DANAS JE.....

[Man]

19. јул (6.јул) Преподобни Сисоје Велики


Преподобни Сисоје Велики
Мисирац родом и учениксв. Антонија. По смрти великог учитеља свога св. Сисоје настани се на пустињској гори, званој Антонијева, на којој се и Антоније раније подвизавао.
Тешким трудовима над самим собом толико укроти себе, да беше кротак и незлобив као јагње. Зато му Бог даде велику благодат, да могаше исцељивати болеснике, изгонити нечисте духове, и мртве васкрсавати. Шесдесет година подвизаваше се Сисоје у пустињи, и беше као извор живе мудрости за све монахе и мирјане који долажаху њему за савет.
Пред смрт засија му се лице као сунце. Монаси стајаху око њега и дивљаху се тој појави. А када светитељ испусти своју душу, сва одаја испуни се дивним благоухањем. Упокојио се у дубокој старости, 429 год. Св. Сисоје учио је монахе : „Ма како искушење да се догоди човеку, човек треба да се преда вољи Божјој и да призна, да се искушење догодило због греха његових. Ако ли се што добро догоди, треба говорити да се догодило по промислу Божјем.“
Монах питао Сисоја: „како ћу угодити Богу и спасти се?“ Светитељ одговори: „ако желиш угодити Богу, иступи из света, одели се од земље, остави твар, приступи ка Творцу, сједини се с Богом молитвом и плачем, и наћи ћеш покој у овом веку и у оном.“ Монах питао Сисоја: како достићи смерност?“ Светитељ одговори: „Када се неко извежба да признаје свакога човека бољим од себе, тиме задобија смерност.“ Амон се жалио Сисоју, како не може да упамти прочитане мудре изреке, да би их могао поновити у разговору с људима. Светитељ му одговори: „То није нужно. Нужно је задобити чистоту ума и говорити из те чистоте положивши наду на Бога.“
Тропар (глас 1):
Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Сисоје. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење.
Свети мученици Марин и Марта
Свети мученици Марин и Марта, са синовима Авдифаксом и Авакумом, свештеником Валентином, Кирином, Астеријем и многим другим. Сви пострадаше у време цара Клаудија Флавија у Риму, 269 год. Марин и Марта беху богати људи из Персије; па продадоше све своје имање у Персији и са синовима својим дођоше у Рим, да се поклоне моштима светих апостола и осталих мученика.
Када их цар упита, зашто дођоше из такве даљине, оставивши своје домаће богове, да траже у Риму мртве људе, они одговорише: „ми смо слуге Христове, и дођосмо да се поклонимо светим апостолима, чије бесмртне душе живе с Богом, да би они били наши молитвеници пред Христом Богом нашим“. Кирин беше бачен у Тибар, одакле његово тело извукоше Марин и Марта, и чесно сахранише. Валентин свештеник би предан неком војводи Астерију, да би га овај усаветовао да се одрече Христа. Но Валентин молитвом исцели Астеријеву ћерку, која две године беше слепа, и крсти по том Астеријаи сав дом његов. Сви они на разне начине примише муке и смрт за Христа Господа, који их прими у бесмртно царство своје, да се вечно радују.
Обретеније моштију свете Јулијаније девице
Ћерка књаза Олшанскога Јулијанија је умрла около 1540 год. као девица од 16 година. На 200 година после њене смрти копачи новога гроба украј велике цркве у Кијевској лаври наиђу на мошти ове свете девице, потпуно целе и нетљене, као да је тек заспала. Од моштију догоде се многа чудеса, а и сама Јулијанија јавља се више пута појединим лицима. Једно такво виђење имао је и знаменити Петар Могила.
Света мученица Лукија
У Кампанији зароби је варварски цар Авције. Хтеде се с њом саживети, но она се успротиви. Цар је остави на миру, да се подвизава. Она обрати и цара у веру, пошто кроз њену молитву цар задоби победу у рату. Најзад заједно с царем пострада за Христа у Риму око 300 године.

Астерије беше роб идола Дија,
А Валентин јереј роб у Астерија.
– Ко је Христос? пита велмож Валентина.
– Питаш ме за Христа Божијега Сина?
Он је светлост свету, Он светлост људима,
Светлост свакој твари, свим добрим бићима
Он је чиста светлост, с тамом нема смесе,
Он у таму сиђе, и светлост донесе.
Он обасја живе делом и учењем,
И обасја мртве сјајним васкрсењем.
Од Његовог блеска сав се ад разори,
А људско се племе љубављу разгори.
Љубављу разгори, просвети мудрошћу,
Измири се с Богом, осмехну милошћу.
То је Христос Господ, за кога умирем.
И у чије име идоле попирем.“ –
То Валентин рече, Астерије на то:
– Све те речи примам као чисто злато;
Ако ми исцелиш слепу ћерку моју
Ја ћу, Валентине, примит’ веру твоју.
Свештеник то чувши на колена клече
И молитву жарку Свевишњем изрече,
Па он стави руке девојци на очи.
Прогледа девојка! Астерије скочи
Од страшнога чуда. Па Христа признаде
И живот за Христа мученички даде.

РАСУЂИВАЊЕ
Откуда ми знамо да има живота после смрти? Знамо од Христа Господа, на основу Његових речи, Његовог васкрсења и Његових многих јављања после смрти. Философи који признају живот после смрти признају га на основу свога умновања, а ми га признајемо на основу искуства, нарочито искуства светих људи, који нису умели ни могли неистину објављивати.
Кад је св. Сисоје лежао у постељи пред смрт, лице му беше врло светло. Около њега стајаху монаси, ученици његови. Тада се загледа св. Сисоје, па рече: „ево авва Антоније дође!“ Поћутав мало опет рече: „ево пророци дођоше!“ У том се лице његово још више засија, и он рече: „ево апостоли дођоше!“ По том рече: „ево ангели дођоше да узму душу моју!“ Најзад лице му засја као сунце, и сви беху у страху великом, а старац рече: „ево Господ долази, погледајте сви. Ево Он говори: принесите ми сасуд изабрани из пустиње!“ После тога светитељ предаде дух свој. И колико је сличних виђења било! И то од сведока најпоузданијих.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно падање мане с неба за исхрану народа у пустињи (II Мојс. 16), и то:
1. како Господ кроз 40 година даваше Израиљцима у пустињи ману с неба, неку небеску храну, слатку као мед;
2. како та мана с неба предображаваше Господа Исуса Христа: хлеб, животни, сишавши с неба да Собом нахрани духовно гладне људе у пустињи незнабоштва;
3. како и моју гладну душу ништа не може наситити осим живога Христа Господа, слађег од меда.
БЕСЕДА
страшној цени искупљења
Сребром и златом не искупистесе…
него скупоцјеном крвљуХриста,
као безазлена и пречиста јагњета (I Пет. 1, 18-19).
Да ли, браћо, икад ико могаше купити за сребро и злато лек против греха? Никад нико.
Да ли, браћо, икад ико могаше од сребра и злата сковати оружје против ђавола? Никад нико.
Да ли се, браћо, икад ико могаше искупити од смрти помоћу сребра и злата? Никад нико.
Требаше нешто далеко скупље од сребра и злата да буде лек, и оружје, и откуп. Требаше скупоцена крв Сина Божјег да се привије на ране греховне, те да се исцеле. Требаше скупоцена крв Сина Божјега да се устреми против злих духова, да их силом својом опече и отера од људи. Требаше скупоцена крв Сина Божјега да покапа гробље земаљско, те да се смрт умртви, и мртви оживе.
Безазлено и пречисто јагње Божје заклато је за нас, да нас извуче из тројаке зверске чељусти. Жалостан али животворан пир. Тај скупоцени пир Бог је приредио, да објави људима слободу. И грех и ђаво и смрт јурнуле су свом снагом на безазлено и пречисто јагње Божје. И умртвили су Га, али су се од крви Његове отровали. Та је крв просута да буде њима отров а људима живот и спасење.
О браћо моја, ако не знате колико је једовит грех, иколико је опак ђаво, и колико је љута смрт, цените то по величини откупа којим смо откупљени из њиховог ропства. Скупоцена крв Христова – то је наш откуп из ропства! Сетите се, браћо, да ако се опет драговољно, по лакомислености и злоби, предамо у оно ужасно тројно ропство, нема никог више на небу ни на земљи, ко би могао дати откуп за нас. Јер скупоцени откуп један је, и он је дат, једном за свагда.
О Господе милосрдни, укрепи нас да се одржимо у слободи, коју нам Ти дарова. Теби слава и хвала вавек.

Амин.

[Man]

21. јул (8.јул) Свети мученик Прокопије



Свети великомученик Прокопије
Рођен у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке незнабошке. Најпре му беше име Неаније. По смрти очевој мајка васпита сина потпуно у духу римског идолопоклонства.
Кад одрасте Неаније, виде га једном цар Диоклецијан и одмах га толико заволи да га узе у свој двор на војничку службу. Када овај злочестиви цар поче гонити хришћане, он одреди Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и затре тамо хришћане. Но на том путу деси се Неанију нешто слично као негда и Савлу.
Утрећи час ноћи би јак земљотрес и у том јави му се Господ и чу се глас: „Неаније, камо идеш, и на кога устајеш?“ у великом страху упита Неаније: „ко си ти, Господе? Не могу да тепознам.“ У том се показа у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и од крста дође глас: „Ја сам Исус распети Син Божји“. И још му Господ рече: „овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом“.
Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео, и место да пође против хришћана он крете с војском против Агарјана, који удараху на Јерусалим. Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу, где му се јави опет Господ Христос, који га и крсти и надеде му име Прокопије.
Једног дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „и ми смо слушкиње Христове.“ Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу, где их св. Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички. Зато се у чину венчања брачних помиње св. Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих 12 жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева такође поверова у Христа, те свих 13 буду погубљене. Када св. Прокопије би изведен на губилиште он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву свету, да узрасте и распростре се и да Православље сија до скончања времена. И би му с неба јављено да је услишана молитва његова, после чега он радосно простре главу своју под мач, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада св. Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303 год.
Тропар (глас 1):
Мученик твој Господи Прокопије во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја.

