DANAS JE.....

[Man]

[причалица]

Spaljivanje moštiju Svetog Save - 10. maj


Pošto sveto telo Svetog Save bi preneto iz Trnova iz Bugarske u Srbiju, ono bi sahranjeno u manastiru Mileševi, zadužbini kralja Vladislava (1234-1243 g.), sinovca Svetoga Save.

U vreme turske tiranije narod srpski skupljaše se kod moštiju svoga Svetitelja, da traže utehe i leka. Jer mošti Svetoga Save zaista behu za Srbe nepresušni izvor svakog plemenitog nadahnuća, svakog evanđelskog pregnuća, svake evanđelske revnosti, evanđelske vere, ljubavi, nade, utehe, radosti, okrepljenja. Ako je srpskoj duši bio potreban lek od ma kakve boljke, nalazila ga je u čudotvornim moštima svoga najvećeg Svetitelja i svebrižnog utešitelja. Ako je srpskoj duši bila potrebna sveta sila, koja nasigurno spasava od svakog greha, od svake muke, od svakog zloduha, ona je tu silu crpla iz svetog groba i svetih moštiju Svetoga Save.

''Ако је Србима, као народној целини, била потребна ма каква помоћ, они су је тражили и налазили у Милешеви код свога бесмртног Светитеља и чудотварног Просветитеља. Сваком правом Србину он је био у свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патња-ма сапатник, у свима гресима избавитељ, у свима смртима спаситељ и васкрситељ.

Све то Свети Сава је био Србима у највећој мери, особито за време ропства под Турцима, после пропасти српског царства на Косову 1389. године. У то мрачно и свирепо доба Свети Сава чудотворним телом својим у Милешеви би најубедљивији благовесник и сведок истине и правде Христове, која се толико беше пројавила у славној прошлости српској. У њему српски народ гледаше своју душу, своју савест, своју веру, своју истину, своју правду, своју наду, своју слободу. Безбројним чудесима, која се самилосно лијаху из светих моштију Светога Саве, он исцељиваше не само телесне већ и све душевне недуге и болести ојађених српских душа, и српског народа као целине. Срби су у њему имали непоколебљиву и бесмртну наду, да ће их кад тад свети Бесмртник Милешевски ослободити агарјанског ропства. Зато су са свих страна српске земље хитали к њему, к светом гробу његовом на поклоњење, на охрабрење, на исцељење од сваковрсних невоља. И чудо за чудом васкрсавало је српске душе из очајања, из малаксалости, из смрти. Све је хитало своме свемилосном утешитељу и свепобедном васкрситељу, хитало молитвама, сузама, уздасима, посећивањем његовог светог гроба и окупљањем око његових чудотворних моштију. И добијало помоћи стварне, истинске, свеутешне.

Све то завојевачи Турци пратили су будно. На њихове очи дешавала су се необична чудеса од светих моштију Светога Саве. Штавише, чудотворном Светитељу прибегавали су у болестима својим и многи муслимани, и добијали чудесна исцељења. Све је то потстакло Турке да уклоне овог чудотворног будитеља и храбритеља верске и националне свести српске, слободарске душе српске. Као непосредни повод за то Турцима послужи устанак Срба у Банату 1594. године. У овом устајању поробљеног народа против тирана Турака узели су учешћа и патријарх Пећки Јован Кантул (1592-1614 г.), херцеговачки митрополит Висарион, и нарочито вршачки епископ Теодор. Епископ Теодор је предводио устанак Срба у Банату. Устаници су на својим заставама имали лик Светога Саве. Главни комадант турске војске против устаника био је Синан паша београдски, способан војник, али необразован, сујеверан, страшно суров и свиреп, а усто је и зверски мрзео хришћане. По његовој наредби би велико „истребљење и беда црквама и свештеницима и хришћанима од Исмаилћана у српској земљи и по другим крајевима, и безбројна убиства и запустошења светих обитељи“. Бојећи се да се из Милешеве, где почиваху мошти духовног оца и душеводитеља целокупног рода српског, не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди да се тело Светог Саве пренесе из Милешеве у Београд и спали.

На челу турске војске која је отишла по тело Светог Саве био је Ахмет бег Оћуз. Војска упадне у Милешеву на Велики Петак 1594. године, начини покор, узме из кивота тело Светога Саве и пренесе у Београд Синан паши. И у суботу, 27. априла 1594. године, Синан паша спали тело Светог Саве у

Београду, на Врачару. Плачем и лелеком би пропраћен широм целе српске земље овај језовити догађај. А један непознати монах записа: „Да се зна када сажегоше Турци Светога Саву, архиепископа српске и поморске земље, у Београду; и начелник беше везир Синан паша, који бејаше пред војском.. .“.

Но са спаљивањем моштију Светитељевих обесни паша агарјански не спали Светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу и души свога народа на земљи-“Синан паша ватру пали, тело Светог Саве спали; ал’ не спали славе, нити спомен Саве!“ – Богоносни отац наш Сава, апостол и светитељ Божји, постаде после смрти и мученик Христов.''

Архимандрит Јустин (Поповић)

[причалица]

Sveti Vasilije Ostroški 12.maj




Rođen, je u Popovom Selu u Hercegovini, od prostih i blagorodnih roditelja. Od malena bio je ispunjen ljubavlju prema veri i Crkvi, a kada je odrastao otišao je u trebinjski manastir Uspenija Bogorodice i tu se zamonašio. Kao monah ubrzo se pročuo zbog svog ozbiljnog podvižničkog života, a docnije je izabran i posvećen za episkopa zahumskog i skenderijskog. Kao arhijerej živeo je u manastiru Tvrdošu i odatle utvrđivao u pravoslavlju svoje vernike čuvajući ih od turske svireposti i latinskog lukavstva. Kada su Turci razorili Tvrdoš, Vasilije se preselio u manastir Ostrog gde je nastavio svoj strogi podvižnički život, uz tople molitve i brigu za svoje vernike.

Umro je u XVI veku, a njegove čudotvorne i celebne mošti i njegov grob čuvaju se do današnjeg dana. U njihovu moć isceljenja i utehe veruju i pritiču im i hrišćani i muslimani. U Ostrogu se, svake godine na Trojice, održava veliki narodni sabor.

[Man]

Gradska slava - Spasovdan




Od kada je despot Stefan Lazarević 1403. godine dao Beogradu status prestonice, u čast obnove i napretka, grad je kao svoju slavu uzeo Vaznesenje Gospodnje - Spasovdan. Ova stara zavetna Slava simbolično ukazuje na uzdizanje - vaznesenje Grada iz pepela i neuništivu nadu i veru u budućnost. Ona predstavlja izraz duševne i moralne snage naroda prekaljenog u slavnoj prošlosti, postojanog u sadašnjosti i ponositog pred budućnošću. Pod pritiskom mnogih neprijatelja i velikih društvenih promena, praznovanje gradske Slave je povremeno prekidano, ali i obnavljano, izdržavši tako najtežu probu vrednosti - probu vremena.




