DANAS JE.....

[причалица]

Danas je Stefanov imendan

[Kovač]

Danas je Stefanov imendan

Ma znamo mi

[Ciciban]

, znam da znate

[причалица]

pa onda je imendan i kvinčetovom sinu

[причалица]

Sveti Vasilije - 14.januar

Sveti Vasilije Veliki, arhiepiskop kesarijski, rođen je u vreme cara Konstantina. Još dok je bio nekršten školovao se u Atini i bio je vrlo obrazovan, jer je petnaest godina učio filosofiju, retoriku, astrologiju i ostale nauke toga vremena. Školski drugovi su mu bili Grigorije Bogoslov i Julijan - kasnije car odstupnik. U zrelim godinama krstio se na reci Jordanu zajedno sa svojim bivšim učiteljem Evulom.

Postavši čvrsti pobornik pravoslavlja,luča moralne čistote i verske revnosti, ovaj umni bogoslov se s pravom naziva Veliki. Živeo je samo pedeset godina, ali je bio čvrsti stub Crkve i njen revnosni strojitelj. Deset godina je služio kao episkop Kesarije kapadokijske, i nazivan pčelom crkve Hristove. Sačuvana su mnogobrojna dela ovog oca Crkve, bogoslovska, kanonska, apologetska kao i služba nazvana po njegovom imenu. Ova služba se služi deset puta u godini i to: 14. januara, uoči Bogojavljenja, u sve nedelje Časnog posta, osim Cvetne, na Veliki četvrtak i na Veliku subotu.

Sveti Vasilije mirno se upokojio i preselio u carstvo Hristovo 14. januara 379. godine.

Obrezanje Gospodnje

Osmog dana po rođenju, božanski Mladenac je donet u hram i obrezan, prema zakonu koji u Izrailju važi još od Avrama. Pritom su mu dali ime Isus, kako je to arhangel Gavrilo blagovestio Presvetoj Devi u Nazaretu. Starozavetno obrezanje predobražava novozavetno krštenje. Obrezanje Gospodnje pokazuje da je On primio na sebe istinsko ljudsko telo, a ne prividno, kako su kasnije tvrdili neki jeretici. Gospod je obrezan i zato što je hteo da ispuni sav zakon, kojeg je sam dao kroz proroke i praoce. Ispunivši taj propis, On ga je zamenio krštenjem u Svojoj Crkvi, „jer u Hristu Isusu niti obrezanje što pomaže niti neobrezanje, nego nova tvar“ (Gal. 6, 15), kako je to objavio apostol Pavle.

[причалица]

Sv. Serafim Sarovski - 15. januar

Serafim Sarovski (1759-1833) je bio jedan od najvećih ruskih pravoslavnih podvižnika, prozorljivaca i čudotvoraca.
Rodio se u Kursku, u Rusiji, 19. jula 1759. godine, od imućnih roditelja. Na krštenju je dobio ime Prohor. Kad je navršio 17 godina, majka ga je poslala da se posveti monaškom životu. Na rastanku mu je navodno poklonila mali krst, od koga se on nikada nije odvajao. Najpre je otišao u kijevsko-pečersku lavru, a potom ga je starac Dositej uputio da se spašava u sarovskoj pustinji. Ne zadovoljavajući se tišinom i bezmolvijem sarovske obitelji, ugledajući se na neke manastirske starce, sa blagoslovom svog starca, u slobodnim časovima povlačio se u gustu šumu radi molitvenog usamljeničkog tihovanja. Sredom i petkom nije ništa jeo, a u druge dane samo jednom dnevno.
Prohor se 18. avgusta 1786. godine, udostojio podstriga u monaški obraz, pri čemu dobi ime Serafim. Serafim udvostruči svoje trudove i življaše još usamljeničkije, roneći u unutarnje bogomisleno sozercanje. Uvek u jednoj istoj odeći, zimi je skupljao granje, leti čuvao pčele i radio u svojoj maloj gradini. Uz velike telesne trudove, danonoćno je pojao tropare i crkvene pesme, i predavao se uzvišenim radovima uma i srca. Puno je čitao, naročito sveto Pismo. Izdržavao je velika đavolja iskušenja i zamke. Da bi se još usrdnije borio protiv istih, uzeo je na sebe veliki podvig. Hiljadu dana i noći na granitom kamenu proiznosio je iz dubine duše carnikovu molitvu: Bože, milostiv budi meni grešnome!
„Ja znam tvoje nevolje, tvoje patnje, tvoje borbe i slabosti tvog života. Ja znam tvoj kukavičluk, tvoje grehe i uprkos njemu kažem ti: "Daj mi srce tvoje, ljubi me kakav jesi!" Ako čekaš da postaneš anđeo da bi se predao ljubavi, onda me nikad nećeš ljubiti. Ako si slab u ispunjavanju svojih dužnosti i u vežbanju svojih vrlina, a ako često padaš u one grehe koje ne želiš više da činiš, Ja ti dopuštam da me voliš. Ljubi me takav kakav jesi!“

Dobivši od Boga blagodatne darove: prozorljivosti, čudesa i isceljenja, a po volji Svevišnjega poče stupati u razgovor sa posetiocima, a pre svega sa monasima. Njegove reči, prenete nekom osobenom ljubavlju i prepune neke tihe, životne vlasti, zagrevahu srca, čak i ona okorela i hladna. S velikom ljubavlju lečio je sve duševne i telesne bolesti. Toliko je bio poznat i voljen da je dnevno dolazilo skoro po dve hiljade ljudi na lečenje ili savete, ili samo za blagoslov. Odlikovao se velikom smernošću. Kada ga je sav svet slavio, on je sebe nazivao „ubogi Serafim“.

2. januara/14. januara 1833. godine starac Serafim je završio svoj život na zemlji, u svojoj običnoj beloj podrasi, klečeći na kolenima na svagdašnjem mestu svojih molitvenih podviga, pred ikonom Božje Matere " Umilenje". O vratu mu je visio mali krst sa raspećem. Ruke su mu bile prekrštene na grudima. Srpska pravoslavna crkva ga praznuje kao prepodobnog Serafima Sarovskog 2. januara po crkvenom, a 15. januara po gregorijanskom kalendaru.

[причалица]

Krstovadan 18. januar

Srpska pravoslavna crkva (SPC) i pravoslavni hrišćani danas slave Krstovdan kao uspomenu na prve hrišćane koji su primili veru na samom početku hrišćanske propovedi.
U srpskoj crkvi i narodu dan krštenja prvih hrišćana poznat je kao Zimski Krstovdan.

Praznik se vezuje za svetkovanje Bogojavljenja, praznika Krštenja Isusa Hrista, kao i za dan posvećen svetom Jovanu Krstitelju, koji ga je krstio u reci Jordanu, a prema novom kalendaru slave se 18., 19. i 20 . januara.

Zimski Krstovdan slavi se uvek uoči Bogojavljenja i spada u nepokretne praznike.

U kalendaru SPC nije obeležen crvenim slovom, za razliku od Krstovdana koji se slavi 27. septembra, kao uspomena na pronalaženje Časnog Krsta, na kojem je na Golgoti razapet Hristos.

U pravoslavnim hramovima na Krstovdan se služi liturgija svetog Jovana Zlatoustog, uz osvećenje vode, koji prati praznično bogosluženje.

