепи му се обућа на једној нози. Тада виде он једног обућара, коме даде обућу на поправку. Шијући обућар прободе шилом себи леву руку, и поче крв тећи, и јаукаше обућар од бола. Тада апостол Божји замеси прашину с пљувачком својом и помаза рањаву руку, и одједном поста рука здрава. Удиви се обућар овоме чуду, и позва Марка у свој дом. Чувши Маркову проповед Аниан — тако му беше име — крсти се и он и сав његов дом. Толико благочешће и толику ревност показа Аниан на делу Божјем, да га св. Марко рукоположи за епископа. И би овај свети човек другим епископом у цркви Александријској.

Јеванђелист Марко у Мисир долети
Као пчела с медом. И Мисир осети
Сласт Христовог меда, сласт науке живе,
И почеше људи Христу да се диве:
Како се ваплоти у божанској бризи
За спасење људи, како се понизи,
И васкрсе како у слави и сили.
— По густом смо мраку ми досад ходили!
Рекоше Мисирци: сад нам сунце грану,
Радујмо се, људи, овом светлом дану! —
Но свој усев дивни Марко крвљу зали,
Идоли због тога сви су попадали.
И Мисир се крсти, земља фараонска
Поста њива Божја, црква апостолска.

РАСУЂИВАЊЕ
Лењиве руке брзо запосли ђаво, а вредне ангел. У овоме свету непрестаног покрета и непрестаних промена човек хтео нехтео мора бити запослен, било добрим било злим деловањем. Лењив човек уствари није незапослен: он је вредни посленик ђавола. Лењо тело и лења душа најподеснија је њива за ђаволско орање и сејање. Антоније Велики вели: „тело треба укроћавати и утомљавати дугим трудом.“ А Јефрем Сирин учи: „учи се радити, да се не би учио просити!“ И сви други Свети Оци, без изузетка, говоре о неопходности труда за спасење душе човекове. А пример непрестаног и напрегнутог труда, духовног и телесног, дају нам и апостоли и сви светитељи. Да лењивац лењошћу не продужује живот на земљи него га скраћује, јасно је доказано дуговечношћу многих светитеља, највећих трудбеника међу трудбеницима у свету.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како Његово васкрсење подстиче нас и снажи за сваки добар труд, телесни и духовни;
2. како Његово васкрсење озарава сваки наш добар труд светлом надом на живога Бога, који трудове наше броји, мери и чува за Дан Суда.

БЕСЕДА
о апостолском трудољубљу
Нити за бадава хљеб једосмо у кога,
него у труду и у послу, дан и ноћ радећи,
да не будемо на досаду никоме од вас (ИИ Сол. 3, 8).

Прво испунити, па онда поучити. Овога правила држали су се сви апостоли Божји и сви светитељи. Тако и апостол Павле пре него што изриче заповест: ако ко неће да ради, да и не једе, он изјављује за себе и за своје помоћнике у проповеди, да ничији хлеб не једоше за бадава, него да трудом и послом заслуживаху хлеб свој. Дан и ноћ радећи! Ево истинских трудбеника! Ево медоносних пчела Христових! Даноноћни труд — где је ту време за грех? Даноноћни труд — где је ту места за порок? Даноноћни труд — где ту може ђаво савити гнездо страсти? Даноноћни труд — где је ту повод за саблазан?
У неким Мисирским и Палестинским манастирима живело је по десет хиљада монаха. И сви су они живели од труда руку својих: од плетења кошница, котарица, асура, и од других ручних радова. Даноноћни труд, и даноноћна молитва. Кад је један монах продао кошнице у граду скупље од оне цене коју му је игуман назначио, он је зато искусио казну. Јер подвижницима није било до обогаћења него само до најнужније исхране и најпростије одеће. У томе су подвижници били и јесу прави следбеници великих апостола.
О браћо, бежимо од лењости као од пећине зверова. И ако смо неким случајем упали у пећину зверску, бежимо брзо из ње, док нам зверови нису сасвим заградили излаз. Пећина је дом у коме лењивац пландује; а зверови су зли духови, који се у таквом дому осећају боље него крај свога цара у Аду. О Господе, дивни у труду Своме око свих створења Својих, пробуди нас од лењости и ободри нас на даноноћни труд бодрим Духом Твојим Светим. Теби слава и хвала вавек.
Амин.

[Man]

12. мај (29.апр) Свети Василије Острошки



Свети Василије Острошки

Родом из Попова Села у Херцеговини, од родитеља простих но благочестивих.

Од малена беше испуњен љубављу према Цркви Божјој, а када поодрасте оде у Требињски манастир Успенија Богородице и прими монашки чин. Као монах убрзо се прочу због свог озбиљног и ретког подвижничког живота. Јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега.

Доцније би изабран и посвећен за епископа Захумског и Скендеријског, мимо своје воље. Као архијереј најпре становаше у манастиру Тврдошу, и одатле као пастир добри утврђиваше стадо своје у вери православној чувајући га од свирепства турског и лукавства латинског.


А када би и сувише притешњен непријатељима, и када Тврдош би разорен од Турака, пресели се Василије у Острог, где се тврдо подвизаваше ограђујући стадо своје безпрестаним и топлим молитвама својим. Престави се мирно Господу, у XВИ веку, оставивши своје целе и целебне мошти, неиструлеле и чудотворне до дана данашњега.

Чудеса на гробу св. Василија су безбројна. К његовим моштима притичу и хришћани и муслимани, и налазе исцелења у најтежим болестима и мукама својим. Велики народни сабор у Острогу бива сваке године о Тројицама.


Тропар (глас 4):

От јуности тојеја себе Господеви отдал јеси, пребиваја в молитвах, трудјех и постјех оче богоносне; образ бил јеси добродјетељи својему стаду; сего ради видја Бог твоје благоје произвољеније, постављајет тја својеј церкви пастира и добљаго архијереја, и по престављенији твојем собљуде, свјатоје твоје тјело нерушимо, свјатитељу Василије: тјемже јако имјеја дерзновеније молисја Христу Богу спастисја душам нашим.



Светих Девет мученика у Кизику

Ових девет храбрих мученика, љубављу Христовом загрејани, не хтеше принети жртве идолима нити се одрећи Христа Господа, због чега бише љуто мучени и најзад мачем посечени.


У време цара Константина сазида се храм у Кизику у част ових мученика, где се њихове неиструлеле мошти положише. Безбројна исцелења догодише се над моштима њиховим.


Имена су њихова Теогоније, Руф, Антипатер, Теостих, Артем, Магн, Теодот, Тавмасије и Филимон.

Сви они презреше све времено ради вечног и трулежно ради нетрулежног. Зато их Господ уведе у вечне обитељи Своје и увенча их венцима славе непролазне. Чесно пострадаше и прославише се у ИИИ веку.

Преподобни Мемнон чудотворац

Од младости предаде се Мемнон посту и молитви, и толико себе очисти, да постаде обиталиште Духа Светога. Исцељиваше неисцељиве болеснике, и чињаше многа друга чудеса. Јављаше се на морским бурама, и спасаваше бродове од пропасти. Упокоји се мирно у Господу у ИИ столећу, и пресели се у небеске дворе Господње.

Свети Василије, Божји угодниче,
И од сваке муке чудни целебниче,
Силом Христа свога Ког возљуби много,
Најтеже болнике ти си лечит’ мог’о,
То и сада можеш сваком ко те штује
И у живог Бога ко тврдо верује.
Не престај помагат’, славо српског рода,
Не престај за грешне молити Господа.
Ти си светац Божји у небеској слави
А свеци су људи духом цели, здрави.
У теби видимо ми правог човека,
Слободног од греха, и препуног лека,
У ком огањ гори Духа Свесветога,
У ком љубав стоји Христа Васкрслога.
Захвални смо теби, и Богу свесилну,
Што кроз Тебе лије милост преобилну,
Кроз Свог свеца чудна и ангелолика —
Василија српског, Божјег угодника!

РАСУЂИВАЊЕ

Ништа се од Бога Свезнајућег не може утајити. Њему је свакога часа познато све што се твори у свету, како у свету спољашњем тако и у свету унутрашњем, духовном. Ниједну намеру, ниједну жељу, ниједну помисао своју не може човек сакрити од Бога. Како да се сакрије од Бога оно што се не може сакрити ни од људи, од светих људи! Цар Иван Грозни дошао једног дана да се Богу моли. У храму је стајао на молитви и Василије Блажени, јуродиви.