Praznik Vaznesenja Gospodnjeg, ili kako je u narodu uobičajeno, Spasovdan, jedan je od deset praznika posvećenih Hristu. Vaznesenje spada u pokretne praznike - uvek pada u četvrtak, četrdeset dana posle Vaskrsa, a deset dana pre Duhova. Po hrišćanskom učenju, posle Vaskrsenja, Hristos je boravio na zemlji sa učenicima četrdeset dana, javljajući im se, učeći ih i, naročito, učvršćujući im veru posle Golgote i raspeća. Sam čin Vaznesenja zbio se u Vitaniji, selu na istočnoj padini Maslinske gore, udaljenom dva kilometra od Jerusalima, na putu za Jerihon. Toga dana se završio Hristov boravak na zemlji, radi spasenja i iskupljenja ljudskog roda. Hristos se pred apostolima, blagosiljajući ih, vazneo na nebo i seo sa desne strane Boga Oca. Posle toga se apostolima vratila njihova vera, radost i hrabrost.


Koliki su značaj Srbi pridavali ovom prazniku, vidi se i po tome, što je najveći istorijsko-pravni dokument srpske sredenjevekovne države, čuveni Dušanov zakonik, obnarodovan na Spasovdan 1349. godine, a dopunjen takođe na Spasovdan, 1354. godine. Na proslavi Spasovdana, 1939. godine, grad Beograd je odlikovan najvišim ratnim odlikovanjem - Karađorđevom zvezdom sa mačevima IV stepena. Vredno je pomenuti da je Vaznesenska crkva, sagrađena kao gradska 1863. godine, sačuvala originalni barjak Uprave grada Beograda. Na barjaku od crvenog brokata, sa jedne strane je ikona Vaznesenja Gospodnjeg i, slovima od zlatnih niti, natpis: Opština grada Beograda 1938. a sa druge strane, ikona Svete Petke i poruka: Ko krsno ime slavi - onom i pomaže. Iz ove crkve, koja čuva gradsku Slavu, 1992. godine ponovo je krenula litija kojoj je načalstvovao Njegova svetost Patrijarh Pavle.


Litija ima ustaljenu trasu beogradskim ulicama, simbolično zatvarajući krug u dvorištu Vaznesenske crkve. Prvo stajanje, za molitve za zdravlje Beograđana, litija ima kod Terazijske česme (izvor umesto zapisa koji je bio na mestu sadašnje Srpske akademije nauka). Drugo stajanje je kod Saborne crkve, za molitve za poštedu od stradanja, mir i napredak. Treće stajanje, za molitve za pokoj duša svim palim junacima Beograda je u dvorištu Vaznesenske crkve ispred granitnog Krsta. Takođe, interesantno je da grad ima i zaštitnicu, Presvetu Bogorodicu, kojoj je despot Stefan Lazarević posvetio Beograd.

[причалица]

Duhovi, praznik Svete Trojice - 12. jun 2011.



Danas je jedan od najvećih praznika u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Sveta trojica ili Duhovi, koji se obeležava 50. dan posle Uskrsa i deseti dan posle Spasovdana.
Duhovi predstavljaju i "rođendan" Hrišćanske crkve, a nazivaju se još i Trojice, Trojičin dan, Silazak svetog duha na apostole.

Kod Srba i još češće kod Rusa i Grka, taj praznik se zove i Pedesetnica.

Po značaju to je treći praznik, posle Uskrsa i Božića, i kao oni, takođe se slavi tri dana. Praznovanje se nastavlja cele sedmice, ne posti se, to je tzv. trapava nedelja.

Taj praznik nazvan je Sveta trojica, jer se, prema jevanđelima, pored Svetog Oca i Sina, na ovaj dan javilo fizički treće lice Svete trojice - Sveti Duh.
Prvi dan Duhova ili Pedesetnice posvećen je jevanđelskom događaju - silasku Svetog Duha na apostole, Hristove učenika. Hramovi se ukrašavaju zelenilom, a crveni pod se prekriva travom.
Kako je napisao Sveti Grigorije Bogoslov, ranije se zelenilo unosilo i u kuće.
Svetom Duhu vernici upućuju svakodnevnu molitvu, priziva se pri krunisanju vladara, svim rukopolaganjima, na početku arhijerejskih sabora, na krštenju u crkvi...

Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije proglasilo je Duhove za dan MUP-a i dan policije, koji se obeležava u znak sećanja na 1862. godinu, kada je srpska žandarmerija 15. juna, na Duhove (Trojice), odigrala presudnu ulogu u sukobima kod beogradske Čukur-česme, kao i u naredna dva dana tokom turskog bombardovanja Beograda.

U mnogim mestima Šumadije i u drugim krajevima Srbije, kao i među Srbima u rasejanju, tog dana prolazila je povorka krstonoša. U pojedinim mestima litija iz hrama ide i danas do polja i vinograda.
Duhovi su praznik nekoliko mesta u Srbiji, a u pojedinim porodicama i krsna slava.
Oni su i esnafska slava trgovaca.

[причалица]