Krstovdanska vodica se posle vodoosvećenja deli vernicima i, prema običaju, radi zdravlja, čuva u kućama.

Krstovdan uoči Bogojavljenja je posni dan za pravoslavne vernike bez obzira na koji dan u nedelji "pada".

U nekim krajevima postoji običaj da se uoči praznika krst stavi u vodu i unese u crkvu. Ako se krst smrzne veruje se da će godina biti rodna i zdrava, a ako se ne smrzne biće oskudna i bolešljiva.

[причалица]

Bogojavljanje 19. januar

Bogojavljenje (grč. Επιφανεια) je manifestacija Boga na ovom svetu, bilo telesna bilo direktnim delom. Primeri su začeće sina Božijeg i javljenje Svete Trojice prilikom Isusovog krštenja, koje je obavio Jovan Krstitelj u reci Jordanu.
Bogojavljenje je jedan od petnaest najvećih hrišćanskih praznika. 30. godine naše ere Isus Hristos je kao drvodelja živeo sa svojom majkom i njenim mužem Josifom, a tada u svojoj tridesetoj godini pozvao je Jovana Preteču da ga krsti u reci Jordan. Po Bibliji, odmah po krštenju, a ono je obavljeno tri puta porinjanjem u vodu, otvorilo se nebo i začuo se glas Boga Oca koji je objavio da je Isus sin njegov, a tada na rame Isusa slete Sveti Duh u obličju goluba. Ovim krštenjem je Isus označio početak svoje misije i propovedi.

Narodni običaji

Kod Srba se Bogojavljanje slavi veoma živopisno. Veruje se da se na taj dan, u ponoć, otvaraju nebesa i da se tada svaka želja može ispuniti. Bogojavljanjem se završava božićno svetkovanje, pa su u nekim krajevima Srbije, do ovog dana išle povorke koledera ili korinđaša, kao i vertepaša i vodičara. U narodu se ovaj dan zove još i Vodice ili Vodokršće upravo po imenu povorke. Ovaj običaj je vezan za verovanje u lekovitost i čudotvornost bogojavljanske vode - vodice. Većina običaja i obreda je bila podstaknuta željom za zdravljem, pa je bilo uobičajeno, a to može samo onaj ko je zdrav, da se izjutra, pre sunca obavi ritualno kupanje u reci.

[причалица]

Sveti Jovan Krtitelj - 20. januar




Srpska pravoslavna crkva i vernici praznuju 20. januara dan Svetog Jovana Krstitelja.
Sveti Jovan je bio savremenik Hristov i njegov rođak, po telu, jer je majka Jovanova bila tetka majci Isusovoj. Otac Jovanov bio je sveštenik Zaharije, a majci njegovoj bilo je ime Jelisaveta.
Kad se navršilo vreme da se ispune reči anđela Gavrila data Zahariju, Jelisaveta je zaista i rodila sina. Bilo je to 7. jula (24. juna) i taj se dan praznuje pod imenom Ivanjdan. Kada je, po tadašnjem običaju, trebalo izvršiti obrezivanje i dati ime detetu, rodbina počne navaljivati da se detetu da očevo ime; ali najzad upitaše i oca, da čuju da li se on slaže. Zaharije, koji je pre toga bio onemeo, uze jednu tablicu i zapisa:

"Neka mu je ime Jovan!", i čim je ovo napisao, jezik mu se razveza, te poče govoriti. Zaharije proreče da ce to dete biti prorok, koji će ići pred Bogom i pripremati mu put.
Još od rane mladosti Jovan je želeo usamljenički, pustinjski život. Zato kad odraste, odvaži se i ode u pustinju, u predele oko donjeg toka reke Jordana. Tu, u samoći, sav se predao Bogu i svom pozivu. Živeo je jednostavno: hranio se akridima (bubama sličnim skakavcima) i medom od divljih pčela, a odevao se u haljinu od kostreti, načinjenu od kamilje dlake, preko koje se opasivao kaišem. Visokog rasta, crne kose i brade, mršavog i preplanulog lica od sunca, ulivao je strah svojom pojavom.

Jovan poče otvoreno propovedati i govoriti protiv ljudskih mana i nevaljalstava i pozivati ljude da se kaju i popravljaju. Koliko je njegov izgled bio strašan, jos strašnije su bile njegove reči, kojima je šibao svako zlo.
Kada se Jovan pročuo, počeše kod njega dolaziti ljudi sa svih strana, da ga vide i čuju njegove besede, a mnogi su dolazili da ga pitaju i traže savete. Tako ga neki zapitaše: "Šta treba da radimo pa da zadobijemo milost Božiju?", a on im odgovori: "Ko ima dve haljine, neka jednu dade onome ko nema ni jednu, a ko ima dosta hrane, neka podeli onome ko nema ni malo".

Mitari, poreznici, upitaše ga šta njih savetuje, a on im reče: "Ne preopterećujte narod dabžinama, već naplaćujte onoliko koliko je po zakonu".
Vojnike je podučavao da ne tiranišu, već da štite narod, a naučenjake onog vremena, tzv. fariseje i sadukeje, koji su se mnogo ponosili svojom mudrošću i gospodstvom, prekorevao je rečima:
"Bog se gnjevi na vas! Pokajte se i stvorite rod dobrih dela, a nemojte se ponositi samo time što ste potomci Avramovi, jer vam kažem, da Bog može i od kamenja ovog stvoriti decu Avramovu. Pogledajte! eno sekira stoji kod korena drveta, i svako drvo koje ne radja dobra roda, odseći će se i u vatru baciti!"

Mnogi su mislili da je Jovan obećani Mesija, a neki pomisliše da je on neki od starih proroka, koji je iz mrtvih ustao i oživeo, pa ga upitaše:
"Jesi li ti Ilija ili koji drugi prorok?", a on odgovori: "Nisam, ja sam glas koji viče u pustinji".
Onima koji ga pitaše: "Jesi li ti Mesija ili drugog da čekamo?", Jovan odgovori:
"Ja vas krštavam vodom, ali Onaj što ide zamnom, jači je od mene, ja nisam dostojan da mu odrešim kaiša sa Njegove obuće, On će vas krstiti Duhom svetim i ognjem".
Jovan je krštavao svakoga ko se pokajao u reci Jordanu i to se njegovo krštenje nazivalo u znak pokajanja, ali ne i oproštenja grehova.

U to vreme i Isus je počeo svoje javne propovedi, a kad ga je Jovan prvi put ugledao, rece:
"Gle, kako krotko ide! To je jagnje Božije, koje uze na sebe greh sveta. Bog je hteo da ja svedočim za Njega, i ja velim da je Duh sveti na Njemu i da je On Božji Sin".
Jovan je imao i svoje učenike Andreja i Jovana Zavedejeva, te oni, čuvši ovakve pohvalne reči Jovanove o Isusu, pođu za Hristom, da čuju njegovu pouku i ocene njenu vrednost. Kada su se uverili da je Isus zaista Bogom obećani mesija, ne samo da su prestali biti Jovanovi učenici i pridružili se Hristu, vec su u društvo Isusovih učenika pridobili i Simona - Petra, brata Andrejinog, i Filipa i Natanaila, nazvanog Vartolomej, i druge.
U to vreme dođe i Isus na Jordan Jovanu da ga krsti, Jovan se začudi pa mu reče: "Ta Ti mene treba da krstiš, a Ti dolazis da ja krstim Tebe?." Isus mu kratko odgovori da tako treba da bude, te ga Jovan odmah krsti.
Govoriti istinu isto je što i sipati nekome pregršt ljute paprike u oči. "Istina je gorka!" Jovan beše naučio da svakome kaže istinu u oči, ne mareći je li mu pravo ili krivo, i to ga dođe glave.