Цар је телом био истина у храму, али умом је био на Врапчијем Брду, недалеко од Москве, на коме беше почео зидати двор. И за све време богослужења цар је мислио, како да продужи и доврши свој двор на оном брду. После службе виде цар Василија, и упита га где је он био. „У цркви,“ одговори Василије, и одмах упита он цара: „а где си ти био, царе?“ „И ја у цркви,“ одговори цар. На то му рече прозорљиви светац: „не говориш истину, Иванушка, јер ја те гледах како мислима шеташ по Врапчијем Брду и зидаш двор.“


СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам вазнесење Господа Исуса, и то:

1. како се Господ благосиљајући ученике Своје подиже од земље и узноси на небо;
2. како ученици гледају за Њим како се узноси док Га облак не скрије од очију њихових.
БЕСЕДА
о несравњивој љубави Христовој
Да бисте могли познати — претежнију
од разума љубав Христову (Еф. 3, 19).

Претежнију од разума љубав Христову! Не од разума Божјег него од разума човечјег, помраченог и озлобљеног грехом. Јер Божји разум раван је Божјој љубави, и ниједно није претежније од другога. Али људски разум, удаљен од Бога, не схвата никако Божју љубав, показану кроз Господа Исуса Христа. Бог разуме људе али људи не разумеју Бога. Бог је покушавао да разумом уразуми људе кроз природу и кроз Старо Откровење, кроз закон и пророке, али се људи нису дали уразумети. Тада је Бог покушао да љубављу савлада људе, и да их љубављу привуче к Себи.

Отуда ваплоћење Сина Божјег, Његово пожртвовање и Његово страдање од смрти. Таква неисказана љубав Божја, изнад речи и разума, многе је запленила и повратила Богу, т. ј. уразумила, дала им нови разум, чист и светао; но многе је опет збунила, јер се није слагала с њиховим помраченим и озлобљеним разумом. Да бисте могли познати, вели апостол. Како ћемо, браћо, познати оно што је изнад познања и изнад разума?
Никако друкчије него променом разума, пробуђењем и разбистрењем разума, просветљењем и узвишењем разума, очишћењем и обожењем разума, једном речју — стицањем новог разума, који би имао ту способност, да разуме љубав Христову, претежнију од садашњег грешног разума људског.
О дубино премудрости и разума Божија! Ко ти се само и мало приближи, тај осети, да си ти истовремено и дубина љубави Божје!
О Господе вазнесени на небо, осветли разум наш разумом Твојим, да би лакше усвојили недомисливу љубав Твоју према људима, и заплакали се — заплакали се од туге због отврдлог срца нашег од помраченог и озлобљеног разума нашег, и заплакали се од радости због љубави Твоје према нама, мрачним и злобним. Теби слава и хвала вавек.

Амин.

[Picola]

ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ - СПАСОВДАН

Пошто је распет на Крст и сахрањен у гробници, након три дана Господ наш, Исус Христос васкрсну из мртвих и јави се својим ученицима, једанаесторици светих апостола. Са њима је провео 40 дана овде на земљи поучавајући их како да шире Његову веру и хришћанско учење. Када прође тих 40 дана, повео их је све са собом на Маслинску Гору и рекао им је: "Тако је писано, тако је требало бити, да Христос пострада и да устане из мртвих трећи дан и да се проповеда покајање у име Његово и опроштење грехова по свим народима, почевши од Јерусалима, а ви сте сведоци свему томе. Јер је Јован крстио водом, а ви ћете крштавати Духом Светим, не дуго после ових дана. И гле, ја ћу послати обећање Оца Својега на Вас, а Ви седите у граду Јерусалиму док се не обучете у Силу са висине""

Овим речима Он заврши разговор са њима, благосиља их и поче да се уздиже на небо, а њих остави да сачекају силазак Духа Светога. Апостоли су стајали и немо гледали за Њим, док није сасвим ишчезао. Утом им се обратише Анђели Божји са речима: "Што стојите и гледате? Како сте видели да Господ одлази на небо, тако ће Он опет доћи да суди живима и мртвима и онда царству Његовом неће бити краја".У знак сећања на овај догађај наша Црква слави СПАСОВДАН, тј. Дан Спаса нашег, Господа Исуса Христа.


Тропар (глас 4):

Вознесалсја јеси во славје Христе Боже наш, радост сотворивиј учеником, објетованијем свјатаго Духа, извјешченим им бившим благословенијем јако ти јеси Син Божиј, избавитељ мира.

******************************************

Нека је срећна слава свима који славе !

[Man]

4. мај (11.мај) Свети ћирило и Методије






Свети Кирил и Методије Равноапостолни


Браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и Марије.

Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик. По том се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашом подвигу.

Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин). Но када хазарски цар Каган потражи од цара Михаила проповеднике вере Христове, тада по заповести царевој ова два брата буду пронађени и послати међу Хазаре.


Убедивши Кагана у веру Христову, они га крстише са великим бројем његових доглавника и још већим бројем народа.

После извесног времена они се врате у Цариград, где саставе азбуку словенску од тридесет осам слова, и почну преводити црквене књиге с грчког на словенски. На позив кнеза Растислава оду у Моравску, где веру благочестиву распростреше и утврдише, а књиге умножише и дадоше их свештеницима, да уче омладину.

На позив папе оду у Рим, где се Кирил разболе и умре 14. фебруара 869. године. Тада се Методије врати у Моравску и потруди се до смрти на утврђењу вере Христове међу Словенима. По његовој смрти – а он се упокоји у Господу 6. априла 885. године – ученици његови, петочисленици, са светим Климентом као епископом на челу, пређоше Дунав и спустише се на југ, у Македонију, где, из Охрида, продужише међу Словенима посао, започети Кирилом и Методијем на северу.


Тропар: (глас 4):

Јако апостолом јединоправнији и словенских стран учитељије, Кириле и Методије богомудрији, владику всјех молите, всја јазики словенскаја утвердити в православији и јединомислији, уморити мир и спасти души нашја.


Свештеномученик Мокије

Римљанин по рођењу, и свештеник у Амфипољу, граду македонском. Пострадао за време Диоклецијана. Молитвом сокрушио кип бога Диониса, чиме неке од незнабожаца огорчи против себе а неке опет приведе к вери. Посечен за Христа 295. године.


Свети Никодим, архиепископ пећки

Овај велики јерарх беше Србин по рођењу. Подвизавао се у Светој Гори, и био игуман Хиландара. По смрти Саве ИИИ буде изабран за архиепископа „всеја сербскија и поморскија земљи“ 1317. године. Он је крунисао краља Милутина 1321. године. Превео је Јерусалимски Типик на српски. У предговору ове књиге он каже: „Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо“. Искрено је волео подвижнички живот, и трудио се да га утврди у српској земљи. Неуморно се трудио на искорењивању богумилске јереси и утврђивању вере православне. Упокојио се у Господу 1325. године. Чудотворне мошти почивају му у манастиру у Пећи, где почивају и мошти многих других светих архиепископа и патријараха српских.


Тропар: (глас 4):

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Никодиме, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Муслимански вођи питали Кирила:
Каква би то лица три у Богу била?
Ако је Бог један, откуда три лица
Наш је Бог једини, ваша су тројица!
Одговара Кирил: није тако, није.
Но ко сјајно сунце што у подне грије,
Па светлост, топлоту, и круг свој имаде,
То је бледа слика божанске Тријаде.
Три божанска лица а једна суштина
Кроз Христа је ова јављена истина.
Никад смотан човек ово не докучи.
Ово сам Бог јави, ово Црква учи.

РАСУЂИВАЊЕ

У табору сараценском упитају св. Кирила: „Како хришћани могу ратовати и опет одржати заповест Христову о мољењу Богу за непријатеље њихове?” На то св. Кирил одговори: ,,Ако су у једном закону написане две заповести и дате људима на извршење, који ће човек бити бољи извршитељ закона: онај који испуни једну заповест или онај који испуни обе?”