Sveti Knez Lazar - Vidovdan 28. jun



Vidovdan je u istoriji srpskoj vododelnica i merilo. On deli našu istoriju na događaje „pre Kosova" i na događaje „posle Kosova".
Ovde reč „KOSOVO" nije geografija već ideologija i ideal. Ideal postavljen pred srpski narod u celini i pred svakog Srbina ponaosob još davne 1389 godine.
Tada je Vidovdan postao ontološki najznačajniji datum u srpskoj istoriji, događaj u kome je kulminirala sva naša istorija od dolaska na ovu balkansku VETROMETINU, s jedne strane, i kamen temljac na kome se gradila sva naša istorija od Kosovske Bitke pa sve do danas, s druge strane.
Vidovdan je postao sočivo koje sabira u sebi sve što je svetlo, sveto i čestito bilo u našem narodu pre Kosova, i koje iz sebe širi i rasipa svetlonosne, svetonosne i čestitotvorne zrake na sav naš narod i na svu našu istoriju posle Kosova.
Vidovdan je zenit nad našim glavama, ali i temelj pod našim nogama.
Vidovdan je zaista Vidov dan, kada se jasno vidi i sagledava „ko je vera, a ko je nevera". To je večito SRPSKO OGLEDALO.
Ne dakle samo onog prvog Vidovdana, nego Svagdana kroz svu našu istoriju.
Vidovdan je samo drugo ime za celokupni tok naše istorije, te je stoga dan koji neprekidno traje, dan bez smiraja sunca.
Kada sunce zađe tom istorijskom VIDOVDANU, zaći će sunce i celom srpskom narodu. I više nam se neće roditi, jer neće biti Srbina da bi mu se sunce nanovo rodilo.
Upravo zato što je Vidovdan opredeljenje za „Carstvo Nebesko" ne samo Kneza Lazara, nego čitavog srpskog naroda do Kosova i posle Kosova.
Vidovdan označava srpsku večnost u trajanju. Bez Vidovdana nema nam „vida" ni istorijskog ni duhovnog.
Sveti Knez Lazar je na Vidovdan doveo do vrhunca svetosavski idedal srpskog čoveka, ispunio svetosavsko srpsko Jevanđelje, koje sažeto glasi: „Sve za Hrista, Hrista nizašta".
To je opredeljenje za „Carstvo Nebesko", za večne duhovne vrednosti: večnu istinu, večnu pravdu, večnu nadu, večni život.
Tim vrednostima je sveti Knez ispunjavao svoj zemaljski život, za te vrednosti ga je i položio. To su vrednosti za koje vredi živeti, ali za koje vredi i umreti kada to zatreba.
One su važnije i trajnije od običnog, prolaznog zemaljskog života.
To je svetolazarevski zavet i amanet svakom Srbinu. U njemu se rađamo, u njemu trajemo, i u njemu umiremo.
Ko drukčije misli i umuje, on je Srbin samo po biologiji, ne i po duhu.
Srbija i danas postoji i opstaje zahvaljujući onim Srbima (ma koliko malobrojni bili) koji su Lazarevsko opredeljenje učinili dušom svoje duše, srcem svoga srca, zenicom svoga oka.
Kako onda, tako i danas Vidovdan je vododelnica ne samo srpske istorije, nego i samih Srba. I onda i sada Srbi su se delili zbog Hrista i Carstva Nebeskog.
Pobeđivali su uvek oni koji su bili uz Hrista i sa Hristom, makar oku „nepristrasnog" istoričara izgledalo i drukčije.
Knez Lazar i danas živi, jer njegovo opredeljenje živi i traje u dušama miliona Srba koji ga verno slede poput kosovskih vitezova.
Nažalost, kako onog prvog Vidovdana tako i danas, nisu malobrojni ni oni Srbi kojima je više omilelo „carstvo zemaljsko".
Za takve ništa u našoj istoriji i u našem narodu (pa ni sam taj narod) nije toliko sveto da se ne bi moglo prodati, unovčiti i izdati. Kao i za Vuka Brankovića.
Na Vidovdan pre 616 godina svi Srbi su bili na Kosovu Polju, ali nisu svi bili iste misli i opredeljenja. Tako kroz celu našu istoriju, tako i danas.
Svi misle o Kosovu, govore o Kosovu, rešavaju problem Kosova, ali Kosovo vide i doživljavaju različito.
Od Kosova i oko Kosova ljudi se dele na dva tabora: jedni Kosovo vide kao poraz, drugi - kao pobedu.
Jedni kao događaj zbog koga smo pali u mračno petvekovno tursko ropstvo, drugi - kao događaj zahvaljujući kome smo to ropstvo izdržali i preživeli.
Jedni kao „grobnicu" u kojoj su „sva naša nadanja zakopana", drugi - kao izvor svih uzvišenih stremljenja i pregnuća u našem narodu.
Najzad, jedni Kosovo vide kao mesto na kome je čitav jedan narod izvršio masovno samoubistvo, drugi - kao žrtvenik na kome je čitav jedan narod kolektivno i svesno prineo sebe na žrtvu „carstva radi nebeskoga", i time postao jedan krstonosni i mučenički narod.
Otkud tako oprečni i dijametralno različiti stavovi o Kosovu u našem narodu?
Na to pitanje postoji samo jedan pravi odgovor: oni su nasleđeni od onog prvog Vidovdana.
Tako je bilo i onda: jedni su bili uz Vuka Brankovića, drugi - uz čestitog Kneza Lazara.
Sve je zavisilo, kako onda tako i danas, od sadržine i opredeljenja svake duše.
Je li duša ispunjena zemljom i težnjom za „zemaljskim carstvom", ona Kosovo doživljava kao poraz; je li pak ispunjena večnim vrednostima i usmerena ka „carstvu nebeskom" - ona ga doživljava kao pobedu.
Za prve je Kosovo „nečuvena tragedija", jer, kako veli sveti Vladika Nikolaj, oni govore: „Kosovo je zaustavilo točak naše istorije, unazadilo nas je. Da nije bilo Kosova, mi bismo danas bili veliki narod" (Ep. Nik., Kosovo i Vidovdan, str. 69). Po svetom pak Vladici, „Baš nas je Kosovo učinilo velikim narodom. Ono je naša narodna Golgota, u isto vreme, naše narodno vaskrsenje, duhovno i moralno" (Isto).
Ko je u pravu i gde je istina?
Nepogrešivi odgovor dat je jednom za uvek još onog prvog Vidovdana.
Jer, „ako je ko na Kosovu pretrpeo poraz", veli opet Vladika Nikolaj, „pretrpeo ga je veliki gospodin Vuk Branković a ne Knez Lazar. Ko žrtvuje svoj život u jednoj borbi za istinu i pravdu Božiju, žrtvovao je najveće što je imao i mogao, i - pobedio je. Makar bitka tehnički bila izgubljena, on ostaje pobedilac. A pošto je sva srpska vojska na Kosovu Polju pala - i to dragovoljno - za istinu i pravdu Božiju, to je ona i pobedila" (Isto).
To je mera i merilo za sve one navedene različite vizije i stavove o Kosovu.
Jedni se svrstavaju pod izdajnički barjak Vuka Brankovića, drugi - pod Krstaš barjak Boška Jugovića i Kneza Lazara.
Jedni Kosovo posmatraju samo telesnim očima i mere materijalnim vrednostima, drugi - probuđenim očima duše i mere ga večnim vrednostima.
Vaistinu, koliko je duša pretežnija od tela i telo od odela (Mt. 6, 25), toliko je stav onih drugih prema Kosovu uzvišeniji od stava onih prvih.
Na Kneza Lazara i njegovu vojsku preko šeststotina godina lije se blagoslov celog naroda, a na Vuka Brankovića i njegove sledbenike - pada narodna kletva.
Primer Kneza Lazara budi u nama ponos i oduševljenje za iste ideale za koje je on mučenički postradao, a primer Vuka - izaziva osećaj stida i srama što se u našem rodu našao i takav izrod.
Neko je negde rekao da smrt čoveka najčešće liči na njegov život.
To podjednako važi kako za velike pravednike, tako i za velike grešnike. Pravednici „usnivaju" u Gospodu („zaspao je snom pravednika", veli naš narod), dok je „smrt grešnika ljuta", jer „ko se maša noža od noža će i poginuti" (Mt. 26, 52).
Život Kneza Lazara u mnogome je ličio životu najvećih svetitelja Božjih.
Po njegovim biografima, kao i po bogoslužbenim pesmama, ispevanim kasnije u njegovu čast, on je bio „blag, krotak, ukrašen nezlobivošću, istinom i pravdom".
Bio je „oko slepima, noga hromima, potpora starima".
Bio je, kako veli njegov savremenik patrijarh Danilo III, „od detinjstva mnogo u svim dobrim delima ukrašen, i svim vrlinama pokazivaše se plemenit, veleuman i mužastven".
Bio je pravičan i mudar vladar, nežan i čedoljubiv otac, plemenit i veran suprug.
Na svim poljima života živeo je i delao jevanđelski. Jednom rečju, on je u svome životu ispunio u celini Jevanđelje Hristovo.
Onda, nikakvo čudo što se u datom momentu donošenja sudbonosne odluke privoleo „Carstvu Nebeskome". Jer samo onaj ko je u stanju da živi carstva radi nebeskoga, može i umreti za „Carstvo Nebesko".
To Kosovsko, Vidovdansko, Lazarevsko OGLEDALO i danas je pred nama.
Mi se danas nalazimo u sličnom položaju kao i Sveti Knez Lazar onog prvog Vidovdana.
I pred našom generacijom današnjih Srba stoji isto sudbonosno pitanje: kome ćemo se carstvu privoleti? Sedamnaesti mart prošle 2004. godine šta je bio drugo do „drugi srpski Vidovdan", najnovije, ali se ne zna koje po redu, masovno postradanje Srba na Kosovu. To postradanje traje i dalje.
Srbi se ponovo svrstavaju u dva tabora, staju pod dva barjaka.
Oni koji podižu sidra svoja, prodaju svoja imanja, kuće, stanove i odlaze sa Kosova - idu pod barjak Vuka Brankovića, prodaju i krčme srpsko Kosovo.
Oni pak, koji odolevaju i istrajavaju „na strašnom mestu" jesu potomci i sledbenici čestitoga Kneza.
Ovo razvrstavanje obuhvata ne samo Srbe na Kosovu i Metohiji, nego svuda, ma gde se nalazili.
Pred svakim Srbinom, ma na kom mestu živeo, ma na kakvom položaju bio, stoji vidovdansko ogledalo.
Njemu se postavlja večno lazarevsko pitanje: „kome će se carstvu privoleti"?
Doprinosi li opstanku Srba na Kosovu i Metohiji na ma koji način (rečju, delom, željom, molitvom) on se upisuje u Lazarev tabor.
Doprinosi li pak, opet na ma koji način, (glasom, pristankom, potpisom, izjavom) nestanku Srba sa Kosova, on je zajdeno sa Vukom Brankovićem iza „Goleša Planine".
Dok je vremena, zagledajmo se dobro u to ogledalo, prepoznajmo sebe na kojoj smo strani, revidirajmo svoj stav dok „vremena ima", jer ide noć kada niko neće moći delati, noć posle koje nema svanuća.