Razvrat rimskog društva beše u to vreme dostigao vrhunac. Irod Antipa, carski namesnik Galileje i Pereje (dve oblasti u Palestini) ode jednom u goste svome bratu Filipu, koji je takođe bio carski namesnik u drugoj oblasti, i tu se zaljubi u Filipovu zenu Irodijadu, svoju snahu, i ona u njega. Irod otera svoju ženu, koja je bila kći arapskog cara Arete i uze za ženu Irodijadu, koja mu dovede i svoju kćer Salomiju. Sve je ovo bilo još za života Filipova.
Braneći javni moral, Jovan počne protestovati i javno izobličavati ovakav postupak. Irod najpre nije smeo napasti Jovana, jer ga je i sam poštovao, a plašio se i pobune naroda, ali ipak naredi da Jovana uhvate i bace u tamnicu, ne bi li ga uplašio pa pustio. Međutim, Irodijada je Jovana smrtno mrzela i smišljala kako da ga ubije.

Jednom pozva Irod na proslavu dana svog rođenja sve svoje vojvode i činovnike i priredi veliko slavlje. Vino se pilo, pesma se orila, a kad su se gosti podnapili vina, odjednom među njih izađe vitka i lepa Salomija, započe da igra i veštom igrom dovede Iroda i njegove goste u takvo raspoloženje, da Irod, razdragan do ludila, obeća da ce joj kao nagradu dati šta god zatraži, ma i pola carstva i svoje obećanje zakletvom potvrdi.
Devojka, ne znajuci šta bi zatražila, ode do svoje majke, a ova se doseti da je zgodan trenutak da se oslobodi svog opasnog neprijatelja, i nauči svoju kćer da zatraži Jovanovu glavu na tanjiru!
Kad je Solomija rekla Irodu sta želi, on se trže i zamisli, htede da odustane od datog obećanja, ali pomisao da se carska rec, makar i ovako lakomislena, ne poriče, naredi da dželat ode u tamnicu i poseče Jovana Krstitelja. Dželat ode i predade devojci glavu Pretečinu na tanjiru, koja je kao dragoceni poklon predade svojoj majci.

Tako je završio svoj život Jovan Krstitelj, na dan 29. avgusta (11. septembra, po novom kalendaru), koga dana je određen praznik pod imenom Usekovanje, tj. Usecenje glave Jovana Krstitelja. Taj dan se provodi u strogoj uzdržljivosti i postu. Ne jede se i ne pije ništa što je crveno, jer ta boja podseća na Jovanovu prolivenu krv.

Sveti Jovan je poslednji veliki prorok. On se naziva Preteča jer se pojavio pre Hrista i počeo pripremati ljude za njegovu nauku. Krstitelj se naziva zato što je krstio Gospoda Isusa Hristosa. Sveti Jovan je primer karaktera čvrste volje, odvažnosti, pravižnosti, istine i poštenja.

Na ikonama se Jovan slika kako krštava Isusa na Jordanu, ili kako stoji i desnom rukom pokazuje na nebo, a u levoj drži dug krstasti stap, preko koga stoji traka sa ispisanim rečima: "Pokajte se jer se približava carstvo nebesko", ili, u desnoj ruci drži poveći tanjir i na njemu odsečenu glavu, kao simbolični znak svoje smrti.
Sabor svetog Jovana je 20. januara (7. januara) zato što je, pri krštenju Hristovom, 19. januara (6. januara), posle Boga Oca i Svetog Duha, najvažniju ulogu imao Jovan kao Krstitelj, pa mu se odmah po krštenju dan i posvećuje.

U narodu postoji običaj da se ljudi bratime i kume "po Bogu i svetome Jovanu", verovatno zato što se Jovan smatra uzorom karakternosti i poštenja.

[причалица]

Sv. Sava 27. januar


Sveti Sava (po rođenju Rastko Nemanjić) rođen oko 1174. u deževačkom kraju na planini Goliji, preminuo je 14. januara (po julijanskom kalendaru) 1236. u Trnovu u Bugarskoj, pri povratku sa hodočašća u Jerusalimu). Bio je najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje i prvi srpski arhiepiskop. Bio je brat kraljeva Vukana i Stefana Prvovenčanog. Izborio se za samostalnost raške arhiepiskopije od Vizantije 1219. godine i postavio temelje današnje Srpske pravoslavne crkve.
Rastko Nemanjić je u mladosti od oca dobio Zahumlje na upravu. Međutim, Rastko je pobegao na Svetu goru i zamonašio se u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona. Kasnije je sa svojim ocem, koji se u međuvremenu zamonašio i dobio ime Simeon, podigao manastir Hilandar, prvi i jedini srpski manastir na Svetoj gori.
U Srbiji je ubrzo došlo do borbe za vlast između Savine braće. Zbog toga se Sava vratio u Srbiju, kako bi zaustavio rat. Istovremeno se bavio prosvetiteljskim radom, nastojeći približiti svojim sunarodnicima osnove verske i svetovne pouke, da bi se 1217. vratio na Svetu goru. Godine 1219. Sava je od vaseljenskog patrijarha u Nikeji izborio autokefalnost srpske crkve, a patrijarh ga je imenovao za prvog srpskog arhiepiskopa. Ostao je arhiepiskop sve do 1233, da bi ga potom zamenio njegov učenik Arsenije. Više puta je putovao u Palestinu. Na povratku sa jednog od hodočašća iz Svete zemlje 1236. smrt ga je zatekla u tadašnjoj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu. Njegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov nećak, kralj Vladislav.
Njegova najznačajnija pisana dela su „Žitije, spomen na pokojnog oca Stefana Nemanju (Simeona)“, „Karejski tipik“, „Hilandarski tipik“ i „Studenički tipik“, kao i „Zakonopravilo“.
Savin kult u narodu bio je jak. Posle jednog ustanka Srba protiv Osmanskog carstva, turski zapovednik Sinan-paša je 1594. spalio Savine mošti na Vračaru. Na mestu za koje se veruje da se to odigralo podignut je Hram Svetog Save. U Srbiji se dan njegove smrti po gregorijanskom kalendaru (27. januar) proslavlja kao Dan prosvete.