На то му Сарацени одговоре: „Несумњиво онај који испуни обе заповести.” Продужи св. Кирил: „Христос Бог наш заповеди нам да се молимо Богу за оне који нас гоне, и да чинимо добро и њима; но Он исти нам је још рекао: већу љубав нико не може јавити у овом животу него ако ко душу своју положи за другове своје. И зато ми подносимо увреде, које непријатељи чине нама појединачно, и молимо се Богу за њих; но као друштво ми се заступамо један за другог и полажемо душе своје, да не бисте како ви пленећи браћу нашу не запленили ц телима и душе њихове и не погубили их и телом и душом.”


СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам дејство Бога Духа Светога на апостоле и то:

1. како од простих прави мудре,
2. како од немуштих прави речите.


БЕСЕДА
о неодољивости воље Божје

И рекох: не ћу га више помињати нити ћу више говорити у име његово; али би у срцу мом као огањ разгорео, затворен у костима мојим, и уморих се задржавајући га, и не могох више (Јерем. 20, 9)

Ако још неко сумња, да је Бог говорио кроз пророке, нека прочита ову исповест великог пророка Јеремије, и нека више не сумња.

Пророк исповеда, да је се био решио, да више не говори у име Господње. Зашто? Зато што је мало ко обраћао пажњу речи његовој, а ако је неко и обраћао пажњу, пророк је од тога трпео поругу и подсмијех сваки дан. Па кад се решио да ћути, да ли је уистини заћутао? Не, није могао: уморих се задржавајући, и не могох више! С неодољивом силом Дух Божји је навалио био на њ да говори, и он је морао да говори. Није, дакле, ствар пророка ни хоће ли говорити ни шта ће говорити: то је ствар Духа Божјег Свесилног. А пророк је само изабрано оруђе Духа Божјег Свесилног. Тако је написано цело Свето Писмо — не по вољи човека но по вољи Бога, и не по уму човековом но по уму Божјем.

Како се пак осећа реч Божја кад уђе у пророка од Духа Божјега то објашњава велики Јеремија из свог личног доживљаја: би у срцу мом као огањ разгорео, затворен у костима мојим. То значи надахнуће од Духа Божјега Свесилнога. Под таквим неодољивим унутрашњим притиском — као под притиском огња затвореног у костима — писали су свети Божји људи. И многи од њих узвикнуо је: уморих се задржавајући га, и не могох више! Ко ће се противити Духу Божјем без казне и погибли? Ко ће Му одолети кад Он хоће нешто да каже или учини?


О браћо моја, неодољиво је дејство Бога Духа Светога!

О Душе Божји Свесилни, управи нас неодољиво на пут спасења. Теби слава и хвала вавек.

Амин.

[Man]

31. мај (18.мај) Силазак Светог Духа на апостоле - Света Тројица - Духови





Педесети дан после Васкрса Господа нашега Исуса Христа, десети дан после Спасовдана, наша Црква слави Духове или Свету Тројицу. На тај дан апостоли су се сви заједно окупили на једном месту. Одједном је настала хука са неба која је испунила кућу у којој су седели. Пламтећи језици испуњени Светим Духом поставили су се на сваког од њих. Сада су апостоли примили Светог Духа и постали су жива душа. Апостоли су тада почели да говоре другим језицима - како им је Дух Свети дао да говоре. Народ се туда окупљао и слушао како говоре њиховим језиком. Сви су се дивили и чудили говорећи: " Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејац? "

На тај начин Господ је послао апостоле да проповедају веру хришћанску по целом свету.
Тако се испуни оно што је Исус својим ученицима пред одлазак на небо обећао.
Сила Светог Духа одмах је почела да дејествује, јер је Петар ватреном речју придобио тога дана три хиљаде људи за Христову науку.
Силаском Светог Духа на апостоле завршено је оснивање цркве Христове или царства Божијег на земљи од Господа Исуса Христа. Од тога момента црква Христова је почела да живи пуним животом и да расте, примањем к себи других душа. Тако да се овај празник сматра и рођенданом Цркве Христове.




У спомен овог важног и знаменитог догаћаја, силаска Светог Духа на апостоле и у част Свете Тројице, Бога у три лица, а посебно у част Светог Духа, слави црква празник који се зове Педесетница, јер се слави у педесети дан после Пасхе - Васкрса, када су Јудеји салвили своју Педесетницу. С тога овај празник има три назива: Тројице, Силазак Светог Духа наапостоле ( Духови ) и Педесетница.

Цела служба Педесетнице је веома свечана и узвишена, у којој се песнички износи учење о Светом Духу. На сам дан Педесетнице, на богослужењу се заједно са св. Литургијом одмах везује вечерње, које је посвећено Светом Духу и садржи мољење да се као на дан даровања Светог Духа апостолима у нама обнови благодат Светог Духа, ради укрепљења у богоугодном животу. Ова мољења, због усрдности, узносе се уз клечање и плетење венаца.
Обичај је да се на овај празник у наше храмове и домове уноси освећена зелена трава и цеће, свакако по угледу на страозаветни јеврејски обичај о празнику " седмица" , пошто је Дух Свети сишао на апостоле на овај јеврејски празник. Зеленило обнавља природу, а Дух Свети обнавља душе наше као и целокупно биће.
После свете Литургије служи се Молитва, Призив Светом Духу, на којој се клечи и плету се венци од траве и цвећа. Ти венчићи се носе кући и стављају поред иконе и кандила на зид. Празник Свете Тројице увек се слави у недељу.

Молитва Светом Духу

Царе небески, Утешитељу, Душе истине, који си свуда и све испуњаваш,ризницо добара и даваоче живота, дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше.

[Man]

03. јун (21.мај) Свети цар Константин и царица Јелена



Свети цар Константин и царица Јелена

Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца.

Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста, он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана.

Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог.

Када наста раздор у цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва И васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди. Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин наџиви своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду.

Тропар (глас 8):
Креста твојего образ на небеси видјев, и јакоже Павел званије не от человјек пријем, во царјех апостол твој Господи, царствујушчиј град в руцје твојеј положи: јегоже спасај всегда в мирје, молитвами Богородице, једине человјекољубче.


Преподобни мученик Пахомије

Родом из Мале Русије. У младости ухвате га Татари и продају једном Турчину кожару као роба. Провео у ропству двадесет седам година, у месту Усаки у Малој Азији. Насилно га потурче. Оде у Свету Гору, замонаши се и проведе дванаест година при манастиру светог Павла. Реши се да пострада за Христа. Његов старац духовник Јосиф отпрати га у Усаки где се Пахомије јави свом бившем господару као хришћанин у монашком оделу. Турци га ударе на муке, потом баце у тамницу, и најзад посеку 8. маја 1730. године на сам дан Вазнесења. Од његове крви и моштију десила се многа чудеса. Сахрањен на острву Патмосу у цркви светог Јована Богослова. Тако овај сељак малоруски постаде мученик и венценосац у царству Христовом.




Преподобна Јелена Дечанска

Света Јелена Дечанска је била сестра Светог краља Стефана Дечанског и жена бугарског цара Шишмана другог. Да би заратио са Србијом Шишман је своју жену на силу отерао у један манастир у Бугарској. Након што је он доживео пораз у судару са српском војском, Неда (њено световно име) је ослобођена и дошла је у Србију, где се замонашила под именом Јелена. Подвизавала се у испосницама дечанским.


Није нам позната тачна година када се упокојила (половином 14. века) а сахрањена је у дечанском храму, где јој се и данас налазе њене свете мошти. Једном приликом, када су Турци покушали да униште манастир Дечане, из њене гробнице, као и из гробнице Светог краља Стефана избио је пламен који је отерао нападаче.

Слави се на дан Светих Константина и Јелене – 03. јуна. У Метохији се налази једна њена задужбина, манастир Будисавци (код Клине), који је грађен кад и манастир Дечани, само је знатно мањи. Манастир је данас метох Пећке Патријаршије и преживео је уништавање по окончању рата. У Будисавцима Патријаршија још увек има знатно имање. У манастиру су три монахиње, а након рата, у Будисавцима је киднапован јеромонах Стефан Пурић, о коме се још увек ништа не зна.