vladika Artemije

[причалица]

Свети апостоли Петар и Павле - 12. јул



Свети апостол Петар - Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благозволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: "Ти су Христос, Син Бога живога" (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа - и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне .

Свети апостол Павле - Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћену веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом истрадањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја него Христос живи у мени", тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.

[причалица]

Sveti mučenik car Nikolaj Romanov i drugi sa njim - 17. jul 2011.



Nikolaj Romanov rođen je u Carskom selu 1868. godine. Njegov otac, ruski car Aleksandar III, želeo je da Nikolaj bude vojnički jak i čvrst, ali on je bio nežne prirode. Venčao se sa Aleksandrom (Alix od Hesse) 1894. godine. Između 1895. i 1901, Nikolaj i Aleksandra izrodili su četiri princeze: Olgu, Tatjanu, Mariju i Anastasiju. Godine 1904, rođen je i princ Aleksej. Boljševici su ih sve poubijali u Jekaterinburgu u noći između 16. i 17. jula 1918. Car Nikolaj bio je duboko pobožan.

Za vreme njegove vladavine, u Rusiji je podignuto deset hiljada hramova i preko sedamsto pedeset manastira. Posebno je poštovao prepodobnog Serafima Sarovskog, koji je prorekao njegovu i njegove porodice mučeničku smrt.

Tropar Sv. Caru Nikolaju - glas 5.

Carstva zemaljskoga gubitak, okove i mnoga razna stradanja krotko pretrpeo si od bogoboraca, svedočeći Hrista sve do smrti, o veliki mukotrpitelju, bogoovenčani Care Nikolaje, stoga mučeničkim vencem ovenča te sa nebesa sa Caricom i čedima i slugama tvojim Hristos Bog, Njega moli da se smiluje na zemlju rusku (i srpsku) i da spasi duše naše

[причалица]

SABOR SVETOG ARHANGELA GAVRILA - 26.07.



Arhangel Gavrilo, jedan od sedam velikih angela serafima za koje se veruje da su učestvovali u stvaranju sveta, slavi se danas kao jedan važnih praznika Srpske pravoslavne crkve.

Praznik Sabora svetog arhangela Gavrila nije obeležen "crvenim slovom" u kalendaru SPC koja mu ipak daje veliki značaj i slavi ga kao - Blagovesnika koji je učestvovao i najavljivao sve značajne događaje vezane za nastajanje hrišćanstva.

Prema predanju, arhangel Gavrilo je, kao živa sila bestelesna i jedan od sedmorice serafima najbližih Božjem prestolu, učestvovao u nastanku sveta i u borbi protiv palih anđela, predstavnika zlih sila predvođenih Satanailom.

On je, kako kaže predanje, svoje svedočanstvo o početku nastajanja Božje tvorevine preneo Mojsiju javivši mu se u pustinji i poučivši ga kako da napiše knjigu Postanja.

U hrišćanstvu se slavi kao anđeo Blagovesnik zadužen za radosne ili blage vesti, prema staroj terminologiji, i onaj koji je najavio Zahariji rođenje Jovana Preteče ili Krstitelja.

Isti Gavril javio se Joakimu i Ani i najavio rođenje Deve Marije, a potom i Devici sa vešću da će roditi sina, spasitelja ljudskog roda.

Lik anđela Gavrila slika se stoga sa Devicom Marijom, koja prima Blagovest, na carskim dverima pravoslavnih oltara koja se simbolično otvaraju u toku liturgije jer se smatra da je ovaj događaj otvorio put u Carstvo nebesko.

Najveća i najradosnija vest za hrišcanstvo koju je javio Blagovesnik je vest o Vaskrsenju Hristovom.

Ova scena sa arhangelom Gavrilom kako sedi na grobnom kamenu i pokazuje na prazan grob najčašće se slika na pravoslavnim predstavama događaja Vaskresenja.

Freska u srednjevekovnom manastiru Mileševi poznata kao Beli anđeo jedna je od najlepših i najbolje očuvanih i proglašena je za sliku prošlog milenijuma.

U narodu je praznik poznat i kao letnji Aranđelovdan za koji se vezuju mnogobrojni običaji, prema kojima se onim koji poštuju veru tog dana zabranjen skoro svaki rad.

Smatra se da je ovaj letnji praznik ustanovljen na Svetoj Gori u 9. veku, za vreme careva Vasilija i Konstantina Porfirogenita i patrijarha Nikole (Hrisoverga) posle javljanja arhangela Gavrila u jednoj od karejskih kelija koji prstom po kamenu ispisao pesmu Bogorodici "Dostojno jest".

Gavrilo je prvi uz arhangela Mihajla koji je predvodnik vojske anđela i sila dobra a ra njima slede ravni po cašti Rafail, Uril, Selatil, Jegudil, Varahil i Jeremil.

Saborni dan svetog arhangela Gavrila praznuje se takođe 8. aprila, odnosno 26. marta, prema julijanskom kalendaru, kada SPC slavi njegova javljanja kroz svu istoriju ljudskog spasenja.u.

[PRCKO]

Света мученица Марина Огњена Марија



Pravoslavni vernici danas obeležavaju praznik svete velikomučenice Marine, u narodu poznat kao Ognjena Marija. U manastiru Svete Marine u Albaniji, na planini Longa iznad Ohridskog jezera, počivaju njene čudotvorne mošti, koje posećuju i pravoslavni i muslimani.


Svi pravoslavni vernici danas obeležavaju praznik svete velikomučenice Marine, u narodu poznat kao Ognjena Marija.