[причалица]

Sv. Atanasije Aleksandrijski 31. januar


Rođen u Aleksandriji 296. god. i od samog detinjstva imao naklonost k duhovnom zvanju. Bio đakon kod arhiepiskopa Aleksandra, i pratio ovoga u Nikeju na I Vaseljenski Sabor. Na ovom saboru Atanasije se proslavi svojom učenošću, blagočešćem, i revnošću za Pravosljavlje. On je vrlo mnogo doprineo, da se Arijeva jeres suzbije a Pravoslavlje utvrdi. On je pisao Simvol Vere, koji je bio na Saboru usvojen. Po smrti Aleksandrovoj Atanasije bi izabran za arhiepiskopa Aleksandrijskog. U zvanju arhiepiskopskom ostane preko 40 godina, premda ne celo to vreme na prestolu arhiepiskopskom. Bez malo kroz ceo život svoj bio je gonjen od jeretika. Od careva najvise su ga gonili: Konstancije, Julijan i Valent; od episkopa Jevsevije Nikomidijski, sa još mnogim drugim; a od jeretika Arije i njegovi sledbenici. Bio je prinuđen kriti se od gonitelja čak i u bunaru, u grobu, po privatnim kućama, pustinjama. U dva maha morao je da beži u Rim. Tek pred smrt proživeo je neko vreme mirno kao pastir dobri usred dobrog stada svoga, koje ga je istinski ljubilo. Malo je svetitelja, koji su bili tako bezobzirno klevetani i tako zločinački gonjeni kao sv. Atanasije. No njegova velika duša sve je trpeljivo podnela radi ljubavi Hristove i najzad izašla pobedonosna iz cele te strašne i dugotrajne borbe. Za savet, utehu i moralnu potporu često je odlazio svetom Antoniju, koga je on poštovao kao svog duhovnog oca. Čovek koji je formulisao najveću istinu imao je mnogo i da postrada za tu istinu, dak ga Gospod nije upokojio u carstvu Svom ka svog raba vernago, 373. god.

[причалица]

Sveti apostol Timotej - 4. februar 2010

Jedan od Sedamdeset apostola, rođen u Listri Likaonskoj. Otac mu je bio Grk, a majka Jevrejka. Sa apostolom Pavlom Timotej se prvi put sreo u Listri. Bio je svedok kada je Pavle iscelio hromoga od rođenja. Kasnije je bio bezmalo stalni saputnik apostola Pavla: u Ahaji, Makedoniji, Italiji i Španiji. Apostol Pavle mu je napisao dve poslanice. Po mučeničkoj smrti apostola Pavla, otišao je kod Svetog jevanđelista i apostola Jovana.

Kada je Jovan prognan na Patmos, ostao je u Efesu gde je posrao episkop. Ubili su ga neznabošci oko 93. godine. Mošti su mu docnije prenete u Carigrad, u crkvu Svetih Apostola, do grobova Svetog jevanđeliste Luke i Svetog apostola Andreja Prvozvanog.

[причалица]

Sveti sveštenomučenik Kliment Ankirski - 5. februar


Rođen 258. godine u Ankiri, od oca neznabošca i majke hrišćanke. Njegova majka Efrosinija se upokojila kada mu je bilo 12 godina. Prorekla mu je mučeničku smrt. Za episkopa Ankirskog izabran je kada mu je bilo 20 godina. U mladosti je stekao starčesku mudrost i uzdržljivošću je ukrotio svoje telo. Hranio se samo hlebom i zeljem. U mučenju i po tamnicama je proveo 28 godina. Dioklecijan je, kada su ga doveli pred njega, stavio na jednu stranu sprave za mučenje, a na drugu blaga i odlikovanja i rekao mu je da bira.

Kliment prezre sva careva blaga. Komad po komad mesa su mu otkidali tako da su se kosti belele. Vojnici su ga posekli u crkvi u Ankiri 312. godine. Bezbrojna su čuda sv. Klimenta.

[причалица]

Sveta blažena Ksenija Petrogradska - 6. februar

Ruska pravoslavna crkva danas je proslavila svetiteljku i za svete neobičnog života. Petrograd je slavi kao svoju nebesku zaštitnicu.
O poreklu blažene Ksenije je sačuvano vrlo malo podataka. Pretpostavlja se da se rodila negde između 1719. i 1730. godine. Na zemlji je poživela 71 godinu, a upokojila se oko 1800. godine.
Ksenija Grigorjevna bila je rođena u Petrogradu, ruskoj prestonici. U mladosti je bila lepa i obrazovana. Udala se za pukovnika Andreja Fjodoroviča Petrova, uglednog i bogatog dvorskog pojca. Nisu imali dece. Kada je imala 26 godina, njen Andrjuša je iznenada premunuo na nekoj zabavi. I odjednom, svo njeno bogatstvo i život u višim prestoničkim krugovoma izgubili su svoj smisao.
Svo imanje je podelila sirotinji, a kuću poklonila prijateljici. Za Andrejevu rodbinu to je bio znak da je sišla s uma. Obratili su se nadležnima da spreče to rasipanje imovine. Pozvana je na razgovor i ustanovljeno da je potpuno zdrava i pri čistoj svesti.
Smrću voljenog muža uvidela je svu prolaznost i varljivost zemaljske sreće. Obukla je staru uniformu svog supruga, i nestala. Niko nije čuo za nju čitavih osam godina. Pojavivši se opet u starom kraju, počela je da govori da je u stvari umrla Ksenija, a da je ona pokojni suprug Andrej. Na taj način je, pored svojih, želela da okaje i grehe svog muža. Odala se jednom od najtežih podviga – jurodstvu, svoju mudrost sakrila je pod masku ludosti. Izložena podsmehu, ruganju, lutala je ulicama prestonice po žezi i studeni, danju i noću. Govorila je nerazumljive reči, neprestano se moleći. Ostalo je zapisano da je u vreme zidanja crkve na Smolenskom groblju, gde će i ona naći pokoj, noću podizala građu na skelu i tako tajno pomagala neimarima. Vremenom su sugrađani uvideli da „bezumna Ksenija“ nije obična sumašedša prosjakinja. Milostinju je primala samo od dobrih ljudi, i to samo po kopejku, koju je odmah davala siromasima. Kada se muško odelo na njoj pohabalo i raspalo, počela se oblačiti u bedne rite, na bosim nogama je nosila iscepane cipele. Naizmenično je oblačila crvenu bluzu i zelenu suknju i obratno.
Dok je danju lutala gradom, noću je išla van grada u polje i molila se, klanjajući se na sve četiri strane sveta. Govorila je da je u polju prisustvo Božje vidljivije. Uskoro su mnogi počeli da shvataju da se u njenim rečima i postupcima krije neki tajni smisao. Počeli su da uočavaju kod nje znake prozorljivosti. Tražili su njen blagoslov.
Skoro 45 godina je provela u tom podvigu. Sahranjena je na Smolenskom groblju, a njen skromni grob postao je stecište poklonika. Humka je često nasipana, jer su poštovaoci razvlačili grumen po grumen zemlje kao svetinju. Postavljena je ploča, koja je doživela istu sudbinu. 1902. na njenom grobu je podignuta kapela u kojoj se danonoćno služilo za pokoj njene duše. Tu je pisalo: „Ko je mene znao, da pomene dušu moju, radi spasenja duše svoje. Amin.“
Za vreme sovjetskog bezbožničkog režima u Rusiji, kada je ta kapela pretvorena u atelje, narod je i dalje dolazio, crtajući krstiće na spoljnom zidu, molio se i ostavljao priloge.
Njoj su se, dajući da se služe pomeni i parastosi za njenu dušu, obraćali za pomoć kako obični ljudi, tako i plemići, kako sirotinja, tako i Carska porodica. U njenu čast je car Aleksandar Treći svojoj kćeri dao ime Ksenija. Postoje čitave knjige čuda, doživljenih molitvama blažene Ksenije. Može se reći da je ona jedna od najomiljenijih svetiteljki kako carske, tako i današnje Rusije.
Ruska zagranična crkva ju je, 1978. godine, proglasila svetom, a Ruska pravoslavna crkva je to isto učinila deset godina kasnije.