Константин цару крст се светли јави,
Константин га виде и Бога прослави.
То знамење беше Сина Божијега.
Од овог знамења нема краснијега,
Знамење страдања и времене беде
Али и знамење коначне победе.
Са овим знамењем, твориоцем чуда,
Константин се креће и победи свуда.
Сред паганског Рима, крстогонитеља,
Он крст висок диже, славу Спаситеља.
Што три века беше ломљено и клето,
То сад за Рим поста велико и свето!
Три стотине лета крст пљуван бејаше,
У крви светаца земља се купаше.
Царства и цареви, охоли и мрски,
Сломише се редом слично слабој трски.
А знамење крста остаде усправно
И светљаше свету чудесно и славно.
Константин га позна и уздиже више,
Зато му се име у календар пише.

РАСУЂИВАЊЕ

Да је порок нешто стидно и грешно, видимо и по томе што се он вазда крије и вазда за вазда узима на себе образину добродетељи. Св. Јован Златоуст дивно каже: „Порок нема свог сопственог лица, него узима у зајам лице добродетељи.” Зато је Спаситељ и рекао: долазе у оделу овчијем, а унутра су вуци грабљиви (Мат. 7, 15). Назови лажова лажовом, лопова лоповом, убицу убицом, блудника блудником, клеветника клеветником, и огорчићеш их. Назови пак кога хоћеш човека: поштеним, чесним, несебичним, истинитим, справедљивим, савесним и — озарићеш га и задовољити. Опет по Златоусту говорим: „Добродетељ је нешто природно у човеку, док је порок нешто неприродно и лажно.” Ако се неки човек и ухвати у пороку, он брзо оправдава свој порок неком добродетељи, облачи га у рухо добродетељи. Заиста: порок нема свог сопственог лица. Исто као и ђаво, отац порока!

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Бога Духа Светога као надахнитеља правдом, миром и радошћу и то:

1. како је Он надахњивао правдом, миром и радошћу све љубитеље правде Христове,
2. како је Он надахњивао, а и данас надахњује, правдом, миром и радошћу све страдалнике за правду Христову.

БЕСЕДА
о деци Божјој

Овај Дух свједочи духу нашему да смо дјеца Божја (Рим. 8, 16)

Онај ко има у себи Духа Божјега — само онај има и сведочанство, да је дете Божје. Без Духа Божјега нема ни тога сведочанства. Нити пак васцела васиона може дати тога сведочанства. Сама васиона, без Духа Божјега, шта нам друго сведочи него да смо ми њени робови, њена жртва, коју она немилосрдно гута. Незнабошци су, у ствари, тако и мислили. Богоборци наших дана — не мисле ли и они тако? Мисле. Јер заиста тешко је и отети се од те мисли човеку који није познао Духа Христова, Духа Божјега, Сведока небеснога. Не примисте духа ропства, говори исти апостол. Какав је то дух ропства? Сваки други осим Духа Божјега кога Христос Господ шаље онима који њега љубе. Једино је Дух Божји Свесвети дух слободе и посинаштва.
О среће, о мира, о радости, кад се Дух Божји свије у очишћено срце човечје као ластавица у своје гнездо! Тада нада отвори стотине капија на тамници васионе, и загрљај наш, шири од васионе, пружа се ка Некоме већем и милостивијем од васионе. Коме? Оцу! И ми онда кличемо:
Авва, Оче!

Сведочанство о Богу које долази кроз очи, може нас и довести у сумњу да смо и ми чеда Божја. Али сведочанство, које нам долази из срца, од Духа Божјега, не оставља ни најмање сумње. То Бог сведочи о Богу. Какве ту може бити сумње? И милује нас Бог Дух Свети у самоме срцу бића нашег. Какве ту може бити сумње? Не; него тада ми знамо и осећамо сасвим поуздано, да је Бог—Отац, а ми — чеда Божја. Ничије слуге, ничији робови, но — чеда Божја.

О Господе Боже Душе Свети, усели се у нас и остани с нама као Сведок Тројице и Царства, као Сведок Раја бесмртнога. Теби слава и хвала вавек.

Амин.

[Man]

28 јун (15 јун) Свети мученик цар Лазар – ВИДОВДАН





Свети Цар Лазар

Овај великомученик и угодник Божији, цар Лазар родио се 1329 године у граду Прилепу. Још као дете био је благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитаван је у хришћанској вери и побожности. И као такав од Бога доби многе дарове, које умножи, те тако даровит привуче на себе пажњу царева и би узет на двор цара Душана, где постаде славан и уважаван од свих због своје честитости, витештва и побожности. Ожени се царевом рођаком, Милицом, кћерком кнеза Вратка, која је била од лозе Немањића. Године 1353, би му дато достојанство кнеза. Благочестиви господар Српски, Лазар био је веома Христољубив и ту своју љубав испољавао је према Цркви Божијој. Његова највећа брига је била да измири Српску и Цариградску Патријаршију. Као изасланика Цариградском патријарху послао је монаха Неанију, да га замоли да са Срба скине проклетство (анатему), што би и учињено.
Борио се овај угодник Божији против Турске најезде и у сукобу, који се одиграо 15 јуна (28. јуна по новом календару) 1389. године против Турског цара Мурата би посечен. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини, манастиру Раваници (код Ћуприје), а затим пренето у Раваницу (Сремску), одакле је 1942 године пренето у Саборну Цркву у Београду. Сада се његове свете и чудотворне мошти налазе у манастиру Раваница код Ћуприје, где се дешавају многа чудеса и исцељења болесних и убогих. Свима онима који му се са искреном молитвом обрате он помаже. За време свог живота обновио је манастир Хиландар и Горњак, подигао манастир Раваницу и Лазарицу и многе друге цркве и манастире.
С правом можемо рећи да Светосавски свенародни идеал и програм: „Све за Христа – Христа ни за шта“ нико није у потпуности остварио као свети цар Лазар. Он је то остварио определивши се за царство небеско и приневши себе за косовску жртву и са собом сав народ Српски. Учинио је то из чисто Јеванђелских разлога што и сама песма каже:
„Земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека“.
Тропар (глас 3):
Красоту возжељев слави Божија, во земњеј тому благоугодил јеси, и поручениј ти талант добрје воздјелав усугубил јеси, о њемже и подвизавсја до крове, отоњудуже и мзду бољезнеј твојих јако мученик пријал јеси от Христа Бога, јегоже моли спастисја појушчим тја Лазаре.
Свети пророк Амос
Рођен у селу Текуји близу Витлејема. Прост пореклом и животом, Амос је био чувар свиња богаташа јерусалимских. Но Бог који не гледа ко је ко по спољашњости него по чистоти срца, и који је и Мојсеја и Давида узео од оваца и поставио их за вође народа, изабрао је овога Амоса за свог пророка. Он је изобличавао цара Озију и његове жречеве за идолопоклонство, и одвраћао је народ од клањања златним јуницама у Ветиљу учећи га да се клања Богу јединоме и живоме.
Кад га је главни жрец Амасија гонио, он прорекне, да ће Асирци покорити Израиљ, да ће посећи цара и синове Амасијине, и да ће Амасијину жену на очи његове војници асирски блудом оскврнити зато што је и Амасија завео народ на блуђење с идолима. Све се ово потом и збило. Син жречев удари пророка штапом по челу тако силно, да он падне. Једва жив буде донесен у своје село Текују, где испусти своју свету душу. Живео је у ВИИИ веку пре Христа. (Видети Стари Завет, Књига пророка Амоса.) Према неким изворима, Св. Пророка Амоса је као крсну славу славио Свети кнез Лазар. У селу Грбицама је пре више од шест векова био саграђен средњовековни манастир или црква мањих димензија, намењена за богослужења мештанима који су населили ове крајеве и могуће је да је ова црква била посвећена управо овом свецу.
Свети мученици Вит, Модест и Крискентија
Свети Вит рођен је у Сицилији, од славних но неверних родитеља. Модест му је био учитељ а Крискентија дадиља. Свети Вит рано се крстио и већ у дванаестој години пошао на подвиг велики. Ангели му се јављали, и руководили га и крепили у подвигу, а и сам он био је светао и красан као ангел Божји. Судији, који га је тукао, осуши се рука, и он му молитвом руку исцели. Отац му ослепи видећи у његовој соби дванаест светих ангела „којима очи беху као звезде, а лица као муње“.
Но Вит му молитвом поврати вид. Када га отац хтеде убити, ангел му се јави и преведе га, заједно са Модестом и Крискентијом у Ликанију, на обалу реке Силар. И ту свети Вит показа многа чудеса над болним и сумашедшим. На позив цара Диоклецијана оде у Рим где изгна злог духа из сина царева, за што га цар не награди него, напротив, љуто намучи, јер се не хте поклонити глупим идолима. Но од свих мука избави га Господ и Својом невидљивом руком пренесе поново у Луканију, где се и он и Модест и Крискентија представише Господу. Мошти светог Вита налазе се у Прагу. Преподобни мученик Дула
Живео светим животом у једном манастиру у Мисиру. Неки његов сабрат из зависти оклевета га за светотатство, крађу црквених ствари. Невином Дули свуку расу и предаду га кнезу на осуду. Кнез нареди те га шибаху, и хтеде му руке одсећи, сходно закону за таква недела, но у том се онај сабрат раскаје и објави невиност Дулину. Повраћен у манастир после двадесет година изгнања и унижења, он трећег дана упокоји се у Господу. Тело његово чудесно ишчезне.
Свети Јефрем, патријарх српски
Као син једнога свештеника одмалена тежио за духовним и подвижничким животом. Одбегао у Свету Гору, када су родитељи хтели да га жене. Доцније се вратио и подвизавао се у Ибарској клисури и Дечанима. Када наста многоначелије и борба о првенство у држави, па нажалост и у цркви, Сабор изабра Јефрема за патријарха на место упокојеног Саве 1375. године. Када му је саопштен избор, он се горко заплакао, но није се могао отказати.
Он је венчао кнеза Лазара за цара 1382. године, отказао се престола и предао га Спиридону, а он се опет повукао у пустињу; но по смрти Спиридоновој, 1388. године, умоли га цар Лазар те се поново прими дужности. Управљао Српском црквом у тешко време Косовске пропасти и доцније до 1400. године, када сконча, у осамдесет осмој години свога живота, и пресели се ка Господу, кога је љубио. Мошти му почивају у манастиру у Пећи. Тропар (глас 8):
Велики украсе патријараха, лепото светитеља, правило монаха, славо постника, даваоче милостиње, светлости расуђивања. Похвалимо сабрани верни учитеља кротости, Божанског љубитеља, премудрог архипастира,великог светитеља и оца Јефрема, патријарха Србскога, звезду која људе омрачене посвећује и све верне озарује. Зато припадајући ка моштима његовим, са љубављу их целивамо и кличемо: Света светлости, не престај молити Христа Бога да спасе душе наше!
Блажени Августин, епископ ипонски
Благодарећи саветима, сузама и молитвама мајке му Монике обраћен из незнабоштва у Хришћанство. Велики учитељ цркве и утицајан писац, с извесним неодобреним крајностима у учењу. Тридесет пет година прослављао Господа као епископ ипонски, и свега на земљи поживео седамдесет шест година (354-430).
Свети Спиридон, патријарх Српски
После повлачења светог патријарха Јефрема у самоћу. саборски је изабран за четвртог патријарха српског овај свети Спиридон, године 1380. Он мудро управљаше Српском Црквом и у свему помагаше благочестивом кнезу Лазару. Године 1380. он „са целим сабором свете и велике наше Цркве“ потврди дарове кнеза Лазара манастиру Ждрелу, као и повељу Лазареву цркви Ваведења Пресвете Богородице на Ибру. 2. марта 1382. године одобрио је са кнезом Лазаром оснивање киновитског манастира Дренче, задужбине монаха Доротеја и сина његовог Данила (потоњег патријарха српског Данила ИИИ). Повеља је издата у Жичи, где је тада опет било седиште патријархово. После погибије Лазареве и осталих Срба на Косову, и патријарх Спиридон се ускоро престави, 11. августа 1389. године, и отиде ка Господу Коме је служио.