Ognjena Marija, sveta mučenica Marina, bila je rodom iz Antihije. Krstila se u 12 godini i zbog vere u Isusa Hrista stradala je u vreme cara Dioklecijana.

Prema narodnom verovanju, sveta Marina pali i kažnjava ognjem i kao sveti Ilija, koji kažnjava gromom.

U narodnom predanju čuvaju se primeri o vatri ili gromovima koji su u vrele praznične dane spalili žito, seno i domove ljudi koji su se ogrešili radeći na praznik Ognjene Marije.

Običaj je da se na ovaj praznik, kada zbog velike vrućine "gori nebo i zemlja", ne rade nikakvi poslovi.

Prema hrišćanskom predanju, sveta velikomučenica Marina posečena je mačem u 16. godini, u doba cara Dioklecijana.

U nekim pravoslavnim crkvama slavi se kao Margarita Antiohijska, koja je postradala zbog vere u Hrista. Mošti su joj se nalazile u Carigradu do dolaska krstaša, a danas se njena ruka nalazi u svetogorskom manastiru Vatopedu.

U manastiru Svete Marine u Albaniji, na planini Longa iznad Ohridskog jezera, počivaju njene čudotvorne i svete mošti, koje posećuju i pravoslavni i muslimani.

Svetiteljka se i u istočnom i u zapadnom slikarstvu predstavlja sa krstom i palmom, simbolom mučeništva u rukama, sa zmajem pod nogama i često sa kućama u plamenu u njenoj pozadini.

Ognjenu Mariju neke pravoslavne porodice obeležavaju kao krsnu slavu.

U crkvenom kalendaru praznik nije obeležen "crvenim slovom", ali se ipak veoma poštuje i u crkvi u narodu.

[причалица]

Sveti Ilija 2. avgust



Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave Svetog Iliju, u narodu poznat kao Ilija Gromovnik.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju praznik starozavetnog proroka i novozavetnog svetitelja Ilije.

Sveti Ilija, veoma poštovan u pravoslavlju kao strog i nepokolebljiv propovednik etičkih vrednosti, prisutan je u Starom i u Novom zavetu kao prorok čije je osobine preuzelo hrišćanstvo dovodeći ga u vezu sa nastanakom nove vere i novim Hristovim dolaskom.
Prema predanju, sveti Ilija je bio među prorocima koji su se na Tavoru poklonili Isusu Hristu na dan Preobraženja Gospodnjeg, kada se javio svojim učenicima sa poukama nove vere, pa se zato lik Svetog Ilije slika na preobraženskim prazničnim ikonama.

Sveti Ilija je prisutan i u viziji svetog Jovana Bogoslova u kojoj se njegova uloga vezuje za budućnost hrišćanske crkve i drugi dolazak na zemlju Hrista Spasitelja - novo preobraženje kome se nada i u koji veruje hrišćanski svet.

Prema knjizi Otkrivenja Jovanovog, drugi dolazak Hristov najaviće Ilija sa starozavetnim prorokom Enohom i njihovim stradanjem treba da počne novo preobraženje čovečanstva.

Veruje se da Sveti Ilija nije umro već da se živ, plamenim kočijama, vazneo na nebo pa se ta scena slika na prazničkim ilindanskim ikonama. Poznata je i scena sa Svetim Ilijom u pećini, u koju se sklonio od oholog cara Ahava, a gavran mu donosi hranu.

Prema predanju, Ilija Tesvićanin rođen je u Tesvitu u Izrailju u 9. veku pre Hrista (816. godine). Bio je žrtva progona cara Ahava koji je pod uticajem svoje žene Jezavelje napustio Mojsijevu veru i "slavio tuđe bogove".

Srpski narod mnoge prirodne pojave pripisuje Svetom Iliji kojem je prelaskom u hrišćanstvo pripisao i osobine svog starog boga Peruna, koji je upravljao munjama i gromovima.

Prema narodnom verovanju i tradiciji, Sveti Ilija se vozi u vatrenim kolima koja vuku četiri konja, iz čijih nozdrva izbija plamen, a grmljavina je tutnjava njegovih kola kojima se vozi po nebu i oblacima.

Sveti Ilija Gromovnik, kako ga još zovu u narodu, pada u najsušnije i najtoplije doba godine, a običaj je da se na njegov praznik ne radi u polju, da se ne bi navukao gnev svetitelja.

Sveti Ilija je u Srbiji slava vazduhoplovaca, obnarodovana ukazom iz 1924. godine. Propašću kraljevine Jugoslavije prekinuta je ova tradicija vazduhoplovaca, ali je obnovljena 1992. godine.

[причалица]

Sv. Marija Magdalena - Blaga Marija - 4. avgust



Marija Magdalena je hrišćanska svetiteljka. Bila je rodom iz mesta Magdale, pored jezera Genisaretskog, iz plemena Isaharova. U jevanđelju se pominje da je mučena od sedam zlih duhova, od kojih ju je oslobodio Isus Hristos i učinio zdravom. Marija Magdalena je bila verna sledbenica i sluškinja Hristova za vreme Njegovog života.

Pod krstom na Golgoti stajala je i Magdalina, i gorko plakala zajedno sa Bogorodicom. Posle smrti Isusa ona je tri puta posetila Njegov grob. U jevanđelju se pominje i da kada je Hristos Vaskrsao, ona Ga je dva puta videla: jednom sama ona, a drugi put sa ostalim ženama Mironosicama. Putovala je u Rim, izašla pred cara Tiberija, i predajući mu jaje obojeno u crveno, pozdravila ga je rečima: Hristos voskrese! U isto vreme optužila je caru Pilata za njegovu nepravednu osudu Isusa Hrista. Njenu tužbu car je primio, i Pilata premestio iz Jerusalima u Galiju, gde je ovaj sudija u nemilosti carskoj i u teškoj bolesti preminuo. Po tom se vratila iz Rima u Efes kod svetog Jovana Bogoslova, kome je pomagala u propovedanju Jevanđelja. Sa velikom ljubavlju prema Isusu Hristu i sa velikom revnošću propovedala je ona Jevanđelje svetu kao Hristov apostol. Preminula je mirno u Efesu. Mošti svete Magdalene prenete su kasnije u Carigrad. Blizu Getsimanskog vrta nalazi se ruski hram posvećen svetoj Mariji Magdaleni.


Tropar, glas 1:
Hristu nas radi od Djevi roždšemusja,
čestnaja Magdalina Marija posljedovala jesi,
togo opravdanija i zakoni hranjašči:
tjemže dnes vsesvjatuju tvoju pamjat praznujušče,
grjehov razrješenije molitvami tvojimi prijemljem.

[причалица]

GOSPOJINSKI POST 14. avgust 2011.


Vernici Srpske pravoslavne crkve od 14. do 28. avgusta biće u Gospojinskom postu. To je jedan od višednevnih postova i prethodi velikom crkvenom prazniku Uspenije Presvete Bogorodice, kada je Bogorodica završila ovozemaljski život i upokojila se.