Свети Прокопије Јуродиви

Устјужски чудотворац, †1303. Пореклом Варјаг а занимањем трговац. Дошавши у Новгород трговачким послом он се удиви красоти Православља и прими веру православну. Пожели да буде савршен хришћанин, због чега раздаде сиромасима све своје имање, и поче се вежбати у свима осталим врлинама. Правио се луд, да га људи не би хвалили, но прозирао у срца и судбине људи као и у природне догађаје, који су се по том заиста и догодили. Својом плачном молитвом пред иконом Богородице одвратио ужасну тучу од града Устјуга и тако привео грешни град к покајању. Тело му је нађено на улици мртво и снегом покривено. Над чудотворним моштима сазидан храм.

Родом из Македоније, из села Зики. Човек врло учен и велики подвижник. По поруџбини Цариградског патријарха Нифонта путовао у Александрију, да испита, истина ли је, да је патријарх Јоаким покренуо гору и испио отров без повреде, нагнан на ово од јевреја и муслимана. Уверивши се у истинитост ових чудеса Теофил се врати у Св. Гору, где се подвизавао, најпре у Ватопеду, па у Иверу, и најзад у келији св. Василија близу Кареје. Понуду да се прими за архиепископа Солунског овај свети човек одбије. Дубоким безмолвијем, богомислијем и срдачном молитвом успео да очисти ум свој од свих страстних помисли, тако да је постао чисти сасуд Духа Светога у коме је живео Христос. Пред смрт нареди свом ученику Исаку, да кад буде умро не сахрањује га но веже конопцем за ноге, одвуче и баци у поток. Са великим страхом учениктако и учини. Но Промисао Божји открије мошти св. Теофила, и када их пренесу у његову ћелију, почну точити миро чудотворно. Упокоји се 8 јула 1548 год.

Кад је воља Бога свемудрога
Гонитељи постају му слуге,
Мрзитељи – дивни апостоли,
Безбожници – вере ревнитељи.
Вољом Божјом Савле поста Павле
Неаније – свети Прокопије.
Прокопије против Христа пође,
К’о хришћанин својој мајци дође.
Муке спреми, а сам муке прими,
Изненадно познаде истину,
Поклони се Божијему Сину,
Преста служит’ цару земаљскоме.
Поста слуга цару небесноме.
Цар небески дарива га даром,
Даром моћи невољним помоћи.
Како онда тако и данаске:
Прокопијем невољни се блаже,
Јер он данас к’о негда помаже.

РАСУЂИВАЊЕ
Св. Антоније учи: „страхуј, да не постанеш чувен због ма каквог дела свога. Ако те почну хвалити због твојих дела, не радуј се томе и не наслађивај се тиме: држи их у тајности колико можеш и не дозвољавај никоме да говори о њима“. Колико би више било мира и радости међу људима на земљи, кад би бар један део људи примио к срцу ове свете речи!

Св. Теофил и ако је живео повучено у св. Гори као прост монах био је чувен у свима патријаршијама источним како због своје учености тако и због добродетељног, подвижничког живота. Једном се догоди, да патријарх цариградски Теолипт посети Солун. Архиепископска столица у то време беше у Солуну упражњена. Солунски хришћани једногласно замолише патријарха, да им постави Теофила за архиепископа. Патријарх, земљак и пријатељ Теофилов, напише Теофилу својеручно писмо, којим га позове да се прими архиепископског престола. Смирени Теофил, бојећи се славе људске, а не могући лако отказати патријарху, одмах прими велику схимну, и о томе извести патријарха додавши: „ако Бог да, видећемо се у царству небеском“. Тако су се духовни дивови, које Црква назива светитељима, бојали сујете и славе људске.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно претварање горке воде у слатку (II Мојс. 15), и то:

1. како жедни Израиљци наиђоше у Мери на горку воду, и не могоше је пити, те народ поче викати на Мојсеја;
2. како Бог нареди Мојсеју, те метну дрво у воду, и вода поста слатка;
3. како то дрво предображава Крст Христов, којим се горчина живота нашег претвара у сласт;
4. како је цело моје биће горка вода док год не унесем у себе Христа распетога.

БЕСЕДА
о камену живом
Кад дођете к њему, као камену живу…
и ви као живо камење зидајте се у кућу духовну
и свештенство свето (II Петр. 2, 4- 5).

Шта означава камен, браћо, ако не постојанство? Чему нас учи камен, браћо, ако не постојанству? Камен живи пак означава бесмртност. Каменом живим именује апостол Христа Господа, зато што је Он бесмртник и дародавац бесмрћа. Камењем живим именује апостол и хришћане, као причаснике бесмрћа Христова.
Како мисле неверници, браћо, шта бива с човеком на крају крајева? Они мисле, да с човеком на крају крајева бива што и с каменом: човек умире, постаје нечувствен, и претвара се у прашину. А камен је већ мртав, нечувствен, и под околностима претвара се у прашину. И тако и неверни и верни упоређују човека с каменом, неверни – због мртвости и нечувствености камена, а верни – због трајности и постојанства камена. За прве је камен символ смрти, за друге
– символ бесмрћа.
У истини без Христа људи су били, и јесу увек, као мртво камење. Но Христос је као камен живи; прикосните се само Њега, и ви ћете бити као живо камење. Зидајући кућу зидар бира само оно камење, које је отесано и приготовљено да згодно улегне уз друго камење у зиду; неотесано, неприготовљено, рогобатно и трошно одбацује.
Зидајући дом, или храм, Свога бесмртнога царства Христос бира људе, као зидар камење, са једном особином, на име – живе, духовно живе. Духовно мртве људе Господ одбацује као трулу грађу, а само оне прима, који као живи личе не Њега, и који згодно улежу уз друго живо камење, а то су ангели, пророци, апостоли, и светитељи уопште. Постарајмо се, браћо, да будемо свештена грађа за свештени дом царства Христова, које Он даноноћно зида, да га са свршетком времена потпуно заврши.
О Господе Исусе, стројитељу царства небескога, оживи нас Духом Твојим Светим, и узидај и нас као живо камење у дом славе Твоје вечне. Теби слава и хвала вавек.

Амин.

[Man]

23 јули (10 јули) Светих 45 мученика из Никопоља



Светих 45 мученика из Никопоља
Светих 45 мученика: Леонтије, Маврикије, Александар, Сисиније и прочи. У време опаког цара Ликинија, који владаше источним делом царства Византијског, би велико гоњење на хришћане.
У Никопољу Јерменском јави се намеснику царском Лисију св. Леонтије са још неколико пријатеља својих и рече му, да су они хришћани. „А где је ваш Христос? упита Лисије. Не би ли распет, и не умре ли?“ На то му св. Леонтије одговори: „кад знаш, да наш Христос умре, знај да и васкрсе из мртвих и вазнесе се на небо“.
После дуге препирке о вери Лисије их изби и баци у тамницу, где им не даваху ни јести ни пити. Нека благородна хришћанка Власијана доношаше им воду и додаваше кроз тамнички прозор. И ангел Божји јави им се у тамници, да их утеши и охрабри. Када би суђење, јавише се Лисију и два тамничара као обраћени хришћани, и још многи други, свега 45 њих на броју. Судија их осуди све на смртно тако, да им прво секиром буду одсечене руке и ноге, папосле да буду бачени у огањ. Та грозна казна би дословно извршена, и душе светих мученика одлетеше Господу своме у вечни живот. Чесно пострадаше и царство наследише 319 год.
Тропар (глас 4):
Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.
Преподобни Антоније Печерски
Преподобни Антоније кијево-печерски. Основатељ и отац монаштва у Русији. Рођен у малом месту Љубечублизу Чернигова, и рано оставио своју домовину и отишао у св. Гору, где се замонашио и подвизавао у манастиру Есфигмену. Према неком небесном јављању игуман га упути у Русију, да тамо ствара монаштво. Он изабра једну пештеру код Кијева. Када се око њега сабраше желатељи монашког живота, тада им он постави за игумана Теодосија, а он остаупештери као безмолвник. Божјим благословом манастир се разрасте и постаде матицом монаштва руског. Антоније претрпе многе злобе од људи и од демона, но он победи све својом кротошћу. Имаше велики дар прозорљивости и исцелења болних. Представи се Господу 1073 год. у 90 год. свога живота, оставивши свој духовни расадник да кроз векове доноси добре плодове православном народу у Русији.
Пренос чесне ризе Господа нашег Исуса Христа
У време страдања Господа Исуса за род људски налазио се у одреду римске војске у Јерусалиму и један Грузин Елиоз из града Мцхета. Мати његова чула беше за Христа и у срцу вероваше у Њега. Испраћајући сина на војску у Палестину, она му саветоваше, да не ради ништа против Христа. Када је Господ закиван ексерима на крст, звук чекића на Голготи дошао је у уши Елиозове матере у град Мцхет. Чувши тај звук она узвикну: „тешко мени, што не умрех пре овога времена, смрт би ме избавила од овога страшнога звука“!
И рекав то падне мртва. Елиоз се налазио тада под Крстом и са другим војницима бацао коцку око ризе Христове. Риза допадне њему. и он је донесе у Мцхет, и поклони својој сестри Сидонији. Ова чувши за смрт Господа као и за то да је њен брат био учасник невиног крвопролића, падне мртва сахитоном Господњим, држећи овај чврсто у рукама својим, такода га нико не могаше истргнути, него буду принуђени да је сахране заједно са хитоном.
Из њеног гроба никне кедар, из кога се точило целебно миро. Временом кедар падне и место се то заборави. Св. Нина пронађе то место помоћу огњеног стуба над тим местом, после њене молитве. И покрштеницар Миријан подигне ту цркву св. Апостолима. 1625 год. шах Аббас узме ту ризу и пошаље у Москву на дар кнезу Михаилу Феодоровичу и патријарху Филарету. Риза та буде постављена у Успенски Сабор у Москви.Елиоза мајка сјетовала:

Елиозе, мој очињи виде,
Ево идеш на цареву војску
„Баш у земљу мојих праотаца.
„У тој земљи Цар се појавио
Христос Господ, издавна чекани,
„Од пророка Спас пророковани.
„Глас о Њему до Грузије дође
„Он чудеса невиђена ствара
„И говори речи нечувене
„Но мој сине, мој очињи виде,
Ти у њину злобу не улази,
„Не улази у крв Праведника“.
Својим током време пролазило,
Једног дана мајка на молитви
Звекет зачу по Крсту чекића,
Врисну мајка ка’ у огњу живу:
„Авај смрти, што ми пре не дође,
„Да не чујем овај звекет страшни
Што смрт јавља Спаса безгрешнога
„Царство Божје међ људима снује,
„И проклетство рода јеврејскога.
„Глас о Њему по свуда се чује.
„Радују се људи и ангели
„Ал’ је радост ова помрачена
„Авај, сине, авај Елиозе,
„Зашто своју не послуша мајку?
Зашто уђе у крв Праведника?“
„Злом завишћу Јеврејских кнежева,
То изрече ојађена мајка,
Спаситеља мисле умртвити
Земљи паде, Богу душу даде.