Spomen joj se slavi 6. februara i Druge nedelje po Duhovima.

[причалица]

Prenos moštiju SV. Jovana Zlatorustog - 9. februar

Srpska pravoslavna crkva 9. februara obeležava Prenos moštiju Svetog Jovana Zlatousta, koji se praznuje u znak prenosa svetiteljevih moštiju iz jermenskog sela Komana, gde je kao izgnanik umro, u Carigrad, gdje je ranije kao patrijarh upravljao crkvom. Kada se navršilo tačno 30 godina od njegove smrti, patrijarh Prokl, održao je jedan govor u spomen svog duhovnog oca i tim govorom uspeo da razgori ljubav u narodu i cara Teodosija Mlađeg prema velikom svetitelju, Jovanu Zlatoustom, tako da su svi poželeli da se njegove mošti prenesu u Carigrad. U početku se kivot, sa česnim moštima, nikako nije mogao pokrenuti sa mesta, sve dok car nije napisao pismo svetom Jovanu Zlatoustom, zamolivši ga za oproštaj (zato što je Teodisijeva majka Evdoksija, bila za progonstvo svetitelja) i prizivajući ga da dođe u Carigrad, nekadašnju svoju rezidenciju. Položivši ovo pismo na kovčeg, svetitelj mu oprosti sve grehe, kako njegove, tako i grehe njegove majke i kovčeg se tek tada dade pokrenuti. Mnogi bolesni ozdraviše pri samom dodiru tog svetog kovčega. Jovan Zlatoust se naziva zlatnom trubom pravoslavlja, a njegove svete mošti prenete su 438 godine.
Sveti Jovan Zlatousti (347—407), najčuveniji je propovednik u istoriji Crkve, veliki podvižnik i reformator. Bio je patrijarh Konstantinopolja (397.-402.), prestonice tadašnjeg Istočnog rimskog carstva. Rodio se u Antiohiji sirijskoj oko 347. godine posle Hrista. Školovao se u Atini, gde je proveo više godina, učio je filosofiju i dostigao najviši stepen krasnorečivosti - lepog besedništva. Po završetku školovanja vratio se u Antiohiju i postao advokat, gde je nekoliko godina radio, zastupajući i braneći besplatno siromahe. Imao je želju da stupi u monaški red, ali mu majka, da ne bi ostala samohrana, nije dozvoljavala da to učini za njenog života. Čim mu je majka umrla, Jovan je otišao u manastir i primio monaški čin, nakon četiri godine, patrijarh ga je uzeo k sebi i proizveo za sveštenika i propovednika u antiohijskoj crkvi, gde je proveo dvanaest godina. Nakon smrti carigradskog patrijarha Nektarije, Arhijerejski sabor je za patrijarha prestonog grada izabrao Jovana. Kao patrijarh je na prestolu proveo 13 godina, propoviedajući svojim krasnorečivim besedama i učeći hrišćane bogougodnom životu. Slušaoci su njegove reči pažljivo slušali, a mnogi su ih i beležili, i to ne samo hrišćani već i mnogobošci. Zbog tih govora Jovan je i dobio nadimak Zlatousti. Sastavio je oko 800 beseda i protumačio mnoge knjige Svetog pisma. Napisao je mnogo crkvenih knjiga, a sastavio je i liturgiju koja se i danas služi, sa malim izuzecima, svim nedjeljama i praznicima, i koja se zove "Liturgija Zlatoustova". Poznato mu je delo "Šest knjiga o sveštenstvu".
Sukob sa caricom Jevdokijom, doneo mu je mnoge neprijatnosti, progonstvo, a na kraju i smrt. Onog dana kad je Jovan umro, na Krstovdan, 14. septembra 407. godine, u 62. godini njegova života, u Carigradu je po predanju pala jaka kiša s gradom, četiri dana kasnije umrla je i carica Jevdokija. Od dana caričine sahrane, često su se dešavali zemljotresi, što su mnogi smatrali za Božju kaznu. Zato, posle 35 godina, car Teodosije mlađi, sin Arkadijev i Jevdoksijin, naredi da se telo svetog Jovana prenese iz Komana u Carigrad. Ovaj prenos bio je izvršen sa svečanošću kakvu Carigrad do tada nije video.

[причалица]

Sveta Tri Jerarha - 12. februar

Sveta tri jerarha, zapravo su svetitelji Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov i Jovan Zlatousti, a svaki od njih ima svoj dan praznovanja u mesecu januaru. Ovaj zajednički praznik sva tri svetitelja ustanovljen je u XI veku u vreme cara Aleksija Komnena zbog čudne rasprave u narodu oko toga koji je od trojice svetih najveći: Grigorije zbog dubine uma, Vasilije zbog čistote i hrabrosti ili Zlatousti zbog čudesne rečitosti i jasnoće izlaganja vere. Njihove pristalice su se čak i različito nazivali: Vasilijani, Grigorijani i Jovaniti.

Promislom Božjim ovaj spor je rešen na korist Crkve i slavu svetitelja, jer se oni, svaki ponaosob, a potom sva trojica, javiše episkopu evhaitskom Jovanu rečima da su oni jedno u Boga i da među njima nema ništa protivrečno. Posavetovali su episkopa da im napiše jednu zajedničku službu i odredi zajednički dan praznika. Tako je među narodom spor srećno rešen i određen 12. februar, kao zajednički praznik ovih svetitelja. Proslavljaju ga svi pravoslavni, a u Grčkoj je to najveći nacionalni i školski praznik.

[причалица]

Свети Кир и Јован, бесребрениц� � и чудотворци - 13. фебруар

Свети Кир, угодник Божји, рођен је и васпитан у Александрији, у Египту. Беше то чувен лекар. И лечаше телесне болести не примајући награде, а богонадахнут им поукама својим и примером врлинског живота свог лечаше душевне недуге међу људима. Долазећи болесницима, он им говораше не о прописима Галена и Хипократа, већ о завештањима светих пророка и апостола, и о томе како се треба чувати од грехова који бивају узроци телесних болести. Јер је обољење душе теже од свих болести тела. И када душа много болује од грехова, често се дешава да и тело пада у тешку болест, пошто Бог допушта казну за грехе. Тако свети Кир, поучавајући болеснике и проповедајућ и им реч Божју, многе јелине приведе познању истинитог Бога и обрати у хришћанство, исцеливши им и душе и тела изврсним леком.