Gospojinski post je utvrđen na Carigradskom saboru 1166. godine u vreme patrijarha Luke Hrisoverga i cara Manojla Komnena. Crkva ga je ustanovila imajući primer Presvete Bogorodice koja je vreme pre smrti provodila u postu i molitvi. Prilično je strog, jede se hrana na vodi, osim subote i nedelje kada je dozvoljeno ulje i vino a za praznik Preobraženja Gospodnjeg jede se i riba. Naravno, odricanje od određene vrste hrane samo je jedan deo posta, ali ne i najvažniji. To je samo način da se telo smiri i priprema za onaj važniji duhovni deo, koji podrazumeva više razmišljanja o sebi i svojim postupcima, češće ispovesti, pojačane molitve i kao kruna svega pričešćivanje. Post je vreme kada se hrišćanin potpunije posvećuje odricanju od rđavih misli, želja i dela, to je kako kažu duhovnici, vreme vežbanja u vrlinama. U savremenim uslovima, koji je doneo užurbanost, nedostatak vremena, nervozu, raznovrsne brige čovek često zaboravi da je Gospod taj koji ga rukovodi u životu i da bi mu se valjalo obratiti za pomoć i ohrabrenje u prevazilaženju svih teškoća. Pokazali su to svojim primerima proroci još u Starom Zavetu, koji su postili pre svih važnih događaja i odluka. Postio je Mojsije 40 dana na Sinaju da bi se onda udostojio da od Boga primi deset Božijih zapovesti. U Novom Zavetu, nema proroka ali su recimo, postili apostoli i brojni drugi ljudi koji se tu pominju i tako duhovno uznapredovali. Postio je i sam Gospod Isus Hristos, čuvene su reči iz Svetog Pisma kada ga kuša đavo da prekrši post obećavajući mu sva blaga ovoga sveta. Ali, Gospod ga ne posluša, što je primer i današnjim ljudima da je moguće odupreti se strastima i porocima. Zato teolozi ističu da post, odnosno ne jedenje pojedine vrste hrane nije sam sebi cilj već samo sredstvo koje pomaže u popravljanju sebe a put do popravljanja je poniranje u sopstvene dubine, duhovno uzdizanje od ovozemaljskih teškoća. Ali, isotvremeno što čovek više misli o Bogu to je sposobniji i za život na zemlji jer sve nevolje, teškoće i probleme posmatra iz drugog ugla. Upravo na tim razmišljanjima, iako nemaju verski karakter, iznikli su i brojni psihološki pravci koji savetuju čoveku da misli pozitivno a onaj ko misli pozitivno oslobađa se stresa, depresije i brojnih drugih psihosomatskih tegoba. Imajući u vidu sve ovo, vernici zato govore da jedva čekaju vreme posta, jer ih on na neki način obavezuje da budu drugačiji. Ne znači to da su u vreme posta bolji hrišćani i ljudi, jer je čovek slabo biće, navikli smo da povlađujemo sebi i ugađamo pa je post sredstvo koje opominje i podstiče da se misli i živi bolje. Zato je post vreme kada se češće opominjemo svojih grehova, vreme truda i vrline, vreme pojačane ljubavi prema Bogu i ljudima.

[причалица]

PREOBRAZENJE GOSPODNJE



Imajući često običaj da se noću povlači, radi usamljene molitve Bogu Ocu, Gospod Isus Hristos, ostavivši pod gorom narod i uzevši sa sobom od učenika svojih samo Petra, Jakova i Jovana, uziđe sa njima na vrh Tavora da se pomoli. I udaljivši se malo od njih, stade se moliti. A tri učenika, umorni nešto od penjanja na visoku goru, nešto od duge molitve, zaspaše, kao što kazuje Jevanđelist Luka : Petar i koji bejahu s njim behu zaspali" (Lk. 9; 23). Dok oni spavahu, i rasvit beše na pomolu, Gospod Hristos se preobrazi blistajući slavom Svoga Božanstva, i ukazaše se Mojsije i Ilija i govorahu s Njim. Ova pojava božanske sile probudi apostole i oni videše neiskazanu slavu Gospoda Isusa : lice Mu je sijalo kao sunce a haljine Njegove blistahu kao sneg. Slušajući razgovor, učenici stajahu s trepetom, naslađujuci se u isto vreme gledanjem božanske slave, koliko to beše moguće za njihove telesne oči. A kada razgovor Gospoda Isusa Hrista sa Mojsijem i Ilijom beše pri kraju, ožalosti se Petar i želeći da se neprestano naslađuje divnim prizorom slave Hristove i slavnih proroka, on se osmeli i reče : "Gospode, dobro nam je ovde biti; ako hoćeš da načinimo ovde tri senice (kolibe) : jednu Tebi, i jednu Mojsiju, i jednu Iliji" (Lk. 9; 33). Dok Petar to govoraše, svetao oblak zakloni ih i čuše iz oblaka glas koji govoraše : "Ovo je Sin moj ljubljeni, Njega poslušajte" (Lk. 9; 35).

"Dobro nam je ovde biti�"

