DANAS JE.....

[Пркос]

Danas je Krstovdan




Srpska pravoslavna crkva slavi Krstovdan, uspomenu na dan kada je carica Jelena, majka cara Konstantina (280-337), obilazeći Svetu zemlju, u ruševinama Venerinog hrama pronašla Časni krst na kome je raspet Isus Hristos.

Taj hrišćanski praznik, koji u pravoslavnom kalendaru slovi i kao Vozviždenje Časnog krsta, slavi se još od prvih godina zvanične hrišćanske propovedi.


Praznik je ustanovljen godinu dana posle Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji, održanog 326. godine, u vreme cara Konstantina, koji je Milanskim ediktom 313. godine , priznao hrišćanstvo kao zvaničnu veroispovest.

Patrijarh Makarije je,prema predanju, posle otkrića carice Jelene, pred okupljenim narodom uzdigao Krst koji je Hristos nosio do Golgote, pa otuda i naziv Vozviždenje u bogoslužbenom kalendaru SPC gde je praznik obeležen crvenim slovom kao zavetni praznik.

Narod je kako kaže hrišćansko predanje odgovorio patrijarhu molitvom, Gospode pomiluj, koja se i do danas na isti način peva na pravoslavnim liturgijama.

Na ovaj praznik istovremeno se slavi uspomena na povratak Časnog krsta iz Persije u Jerusalim.

Krst je čuvan u srebrnom sanduku u jerusalimskoj crkvi Vaskrsenja do 614. godine, kada su Persijanci zauzeli Jerusalim.

"Kada je car Hozroj osvojio Jerusalim i mnogi narod odveo u ropstvo, Krst bi prebačen u Persiju", odakle ga je na Golgotu, "hodeći bosonog i u bednoj odeći, izneo car Iraklije", zapisano je u "Ohridskom prologu" vladike Nikolaja Velimirovića.

"Tada Časni krst bi položen u hram Vaskrsenja, na radost i utehu celog hrišćanskog sveta", napisao je episkop Nikolaj.



Izvor: Verujem

[Пркос]

Sveti jovan
svima koji danas slave

[Пркос]

О овогодишњем прослављању Св. Три Јерарха - 9. фебруар 2010.


Љубљени у Христу,

Овим Вас обавештавамо да водите рачуна о празнику Св. Три Јерарха који пада у петак ове Сирне седмице, а по Типику богослужбено празновање овога празника се у том случају (када падне у петак сирне седмице) помера на четвртак, осим ако је у питању храмовна слава.

С благословом,

+Иринеј

[причалица]

e da..za to večeras čuh i sada ovde pročitah....liturgija je sutra.

[Пркос]

Danas se praznuje zaštitnik hrišćanske ljubavi
Praznici Sveti Trifun, koga slave pravoslavni vernici, i Sveti Valentin koji je deo zapadne tradicije, biće obeleženi danas istovremeno kao zaštitnici iskrene ljubavi svih hrišćana.


Srpska pravoslavna crkva Svetog Trifuna slavi kao velikomučenika koji je postradao za hrišćansku veru, ne isključujući njegov značaj kao zaštitnika bračne ljubavi i vernosti, koje su deo hrišćanske propovedi.

Prema hrišćanskom učenju, bračna ljubav je u ravni ljubavi prema Bogu, o čemu svojim delima najbolje svedoče Hristovi velikomučenici, među kojima je i sveti Trifun.

U SPC kažu da sutrašnja proslava svetog Valentina pripada više zapadnom marketingu nego istinskoj veri i da taj način slavlja nije baš blizak našoj i tradiciji pravoslavnih naroda, već nekom drugom duhovnom prostoru.

Žitija i hrišćansko stradanje oba svetitelja našli su mesto u "Ohridskom prologu" vladike Nikolaja Velimirovića, prema kome je velikomučenik Trifun poginuo 250. godine u Nikeji od mača hristobornog rimskog cara Dakija.

Vladika Nikolaj govori o skromnosti i isceliteljskoj moći svetitelja Trifuna, koji je "u detinjstvu čuvao guske i jedini mogao pomoći ludoj kćeri cara Gordija". Sahranjen je skromno, na sopstveni zahtev, u selu Kampsadi u Frigiji, gde je i rođen.