У то време цароваше нечестиви цар Диоклецијан. И он диже гоњење на хришћане. И свети Кир, славни лекар александријс� �ºÐ¸, би оптужен царском намеснику александријс� �ºÐ¾Ð¼ да је хришћанин и да многе поучава хришћанској вери. Намесник нареди да га ухвате. А свети Кир, сазнавши за то, побеже из Александрије и Египта, и оде у Арабију. Ово он учини, не што се бојао мука и смрти за Христа, већ што се повињавао речима Христовим: Кад вас гоне у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23), и што је хтео да још буде од помоћи ближњима, и што је желео да прими монашки чин како би себе боље припремио за страдање за Господа свог. И чим дође у Арабију, он одмах узе на себе монашки анђелски лик. Његов долазак у Арабију био је по нарочитом промислу Божјем, да би и тамо избавио многе од Ð¸Ð´Ð¾Ð»Ð¾Ð¿Ð¾ÐºÐ»Ð¾Ð½Ð¸Ñ ‡ÐºÐµ пропасти, упутио на пут спасења и привео Христу. Он напусти тамо и свој лекарски занат, јер доби од Бога дар чудотворствР°. И више није лечио болести лековима, већ је молитвом и речју исцељивао од свих болести. И због таквих чудеса његових слављаше се име Христово, и огромно мноштво идолопоклониРºÐ° напуштаху своју заблуду и обраћаху се Христу, истинитом Богу.

Свети Јован пак беше родом из Едесе, побожан хришћанин, иначе римски официр. Кад настаде Диоклецијано во гоњење на хришћане, он остави свој официрски чин и славу овога света, и отаџбину, и дом, и родбину, и богатство, сматрајући све то за трице. И отпутова у Јерусалим. И бавећи се тамо неко време, он чу за светог Кира и чудеса која чини, јер се слава његова беше пронела свуда. И силно зажеле да види тако великог угодника Божјег и да живи поред њега. Стога отпутова најпре у Александрију да тражи светог Кира. Али кад га тамо не нађе, он се стаде брижљиво распитивати за њега где се налази. И сазнавши да је у Арабији, он журно отпутова тамо. И кад га пронађе, он се свом душом прилепи уз њега. И би очевидац чудеса његових. И постаде усрдни подражавалац врлинског живота његовог.

У то време би изведена на мучење за Христа једна богољубива жена, Атанасија, са три кћери своје, које се зваху: Теоктиста, Теодотија и Евдоксија. Оне беху одведене у град Кано у коме идолски жрец беше Касијан, а градоначелни к Сиријан. Када за то чуше свети Кир и Јован, бојаху се да не отпадну од Христа мале девојчице. Јер су оне у тако младим годинама могле, не само претњама бити уплашене, него и самим ласкама лако преварене. Јер најстаријој међу њима, Теоктисти беше петнаест година, Теодотији тринаест, а Евдоксији једанаест. Усто јe свети Кир зебао и од њихове мајке Атанасије, да се она не би због деце преклонила јелинству, не желећи да гледа где јој љуто муче децу и немилосрдно проливају крв њихову. Јер је познато, колико мајка по самој природи пати срцем својим због деце своје Зато свети Кир реши и отпутова у град Каноп, да утврди у вери Христовој девојчице и матер њихову, и да их ободри и охрабри за подношење мука. Са светим Киром пође и свети Јован. И када стигоше у Каноп, нађоше у оковима Атанасију и њене кћери. И многим богонадахнут им поукама утврђиваху их у љубави Христовој, да радо положе душе своје за Господа Христа.

О томе одмах би обавештен градоначелни к Сиријан. Јер неко од незнабожаца дође к њему и рече му: Нека два нова и непозната човека појавише се у нашем граду, један je y монашкој одећи, а други у војничкој. И они сада наговараху оне оковане девојке да се не поклоне боговима нашим, него да остану чврсте у безбожној вери својој. И још их саветују: да се не покоравају наредбама царским; да поштују једино неког Исуса, и да само Њему одају божанску част, не марећи за смрт.

Чувши то, Сиријан се разјари, и нареди да их одмах обојицу доведу пред њега. И ухватише светог Кира и Јована, и изведоше их на суд пред безбожног судију Сиријана. Кад их угледа, он их упита: Ви ли се то, бедни непријатељи богова наших, трудите да обманете девојчице, и да сваковрсним смицалицама умножите хришћанску веру на срамоту цара? Но иако сте досада били безумни, ево сада се одреците ништавне вере своје, која је пуна свакојаких враџбина, па молбама и жртвама умилостивите богове наше. Тако ћете, не само избегнути муке које вас очекују, него ћете се удостојити и почасти од нас. He поступите ли тако, онда ћете искусити на себи јарост и неумољиви гнев не само Сиријанов и Диоклецијано в, него и самих богова, мада су они врло милостиви. Али су немилосрдни када их бешчесте.

На то свети Кир и Јован одговорише: Наш је обичај да мало говоримо о многим стварима. Али ово знај: ми нити ваше ништавне почасти желимо, нити се Христа одричемо, па ма како страдали за Њега. - Тада Сиријан, сав бесан од јарости, шкргутну зубима и рече им: Када бисте иоле имали памети, ви безбожници, требало би да сте благодарни човекољубљу судије, и одрекавши се своје заблуде избегнете грозне муке. Али пошто у вас ништа друго не видим сем гордости, непокорности и охолоумља, то нису потребне многе речи, него треба одмах да приступимо делу. Јер ћете на тај начин, и жељену награду добити, и, против своје воље, царском се наређењу покорити.

Ð*екавши то, намесник нареди да се доведу девојчице с мајком. И пред њима стаде свете мученике Кира и Јована на разне начине мучити: бичевима их шибаше, моткама тукоше, свећама жегоше, па им ране оцтом и сољу полише и сувим крпама трљаше; онда им ноге у врелу смолу ставише; и још их на многе друге муке метнуше. А све то чинише, да би им се осветили за дрскост и сломили њихово јунаштво, и да би заплашили девојчице и матер њихову, које су ово посматрале. Али богомрски мучитељ не ycпe ни у једном ни у другом. Јер нити поколеба јунаштво Светих страдалника, нити могаде заплашити девојчице и њихову мајку. Тада мучитељ нареди да одреше свете, и стаде мучити свету Атанасију и кћери њене. И пошто их је дуго мучио, њега спопаде стид, јер виде да се слаби женски пол у јуначком страдању ничим не разликује од силних и несавладљиви� �… мужева, светог Кира и Јована. Оне имађаху исту љубав ка Христу и веру, и подношаху исте муке за Њега, и, крепљене Богом, имађаху исто јунаштво, и страдаху као у туђем телу, нимало се не обазирући на муке, јер гледаху ка љубљеном Женику свом, Христу Богу, који са висине славе своје посматраше страдање невести Својих, и помоћ им Своју пружаше. Видевши то, мучитељ нареди да престану мучити свете мученице, и донесе одлуку да их мачем посече. А оне иђаху весело на смрт као на свадбу. И бише отсечене свете главе блаженој Атанасији и трима благословениР¼ ћеркама њеним: Теоктисти, Теодотији и Евдоксији.

По посечењу светих мученица, опет бише изведени на суд свети Кир са светим Јованом. Мучитељ им се обрати дугим говором, нагласи како му је стало до њиховог живота и здравља, показа им поклоне, указа на муке, и најзад запрети смрћу. Но када виде да је све то узалуд, он изрече овакву пресуду: Галилејском учитељу Киру, и једноверном му Јовану, који су презрели царску наредбу и одбили да принесу жртву великим боговима, - наређујем да се по закону царском отсеку главе.