Вит прекрасни, пун небеснога меда,
Пред неверним Христа исповеда,
А руга се мртвим идолима
И идолским мрачним жречевима.
Христа слави ко силу Божју,
Правди учи оца и судију,
Ал’ оба се на њег ополчише,
Малом Виту муке припремише.
Но Бог чува Своје мученике
И прославља Своје слављенике.
Вит требаше и цару у очи
Да Господа Христа посведочи,
И у Риму да пострада јавно.
Да му име буде више славно.
Малог Вита ангели држаху.
Малог Вита ангели вођаху,
И душу му ангели узеше
У Рај зеше, Богу је поднеше.

РАСУЂИВАЊЕ
Није лако увек победити у себи дух сујетљивости и кичења: у томе су успевали само велики духовници са великом Божјом благодаћу на првом месту, са непрекидним стражењем над душом својом и са врло финим духовним опажањима и разликовањима. Авва Нистерој ходио једном путем са својим сабратом. Наједанпут спазе на путу змију. Сабрат брзо побегне у страну, а за њим побегне и велики Нистерој. ,,3ар се и ти бојиш, оче?“ упита монах Нистероја. Одговори овај старац: „Хе, синко, не бојим се, но морао сам побећи — иначе не бих побегао од духа сујетљивости. То јест: да сам ја остао на месту, ти би се мени дивио, а ја бих се од тога сујетио!“
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење многих болесника (Матеј 14, 36) и то:
1. како се многи болесници само дотакоше скута хаљине Господње, и оздравише,
2. како и душа моја може оздравити, ако се ја дотакнем тела и крви Његове, као телесне хаљине Божанства Његовог.
БЕСЕДА
о сиромаху и његовом Створитељу
Ко се руга сиромаху, срамоти створитеља његова (Приче Сол. 17, 5)
Ако си богат, чиме си богат ако не имањем Божјим? Ствари, које чине твоје богатство, чије су ако не Божје? Ако се, дакле, гордиш оним што имаш, гордиш се туђом имовином, гордиш се Божјом позајмицом. Што се онда ругаш сиромаху, који има у рукама мање туђе имовине? Што му се ругаш, ако је он узео на зајам од Бога мање него ти?
Ако је мање узео, мање и дугује; а ти који си више узео, више и дугујеш. Не само што не треба да се ругаш сиромаху, него треба да му се дивиш. Гле, он води борбу на мегдану овога света са много мање средстава од тебе. Обојица сте војници, само што ти војујеш као војник изобилно снабдевен са свим потребама, а он војује го и гладан. Ако обојица подлегнете и предате се непријатељу, он ће бити лакше суђен од тебе; ако ли пак обојица победите, он ће примити већу награду од тебе. и његова ће се победа више славити од твоје.
Ко се руга нагом и гладном војнику, руга се цару његовом. Ко се руга сиромаху, срамоти створитеља његова. Ако знаш, да је сиромахов створитељ и твој створитељ један и исти, ти му се нећеш ругати. Ако знаш, да и сиромах стоји у истом борбеном реду у ком и ти, ти ћеш га огрнути и нахранити и приближити га к себи.
О Господе Сведржитељу, неизмерна је мудрост Твоја у економији стварања. Обасјај нас Духом Твојим Светим, да се дивимо тој економији, и да са страхопоштовањем и љубављу гледамо на сва створења Твоја, гледајући их кроз Тебе. Теби слава и хвала вавек.

Амин.