Gledajuci slavu Božju apostoli su poželeli da načine senice, tu na tom mestu, ne sluteći da im je namenjen daleko širi zadatak. Bog se, stoga, javlja svedočeći za Isusa Hrista da je sin Božji i dade im zapovest : "Njega poslušajte!" Poslušajte Hrista, koji će odrediti da se senice - hramovi - podižu po celom svetu, u kojima će se propovedati nauka Njegova i vršiti preobražaj ljudi ka duhovnom i moralnom idealu Jevanđelja koje nam je On dao.
"I oni poslušaše! Njih dvanaestorica, prostoga porekla i zanimanja, bez zemaljskog sjaja i sile, ostaviše sve svoje i krenuše po svetu da pronose Hristovo Jevanđelje, uzbunivši sav svet nečuvenom propoveđu o Vaskrslom Isusu Hristu, o Bogu, koji se javio ljudima u telu i ponovo se uzneo na Nebo, i koji će ponovo doći. Ovo seme koje posejaše po svetu izniče i procveta. Crkva se podiže iz njihove krvi na ruševinama nasilnih i lažnih tvorevina ljudskih" (N. Velimirovic, Omilije, str. 123 i 124).
I eto, ispunila se ta Hristova odredba: milioni hrišćanskih hramova podignuti su u celom svetu, i u svakom je lik apostola Petra da nas podseća i na ovaj događaj, na njegovo gledanje slave Božje kada su neopisivi mir i radost ispunili dušu njegovu, i uskliknuo: "Gospode, dobro nam je ovde biti!" Tako i mi hrišćani, kada smo u svetom hramu, osećamo se kao da smo na Tavorskoj gori i preobražavamo se, iz loših u dobre, iz dobrih u bolje iz boljih u još bolje - iz grešnih u bezgrešne - po zapovesti Gospodnjoj "do punoće rasta Hristova!"
U Preobraženjskom troparu pevamo: da i nama grešnima zasija Njegova večna svetlost". Kako da nas osvetli Hristova svetlost kad je On gore na visokoj gori a mi skoro da puzimo dole u podnožju? Treba doći do Hrista i biti sa Hristom! Svaki čovek ima u sebi nešto dobro. Ali, ima ljudi koji od samog rođenja nose u sebi nesto izrazito plemenito i dobro. Kada budemo neko vreme s jednim takvim istinski dobrim bićem, osećamo, kako i sami postajemo nekako bolji, kako su nam misli svetlije, i kako nam se vera u dobro povećala, kaze Ep. Hrizostom (Tihi glas, str. 38). Kako bi se tek osećali da smo sa Hristom, koji toliko voli ljude, koji toliko čini dobra ljudima i čija je ljubav veća od najveće nepravde ljudske. Kada se najviše mučio na krstu iz Njegovih usta čule su se reči, koje je samo božanska ljubav, nama grešnima neshvatljiva, mogla ispoljiti: "Bože, oprosti im, jer ne znaju šta čine". To je mogao reći samo On koji za sebe kaže: "Ja sam svetlost sveta� Ko pođe za mnom neće hoditi po tami".
Često je veoma teško čoveku da se makar i malo uzdigne iznad sebe, a tek da počne živeti jednim potpuno besprekornim životom, premda stalno uviđa da je takav život daleko lepši od onoga koji on vodi. Nije čudo, iz Jevanđelja saznajemo da je to bez Božje pomoci nemoguće! Spasitelj je jednom rekao: "Niko ne može doći meni, ako mu ne bude dano od Oca mojega" (Jov. 6; 65). Potrebno je da nam Bog pomogne da doživimo neposredni dodir sa Njim, a to se dešava kada doživimo izvestan prelom u životu, jevanđelski rečeno "nanovo rodimo" - preobrazimo! Kako se to postiže? Opet i samo, sa Hristom i Njegovim Jevanđeljem!
"Hristovo Jevanđelje je neiscrpna nauka, nauka koja stalno uči. Ona se ne uči samo slušanjem i pamćenjem, kao ostale nauke, vec doživljavanjem" (Ep. Stefan, Pazimo na vreme, str. 81). "Obično se pred tim prvo čovek muči sam sa sobom. Uviđa da njegov život nije onakav kakav treba da bude, teško mu je, traži put i moli se da nađe put i način� I obično kada te duševne muke dođu do vrhunca, Bog dolazi u pomoć, ozari dušu, razagna svaki mrak i čovek se rađa - preobražen, za jedan novi život, život u duhu, život u Bogu" (Tihi glas, Ep. Hrizostom, str. 39). Tada, kada čovek doživi harizmu - dodir sa Bogom, "sve je, zapisao je jedan monah, bilo lepo: i svet veličanstven, i ljudi prijatni, i priroda prekrasna i telo nekako lakše. Došao je neki priliv snage, reč je Božja radovala dušu, noćna bdenja u hramu i duge molitve u ćeliji postale su sladosne. Od preobilja radosti duša je zalila sve koji ne osećaju i ne doživljavaju to isto i molila se za sav svet" (Tihi glas, str. 40).
Tako se nešto slično dogodilo sa svetim apostolima na dan Pedesetnice, sa svetim apostolom Pavlom pred Damaskom i sa tolikim drugim svetiteljima. Ovaj sveti trenutak, ovaj dodir sa Bogom, skrenuo je čitav njihov život jednim drugim putem, putem dobra, pravde, herojstva, duhovne radosti. "Neki neodoljivi unutrašnji pritisak gonio ih je u najvece poduhvate. Raspolagali su obiljem životne snage koja je dolazila iz samog Izvora zivota - iz Boga" (Bergson), Boga koji govori: "Evo stalno stojim na vratima srca i kucam. Ako ko čuje glas moj i otvori, ući ću k njemu i biću s njim, i on sa mnom" (Otk. 3; 20). Zato, odbacimo mračna dela i uzmimo na sebe svetlo oružje. Živimo pristojno - kao po danu, ne u pirovanjima i pijankama, ne u bludu i raskalašnosti, ne u svađi i zavisti, nego uzmite na sebe Gospoda Isusa Hrista" (Rim. 13; 12-14), jer "našto dani i našto godine kad je dovoljan i jedan čas da čovek svu sreću pozna" (Dostojevski).

Preobrazio si se na gori, Hriste Bože, pokazavši Svojim učenicima slavu Svoju, koliko im beše moguće; neka i nama grešnim zasja Tvoja večna svetlost, molitvama Bogorodice, Davaoče Svetlosti, slava Ti!

[причалица]

Uspenje Presvete Bogorodice - Velika Gospojina 28. avgust

Srpska pravoslavna crkva danas slavi praznik Uspenja Presvete Bogorodice, u narodu poznat kao Velika Gospojina, koji je jedan od najvećih hrišćanskih praznika posvećen Bogorodici.
Praznik je uspomena na smrt Bogorodice i, prema jevanđelskom predanju, dan kada se ona uznela na nebo "i predala svoj duh u ruke Spasitelja".



Taj praznik, kada se završava i post koji traje 14 dana, uspomena je na smrt Bogorodice i, prema jevanđeljskom predanju, dan kada se ona vaznela na nebo "i predala svoj duh u ruke Spasitelja".

Prema kanonu SPC, Uspenje Presvete Bogorodice spada u red Bogorodičnih praznika i proslavlja se svake godine 28. avgusta, odnosno 15. avgusta po julijanskom kalendaru.

Predanje kaže da je Bogorodica živela 60 godina, prema nekim izvorima 72, da je nadživela svoga sina i kao svedok mnogih slavnih događanja, nastavila njegovu misiju.

Prema pravoslavnom kanonu, Uspenje Bogorodice slika se na zapadnim zidovima pravoslavnih manastira.
U srpskom manastiru Žiča, zadužbini Nemanjića s početka 13. veka, oslikana je jedna od najlepših predstava Uspenja, sa Hristom koji u naručju drži novorođenu dušu Bogomajke, zagledan u njeno telo na odru.

U trenutku smrti Bogorodice, kako je zapisano, "apostoli počeše pevati u slavu Božju..., a sva se soba zasja od čudne svetlosti i presveta Deva predade duh svoj u ruke Spasiteljeve ne osetivši smrtnoga bola".

"Mrtvo telo njeno preneše apostoli na rukama u Jerusalim u Getsimaniju..., apostol Jovan nosio je maslinovu granu, a svetao oblak okruživaše njen odar i povorku".

Praznovanje Uspenja Bogorodice ustanovljeno je 528. godine po želji cara Mavrikija koji je 15. avgusta (prema Julijanskom kalendaru) pobedio Persijance. Od tog datuma svi hrišćani slave taj praznik.

Scena Uspenja Bogorodice obavezan je motiv u pravoslavnom fresko-slikarstvu, jer je za život i smrt Bogomajke vezan smisao hrišćanske vere i molitve.

Vreme između Velike i Male Gospojine, koja se obeležava 21. septembra, naziva se međudnevnica, a veruje se da je taj period najbolji za branje svih plodova i lekovitih trava, pa se odlazi na izvore koji, prema narodnom verovanju, imaju lekovito dejstvo.

[причалица]

Usekovanje glave Sv. Jovana Krstitelja - 11. septembar



Svetom Jovanu Krstitelju posvećeno je šest praznika u toku godine. Na današnji dan (29. avgust po starom, odnosno 11. septembar po novom kalendaru), crkva obnavlja uspomenu na mučeničku smrt Hristovog Preteče. Preteča je onaj koji hita ispred nekoga da bi objavio vest o njegovom dolasku i to je jedno od imena ovog sveca. Sasvim opravdano, jer je ceo život Sv. Jovana, od začeća do telesne smrti, predstavljao neprekidno svedočenje da je Isus zaista Bog i Sin Božji.