И војници их узеше и посекоше их тридесет и првог јануара 311. године, на оном истом месту, где и свете девице са мајком својом положише душе своје за Господа свог. А потајни хришћани узеше света тела њихова, и кришом их чесно сахранише у цркви светог апостола и еванђелиста Марка у засебним гробовима: у једном - свете мученике Кира и Јована, a y другом - свету Атанасију са кћерима. После пак много година, за време благочестиво г цара Теодосија Млађег, свети Кирил, патријарх александријс� �ºÐ¸, доби наређење преко Анђела Божјег, те пренесе мошти светих мученика Кира и Јована у насеље Манутин, да би истерали одатле мноштво демона, у славу Христа Бога нашег, слављеног вавек са Оцем и Светим Духом, амин.

Света мученица Трифена

Ова света беше родом из Кизика у Хелеспонту, кћи неког сенатора Анастасија и мајке Сократије хришћанке. Она пострада, не што је други изведоше пред јелине и идолопоклониРºÐµ, већ сама добровољно оде јелинима: исмеја њихове идоле, и осуди њихова срамна дела, помоћу којих они безумници сматраху да одају поштовање својим лажним боговима. Па не само то, него их још учаше да напусте веру ништавних идола, и да се обрате у веру Христову. Стога намесник Кесарије нареди те је вргоше у пећ ужарену. Али благодаћу Христовом она би сачувана неповређена. Затим је обесише о једно високо дрво, па је спустише на ексере, који беху доле пободени, и би сва испробадана. Онда је бацише зверовима, да је растргну, али, силом Божјом, она и ту остаде читава и неповређена, јер јој се зверови не приближише. Најзад натуткаше на њу једног дивљег бика, и он је прободе роговима. И тако ова блажена прими неувенљиви венац мучеништва. А на ономе месту, где се проли света крв мученице, изби извор чисте воде, од које пију породиље, које немају млеко да доје своју децу, и одмах добијају млеко. Па не само жене, него и животиње које немају млеко, чим пију од ове воде, изобилно добијају млека молитвама свете мученице Трифене.

[причалица]

наставак за 13. фебруар: Преподобни Никита Печерски

Више од других заслужују поштовање они храбри војници који немају обичај водити борбу са непријатеље� � у општем строју, него засебно јуришају на њега. Мада Господ много пута и попушта да такви привремено падну, да се не би преузносили, ипак их, због њихове раније ревности и храбрости, не оставља до краја без благодатне помоћи, него их понова подиже и чини непобедивима. Један од таквих храбрих војника Христових, после преподобног Исакија затворника, беше и овај блажени Никита у светом манастиру Печерском. О њему славни Поликарп, обавештен од светог Симона, казује следеће:

За време игумановања преподобног Никона, један брат светог Печерског манастира, по имену Никита, стаде молити игумана да му да благослов да се подвизава насамо, у затворништвÑ� �. Игуман му брањаше говорећи: Чедо моје, неће бити корисно по тебе да млад седиш без посла. Боље ће бити да останеш са братијом радећи с њима, и награда ти неће пропасти. Сам си видео како брат наш Исакије пештерник би у затворништвÑ� � саблажњен од бесова, и пропао би да га велика благодат Божја не спасе ради молитава преподобних отаца наших, Антонија и Теодосија. Никита на то одговори: Никада се, оче, ја нећу саблазнити у затворништвÑ� �. Ја имам јаку жељу да чврсто стојим противу ђаволских искушења; и молићу човекољубиво г Бога, да и мени подари дар чудотворствР°, као некада Исакију затворнику, који и до сада чини многа чудеса. Опет му игуман рече: Твоја жеља превазилази твоје моћи. Пази, чедо, да не паднеш због свог превазношења. Ја ти наређујем да пре служиш братији, и за послушање своје добићеш од Бога венац.

Но Никита не хте никако да послуша савете игуманове: он није могао да савлада у себи силну жудњу ка затворничко� � животу. Стога, за чим је жудео, он то и учини: затвори се у пештери, чврсто загради улаз, и борављаше у молитви насамо, не излазећи. Али, после не много дана он не избеже ђаволове замке: у време свог молитвеног певања он чу глас који се мољаше заједно с њим, и осети неисказани мирис. И саблазнивши се тиме, он размишљаше у себи: Када ово не би био анђео, онда се не би молио са мном, и не би овде било миомира Светога Духа. - И он се стаде приљежно молити, говорећи: Господе, јави ми се сам јасно да бих Те видео. На то би глас к њему: Нећу ти се јавити, јер си млад, да не би пао погордивши се. - А затворник са сузама рече: Никада, Господе, ја се нећу саблазнути. Мене је игуман научио да не слушам ђавоље саблазни; а све што ми ти наредиш, ја ћу извршити.

Тада душегубна змија, задобивши власт над њим, рече: Немогуће је човеку, док је у телу, видети мене. Стога, ево шаљем анђела свог да буде с тобом, а ти врши вољу његову. - И тог часа стаде пред њим ђаво у облику анђела. Никита паде на земљу и поклони му се као анђелу. Ђаво му онда рече: Од сада се ти немој више молити него читај књиге. На тај начин ти ћеш разговарати са Богом, и даваћеш корисне савете онима што долазе к теби, a ja ћу увек молити Творца свију за твоје спасење.

Затворник поверова овим речима и, саблажњен, он се већ више не мољаше, него ревносно читаше књиге. Притом, он виде ђавола где се непрестано моли за њега, и радоваше се држећи да се то анђео моли за њега. Са онима који му долажаху, затворник разговараше много на основу Светог Писма о корисним по душу стварима; а стаде и пророковати. И пронесе се слава његова на све стране, и сви се дивљаху како се речи његове испунише. Једном он посла кнезу Изјаславу[8] вест: Данас је убијен кнез Гљеб Свјатославич[9]; пошаљи одмах сина свог Свјатополка на кнежевски престо у Новгород.

И како рече, тако и би. Стварно, после неколико дана стиже вест о убиству кнеза Гљеба. Од тога времена стаде се још више говорити о затворнику да је пророк; и потпуно му вероваху и кнезови и бојари. - У самој ствари, ђаво не зна будућност, него објављује оно што ће сам учинити преко рђавих људи, подговоривши их или да убију, или да украду, или да учине које друго зло. Тако исто, када к затворнику долажаху људи да чују од њега реч утехе, онда му ђаво, тобожњи анђео, саопштаваше све што се с њима догодило. Никита је прорицао, и све се тако збивало.

Осим тога, нико се са Никитом није могао упоредити у познавању књига Старога Завета: све их је знао напамет: Књигу Постања, Изласка, Левита, Бројева, Судија, Царстава, и сва пророштва по реду. Уопште, све старозаветн� � књиге он је знао врло добро; а свете књиге Новога Завета: Еванђеља, Дела Апостолска, Посланице светих апостола, дате нам по благодати Божјој ради нашега спасења и утврђења у добру, он никада није хтео не само да чита, него ни да их види, нити да чује за њих; нити је другоме допуштао да разговара са њим о Новом Завету. По томе и постаде свима јасно, да је он прелашћен, саблажњен од ђавола.