РАСУЂИВАЊЕ
Мисао на смрт јесте као хладан пљусак који гаси поНовом клетвом народ притиснути. жар страсти. Псалмопевац говори: кад богат и прослављен човек умре, неће ништа понијети, нити ће поћи за њим слава његова (Пс. 49, 17). Ко да се не застиди, кад види и код неверника понекад боље схватање наше земаљске нишчете него ли код неких хришћана? Када умре калиф Саладин, према завештању његовом иђаше пред ковчегом његовим телал са копљем у руци, и на копљу једна кошуља царева, па викаше: „велики Саладин, који завојева сву Азију, и учини да од њега трепте многе државе, и који цареве победи, ево од све своје славе и од свих својих поданика не узима собом ништа осим ове бедне кошуље“.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно јављање Бога Мојсеју наСинају (II Мојс. 20), и то:
1. како се Мојсеј попе на Гору Синај, и ступи у мрак,у коме беше Бог;
2. како је светлост Божја тако велика, да пред њом сва природа и њена светлост постаје мрак;
3. како је срце човечје као Гора Синај; у мраку срца сусреће се Бог с човеком.
БЕСЕДА
По дужности пастира духовних
Пасите стадо Божије, које вам је предато,
и надгледајте га, не силом него драговољно
по Богу, нити за неправедне добитке него
из добра срца; нити као да владате народом,
него бивајте угледи стаду (I Пет. 5, 1-3).
Ево устава пастирима стада Христовога! У неколико речи св. апостол Петар изобличио је три страшне страсти, које од пастира чине вукове, и то: страст гордости (надгледајте га не силом), страст среброљубља (нити за неправедне добитке), и страст властољубља (нити као да владате народом). На супрот овим опаким страстима истакао је апостол три добродетељи, које треба да красе свештеника Божјег, и то: страх Божји (драговољно по Богу), усрђе (него из добра срца), и службу (бивајте угледи стаду).
Овај устав дао је апостол не само као учитељ него и као пророк. Јер столећа су показала у главном две врсте пастира, и то једне, који су се руководили својим страстима у старешевању над црквом: гордошћу, среброљубљем и властољубљем; и друге, који су се руководили страхом Божјим, усрђем и примером службе. Од оних првих црква је страдала, али није пропала, док су они пропали.
Од ових других црква је расла, и напредовалаи блистала у свету. Оно су вукови, а ово су пастири. Они су непријатељи и људи и Бога, ови су пријатељи и људи иБога. Пастиреначалник Христос тражиће рачуна и од једних и од других о свакој овци, т.ј. о свакој души човечјој, и платиће праведно свакоме по заслузи. Гордост, среброљубље и властољубље назови-пастира платиће огњем вечним, а страх Божји, усрђе и службу правих пастира платиће радошћу вечном.
О Господе Исусе, Пастиреначалниче, помози пастирима стада Твога словеснога, да до краја испуне заповест Твога светог апостола.
Теби слава и хвала вавек. Амин.

[Man]

30. јул (17.јул) Света великомученица Марина – Огњена Марија



Света великомученица Марина – Огњена Марија
На овај дан слави се спомен на свету мученицу Марину, у народу познатију као Огњена Марија. Као и празници светитељки који за њом следе: Благе Марије (4. август) и Трнове Петке (8. август), ни Огњена Марија у црквеном календару нема „црвено слово“. Ипак, сва три спадају у веома поштоване празнике у народу, посебно међу женама, тако да се ова три дана ништа се не ради у руке, нити у пољу.
Огњена Марија, света мученица Марина, била је родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у 12 својој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што св. Марина одговори: „не ћу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему“. Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља.“ И Марина би исцељена силом Божјом одсвих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњуи у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука св. Марине налази се у ман. Ватопеду у св. Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир св. Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су сеи догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу нити у имовину овог манастира. Једно времеТурчин је био тутор овог манастира. Тропар (глас 4):
Агница твоја, Исусе, Марина зовет велијим гласом: тебе, женише мој, љубљу, и тебе ишчушчи страдалчествују, и сраспинајусја и спогребајусја крешченију твојему, и стражду тебе ради јако да царствују в тебје, и умирају за тја да и живу с тобоју: но јако жертву непорочнују прими мја с љубовију пожершујусја тебје: тоја молитвами, јако милостив спаси души нашја. Преподобни Леонид Устнедумски
Овај руски светитељ подвизавао се од младости у неколиким манастирима, у Соловецком, Мирожском и другим. Најзад основао свој манастир на реци Лузи у Вологдској губернији. Подвизавао се тврдо док му се душа није испунила благодатном светлошћу и силом Духа Светога. Као светилник велики привукао многе подвижничком животу. Назват је Устнедумским зато што кад га је једном ујела отровна змија, он о томе није хтео ни мислити ни зборити, и остао је жив. Угодивши Богу представио се мирно 17 јула 1653 год. Мошти његове покоје се у његовом манастиру.

Марина се света Господу мољаше,
И сузама топлим молитву јачаше;
– Господе Исусе, Боже мој и Спасе,
Ти сваком помажеш, ко у Те узда се.
Буди близу мене, близу моје душе,
Кад неверни почну тело ми да руше,
Буди близу мене, снаго мученика,
Да поднесем муке без страха и крика.
Као овца стојим пред гладним вуцима,
К’о самотна птица пред многим ловцима,
Као риба бедна, мрежом ухваћена, –
Но ја у Те гледам, Господе спасења!
Нек растржу тело к’о јевтину врећу,
Ја се Тебе, Христе, отказати не ћу;
Волим муке с Тобом но све труле сласти,
Ја се клањам, Спасе, само Твојој власти.
Победниче смрти, ђавола и ада,
Кроза ме понови те победе сада!
На свему Ти хвала, Господе и Спасе,
Што сваком помажеш, ко у Те узда се.

РАСУЂИВАЊЕ
Док Христос не постане души све, али све, што уопште има неку непролазну и непроменљиву вредност, дотле човек не може поћи на муке за Христа. Како је св. Марина, петнаестогодишња девојчица, могла поћи на муке за Христа? Јер јој је Христос био све, али све. Како је св. Јулита могла се радовати видећи свога трогодишњег сина Кирика мртва за веру Христову? Опет: јер јој је Христос био све, али све… Ево како св. Тихон Задонски исцрпно говори о томе, како је то Христос човеку све. (У виду разговора Христа с човеком.) „Хоћеш ли себи добра? Свако добро у Мени је. Хоћеш ли блаженства? Свако блаженство у Мени је. Красоту ли хоћеш? Шта је красније од Мене? Благородство ли хоћеш? Шта је благородније од Божјег Сина и Деве? Висину ли хоћеш? Шта је више од Цара небеског? Славе ли хоћеш? Ко је славнији од Мене? Богатство ли хоћеш? У Мени је свако богатство. Мудрости ли хоћеш? Ја сам Мудрост Божја. Пријатељства ли хоћеш: Ко је љубазнији пријатељ од Мене, који душу положих за све? Хоћеш ли помоћи? Ко може помоћи осим Мене? Тражиш ли весеља? Ко ће овеселити изван Мене? Тражиш ли утехе у беди : Ко ће утешити изван Мене? Тражиш ли мира? Ја сам мир душевни. Тражиш ли живота? У Мени је извор живота. Тражиш ли светлости? Азъ есмъ светъ міру.“ СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну бакарну змију у пустињи (IV Мојсије 21), и то: 1. како сав народ хтеде изгинути од уједа змија, док Мојсеј не подиже бакарну змију на мотци;
2. како свак, уједен од змије, чим погледа у бакарну змију, биваше здрав;
3. како бакарна змија предображава Христа на крсту. БЕСЕДА
о потреби понављања и понављања
За то се нећу олијенити опомињати вам
једнако ово, ако и знате и утврђени сте
у овој истини (II Пет. 1, 12). Орач оре у њиви. Не понавља ли орач сваког секунда исти посао? Како би иначе њиву узорао, ако не би одјутрадо мрака дубио бразду за браздом? Путник корача путем. Не понавља ли путник свакога секунда исти посао, исти труд? Како би иначе пут прешао,и својој мети стигао? Дрводеља даске деља у радионици. „Не понавља ли дрводеља са сваком даском исти посао, исти напор? Како би иначе спремио поручени број издељаних дасака? Нису ли, браћо, сви наши корисни послови састављени од низа и низа понављања? Нека се, дакле, не олењи проповедник истине, и не каже: рекао сам им, и не ћу да понављам! Нека се не погорди слушатељ истине, и не каже: чуо сам то један пут, и не треба више да слушам! О проповедниче истине, не убој се да понављаш и понављаш; да поновљено учиш и поновљено опомињеш. Без понављања нити се њива узоре, нити пут превали, нити јапија издеља. А ти си за то, да ореш, да водиш, да дељаш. О слушатељу истине, не погорди се и не реци, да си једном чуо истину. Истина је храна за душу. Ти си јео хлеби данас, и јуче, и прекјуче, и месецима и годинама. И опетћеш га јести, да би тело твоје било здраво. Храни и душу. Храни је истином, истом истином, и јуче и данас и сутра, све до смрти. Да душа твоја буде здрава и снажна и светла.
О Господе Исусе, храни нас сваки дан и сваки час истином Твојом – Тобом, о Исусе, храно слатка! Тебислава и хвала вавек.
Амин.