[Man]

07 јул (24 јун) Рођење Св. Јована Претече – Ивањдан

Рођење Св. Јована Претече – Ивањдан
Рођење светог Јована Претече и Крститеља Господњег. На шест месеци пре свога јављања у Назарету Пресветој Деви Марији велики Гаврил, архангел Божји, јавио се првосвештенику Захарију у храму Јерусалимском.
Пре него што је објавио чудесно зачеће безмужне девице, архангел је објавио чудесно зачеће бездетне старице. Захарије не поверова одмах речима весника Божјег, и зато му се језик веза немилом, и остаде нем све до осмог дана по рођењу Јовановом. У тај дан скупише се сродници Захаријини и Јелисаветини ради обрезања младенца и ради надевања имена. Па када упиташе оца, какво би име он желео дати сину, он, будући нем, написа, на дашчици: Јован.
И у том часу одреши му се језик, и он поче говорити. Дом Захаријин беше на висинама између Витлејема и Хеврона. По целом Израиљу беше се разнео глас о појави ангела Божјег Захарији, о немилу овога и о одрешењу језика његовог у часу када написа име Јован. Глас о томе беше дошао и до Ирода. Зато Ирод, када посла да се покољу деца по Витлејему, упути људе у брдско обиталиште породице Захаријине, да убију и Јована. Но Јелисавета благовремено сакрије дете. Разјарен због овога цар Ирод посла џелате у храм Захарији (јер се деси да Захарији опет беше чреда служења у храму Јерусалимском) да га убију.
Између притвора и храма Захарија би убијен, а крв његова се усири и скамени на плочама, и оста тако као сталан сведок против Ирода. Јелисавета се сакрије са дететом у неку пештеру, где ускоро она премине. Младенац Јован оста у пустињи сам на старању Бога и ангела Божјих (в. 7. јануар ; 24. фебруар ; 25. мај; 29. август и 23. септембар).
Тропар (глас 4):
Пророче и предтече пришествија Христова, достојно восхвалити тја недоумјејем ми, љубовију чтушчија тја: неплодство бо рождшија и отчеје безгласије разрјешисја, славним и честним твојим рождеством, и воплошченије Сина Божија мирови проповједујетсја.
Свети Никита, епископ ремесијански
Друг и врсник светог Павлина Нолског (в. 23. јануар). Изгледа да је био Словен, и као такав да је проповедао Јеванђеље међу Словенима у области нишко-пиротској.
Какву је промену учинио свети Никита међу Словенима, најбоље показује песма, коју је свети Павлин спевао Никити: „Каква промена! И како срећна!
Дотле непроходне и крваве горе скривају сада разбојнике, обраћене у монахе, питомце мира. Где беху обичаји зверова, тамо је сад лик ангела.
Праведник се скрива у пећини, где је раније становао злотвор“. Столица светог Никите био је град Ремесијан, под којим неки разумеју Пирот.
Поред своје мисионарске службе свети Никита је написао и неколико књига, као шест књига о вери, књигу о палој девојци (која је многе побудила на покајање). Упокојио се свети Никита у В веку.
Свети мученуци Орентије, Фарнакије, Ерос, Фирмос, Фирмин, Кириак и Лонгин
Рођена браћа. Беху римски војници у време цара Максимијана. Када Римљани ратоваху против Скита за Дунавом, свети Орентије изађе на мегдан скитском голијату Мароту и уби га. Због тога сва римска војска при- ношаше жртве боговима, али Орентије са браћом изјави, да су они хришћани и да не могу приносити жртве глувим и немим идо- лима. Без обзира на њихове војничке за- слуге, беху осуђени на прогонство у Каспијске пределе, но успут свих 7, један за другим, од глади и мука скончаше свој живот и преселише се у Царство Христово.

Чудом Божјим Јован у свет дође,
Ка ‘но Исак Сарин и Аврамов,
Чудом Божјим оста у животу
Од крвава ножа Иродова
Нож промаши младенца Јована,
Не промаши оца Јованова:
Чудом Божјим Јован у пустињи
Одржи се тридесет година,
Слуги божјем — ангели пастири,
Сиротану — ангели чувари!
Расте Јован — јагње умиљато,
Да Јагњету Божијем послужи,
Да дан бео пре сунца објави,
Непознатог позна и прослави.
Завршетак великих пророка
И почетак Божјих апостола.
Ко Илија ц Богом разговара
Ко апостол и љуби и кара,
Син чудесан првосвештеника,
Брат првенац Божјих мученика.

РАСУЂИВАЊЕ
Једна од разлика између красноречиве философије јелинске и вере хришћанске јесте у томе, што се философија јелинска да сва јасно речима изложити и читањем појмити, док вера хришћанска нити се да сва јасно речима изложити нити пак, још мање, само читањем појмити. При излагању вере хришћанске неопходан је и пример излагача, а при поимању и усвајању потребно је сем читања и вежбање читача.
Кад је патријарх Фотије прочитао речи Марка Подвижника о Духовном Животу, он је приметио извесну нејасност код писца, за коју он мудро каже, да „не происходи од тамноће излагања него од тога што истине, ту излагане, боље се схватају посредством вежбања (него посредством речи), и не могу бити објашњене само речима… И ово“, додаје велики патријарх, „није случај само код ових беседа нити само код овог јединог мужа, него код свију који су се трудили изложити подвижничке законе, страсти и упутства, која се боље разумеју из самог делања (вежбања).“
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно распознавање старца Симеона Богопримца (Лк. 2, 27) и то:
1. како овај свети старац познаде духом нејачка Младенца као Господа и Месију, док заслепљени књижевници и свештеници не познаше Га ни онда када Он учини безбројна чудеса и објави нечувену мудрост,
2. како и моја душа, ако је заматорила у гресима, не може познати Господа.
БЕСЕДА
против злурадости
Кад падне непријатељ твој, немој се радовати, и кад пропадне, нека не игра срце твоје (Приче Сол. 24, 17)
Човек је, немој се радовати паду његовом. Брат ти је, нека ти не игра срце, кад пропадне. Бог га је створио за живот, и Бог се не радује пропасти његовој. Не радуј се ни ти ономе што Бога жалости. Кад човек пропада, Бог губи; зар да се ти радујеш губитку Створитеља свога, Родитеља свога? Зар кад ангели плачу, ти да се веселиш?
Кад непријатељ твој падне, моли се Богу за њега, да га Бог спасе, и благодари Богу што ти ниси тако пао. Од истог сте материјала и ти и он, као два лонца из руку лончаревих. Ако се један лонац разбио, треба ли други да се смеје и радује. Гле, малени каменчић, који је разбио онај лонац, чека само нечију руку да га дигне, па да разбије и овај лонац. Од истог су материјала оба лонца, и малени каменчић може разбити стотину лонаца,
Кад се једна овца изгуби, треба ли да се радује остало стадо? Не, не треба да се радује. Јер гле, пастир оставља стадо и иде забринут да тражи овцу изгубљену. Губитак пастиров губитак је и стада. Зато не радуј се, кад непријатељ твој падне, јер се ни Пастир твој и његов, Господ Исус Христос, не радује паду његовом.
О Господе Исусе Христе, Пастиру Добри, изрини злурадост из срца наших, и место ње усади у срца наша сажаљење и братољубље. Теби слава и хвала вавек.

Амин.

[Picola]

СВЕТИ АПОСТОЛИ ПЕТАР И ПАВЛЕ - ПЕТРОВДАН

Свети апостол Петар. Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благозволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: "Ти су Христос, Син Бога живога" (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа - и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници.
Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне (в. 16. јануар).

Свети апостол Павле. Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћен у веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја него Христос живи у мени", тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.


Тропар (глас 4):

Апостолов первопрестолници и всељенија учитељије, владику всјех молите мир всељењеј даровати, и душам нашим велију милост.

[Man]

13 јул (30јун) Сабор светих дванаест апостола – Павловдан



Сабор светих дванаест апостола – Павловдан

Мада сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години, ипак је црква одредила овај дан као саборни празник свих укупно, и уз њих Павла.
Ово су имена и ово су дани посебног празновања свете Дванаесторице:

Петар – 29. јуна и 16. јануара; Андреј – 30. новембра; Јаков Зеведејев – 30. априла; Јован Богослов – 26. септембра и 8. маја; Филип -14. новембра; Вартоломеј – 11. јуна и 25. августа; Тома – 6. октобра; Матеј Јеванђелист – 16. новембра; Јаков Алфејев – 9. октобра; Тадеј (или Јуда Јаковљев) – 19. јуна; Симон Зилот – 10. маја; Матија – 9. августа; Павле – 29. јуна; Да поменемо још овде, како је који од ових најсветијих и најкориснијих људи у историји света скончао свој земни живот: Петар – распет наопако; Андреј – распет; Јаков Зеведејев – посечен; Јован
Богослов – упокојио се чудесно; Филип – распет; Вартоломеј – распет, па одеран и посечен; Тома – избоден са пет копља; Матеј – огњем сажежен; Јаков Алфејев – распет; Тадеј – распет; Симон Зилот – распет; Матеј – каменован, па мртав посечен секиром; Павле – посечен.
Тропар (глас 4):
Првопрестолници Апостола и учитељи Васељене, молите Господа свих, да дарује мир Васељени, а душама нашим велику милост.
Блажени Петар Царевић
Пореклом Татарин, и синовац татарског цара Беркаја. Чу речи о спасењу од епископа Ростовског Кирила, и те речи му се прилепише за срце. А када још виде чудесно исцељење сина Беркајевог помоћу молитве епископа Кирила, он остави потајно Златну Орду и добеже у Ростов, где се крсти, и где свом душом и срцем предаде себе подвигу и изучавању вере благочестиве. Једном заноћи на обали језера, и у сну му се јавише апостоли Петар и Павле и наредише му, да сагради цркву у њихово име на самом том месту; још уз то добије од њих и потребан новац за ту сврху. Петар, заиста, сагради ту прекрасан храм, у коме се и сам под старост, после смрти своје супруге, замонаши. Мирно сконча у дубокој старости 29. јуна 1290. године а црква његова постане и остане манастиром, такозваним Петровским.
Преподобни Георгије Иверски
Рођен у Иверији или Грузији 1014. године као сродник царева грузијских. Добио добро класично образовање у детињству, но срце га повукло духовном животу. Подвизавао се код чувеног духовника Георгија у гори Црној. Одбегао у Свету Гору, и наставио подвиг у манастиру Иверу. Постао игуманом иверским. Помоћу цара Константина Мономаха обновио Ивер и покрио цркву оловом. Тај оловни кров и до данас стоји. Превео на грузински језик Свето Писмо, Пролог и богослужбене књиге. Цар Баграт позове га у Грузију, да учи народ. Царски буде дочекан у својој домовини. Свуда је ходио и поучавао клир и народ. У старости пожели да сконча у Светој Гори, куда се и крене, но смрт га стигне у Цариграду 1067. године. Мошти му пренете у Ивер. Иако је умро 24. маја, Иверци празнују спомен његов 30. јуна сматрајући га равноапостолним.

Цели свет бејаше ко пустиња суха:
Полетеше по њој колеснице Духа —
Апостоли свети, огњенога вида:
Кроз њих Дух Пресвети вселену презида.
Потекоше реке чудне благодати.
Пустиња се мртва у живот обрати,
Апостоли дивни, водени облаци.
Простаци— мудраци, рибари—јунаци!
Од Ганга до Темзе пронеше буктињу.
Од Нила до Понта јавише светињу.
Од Персије шарне до тучне Галије.
Где пешачи нога ил’ плове галије —
Свуд пронеше чудо Ваплоћеног Бога,
Свуд јавише име Христа Васкрслога,
Без жалбе и страха, без сваке пометње:
Планине и мора не беху им сметње.
Мач их не устраши, нит гоњење стукну,
Ни сав огањ адски, што против њих букну.
Истина их веде a не лажна басна:
Христос нам је живот, a смрт добит красна!
Тако говораху. Шта се таквим може?
Распети им тела? Одерати коже?
To свет и учини, но — шта им науди?
— Да царују вечно! — тако Бог пресуди.

РАСУЂИВАЊЕ
Брига за добро свих људи! Та брига је испуњавала узвишени дух и благородно срце светих апостола. Пишући o апостолу Павлу, Златоуст га назива „општим оцем света.“ „Кao да је о вели Златоуст, „сам родио цео свет, тако се беспокојио, трудио, старао да све уведе у царство.“ Заиста, превисок је овај назив „општи отац света“, но ако би се он могао ма коме, после Бога, придати, могао би само апостолима Христовим.
По родитељској бризи за сав свет они су у истини били „општи оци света.“ Има много матера у свету. које мање брину о добру своје деце него што су апостоли бринули o добру својих гонитеља и непријатеља. Свога најљућег противника, Симона Волха, апостол Петар је два пута спасао од смрти: једном кад га је народ хтео сажећи и други пут када га је пас хтео растргнути. И помислите, како се свет одужио овим својим добротворима! као нај-већим разбојницима и злочинцима. O како су истините речи св. Кипријана, који вели: „Док год смо у телу, нама хришћанима бива све исто што и незнабошцима; разлика је само у духу.“
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно покајање разбојника на крсту (лк. 23, 40) и то:
1. како разумни разбојник у муци осећа близину Божју, каје се и моли Богу за спасење, док неразумног мука наводи на хуљење Бога,
2. како сам и ја разбојник због греха, треба да будем као онај
разумни разбојник кога мука не удаљи од Бога него приближи Богу, Богу и спасењу.
БЕСЕДА
о сили и дејству добрих дела
Јер је тако воља Божија да добријем дјелима обуздавате незнање 6езумнијех људи (I Пет. 2, 15)
Тешко је, браћо, спорити с безбожним; тешко разговарати с безумним; тешко убеђивати озлобљеног. Безбожна и безумна и озлобљена тешко ћеш убедити речима. Пре ћеш их убедити делима. Нека виде ваша добра дјела и хвале Бога (I Пет. 2, 12). Онима који хоће да споре с вама, учините добро дело, и ви ћете добити спор. Једно дело милосрђа брже ће уразумити безумнога и ублажити озлобљенога него многи часови разговора. Ако безбоштво и безумље и злоба долазе од незнања, то незнање је као беснило, које се најбрже да обуздати доброчинством. Ако ли ти с безбожним спориш његовим бесним начином, тиме појачаваш бес безбоштва.
Ако ли се с безумним разговараш ругањем, мрак безумља се увећава. Ако ли злобног мислиш да убедиш гневом, тиме разгореваш већма огањ злобе. Кротко и благо дело је као вода у пожар. Сети се увек светих апостола и њиховог успешног начина опхођења с људима. Ако те безбожник изазива, то те не изазива човек него ђаво; човек је по природи побожан. Ако те безумни ружи, то те не ружи човек но ђаво; човек је по природи уман. Ако те озлобљени гони, то те не гони човек но ђаво; човек је по природи благ. Ђаво те изазива на дуге спорове и бесплодне разговоре, а од доброг дела бежи. Учини добро дело у име Христово, и ђаво ће побећи, и онда ћеш ти тек имати посла с људима, с правим људима: побожним, умним и благим. Но све што чиниш, чини у име Господње.
Господе преблаги, помози нам чинити добро, и добрим побеђивати у име Твоје. Теби слава и хвала вавек.

Амин.

[Man]

14 јул (1јул) Свети мученици Козма и Дамјан



Свети мученици Козма и Дамјан

После телесног прослављења на земљи Владике Христа Бога нашег, свуда се прочуше, као нешто достојно дивљења, подвизи светих Христових мученика, јер се у њима показа Спаситељева сила, и сви се дивљаху њиховом храбром противљењу мучитељима и непобедивом трпљењу.