Ovozemaljski život svetog Jovana okončan je mučeničkom smrću, a njegova nevina krv pala je na ruke Iroda Antipe, jednog od četvorice savladara Galileje. On je najpre bio oženjen kćerkom arapskog cara Arete, koju je potom oterao da bi se oženio Irodijadom, ženom svog rođenog brata koji je još uvek bio živ, a što je činilo da je "brak" između Iroda i njegove snaje zapravo mešavina preljube i incesta, suprotan svim Božijim i ljudskim zakonima. Pravdoljubivi Jovan Krstitelj nije mogao da otrpi toliko bezakonje, pa je sa javnih mesta poručivao Irodu da ne može imati ženu brata svojega. Irod ga zbog toga baci u tamnicu, a na njegov rođendan, kada priredi raskošno slavlje, Irodijadina kći Salomija iz obesti zatraži od Iroda glavu Jovana Krstitelja na tanjiru. Car posla dželata, ovaj odseče glavu Jovanu ("usekovanje" znači odsecanje), a obesna Irodijada je izbode i naredi da se zakopa na nekom mestu gde se nikada neće otkriti. Kasnije su i Irod i njegova kamarila okončali živote u bedi i siromaštvu kada im je rimski car Kaligula u svojim osvajanjima oduzeo svu vlast i proterao ih u Španiju.

Kao i svaki veliki praznik, Usekovanje je u kalendaru upisano crvenim slovom. Usto je datum i uokviren, što znači da se toga dana neizostavno posti, čak i oni koji to neredovno čine

[причалица]

Rođenje Presvete Bogorodice - Mala Gospojina 21. septembar



SPC i vernici danas slave uspomenu na dan kada je u Nazaretu, u domu Joakima iz plemena Davidova i Ane od roda Aronova, rođena Sveta Deva Marija. Joakim i Ana su dugo bili "bezdetni pa behu postidni među ljudima i skrušeni pred Bogom", kaže predanje. Deva Marija, plod njihovih dugih molitvi, rođena je u Nazaretu, a odvedena je u hram kada je imala tri godine, jer su je roditelji zavetovali Bogu. Sa 14 godina Marija se vratila u Nazaret gde joj je, prema predanju, saopštena "blagovest arhangela Gavrila da će roditi Sina Božjeg".

"Blagodatna Marija, blagoslovena među ženama, hram Duha Svetoga, oltar Boga Živoga, trpeza hleba nebeskoga, kivot svetinje Božje, drvo najslađeg ploda, slava ljudskog roda, pohvala roda ženskog i istočnik devstva i čistote", zapisano je u "Ohridskom prologu" vladike Nikolaja Velimirovića.

Scena Roždestva Bogorodice sa svetom Anom u postelji i novorođenom Marijom u kolevci, obavezan je motiv pravoslavnih ikona i srednjovekovnih manastirskih fresko zapisa.

Jedan od najstarijih i najbolje očuvanih živopisa s motivom Roždestva Bogorodice nalazi se u Kraljevoj crkvi u Studenici, zadužbini kralja Milutina (1282-1321) s kraja 14. veka.

U beogradskoj Sabornoj crkvi kralj Petar Prvi Karađorđević (1844-1921) krunisan je 1904. na praznik Roždestva Bogorodice, a Mala Gospojina je i slava humanitarne i kulturno-prosvetne organizacije "Kolo srpskih sestara", osnovane 1903. na inicijativu slikarke Nadežde Petrović (1873-1915).

SPC Bogorodici posvećuje praznike Vavedenje, Sretenje, Blagovesti, Uspenje presvete Bogorodice (Velika Gospojina) kao i one koji obeležavaju uspomenu na događaje iz njenog života, kao što su praznici Pokrov Presvete Bogorodice i Polaganje rize Presvete Bogorodice.

[Man]

ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА - КРСТОВДАН



Римски цар Максенције чинио је многа зла народу, гонећи и мучећи хришћане, те Римљани послаше писмо цару Константину, да их избави и спасе од тога. Цар Константин, поче пријатељски убеђивати Максенција да престане са злоделима, али он не послуша, те Константин би принуђен да крене у поход на Рим, и ту би побеђен Максенције, силом и дејством Часног Крст. Велики цар Константин, победоносно уђе у Рим, где га народ дочека са великом радошћу и почастима. А сам цар узносаше велику благодарност Богу, који му силом Часног и Животворног Крста дарова победу. У ту част он постави усред Рима на високом стубу Крст и написа на њему: "Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма". Царица Јелена, мајка цара Константина, оде на поклоњење Христовом гробу у Јерусалим и тамо пронађе на ђубришту Крст, којим оживе једног мртваца и од тада се празнује ВОЗДВИЖЕЊЕ (Подизање) Часног Крста. Она са собом понесе само део овог Часног Крста Господњег и свете клинце, којима је Исус Христос био прикован за тај Крст, а сам Крст положи у сребрни ковчег и предаде га патријарху Макарију. Блажени цар Константин положи животворно дрво у златан ковчег, а свете клинце, царица Јелена баци у Јадранско море, а један цар укова у свој шлем, један у ђемове на узди свог коња. По повратку свете царице Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: први у Риму, други у Византији, а трећи, након победе над Скитима на Дунаву. Он начини три крста и написа на њима:
"ИС ХС НИКА - Христос побеђује. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење сада и увек и кроза све векове. Амин.

Тропар (глас 1): Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и твоје сохрањаја крестом твојим житељство.

[причалица]

ЗАЧЕЋЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА - 6. октобар

(23. септембар)



Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божја; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су целог живота желели и од Бога просили једно дете; чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочито велике намере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу света. Преко својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездетне Саре, и Самсона од бездетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездетних, Захарије и Јелисавете. Преко ангела својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намере. Како су се могла родити деца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то зна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога, који је из ничега створио сав свет, и који за стварање првога човека, Адама, није потребовао никакве родитеље, ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природних закона, у које оковани ми бисмо, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав.

[marabu]

Danas je drugi dan Miholjskih zadušnica ......




Miholjske zadušnice uvek padaju u subotu pred Miholjdan, koji je 12. oktobra.
Danas se pobožni narod seća svojih bliskih, posećuje im grobove, pali sveće i drži pomene. To se čini da bi Bog pokazao svoju milost prema upokojenima, oprostio im grehe koje su počinili za zemaljskog života. Crkva nas seća na reči jednog od najvećih bogoslova iz četvrtog veka, sv. Jovana Zlatoustog, koji kaže: „Pomozite pokojnima i pominjite ih. Ne oklevajte, dakle, da pomognete onima koji su otišli i prinesite vaše molitve za njih!“
Zadušnice se uvek drže u subotu, jer je na taj dan Hristos ležao mrtav u grobu. Zato je i svako subotnje bogosluženje posvećeno pokojnima.

Nije poznato kad su uvedene, i zašto baš u ovo doba godine. Prvenstveno su se obeležavale u oblastima pod austrougarskom upravom, odnosno kojesu pripadale Karlovačkoj mitropoliji. Kada se srpska crkva dvadesetih godina prošlog veka ujedinila, proširile su se i u druge krajeve srpstva.




***