Sveštenomučenik Valentin, kako piše vladika Nikolaj, bio je episkop u italijanskom gradu Interamni, gde se proslavio kao iscelitelj brata rimskog tribuna Frontana i Herimona, sina poznatog filosofa Kratona, čime je mnoge preobratio u hrišćansku veru.

Valentin je sa svojim sledbenicima posečen mačem 273. godine, zapisano je u "Prologu".

SPC dan Svetog Valentina obeležava 30. jula, odnosno 13. avgusta, ali ne kao zaštitnika zaljubljenih.

Iz kalendara Katoličke crkve 14. februar je izbrisan kao dan posvećen svetom Valentinu, zbog, kako kažu, želje za smanjenjem broja svetih dana kod onih svetaca o kojima nije bilo jasnih istorijskih činjenica.

Običaj da se polovinom februara slavi praznik zaljubljenih potiče iz vremena antičke Grčke i Rima, kada su slavljena božanstva plodnosti i zaštitnici svetosti braka.

Na Dan zaljubljenih, ili Valentinovo, običaji su različiti i sve više se vezuju za potrošačko društvo, dok se u pravoslavnim hramovima i u pravoslavnim domovima na Trifundan poštuje pretežno vekovna tradicija crkve.

Svetog Trifuna slave mnogobrojni esnafi, vinogradari, meandžije, a na liturgijama se pominju stradanje svetitelja Trifuna.

Srpski narod u okolini Zaječara posvećuje mu čak tri dana slavlja, nadajući se njegovoj zaštiti u zimsko vreme kada vukovi nanose ogromne štete u tim krajevima, gde je ovčarstvo važna privredna delatnost.

[причалица]

Praznik Sretenja Gospodnjeg

Srpska pravoslavna crkva i vernici slave Sretenje Gospodnje, uspomenu na dan kada je Bogorodica prvi put uvela u hram novorođenog Hrista da ga posveti Bogu.

Sretenje Gospodnje, uspomenu na dan kada je Bogorodica prvi put uvela u hram novorođenog Hrista da ga posveti Bogu, danas slave Srpska pravoslavna crkva i vernici.

Prvi susret Boga i čoveka pod svodovima jerusalimskog hrama i sretenje novorođenog Mesije koga je u naručje primio pravedni starac, poznat kao sveti Simeon Bogonosac, slavi se uvek četrdesetog dana po Božiću.

Sretenje je praznik od suštinske važnosti za hrišćanstvo i njegovo značenje ukazuje na na prvi susret Spasitelja sa ljudima.

Prema kanonu SPC, svrstan je u red Gospodnjih, ali i Bogorodičnih praznika, jer se na taj dan istovremeno veliča čistota Bogorodice koju je, kako kaže predanje, prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Krstitelja, uveo u jerusalimski hram na mesto određeno za devojke.

Sretenje Gospodnje je jedan od najsvečanijih događa i na liturgiji, u jednoj od najlepših pravoslavnih molitvi, izgovaraju se reči pravednog Bogonosca koje izgovara sa Bogomladencem u naručju - "Otpusti sad raba tvojega Gospode, jer videše oči moje spasenje tvoje. . . "

Ovaj događaj iz života crkve opisan je u četvorojevanđeljima gde se među svedocima pominje i Ana, kći Fanuilova, koja je prisustvovala Sretenju Gospodnjem, i potom objavila stanovnicima Jerusalima da je "konačno stigao onaj koji je odavno najavljivan i očekivan".

Predanje dalje kaže da su fariseji obavestili cara Iroda o događaju u jeruslamskom hramu. Uveren da je to novi car koga su najavili proroci sa Istoka, Irod je naredio da ubiju Isusa.

Međutim, prema uputstvu Anđela Božjeg, božanska porodica je već bila na putu za Misir.

Sretenje se slavi od vremena cara Justinijana, kada je epidemija kuge odnosila i do 5.000 života dnevno, a zemljotres u Antiohiji ostavio za sobom veliku pustoš.

Slava Sretenja veoma je česta u srpskom narodu, koji za ovaj praznik vezuje svoju tradiciju i običaje.