[Man]

02. август (20.јул) Свети пророк Илија – Илиндан



Свети пророк Илија – ИЛИНДАН

Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, св. Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се.
У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова.
Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља. као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече.
На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Предс мрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11)
Тропар (глас 4):
Во плоти ангел, пророков основаније, вториј предтеча пришесвија Христова Илија славниј, свише пославиј Јелисејеви благодат, недуги отгоњати и прокаженија очишчати: тјемже и почитајушчим јего точит исцјељенија.

Свети Илија патријарх Јерусалимски и св. Флавијан патријарх Антиохијски

Велики ревнитељи вере и бранитељи Православља. Умрли обојица у изгнанству куда их прогна јеретички цар Анастасије. Тачно провидели смрт цара Анастасија и своју. Истовремено писали су они један другом, из удаљених места: „Анастасије цар данас умре, пођимо и ми на Суд Божји с њим.“ И после два дана оба светитеља скончају, 518 године.

Огњени човече, пророче Илија,

Што на земљи сјајем небесним просија

И молитвом својом Господу угоди –

Та затвара небо, с неба огањ своди,

Све помоћу Божје деснице прејаке:

Ти караше људе због вере им млаке:

Ти ревнова силно за Бога Живога –

Па те црква слави к’о пророка свога.

Цар те не устраши, царица још мање,

Господ Бог је твој цар, и твоје имање.

Нит о јелу брину нити о пијењу,

Ти сав предан беше Божјем Провиђењу.

Без страха од никог, ти страх беше свима.

К’о лав силни што је страх малим мишима.

Ти ревнова силно за Бога Живога –

Па те црква слави к’о пророка свога.

Прослави те Господ као мало кога

Јер и ти прослави Господа Живога:

Огањ Бог ти посла да упалиш жртве;

Силу Он ти даде да васкрснеш мртве.

Дела твоја моћна сав свет задивише,

Пророчанства твоја сва се испунише,

Ти душом и телом беше жив и цео,

Зато смрт немаше у теби удео.

Пророче огњени, и духом и телом –

Слава! кличемо ти са душом веселом.

РАСУЂИВАЊЕ
Пишући о животу своје сестре св. Макрине св. Григорије Ниски устеже се да набраја чудеса њена, „да не будем, вели виновник греху неверовања немоћних људи.“ Он назива немоћним оне који не верују. И заиста, ништа немоћније нема од човека без вере. Безверник верује у моћ мртвих ствари и мртвих стихија природних, но не верује у моћ Божју нити у моћ људи Божјих.

То је тупост духовна, а та тупост равњасе са смрћу духовном. И тако живе душе верују а мртве неверују. Живе душе верују у моћна чудеса пророка Илије; њих та чудеса радују и храбре, јер оне знају да је то пројава моћи Божје. Кад Бог пројављује своју моћ кроз мртве ствари и стихије, како да је не пројављује кроз живе и свете људе? Оно што нарочито радује верне јесте то што се пророк Илија јавио жив на гори Тавору, у време преображења Господњега. За живота на земљи овај велики пророк давао је доказе постојања јединог и живога Бога, а по смрти, и то после неколико стотина година, својом појавом на Тавору дао је људима јаван доказ живота после смрти.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесну помоћ Божју у ратовима Израиљевим (V Мојс. 2-3), и то:
1. како Мојсеј победи незнабожачке цареве, Сиона Аморејског и Ога Васанског, јер Бог обрече ове на пропаст;
2. како Мојсеј не може да узме земљу Моавску, јер Бог то не хтеде због потомства праведнога Лота;
3. како уопште победе и порази у ратовима не бивају без допуштања Божјег.
БЕСЕДА
о личном сведочанству апостола
„Ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи.“
Овај глас ми чусмо гдје сиђе с неба кад бијасмо
с њим на светој гори (II Пет. 17-18).

Чујмо сведоке верног и истинитог, који на крст би распет због сведочанства свога. Чујмо апостола Петра, који што не може доказати речима доказа смрћу својом крвавом на крсту будући распет наопако од незнабожаца. Он сведочи, да је био на светој гори, т. ј. гори Таворској, онда када се Господ преобразио, када се јавио Мојсеј с Илијом, и када се чуо глас с небеса: ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи. На овоме месту апостол не говори, што су он и његови другови видели на гори светој – то је речено у Јеванђељу – него понавља само оно што су чули. Оно што су чули исто је тако важно као и оно што су видели. Нека чују, дакле, народи, да апостоли видеше Господа Исуса преображена у чудесној светлости небеској и нека знају, да је Он – Син Божји.

Нека чују још народи, да апостоли видеше живе Мојсеја и Илију, и нека знају, да постоји живот после смрти и Суд Божји. Нека чују још, да је Господ Исус назват Сином Божјим не од људи него од самога Бога Оца. Верни су и истинити сведоци, који ово говоре народима, и саопштавају оно што њихове очи видеше и њихове уши чуше. Ко не верује апостолима, тај верује Јуди, Кајафи, Ироду и Нерону, гонитељима апостола и издајницима истине. Ко не верује праведницима, томе не остаје друго него поверовати неправедницима. Ко не верује чистима, тај мора поверовати нечистима. Ко не верује страдалницима за истину, тај мора поверовати мучитељима и развратницима. Дан сваки не свиће ни зашто друго него да се људи определе за једне или за друге.

О Господе спаситељу и Просветитељу наш, просвети душе наше речима Твојим светим, за које апостоли Твојипострадаше.

Теби слава и хвала вавек. Амин.

[Picola]

Света Марија Магдалена - Блага Марија

Мироносица равноапостолна. Родом из места Магдале, украј језера Генисаретског, из племена Исахарова. Била је мучена од седам злих духова, од којих ју ослободи Господ Исус и учини здравом. Верна следбеница и служитељица Господа за време Његовог земног живота. Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала заједно са Пресветом Богородицом. По смрти Господа она је три пут посетила гроб Његов. А када Господ васкрсе, она Га је два пута видела: једном сама она, а други пут са осталим женама Мироносицама. Путовала у Рим, изашла пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздравила га речима: Христос воскресе! У исто време оптужила ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. По том вратила се из Рима у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је помагала у делу проповедања Јеванђеља. Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Јеванђеље свету као прави Христов апостол. Скончала мирно у Ефесу, и сахрањена, по предању, у оној истој пећини, у којој и седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, по том оживелих, па онда умрлих (в. 4 август). Мошти св. Магдалине пренете су доцније у Цариград. Близу Гетсиманског врта налази се диван руски храм посвећен св. Марији Магдалини.

Тропар (глас 1):

Христу нас ради од Дјеви рождшемусја, честнаја Магдалина Марија посљедовала јеси, того оправданија и закони храњашчи: тјемже днес всесвјатују твоју памјат празнујушче, грјехов разрјешеније молитвами твојими пријемљем.

[причалица]

[Man]

08. август (26.јул) Преподобномученица Параскева – Петка



Преподобна мученица Параскева

Рођена у Риму од родитеља хришћанских, и од детињства научена вери Христовој, света Параскева с великим усрђем стараше се да на делу испуни све заповести Божје.

Верујући тврдо и живећи према својој вери, она упућиваше и друге на пут помоћу праве вере и благочестивог живота. Када јој родитељи умреше, Параскева раздаде све своје имање беднима, а она се замонаши. Као монахиња она са још већим жаром ревности проповедаше веру Христову не тајећи се ни од кога, иако у то време вера Христова беше крваво гоњена од римских власти. Злобни Јевреји први оптужише свету Параскеву због проповеди забрањене вере. И она би изведена на суд пред цара Антонина.
Сва ласкања царева не помогоше ни најмање да поколебају у вери ову слушкињу Божју. Тада је вргоше на огњене муке и метнуше јој на главу усијан шлем. Но Господ је чудесно спасе, и она се избави и удаљи из Рима. И пође опет од града до града да обраћа тамни незнабожачки народ у веру истиниту. Још у два града би извођена пред кнежеве и судије, и истјазавана за Господа свога чинећи при том чудеса велика и силом Божјом брзо опорављајући се од мука и рана. Незнабошци, као и увек, приписиваху њена чудеса мађијама а њено опорављење сили и милости њихових богова. Рече једном света Параскева кнезу мучитељу: „Исцелише ме, не твоји богови, кнеже, но Христос мој, Бог истинити”. Најзад је неки кнез Тарасије посече мачем. Тако славно заврши свој плодовити живот ова светитељка. Мошти њене беху доцније пренете у Цариград. Чесно пострада за Христа у II веку.

Свештеномученик Ермолај
Свештеник Никомидијски.У време цара Максимијана и он беше са оних 2000 мученика које осуди цар да се у цркви и заједно са црквом сажежу (в. 28 децембар). Ермолај некако избеже смрт том приликом, заједно са друга два свештеника, Ермипом и Ермократом. Ермолај крсти св. Пантелејмона, с ким заједно би изведен пред суд, мучен, и најзад мачем посечен. С њим пострадаше и Ермип и Ермократ, и сви бише увенчани венцем победе и славе у царству Христовом. Чесно пострадаше около 304 године.


Свети Сава III српски
– Био је игуман манастира Хиландара. Са тог положаја избран је за епископа призренског. Под његовим надзором грађена је предивна црква Богородице Љевишке у Призрену. Архиепископ од 1309. до 1316. године. По сведочењу његовог наследника, архиепископа Никодима (1317-1326), сазнајемо да је Сава III извршио заповест светог Саве, да српски архиепископи дају Хиландару одређену материјалну помоћ.

Преподобни Мојсеј Угрин
Беше на двору младога руског кнеза Бориса. Па када безбожни Свјатополк уби Бориса, Мојсеј се избави и добеже у Кијев. Но мало доцније би одведен од краља пољског Болеслава као роб у земљу Пољску, и продан за 1000 златника некој младој и скверној удовици, жени једног Болеслављевог погинулог војводе. Ова опака жена навраћаше Мојсеја на блуд, но Мојсеј се не даде навратити, јер се беше завештао живети чисто пред Господом. Тада му она предложи брак, но он то одби. Потајно прими Мојсеј чин монашки од неког Светогорца, и јави се предгоспођом својом у раси монашкој.
Она га веза, па нареди да га шибају и да му одсеку тајни орган. Пет пуних година трајало је то безуспешно завођење од стране те срамне жене, пет година мука и истјазања! Но изненадно погибе краљ Болеслав у некој буни, у којој и ова жена би убијена. Тада Мојсеј слободно оде у Кијев, где се при светом Антонију предаде молитви и безмолвију. Победивши потпуно срамну похот у себи, он помагаше многима да се од ње спасу. И његове свете мошти помагаху многима (в. житије Јована Многострадалнога 8 јула). После десетогодишњег безмолвија у пештери упокоји се св. Мојсеј 26 јула 1043 год. и пресели се у вечно девствено царство Христово.