У такве мученике спадају и ови свети срадалци Козма и Дамјан, браћа по телу, рођени од једног оца и мајке у старом Риму, и васпитани у хришћанској побожности.
Изучивши лекарску уметност, ова света браћа исцељиваху сваку болест, јер им у свему помагаше благодат самога Бога. И на које год болесне људе и стоку полагаху руке своје, ови одмах потпуно оздрављаху. Но добри исцелитељи ни од кога не узимаху награду за исцељења, због чега и бише прозвани: бесплатни лекари.
Само једну најскупоценију награду они захтеваху од исцељиваних: веру у Христа. И стварно, не само у самом Риму, него и у околним градовима и селима, које они пролажаху и болесне исцељиваху, многе обраћаху ка Христу.
Но поред благодати исцељивања они чињаху добра људима и издашним давањем. Јер имајући велико имање, које им преко родитеља беше остало од предака, они га продаваху и раздаваху ништима и невољнима; храњаху гладне, и одеваху наге, и указиваху сваку милост и милосрђе беднима и оскуднима, А када исцељиваху болне, они им говораху овако: „Ми само полажемо руке на вас, и ништа не можемо учинити својом силом, него све врши свемогућа сила јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа; ако поверујете у Њега несумњалачки, одмах ћете оздравити“. – И болесници, верујући, добијаху оздрављење. На тај начин свакодневно многи, одвраћајући се од идолопоклоничког безбожја, приступаху Христу.
Боравиште ових светих лекара бејаше у једном селу у околини Рима, где се налазило имање њихових родитеља. Имајући ту пребивалиште, они сву околину просветише светом вером. Међутим ђаво, не могући гледати тако светло врлинско живљење њихово, подстаче неке служитеље своје да отиду к цару и оклеветају пред њим невине. У то време у Риму цароваше Карин. Он послуша клеветнике, и одмах посла војнике у то село да ухвате бесплатне лекаре Козму и Дамјана и да их доведу к њему на суд.
Када војници стигоше до села, и стадоше распитивати за Козму и Дамјана, верни се стекоше к светима и молише их да се прикрију за кратко време, док мине царев гнев. Али их свети не хтедоше послушати, и хитаху да добровољно изађу пред војнике који су их тражили, желећи да пострадају за Христа с радошћу. Но када се к њима слегоше врло многи верни и сузним молбама их наговараху да сачувају живот свој не себе ради већ ради спасења многих, они их и против воље своје послушаше. Тада верни, узевши свете лекаре, сакрише их у некој пећини. Међутим војници, брижљиво потраживши свуда свету браћу и не нашавши их, испунише се јарости и гнева, па дохватише неке угледне људе из тог села, метнуше их у окове, и поведоше у Рим. Дознавши за то, свети Козма и Дамјан сместа изађоше из пећине и потрчаше за војницима. Када их достигоше на путу, они им рекоше: „Отпустите невине, а узмите нас, јер смо ми они које вам је наређено да ухватите“.
Војници онда пустише оне људе, а светог Козму и Дамјана оковаше у вериге и одведоше у Рим. Ту их оковане затворише у тамницу до сутрадан. А кад се раздани, цар седе пред народом на обичном судишту, које се налазило на гледалишту позоришном, и преда њ бише изведени свети сужњи Козма и Дамјан.
Цар им стаде громко говорити: Јесте ви то који се противите боговима отаца наших и некаквом чаробњачком вештином бесплатно исцељујете болести код људи и стоке, заводећи просте људе да одступају од отачких богова и закона?
Али макар сада, оставите своју заблуду и послушајте мој добри савет: приступите, принесите жртву боговима који су вас до сада дуго трпели. Јер богови, увређени од вас, не узвратише вам злом за зло, ма да су и могли то учинити, него стрпљиво очекиваху ваше обраћење к њима.
На то свети угодници Христови, као једним устима одговарајући цару, рекоше: Ми не заведосмо ни једног човека; ми не знамо никакву чаробњачку вештину, нити икоме учинисмо какво зло, него лечимо болести силом Спаситеља нашег Исуса Христа, као што Он заповеди говорећи: Болесне исцељујте, губаве чистите (Мт. 10, 8). А ми то чинимо бесплатно, пошто Спаситељ тако завешта рекавши: Забадава сте добили, забадава и дајите (Мт. 10, 8). Та ми не требамо имања, већ иштемо спасење душа људских, и служимо немоћнима и ништима као своме Христу, јер старање о њима
Он односи на Себе, објављујући добротворцима: Огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; го бејах, и оденусте ме (Мт. 25, 35.36). Ове заповести Његове ми се старамо да испуњујемо, очекујући да од Њега добијемо награду у бесконачном животу небеског царства. А тобожњим боговима твојим служити, ми нипошто не пристајемо. Ти и они што су с тобом, служите им; ми пак насигурно знамо да то нису богови. А ако желиш, царе, ми ћемо ти предложити добар савет, да би ти познао јединог истинитог Бога, Творца свију, који чини те сунце обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт. 5, 45) – за потребе наше, а у славу превеликог имена Свог: одступивши од безосећајних и бездахних идола – служи Њему!
Цар Карин рече на то светима: Ја сам вас позвао не да красноречите, него да жртву боговима принесете. Светитељи одговорише: Ми приносимо бескрвну жртву – душе наше једином Богу нашем, који нас је избавио од замке ђавола и дао Јединородног Сина Свог за спасење целога света. Овај Бог наш није саздан него је Саздатељ свих, а твоји богови су измишљотине људске и дело руку занатлијских, и када међу људима не би било заната који вам прави богове, ви не би имали коме да се клањате.
Не вређајте вечне богове, рече Карин, него боље принесите им жртве и поклоните им се, ако не желите да будете стављени на муке. – Слуге Христове, испунивши се Духа Светога, рекоше: Буди посрамљен са боговима твојим, Карине! Пошто се ум твој одвраћа од свагда постојећег и вавек живећег Бога и обраћа се к безосећајним и никада не живевшим идолима, то ради посрамљења твог, и да би својим властитим искуством сазнао да је Бог наш свемогућ, нека се лице твоје посуврати на телу твом и са свога места окрене на супротну страну!
Када светитељи то изрекоше, одмах се Карину измени лице и шија му се посуврати, те му се лице обрете на плећима и он не могаше окренути врат свој, нити му ко могаше помоћи. И тако сеђаше Карин на престолу са посувраћеним вратом и лицем. Међутим народ, посматрајући то, громогласно викаше: Велик је Бог хришћански и нема другог Бога осим Њега!
У то време многи повероваше у Христа, и мољаху свете лекаре да исцеле цара. А и сам цар мољаше их, говорећи им: Сада ваистину знам, да сте ви слуге Бога истинога. Стога вас молим, као што исцелисте многе, исцелите и мене, да бих и ја веровао, да нема другог Бога осим вами проповеданога, који је створио небо и земљу. – Светитељи му рекоше на то: Ако сазнајеш Бога који ти је даровао живот и царство, и поверујеш у Њега свим срцем својим, онда ће те Он исцелити. – Цар на то рече громким гласом: Верујем у Тебе, Господе Исусе Христе, истинити Боже, помилуј ме и не помени моје досадашње незнање!
Док цар говораше ово, врат се његов исправи, лице му се поврати на своје место као што је и спочетка било, и он, уставши са свога места, подиже очи своје и руке к небу, и заједно са целим народом узнесе благодарност Богу, говорећи: Благословен си Христе, истинити Боже, који си ме преко ових светих слугу Твојих извео из таме на светлост. – И тако исцеливши се, цар одаде достојно поштовање светим лекарима Козми и Дамјану, и отпусти их с миром.
Изишавши из Рима, света браћа се упутише у своје село. А житељи њиховога села и околине, чувши све шта светитељи учинише у Риму, изиђоше у сусрет угодницима Божјим и дочекаше их с радошћу, веселећи се и славећи Господа Христа. Светитељи пак, по обичају своме, опет прохођаху околне градове и села, исцељујући недуге и светом вером просвећујући све, па се поново враћаху у своје село. А завидљиви ђаво, пошто не могаде првим лукавством својим да нашкоди светим лекарима и уклони их са земље живих, измисли друго средство. У крају том бејаше један веома чувен лекар, код кога се спочетка учише лекарској вештини и ови свети, Козма и Дамјан.
Не подносећи славу угодника Божјих, непријатељ рода људског подстаче овог чувеног лекара на завист према светитељима. Он дакле ласкаво призва к себи свету браћу, и под изговором да беру лековите траве изведе их у планину, а у срцу свом имађаше Кајинову мисао. Пошто их заведе далеко, он удеси тако да сваки одвојено скупља траве. Затим, напавши најпре на једнога, уби га камењем; а потом на исти начин погуби и другог. После тога тела њихова он сакри крај тамошњег потока.
Тако свети страдалци Христови, бесплатни лекари Козма и Дамјан, окончаше живот свој, и удостојише се мученичких венаца од Христа Господа Спаситеља нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
Преподобни Петар патриције
Овај светитељ беше цариградски племић и војвода у време цара Никифора. У једноме рату с Бугарима цар Никифор би убијен, а Петар са педесет војвода и кнежева грчких заробљен и бачен у тамницу. Тада он презре сву светску славу, остави жену и сина, и удаљи се на гору Олимп, где се као монах и ученик светог Јоаникија Великог подвизавао тридесет четири године. По смрти жене и сина настани се у Цариграду, где у посту и молитви проведе још осам година и упокоји се у Господу 865. године у седамдесет седмој години свога живота.
Свети мученик Потит
Тринаестогодишњи дечак, родом из Сардиније. Претрпевши многе муке за Христа и од свога оца и од државних гонитеља Хришћанства, Потит би посечен мачем у време цара Антонина (138-161), исцеливши пре тога и крстивши кћер цареву Агнију.