Утучени због тога, к прелашћеноме дођоше преподобни оци: игуман Никон, Јован, који после њега би игуман, Пимен постник, Исаија, потоњи епископ ростовски, Матеј прозорљиви, Исакије затворник, Агапит лекар, Григорије чудотворац, Николај, касније епископ тмутараканс� �и, Нестор Летописац, Григоје писац канона, Теоктист, доцније епископ черњиговски, Онисифор прозорљиви. Сви они, прослављени врлинама, дошавши узнесоше Богу молитве за Никиту и отераше ђавола од њега, тако да га Никита више не виде. Затим, извевши га из пештере, они га молише да им каже што из Старога Завета. А он се стаде клети да никада чак ни читао није те књиге, које је до малочас знао напамет. Поред тога, он ни једну реч није знао сада из њих, те га једва научише да чита и пише. Постепено дошавши к себи молитвама преподобних отаца, он исповеди свој грех, и горко се кајаше због њега.

После тога он наложи на себе велико уздржање и послушање, и провођаше строг и смирен живот, тако да све превазиђе врлинама. А човекољубиви Господ, видећи такве подвиге блаженог Никите, и не одбацујући ни раније врлине његове, које је још из младости упражњавао, прими његово истинско покајање, и као што је некада, примајући покајање светога Петра, који га се трипут одрекао, рекао Петру: Паси јагањце моје, паси овце моје (Јн. 21, 15.16.17), тако и овом блаженом Никити даде доказ да му је покајање примљено. Јер га због превелике љубави, коју показиваше држањем свих заповести, Господ учини пастирем Свога словесног стада, подигавши га на епископски престо Новгородски, 1096 године. Тако Господ, да би паству његову потпуно уверио и убедио да је светитељу опроштено његово раније поклизнуће, прослави његов врлински живот даром чудотворствР°. Тако једном у време суше он се помоли Богу и низведе кишу с неба, другом приликом он молитвама својим угаси пожар града; и многа друга чудеса он сатвори.

Пошто је тринаест година мудро управљао својом словесном паством, свети Никита пређе ка Господу у вечни живот 31. јануара 1108 године. И би чесно погребен у саборној цркви светих богородитељ� � Јоакима и Ане. Тело блаженог Никите лежало је у гробу сакривено четири стотине педесет година, а године 1558. у време цара Јована Васиљевича, митрополита Макарија и архиепископа Новгородског Теодосија, мошти светога Никите беху пронађене читаве и потпуно неповређене. До данашњега дана оне изливају многа исцељења онима који им са вером приступају. Богу нашем слава, сада и увек и кроза све векове, амин.

[причалица]

Sv. Trifun - 14. februara

Sveti Trifun živeo je u trećem veku, a rođen je u Kampsadi, u Frigiji. Roditelji su mu bili pobožni i svoju pobožnost su i na svog sina preneli.
U svom životu bavio se domaćom ekonomijom i čuvanjem gusaka, ali pošto je bio odan Hristovoj veri, Bog ga je obdario darom čudotvorstva, te je mnoge bolesnike od raznih bolesti molitvama lečio.
Priča se da je, između ostalih, iscelio i Gordu, kćer rimskog cara Gordijana, koja je patila od neke duševne bolesti od koje je nijedan lekar nije mogao izlečiti. Za to ga je car bogato nagradio, ali on je sve darove razdao siromasima. Za vreme rimskog cara Decija, Trifun je pretrpeo strašno mučenje i na kraju umro.
Srpska pravoslavna crkva, verujući u čudnu moć molitvenog zastupništva svetog mučenika Trifuna, ustanovila je naročiti molitveni čin, koji se vrši sa njivama ili baštama, ako se dogodi šteta od insekata, miševa i drugih životinja. Kad se vrši ovaj čin uzima se zejtin iz kandila svetog Trifuna i bogojavljenska vodica, pa sveštenik unakrst škropi njivu, baštu ili vinograd, i pored ostalog čita i "zaklinanije svjatago mučenika Trifuna". Na taj način sveti Trifun se smatra zaštitnikom poljskih useva.

Naši vinogradari zbog toga slave svetog Trifuna kao patrona, pa toga dana idu u vinograde, orezuju po koju lozu i vinom zalivaju po koji čokot, da bi time povratili vinogradu malaksalu snagu, posle dugog zimskog mrtvila, pa da počne bujati u proleće koje se već počinje primicati. Zbog toga svetog Trifuna u Istočnoj Srbiji zovu Orezač i Zarizoj.

Na svetog Trifuna počinje sečka (februar), naravno po starom kalendaru, za koju seljaci na Kosovu kažu: "Sečka seče, Marta dere, Sveti Sava kožu bere". Sečka je, opet rekla: "Da nemam strah od moje starije sestre zime, grane bi od ognja vrelo s jedne strane, a ja bi' ga s druge strane smrzla" - toliko u februaru može biti hladno.

Ako na Trifundan pada sneg ili kiša, biće kišna i rodna godina, ako je vedro, godina će biti sušna i nerodna. Narod još kaže: "Triša zabo ugarak u zemlju, pa zato sneg i led počinju da se tope".
Svetog Trifuna slave gostioničari, a on je i zaštitnik grada Kotora.

[причалица]

Празник Сретења Господњег - 15. фебруар



Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу, данас славе Српска православна црква и верници.
Први сусрет Бога и човека под сводовима јерусалимско� �³ храма и сретење новорођеног Месије кога је у наручје примио праведни старац, познат као свети Симеон Богоносац, слави се увек четрдесетог дана по Божићу.
Сретење је празник од суштинске важности за хришћанство и његово значење указује на на први сусрет Спаситеља са људима.
Према канону СПЦ, сврстан је у ред Господњих, али и Богородични� �� празника, јер се на тај дан истовремено велича чистота Богородице коју је, како каже предање, првосвештени к Захарија, отац Јована Крститеља, увео у јерусалимски храм на место одређено за девојке.
Сретење Господње је један од најсвечанији� �… догађа и на литургији, у једној од најлепших православних молитви, изговарају се речи праведног Богоносца које изговара са Богомладенце м у наручју - "Отпусти сад раба твојега Господе, јер видеше очи моје спасење твоје. . . "
Овај догађај из живота цркве описан је у четворојева� �ђељима где се међу сведоцима помиње и Ана, кћи Фануилова, која је присуствовал а Сретењу Господњем, и потом објавила становницима Јерусалима да је "коначно стигао онај који је одавно најављиван и очекиван".
Предање даље каже да су фарисеји обавестили цара Ирода о догађају у јерусламском храму. Уверен да је то нови цар кога су најавили пророци са Истока, Ирод је наредио да убију Исуса.
Међутим, према упутству Анђела Божјег, божанска породица је већ била на путу за Мисир.
Сретење се слави од времена цара Јустинијана, када је епидемија куге односила и до 5.000 живота дневно, а земљотрес у Антиохији оставио за собом велику пустош.
Слава Сретења веома је честа у српском народу, који за овај празник везује своју традицију и обичаје.

Дан Сретења 1804. године пресудан је за историју српског народа, јер је тог дана Крађорђе Петровић подигао у Орашцу Први српски устанак.
На Сретење 1835. године у Крагујевцу је проглашен и први устав кнежевине Србије, познат као Сретењски устав, а Србија на овај дан слави Дан државности.
У нашем народу постоји и веровање да се на Сретење срећу зима и лето.
Ако на Сретење осване сунчан дан, а медведи уплашени од сопствене сенке врате се у зимски сан, верује се да ће зима потрајати још шест недеља.