Свети Сава III, Архиепископ српски
Архиепископ Сава III богословско образовање добио је у манастиру Хиландару. Зато Данило II и каже за њега да је био „васпитање и наук Свете Горе, и отуда се беше навикао благодати и смотрену разуму“. Као игуман манастира Хиландара постао је епископ призренски, али се не зна тачно време његовог доласка у Призрен. Нагледао је грађење цркве Богородице Љевишке.

У сваком случају то је морало бити пре 1307. године. Наиме „натписи узидани у цркву у којима се спомње име епископа Саве из истог су времена из којег је и велики ктиторски натпис са источне стране цркве који је тачпо датован. Пошто су ти натписи узидани у зидове цркве 1307. године на оним метима која показују да је црква била при завршетку, може се као сасвим сигурно сматрати да је Сава дошао бар годину-две раније пре почетка зидања цркве.“
Епископ Сава је на архиепископском престолу заменио Јевстатија II после његове смрти 1309. године. Краљ Милутин се саветовао са њим пре подизања манастира Бањске, чије довршење Сава није доживео. Приликом повратка Данила II из Свете Горе у Србију, Сава му је за пребивање даровао своју келију. Потврђујући својом повељом даровницу краља Милутина манастиру Хиландару назвао се архиепископом свих српских и поморских земаља. „Личност архиепископа Саве III постаје нарочито значајна за развој средњовековне архитектуре у Србији зато што јс везана за оне споменике који почињу да се граде у једном сасвим новом стилу.
Он јс био можда тај који је стајао на челу Хиландара док се овај градио; он је био тај под чијим се надзором обнавља Призренска епископија у његово време, док је стајао на челу српске архиспископијс, обноиљена је црква Св. Ђорђе у Старом Нагоричану. По сведочанству архиепископа српског Никодима, његовог наследника, испуњавајући аманет светога Саве, редовно је давао помоћ манастиру Хиландару. То је захтевао и од свих наследника. Умро је 26. јула 1316. године.

Чистоту пред Богом Мојсеј заветова,

Па слободан духом, и поред окова,

Одговори жени богатој и гнусној,

Окованој страшћу, робињи распусној:

– Који човек до сад слушајући жену

Спасе своју душу, страшћу покорену?

Адам изгнан беше због жене из Раја.

Сампсон због Далиле погибе без сјаја,

Соломон премудри од жена заведен,

На идолску глупост бејаше низведен

Иродова глава, женом обајана,

Смаче чесну главу Претече Јована.

Остави ме, жено, ја сам Божји слуга,

Па тражи по свету према себи друга.

Ја се твојој вољи покорити не ћу,

У сажићу с тобом ја не видим срећу.

Да чист будем телом, то је, жено, нужност,

То је моја света пред Господом дужност.

Ни ласка ни злато ни власт твоја цела

Завести ми неће ни ума ни тела.

Господ је свесилан, Он ће ми помоћи

Те ћу завет чесно одржати моћи;

Само чиста вода у Рају жубори,

Бог је Бог чистоте, Он нас чисте створи

Он нас чисте хоће, и чисте спасава,

Чистота је, жено, хришћанину слава. –

РАСУЂИВАЊЕ
Ниједна се страст не побеђује без велике борбе. Блудну страст назвали су Оци смрћу. Кад се блудник спасе блудне страсти као да је из мртвих васкрсао. Код оних који живе у свету блудна страст се разгорева у главном од виђења, а код оних који се подвизавају у пустињи та страст се разгорева од помисли и уображења. Свету Сару, велику подвижницу мучио је бес блуда у пустињи 30 година. Она га је увекмолитвом побеђивала и одгонила од себе. Једном јави јој се смрадни бес блуда у телесном виду, и рекне јој: „победила си ме, Саро!“
Смерно одговори Сара: „нисам те победила ја него Господ Христос.“ И од тада је остави и помисао блудна за навек. Кад су питали св. Пимена, како се човек може борити против блудног беса, он одговори: „ако човек уздржава свој стомак и језик, то ће он моћи владати собом.“ Св. Антоније рекао је, да у телу постоје три врсте покрета: „једно природно, друго од неуздржљивости у храни, и треће од демона.“ Други су опет говорили, да се блудна похота усиљава још и од гњева и гордости. Но сви су сагласни у томе, да поред човечје трезвености и труда неопходна је помоћ Божја, да би се ова одвратна страст искоренила потпуно. А да је човеку могуће одржати се у чистоти сведочи између многих других и св. Мојсеј Угрин, који је проживео 50 година у свету и 10 у манастиру, свега 60 година, у потпуној девственој чистоти.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну победу над Аморејцима (Исус 24), и то:
1. како Бог посла стршљенове против Аморејаца, те се ови збунише и бише побеђени од Израиљаца;
2. како је моћан Господ Бог и како помоћу малих ствари сатире гордељиве неправеднике.

БЕСЕДА
о беди оних који приђу Христу па одступе
Јер ако одбјегну од нечистоте свијета
познањем Господа и Спаса нашега Исуса
Христа, па се опет заплету у њих и буду
надвладани, буде им пошљедње горе од првога (II Пет. 2, 20).

Светло је сунце, браћо, но још су светлије речи апостолске. Сунце обасјава тела, браћо, а душе не може да обасја, док речи апостолске обасјавају душе. Сва узвишења душе и све поноре њене апостол види јасно, па нам их осветљава из жарке љубави, да би нас извео на чисти пут спасења. Две велике поуке даје нам он у неколико речи. Прва поука: од нечистоте овога света не може се друкчије побећи осим кроз познање Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Пре свега без познања Господа Исуса не може се видети ни познати нечистота овога света, а по том без познања Господа Исуса човек се не може очистити од те нечистоте.
Друга поука: када човек познањем Господа Исуса одбегне од нечистоте овога света, па се опет заплете у њу, онда му последње буде горе од првога. Јер познавши светлост он се поново враћа у мрак, и мрак бива још мрачнији; и познавши правду он поново тоне у неправду, и казна бива још страшнија; и познавши светињу он поново пада у животињство, и животиња бива још јароснија. Апостол се свети не устручава да ово повраћање назад сравни са псом који се повраћа на своју бљувотињу, и са свињом која окупавши се поново силази у каљужу.
Ко је познао Господа Исуса, тај је познао све што му треба за спасење; добио је доглед, да види нечистоту, и лаж, и неправду, и добио је силу да утече од свега тога. Нека се не повраћа, дакле, да га вечна смрт не прогута. Нека не куша Бога безброј пута. Јер ако је Бог био брз да га спасе први пут, биће спорији други пут, и још спорији трећи пут. О како су светле речи апостолске, браћо моја!

О Господе Исусе, Спаситељу свемоћни и свеблаги, не одступи од нас у часовима слабости, и избави нас када нас нечистоте света поново повуку себи. Теби слава и хвала вавек. Амин.

[Man]

09. август (27.јул) Свети великомученик Пантелејмон



Свети великомученик Пантелејмон
Родом из Никомидије од мајке хришћанке и оца незнабошца. Мајка му се звала Евула а отац Евсторгије.

Као младић изучио лекарске науке. Свештеник Ермолај призва га к себи, научи га вери Христовој и крсти га. Чудотворно излечи Пантелејмон једнога слепца, кога су други лекари узалуд лечили; излечи га именом Христовим, и крсти га. Из зависти оптуже лекари Пантелејмона као хришћанина, и Пантелејмон изађе пред цара Максимијана на суд. „И стаде пред земаљским царем телом, а умом стајаше пред Царем небеским.“

Пред царем он се слободно објави хришћанином, и на очи цареве излечи једног узетог човека од дуготрајне болести. Ово чудо многе незнабошце привуче вери Христовој. Цар га стави на муке, но Господ му се јави у неколико махова и избави га цела и неповређена. Тада и св. Ермолај са Ермипом и Ермократом пострада. Осуђен на смрт св. Пантелејмон клече на молитву. У том џелат удари га мачем по врату, и мач се преби као да је од воска.


И не могаше га џелат погубити док светитељ не сврши молитву и сам не рече да га посеку. Његове мошти посташе целебне. Беше посечен Пантелејмон под неком маслином, која по том постаде сва окићена плодом. Пантелејмон – значи свемилостиви. Бог свемилостиви прими праведну душу његову, и прослави га међу великим светитељима својим. Чесно пострада за Христа овај дивни мученик у младости својој 27 јула 304 год. Св. Пантелејмон призива сеу молитвама при водоосвећењу и јелеосвећењу (свештању масла) заједно са св. Ермолајем и осталим безсребреницима и чудотворцима. Најдивнији храм, посвећен овом светитељу налази се у Светој Гори.

Тропар (глас 3):
Страстотерпчле свјатиј и целебниче Пантелејмоне, моли милостиваго Бога, да прегрјешениј остављеније подаст душам нашим.

Свети Климент Охридски
Ученик св. Методија и Кирила. По смрти св. Методија Климент, под притиском Немаца, крете из Моравије на југ. С Гораздом, Наумом, Савом и Ангеларијем – сви заједно прозвати Петочисленици – пређе Дунав, погостова у цара Бориса Михаила, и по том дође у Охридску страну. Прво основа манастир у Белици, где му беше и његово прво епископско седиште. Доцније се пресели у Охрид, одакле разви велику архипастирску и просветитељску делатност за сву ближу и даљ у околину.

У Охриду подиже св. Климент цркву св. Пантелејмону. Имађаше много ученика, који преписиваху књиге словенским писменима за словенски народ. При тој делатности нарочито му помагаше св. Наум. Чинио је чудеса и за живота свога, као што његове мошти пројављују целебну моћ до данашњега дана. После великог труда и верне службе Богу упокојио се мирно у Охриду 916 год. Чудотворне мошти његове почивају у негдашњем храму Свете Богородице, који се доцније прозвао по имену св. Климента.

Блажени Николај
Христа ради јуродиви Новгородски. Син богатих родитеља. Оставио богатство и као јурод јурио по улицама, и кроз јуродство поучавао људе. Његов друг истога подвига био је блажени Теодор. Јурећи се једанпут пред светом они обојица претрче реку поврх воде. Упокојио се у Господу 1392 год.


Преподобна Антуса
После дугог осамљеничког подвига основала манастир од 90 сестара. У време иконоборства под Константином Копронимом свих 90 монахиња буду убијене, а преп. Антуса по том и сама сконча 759 год.


Сто педесет и три мученика
Сто педесет и три мученика, потопљених у мору у Тракији.

Петочисленици, Божји угодници,

Јеванђелског меда вредни носиоци,

Широм бела света проносише веру

Док се не станише на сињем језеру.

Још са већим трудом одатле да раде

Горки људски живот Господом да сладе.

Климент архијереј, прави Божји слуга,

Што претрпе много мука и поруга,

Он за Охрид поста Христова застава,

Са њим свети Наум Ангелар и Сава,

И блажени Горазд – Петочисленици,

Сви Божији људи, Божји трудбеници.

Хиљаду година на небеси живе,

Хиљаду година људи им се диве.

Труда не жалише, народе крстише,

Славом се венчаше, јер Бога љубише.

Охрид чува славу Петочисленика,

Словенству су они и понос и дика.

РАСУЂИВАЊЕ
Ако дајеш милостињу сиромаху знај, да колико њоме чиниш добра своме ближњем толико и себи, и још више себи. Св. Антоније говори: „од ближњега долази нам и животи смрт.“ А св. Петар Дамаскин пише: „као што бедни треба да благодаре Богу, и да љубе богате, који им чине добра, тако, и још много више, и богати (треба да благодаре Богу и да љубе бедне), зато што се они спасавају Промислом Божјим и у садашњем и у будућем веку због милостиње. Јер без бедних они не само не задобијају спасење душе, него не могу избећи ни искушења од богатства.“


Милостиња која се даје из сујете, или с презрењем, не користи ништа. У ранија времена богаташи су односили злато пустињацима и молили ове да приме. Ретко се дешавало да су пустињаци радо примали милостињу, него и кад су је примали, примали су је из милосрђа према богаташима. Најсиромашнији људи примали су милостињу из милосрђа!


СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцам чудесно ослобођење Израиља од Сисаре и његове силе (Судиј. 4), и то:

1. како се смилова Господ на вапаје поробљених Израиљаца и дарова им победу над Сисаром;
2. како пророчица Девора посла малену силу на Тавор против Сисаре, који имаше 900 гвоздених кола и огромну војску;
3. како прште сила Сисарина, и Сисара погибе.

БЕСЕДА
о пророкованим ругачима светиње

И ово знајте најприје да ће у пошљедње
дане доћи ругачи који ћеживљети
по својијем жељама (II Пет, 3, 3).

Да ли се огледало мења и криви, кад ругач стоји пред њим смејући се и ругајући се огледалу? Не, огледало се не мења и не криви, него остаје какво је и било. Ни Бог се, браћо, не мења и не криви, кад му се ругачи смеју и ругају. Непроменљиви и пречисти Бог зна, да се ругач самоме себи руга. Својим ругањем светињи Божјој ругач себе криви, и себе прави наказом. А светиња Божја стоји нетакнута.

О како су већ у наше време, у наше дане, пристигли многи ругачи! Многи премноги – но њихово је мноштво немоћније од Једног Јединог. Шта је мноштво прашине пред једним јаким ветром? Само треба чекати, наоружан стрпљењем чекати, док ветар јак не дуне.
Пристигли су многи премноги ругачи, који се ругају Божјој речи. Они нуде своје речи место Божјих, несвете место светих, гнојне место здравих, смртоносне место животворних. Но реч је Божја као јак ветар, а њихове су речи као прашина.
Ругачи су пристигли, многи премноги, који се ругају Божјим делима, и још ће више пристизати. Они хвале своја дела изнад Божјих дела, и веле, да су дела руку њихових боља и разумнија од дела Божјих. Њихова су дела крађа; јер све што су доброга саградили, саградили су од Божјег материјала и према угледу на Божје грађевине; и све што су злога саградили, саградили су од ђаволског материјала и по угледу на ђаволске грађевине. Чиме се, дакле, хвали прашина? Чиме ће се хвалити ругачи данас-сутра, кад дивљи магарци будутоптали копитама по гробовима њиховим?

Господе пречисти, свете су речи Твоје и силне као јак ветар, и света су дела Твоја и нема им ни броја ни мере. Господе пречисти, спаси језик наш од ругања, и спаси живот наш од ругача. Теби слава и хвала вавек.

Амин.

[причалица]

Свети мученик Калиник

Родом из Киликије. Васпитан од малена у хришћанском благочешћу. Оставивши све пошао да проповеда Јеванђеље. У Анкири буде ухваћен од некога незнабожачког кнеза Сакердона. Када му кнез грозно припрети мукама, ако се не поклони идолима, одговори му св. Калиник: „мени је свака мука за Бога мога тако добро дошла као гладноме хлеб". После страшних истјазања и побоја, обу га кнез у гвоздене опанке, са ексерима унутра, и нареди да га терају у град Гангрски, јер нити га смеде више мучити нити погубити у Анкири, пошто многи гледајући јуначко трпљење Божјега човека обратише се у веру Христову. Уз пут ожеднише војници, и не би воде. Св. Калиник се помоли Богу, и изведе воду из једног камена. Кад стигоше у град Гангрски бацише мучитељи св. Калиника у пећ зажарену. Светитељ се помоли Богу говорећи: „благодарим ти, Оче небесни, што си ме учинио достојним овога часа, у који за име Твоје свето умирем". По том уђе у огањ. Када се огањ угаси, нађоше тело његово мртво али цело и од огња неповређено. Чесно пострада и увенча се венцем вечне славе око 250 год.

[причалица]

Света мученица Серафима


Девојка из Антиохије. Живела у дому неке Савине, сенаторке, коју приведе вери Христовој. Чувши за њу неки Вирил, мучитељ хришћана, нареди те је доведоше преда њ. Пошто Серафима оста непоколебљива у вери својој, нареди мучитељ, да се баци у тамницу, и посла неке младиће, да с њом преноће и да је оскврне. Серафима се Богу мољаше у тамници, кад младићи стигоше пред тамничка врата. Ту наједанпут забљешта пред њима ангел Божји с мачем у руци, и они падоше као мртви, потпуно несвесни и раслабљени. Сутрадан мучитељ замоли Серафиму, те молитвом поврати младиће к свести. Приписујући све ово мађијама Вирил нареди, те ову свету девицу најпре жегоше свећама, а по том је бише штаповима. Но кад њу бијаху, одломи се један комад штапа, одскочи и удари Вирила у очи, од чега он ослепи. Најзад мачем одсекоше главу овој Христовој слушкињи, и она предаде дух свој Богу. Благочестива Савина чесно погребе њено тело, од кога поче тећи исцелење многима. Пострада св. Серафима у време цара Адријана (117 - 138).

[причалица]

Света мученица Теодотија
Млада удовица са троје деце.У Солуну, заједно са св. Анастасијом (22 дец.), Теодотија се трудила на делу Божјем, предана потпуно животу благочестивом. У време гоњења Диоклецијанова на смрт осуђена, и заједно са својом децом бачена у пећ огњену. Душе њихове свете винуше се у небеску домовину.

[причалица]

Свети мученик Јевстатије Мцхетски
Персијанац, родом из једнога села, Арбукета. У својој 30 години дошао у Мцхет град, и ту видећи како хришћани живе и верују прими крштење. Мучен за Христа и посечен у Тифлису 589 год. Мошти његове почивају у саборној цркви у Мцхету и дају исцелење верујућим.

[Man]

14. август (01.авг) Изношење Часног Крста



Седам Макавеја, Соломонија матер њихова и Елеазар свештеник

Пострадаше сви за чистоту вере Израиљске од цара Антиоха званог од једних Епифанос (просветљени), а од других Епиманис (безумни).

Због великих греха у Јерусалиму, а нарочито због отимања око власти архијерејске, и злочина, учињених приликом тог отимања, попусти Бог велику беду на свети град.
Антиох хтеде пошто по то да наметне Јеврејима идолопоклонство јелинско на место вере у једнога живога Бога, и чињаше све у томе правцу. Помагаху ту његову мисао и неки вероломни архијереји и друге старешине јерусалимске.
Једном дође сам цар у Јерусалим и нареди, да сви Јевреји једу свињско месо, противно закону Мојсијеву. Јер једење свињског месабеше очигледан знак, да се неко одрекао вере Израиљске. Старац Елеазар, свештеник и један од седамдесет преводиоца Старог Завета на грчки језик, не хте јести свињског меса. За то бимучен и у огњу спаљен.
Враћајући се у Антиохију цар узе собом седам синова, званих Макавеји, и мајку њихову Соломонију. Седам браће Макавеја зваху се: Авим, Антонин, Елеазар, Гурије, Евсевон, Алим и Маркел. На очи мајке опаки цар мучаше једног по једног сина, дерући свакоме кожу с лица и бацајући их потом у огањ. Они сви храбро претрпеше муке и смрт, но вере се своје не одрекоше.
Најзад и мајка, када виде и свог последњег трогодишњег сина у огњу, и сама скочи у огањ и изгори, предавши душу Богу. Сви чесно пострадаше за веру у једног живога Бога око 180 год. пре Христа.

Изношење Часног Крста

Празник изношења Часног крста Господњег првога августа установљен је у Грчкој од цариградског патријарха Луке за владе цара Мануила, а у Русији – од митрополита кијевског Константина и епископа ростовског Нестора за владе великог кнеза Андреја Јурјевича. Овај празник би установљен са следећег разлога.

Цару Мануилу и кнезу Андреју, који се нахођаху у међусобном миру и братској љубави, догоди се да у један исти дан крену у рат: Мануил из Цариграда на Сарацене, а Андреј из Ростова на Бугаре.
Јер у то време велики кнез Андреј живљаше у Ростову, а Бугарима (= Волгари) се називаху незнабошци који живљаху на доњем току Волге, од чега и добише своје име Волгари. И Господ Бог дарова обојици потпуну победу над непријатељима: грчки цар победи Сарацене, а руски кнез победи Бугаре и покори их себи, начинивши их вазалима своје државе. Велики кнез Андреј имађаше овакав обичај: када је одлазио у рат, носио је са собом чесну икону Пресвете Богородицо која је држала на рукама Предвечног Младенца, и Часни Крст Господњи који су усред војске носили два свештеника, обучени у свештене одежде.
Пред само пак ступање у битку он је узносио Христу Богу и Пречистој Богомајци усрдне сузне молитве и причешћивао се Божанским Тајнама Тела и Крви Христове. Овим непобедивим оружјем он се наоружаваше више неголи мачевима и копљима, и већма се надаше у помоћ Вишњега неголи у храброст и бројност своје војске, знајући добро Давидову изреку: Не мари Господ за силу коњску, нити Му је стало до брзине ногу људских. Мили су Господу они који га се боје и који се уздају у милост Његову (Пс. 146, 10-11).




Поред тога благоверни кнез и војску своју побуђиваше на молитве, једно – примером својих побожних молитава, а друто – наређењем, те се сви, павши на колена, са сузама мољаху пред иконом Пресвете Богородице и Часним Крстом Христовим. Гледајући на икону, велики кнез овако говораше у својој молитви: О, Владичице, која си Христа Бога нашег родила, неће пропасти који год се нада у Тебе; а ја, слуга Твој, по милости Божјој, имам Тебе као бедем и заштиту, и Крст Сина Твог, као с обе стране оштар мач против непријатеља. Стога умоли Спаситеља света кога на рукама држиш, да сила крсна буде као огањ који спаљује непријатеља, који хоће рат с нама, и нека нам Твоје свемоћно посредовање помогне и победи наше непријатеље.

После усрдне молитве сви би целивали свету икону и часни Крст и неустрашиво ишли на непријатеља: и Господ им помагаше крсном силом, и Пречиста Богородица им помагаше својим посредовањем за њих пред Богом. Стално се држећи таквог обичаја, велики кнез га не изневери ни пред битку са Бугарима: он крену имајући испред војске Крст Господњи, као цар Константин Велики у старо време.

Изишавши на бојно поље, они се бише са Бугарима, и победивши их натераше их у бекство, и гонећи их узеше им пет градова, међу којима и град Брјахимов на реци Ками. А када се после битке са незнабошцима вратише у свој логор они видеше где од иконе Пресвете Богомајке са Богомладенцем Христом излазе пресветли зраци, као огњени, и обасјавају сву војску. То би у први дан месеца августа. Овај чудесни призор још више побуди у великом кнезу храброст и наду, и он поново окрену своју војску у потеру за Бугарима: попали многе градове огњем и опустоши сву земљу, а на преостале градове наложи данак, па се у тријумфу врати дома.

Тако исто и грчки цар Мануил, изишавши са својом војском против Сарацена, тог истог дана виде слично чудо: од иконе Пресвете Богородице са Спаситељем, која се заједно са часним Крстом налажаше усред његове војске, излажаху огњени зраци који обасјавају сву војску. И тог дана он победи Сарацене. Цар и кнез, одајући хвалу Богу, известише један другог о одржаним помоћу Божјом победама над непријатељима и о чудесном сијању што је излазило од иконе Спаситељеве. И пошто се договорише са најстаријим епископима својим, они, у знак благодарности Христу Спаситељу и Пречистој Богоматери, установише празник у први дан августа. А у спомен крсне силе, којом наоружани победише непријатеље, они наредише да се из светог олтара износи часни Крст на средину цркве, да му се сви хришћани поклањају и с љубављу га целивају, славећи распетог на крсту Христа Господа.

Осим тога архијереји наредише да се тога дана врши и освећење воде. И овај празник би назван Изношење Часнога Крста, јер се часни Крст заједно са другим светим иконама свечано износи на реке, студенце и изворе. Стога празнујмо, браћо, славећи и благодарећи свемилостивог Бога и Спаса нашег Исуса Христа и Пречисту Матер Његову, Владичицу нашу Богородицу, и побожно почитујући часни Крст Господњи.


Али празнујмо с побожношћу и богоугодно, живећи међу собом у миру и љубави, творећи милостињу сиромасима, клонећи се свакога греха и боравећи у страху Божјем, да бисмо се, угодивши нашем Творцу и Господу, удостојили вечног празновања са свима светима после онога дана у који ће се јавити на небу знак Сина Човечјега – часни Крст Христов (Мт. 21, 30), идући испред Судије живих и мртвих који долази са силом и славом великом, и обасјати све праведнике светлим и радост изазивајућим лучама. А по завршетку Суда часни Крст ће кренути испред свих врста светих, предводећи их у Царство Небеско; и блаженствоваће сви свети, радујући се у бесконачне векове. Молитвама Пречисте Дјеве Богородице нека свемилостиви Спас наш Христос придружи њима и нас грешне.

Амин.

Светих девет мученика

Њихова су имена: Леонтије, Атије, Александар, Киндеј, Минситеј, Кириак, Минеон, Катуни Евклеј. Први беше дрводеља, а остали земљорадници. Због дрзновеног исповедања вере Христове и због разрушења храма Артемидина, бише љуто истјазавани и обезглављени у време Диоклецијаново у Пергији Памфилијској, и посташе наследници царства Христова.

Часном Крсту Христовоме

Сви се часно поклањамо,

Силом Крста Христовога

Од напасти избављамо.

Крст је јачи од демона

И од сваког земног цара,

Крст спасава од болести

И напасти од варвара.

Кнез Андреја силом крста

Спасе земље поробљене,

Силом крста цар Мануил

Славно разби Сарацене.

Од војсака незнабожних,

Од насилних освајача,

Од свих зала – показа се

Сила крста много јача.

РАСУЂИВАЊЕ
Немоћан се обично брани лицемерством а моћан насиљем. Но да човек не може свој живот одбранити пред Богом ни лицемерством ни насиљем јасно нам показује пример светога старца Елеазара и цара Антиоха. Када насилни цар изведе Елеазара на суд и принуђаваше га да једе свињско месо, ако жели живот да сачува, Елеазар то непреклоно одби. Тада неки пријатељи Елеазарови дотурише му комад неког другог, не свињског меса, молећи га да једе пред царем и народом, те да тако сачува и живот и савест.
И ту понуду старац одби говорећи пријатељима: „не приличи мени староме лицемерити на саблазан многим младим“. И погибе старац телом али спасе душу своју. Насилног цара Антиоха пак стиже казна Божја још у овом животу. Нападе га нека страшна болест изнутра, и тело његово кипташе црвима, и смрад од њега распростираше се на далеко.У очајању своме он се сети невино проливене крви хиљада и хиљада људских бића, која по његовој наредби бише непоштедно убијена, устраши се од Бога, и поче исповедати Бога јединога, кога пре гоњаше гонећи његове верне. Али милост се небескана њему не пројави.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам казну Божју над Израиљем (Судиј. 10), ито:

1. како Израиљци чинише што је зло пред Господом поклањајући се идолима сирским и сидонским и моавским и другим;
2. како их Господ предаде у ропство Филистејима који их газише и сатираше 18 година;
3. како је страшан Господ према одступницима од вере праве.

БЕСЕДА
о пророчким виђењима

Виђење Исаије сина Амосова (Иса. 1, 1)
Ко има разума може да позна Бога јединог и истиног. Ко је неразуман, нека слуша разумнога, и спашће се и један и други. Бог се да познати јасно од створене природе, још јасније од надахнутих Божјих људи, а најјасније од Господа Христа. Надахнути Божји људи пре Господа Христа били су пророци. Међу првима је био Исаија син Амосов. Дух Божји њему је отворио вид, и он је видио оно што други људи нису видели.
Зато он своју поруку народу своме назива виђењем (или утваром). Како су пророци видели тајне небеске и тајне будућих догађаја, то се не да описати; то се само да доживети коме се од Бога дарује. Истинита су виђења светих пророка, јер су се речи и небеске прилике из тих виђења доцније стварно потврдиле. Истинита су и за то, што су она служила добру људи, и враћању од зла на добро. Истинита су још и због тога, што их пророци неустрашиво објављиваху без обзира на патње, које их од тога снађоше, чак и без обзира на љуту смрт, коју многи од њих претрпеше.
Шта прими Исаија од земље и од људи, за своја виђења? Богатство ли, или част, или високо звање? Тестером га Јевреји престругаше! То је богатство, то част, то слава пророка – пострадати за истину Божју. Послушајмо, дакле, пророке Божје, јер они су путови који воде граду цара великога, они су зраци великог сунца правде – Христа, који на далеком кругу обасјава људе светлошћу небеском, указујући им на Сунце.
О Господе Христе, који си кроз пророке Себе објављивао и Себи пут припремао за силазак у долину нашу, помози нам. Помози нам да познамо светлост Твоју и промисао Твоју у светим пророцима Твојим.
Теби слава и хвала вавек. Амин.

[причалица]

Свети мученик Евсигније




Био војник при цару Максимијану, при цару Константину Великом и при његовим синовима. Присуствовао мучењу св. муч. Василиска (22 маја), видео мноштво ангела и самог Господа Исуса, како од ангела прима душу овог светог мученика. Војевао при цару Константину и видео крст, који се јавио Константину. Прослуживши у војсци пуних 60 година он се у време синова Константинових повуче из војне службе и настани у Антиохији, своме родном граду. Ту провођаше богоугодни живот у посту, молитви и добрим делима. У време Јулијана Одступника два завађена човека на улици узеше њега за судију. Он досуди правду правоме, због чега се криви наљути, оде цару и оптужи Евсигнија као хришћанина. Цар позва Евсигнија на суд, но он изобличи цара страшно за одступништво од вере и укори га светлим примером великог Константина. Огорчени Јулијан нареди те му главу одсекоше. Пострада Евсигније у дубокој старости 362 год. и пресели се у царство небеско.

[причалица]

Свештено мученик Фавије (Фавијан) папа Римски



Родом Римљанин. Најпре беше Фавијан сеоски свештеник, а по том, када при избору папе сиђе бео голуб на њега, изабран за папу. Кротак и незлобив. С великим приљежањем сабираше тела св. мученика, чесно их сахрањиваше, и на гробовима њиховим храмове подизаше. Исто тако подизаше молитвенице и параклисе по пештерама, где се мученици кријаху у време љутог гоњења. Крсти цара Филипа и сина му царевића Филипа, и, уз помоћ крштеног сенатора Понтија, сруши многе идоле и идолске храмове. Но кад се зацари опаки Декије, наста страшно гоњење хришћана, у коме пострада и св. Фавије, мачем обезглављен 250 год. Овај Фавије свети установи, да се миро освештава на Велики Четвртак.

[причалица]

Свети мученик Понтије сенатор



Син сенатора Марка и жене му Јулије. Нероткиња Јулија заче тек после 22 године брачног живота и роди Понтија. Крштен од папе Понтијана са својим другом Валеријем (писцем житија његовог) он успе да приведе вери Христовој и свога оца Марка, и цара Филипа са сином, и многе друге угледне Римљане. Много штићаше и помагаше цркву као сенатор, и би велики пријатељ папе Фавија. Када наста гоњење Декијево, Понтије избеже из Рима и сакри се под Алпијским планинама. Но у време Валеријана и Галијена би ухваћен и истјазаван страшним мукама, при којима се пројавише многа чудеса Божја и многи обратише Христу. Ту се десише и многи Чивути који викаху судији: „уби, уби одмах тога мађионичара!" На то св. Понтије уздиже руке к небу и рече: „благодарим Ти, Боже мој, што и Чивути вичу против мене као и негда оци њихови против Христа „распни га, распни!" Посечен мачем 257 год. и погребан од свог пријатеља Валерија.


Света Нона Мајка св. Григорија Богослова



Као хришћанка она је имала силну и чудотворну молитву. Тако молитвом својом к Богу обратила је мужа свога из незнабожачке глупости у веру хришћанску. Муж њен Григорије доцније би епископом у граду Назијанзу. Молитвом је св. Нона спасла од буре и свога сина Григорија Богослова. Представила се мирно као ђакониса 374 год.

[Man]

19.август (06.авг) Преображење Господа Бога и спаса нашег Исуса Христа


ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДA БОГА И СПАСА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА

Треће године Своје проповеди на земљи Господ Исус чешће говораше ученицима Својим о блиском страдању Своме, но уједно и о слави Својој после страдања на крсту. Да не би предстојеће страдање Његово раслабило ученике те да не би отпали од Њега, он хтеде да им пре страдања покаже делимично и славу своју божанску. Зато узе собом Петра, Јакова и Јована, изиђе с њима ноћу на гору Тавор, и ту се преобрази пред њима. И засја се његово лице као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свет. И гле, указаше им се Мојсије и Илија, који с њим говораху. А Петар одговарајући Исусу рече: Господе!
Добро нам је овде бити, ако хоћеш да начинимо овамо три сјенице: теби једну, Мојсију једну, а једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака говорећи: Ово је мој син љубазни, који је по мојој вољи, њега послушајте (мат. 17). Зашто Господ узе само тројицу ученика на Тавор? Јер Јуда не беше достојан да види божанску славу Учитеља кога ће издати, а њега самог Господ не хте оставити под гором, да не би тиме издајник правдао своје издајство. Зашто се преобрази у гори, а не у долини? Да би нас научио трудољубљу и богомислију. Јер пењање на висину захтева труд, а висина представља висину мисли наших. Зашто се преобразио ноћу?

Јер је ноћ подеснија за молитву и богомислије него дан, и јер ноћ закрива тамом сву земаљску красоту и открива красоту звезданог неба. Зашто се појавише Мојсеј и Илија? Да се разбије заблуда јеврејска да је Христос неки од пророка. Зато се он јавља као Цар над пророцима, а Мојсеј и Илија као слуге његове. Дотле је Господ много пута показао ученицима божанску моћ своју, а на Тавору им је показао божанску природу своју. То виђење Божанства Његовог и слушање небеског сведочанства о њему као Сину Божјем требало је да послужи уценицима у дане страдања Господњег на укрепљење непоколебљиве вере у Њега и Његову крајњу победу.
Тропар, глас 7:
Преобразилсја јеси на горје, Христе Боже, показавиј учеником твојим славу твоју, јакоже можаху: да возсијајет и нам грјешним свјет твој присносушчниј, молитвами Богородици, свјетодавче, слава тебје.

Тамо где Израиљ победи Сисару

Изволи се тамо и Небесном Цару

На молитве поћи и на ноћна бдења,

Да покаже славу Свог Преображења,

И утврди веру својих следбеника

У победу трајну Њега – Победника.

Ту светлост божанску Он из Себе пусти

Па обасја Тавор, мрак разагна густи;

Светлост што ј’ у Себи дуго задржав’о

Од које је свету по мало раздав’о

Пустио је сада лучама обилним,

Лучама радосним, лучама умилним.

Небу да открије блесак човечанства,

Земљи и људима истину Божанства.

Нека небо види Посланика свога,

Нека земља позна Спаситеља Бога.

РАСУЂИВАЊЕ
Зашто Господ не показа славу Своју божанску на Тавору пред свима ученицима него само пред тројицом? Зато, прво, што је Он сам кроз уста Мојсејева дао закон: на рјечима два или три свједока да остане ствар (V Мојс. 19, 15) … Три сведока су, дакле, довољна. Даље, и за то још, што су та три сведока били одабрани. Њих тројица представљају 3 главне добродетељи: Петар – веру, јер је он први исказао веру своју у Христа као Сина Божјег, Јаков – наду, јер је с надом у обећање Христово први положио живот свој за Господа будући први убијен од Јевреја, Јован – љубав, јер је на прси Господње наслоњен био и под Крстом Господњим остао до краја.
Бог се не назива Бог многих него Бог одабраних. Ја сам Бог Аврама, Исака и Јакова. Често је једног верног човека Бог ценио више него цео један народ. Тако је Он у више махова хтео уништити народ Јеврејски, но због молитава праведнога Мојсеја оставио је народ тај у животу. И више је слушао Бог верног Илију пророка него целу царевину неверног Ахава. Због молитава једног човека често је Бог спасавао градове и народе. Тако грешни град Устјуг имаше бити срушен огњем и градом, да га не спасе молитвама својим један једини праведник у њему, св. Прокопије јуродиви (8. јула).
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Промисао Божји који награди врлину Руте и Воза (Рут.) и то:
1. како Рута оставши удова оста верна свекрви својој старој и трудом својим храњаше и њу и себе;
2. како богати Воз беше милостив и помагаше ове две сироте жене;
3. како Воз и Рута ступише у брак, из ког, се роди Овид, отац Јесеја, оца Давидова.
БЕСЕДА
о узвишености цркве Божје
Биће у потоња времена гора дома
Господњега утврђена уврх гора и
узвишена изнад хумова, и стјецаће
се к њој сви народи (Иса. 2, 2).
Ово пророчанство односи се на Цркву Христову. Колико је ово пророчанство могло изгледати тајанствено за Јевреје пре Христа, толико је оно нама данас сасвим јасно. Гора, или висина, дома Господњега заиста је утврђена уврх гора, т.ј. уврх висина небесних; јер Црква Христова прво не држи се земљом него небом, и јер најзад један део чланова цркве (и то сада већи део) налази се на небу док је други још на земљи.
Даље, Црква Христова узвишена је изнад хумова, т.ј. изнад свих земаљских и људских величина. И философија људска, и уметност, и све културе народа, и све вредности земаљске представљају само ниске хумове према недогледној висини Цркве Христове. Јер све те хумове цркви није било тешко створити, док ниједан од њих – нити сви они укупно, у течају многих хиљада година – није могао створити цркву. Најзад, говори пророк, стјецаће се к њој сви народи.
Коме су се, у истини, до сада стекли сви народи, ако не Цркви Христовој? Храм Јерусалимски био је неприступан незнабошцима под претњом смртне казне. Црква је пак од почетка призивала све народе на земљи, послушна заповести Господа: идите, и научите све народе (Мат. 28, 19). То је виђење Исаије, сина Амосова, виђење из далеке даљине, виђење истинито и чудесно.

О Господе чудесни, ми Ти благодаримо непрекидно, што си нас удостојио, да будемо деца цркве Твоје свете и истините, и узвишене изнад свих светских висина. Теби слава и хвала вавек. Амин.

[причалица]

[причалица]

Св. апостол Матија. Родом из Витлејема, од племена Јудина. Учио се код св. Симеона Богопримца у Јерусалиму. Када Господ изађе на проповед о царству Божјем, тада се и Матија придружи онима, који љубљаху Господа, јер Га и сам он свим срцем љубљаше, с насладом речи Његове слушаше и дела Његова гледаше. У почетку беше Матија прибројан у Седамдесет мањих ученика Христових, но по Васкресењу Господа, пошто место Јуде издајника би упражњено, апостоли коцком изабраше овога Матију на место Јудино за једнога од Дванаест великих апостола (Дела Ап. 1, 23). Примивши Духа Светога о Педесетници Матија пође на проповед Јеванђеља, и проповедаше најпре у Јудеји, по том у Етиопији, где велике муке претрпе Христа ради. Држи се, да је проповедао и по Македонији, где га хтедоше ослепити, но он поста невидљив за своје мучитеље, и тако избеже опасност. Будући у тамници Господ му се јави, и укрепи га, и ослободи. Најзад се поново врати на посао у Јудеју. Ту буде оптужен и на суд изведен пред првосвештеника Анана, пред којим он неустрашиво сведочаше о Христу. Анан, онај исти Анан који пре тога уби апостола Јакова, осуди и Матију на смрт. Тадаизведоше св. Матију и убише камењем, а по том секиром одсекоше му главу (ово беше римски начин убијања осуђених, а лицемери Јевреји применише тај начин над мртвим човеком, да би показали Римљанима, као да је убијени био и противник римски). Тако сконча овај велики апостол Христов и усели се у радост вечну Господа свога.