Dan Sretenja 1804. godine presudan je za istoriju srpskog naroda, jer je tog dana Krađorđe Petrović podigao u Orašcu Prvi srpski ustanak.

Na Sretenje 1835. godine u Kragujevcu je proglašen i prvi ustav kneževine Srbije, poznat kao Sretenjski ustav, a Srbija na ovaj dan slavi Dan državnosti.

U našem narodu postoji i verovanje da se na Sretenje sreću zima i leto.

Ako na Sretenje osvane sunčan dan, a medvedi uplašeni od sopstvene senke vrate se u zimski san, veruje se da će zima potrajati još šest nedelja.

[Пркос]

DANAS je i pocetak VASKRSNJEG POSTA za sve pravoslavne vernike. Neka nam je na zdravlje i na spasenje!!!

[причалица]

Sv. Simeon i Ana

Sveti Simeon Bogoprimac u vreme cara misirskog Ptolomeja Fila-delfa izabran kao jedan od sedamdesetorice, kojima bi poveren posao prevođenja Biblije sa jevrejskog na grčki jezik. Kada prevođaše proroka Isaiju, pa dođe do proročanstva: evo djeva će zatrudnjeti i rodiće sina, on se zbuni, pa uze nož da izbriše reč djeva i zameni je sa rečju "devojka", i da tako i prevede na grčki. Ali u tom trenutku javi se Simeonu angel Božji i zadrža ga od njegove namere, objasnivši mu da je proročanstvo istinito, i da je tačno zapisano. I reče mu još vesnik Božji, neće umreti dok ne vidi Mesiju rođenoga od devojke. Kada Mladenac Isus bi donesen Djevom Marijom u hram jerusalimski, Duh Božji to javi Simeonu, koji beše veoma star i beo kao labud. Simeon brzo ode u hram i u hramu poznade i Djevu i Mladenca po svetlosti što zračaše oko glava njihovih kao oreol. Radostan starac uze Hrista na ruke svoje i zamoli Boga: "Sad otpuštaš u miru slugu svojega, Gospode, po riječi svojoj; jer vidješe oči moje spasenje Tvoje" (Lk 2, 29-30). Tu se desila i Ana proročica, kći Fanuilova, koja i sama poznade Mesiju i objavi Ga narodu. Ani je tada bilo osamdeset četiri godine. Uskoro po tom prestavi se sveti Simeon. Ovaj pravedni starac Simeon smatra se zaštitnikom male dece.

Srpska pravoslavna crkva slavi ga 3. februara po crkvenom, a 16. februara po gregorijanskom kalendaru.

[причалица]

Danas je Sv. Simeon Mirotočivi

Dve najvece licnosti u istoriji srpskog naroda su otac Stefan Nemanja - Sveti Simeon Mirotocivi i sin Rastko - Sveti Sava. Koreni srpske drzavnosti srpske drzavnosti poticu od rodonacelnika Stefana Nemanje, a duhovnost, kultura i prosveta od Save. Ono sto je Nemanja stvorio vojnicki, to je Sveti Sava ocuvao, dogradio i usavrsio
Istorija Srpske crkve ujedno je i istorija srpskog naroda. Svaki crkveni uspon u srednjovekovnoj Srbiji znacio je jacanje drzavne moci i svesti naroda o samosvojnosti. Sirenje drzavnih granica katkad je podsticalo na protezanje jurisdikcije Srpske crkve na mitropolije i episkopije u susednim oblastima.

Veliki tvorac drzave Stefan Nemanja bio je neobicno dalekovid, mudar i u svim svojim drzavnickim planovima realan. Tu sirinu shvatanja, mudrosti i realizma ostavio je u nasledje svojim sinovima i potomcima Nemanjicima. Svi njegovi naslednici osecali su se da sede na njegovom prestolu i da upravljaju njegovom drzavom, kojom, ustvari, on kroz vekove vlada. Slikanje loze Nemanjica u Decanima i drugim srednjovekovnim crkvama, gde je Nemanja prikazan kao koren ili stablo iz koga rastu potomci kao grane, samo odrazava svest naroda i svih Nemanjica da su oni Nemanjin izdanak, da njihova snaga i sreca izviru iz njegove licnosti, i da samo u zivoj vezi sa njim oni mogu da opstanu. Odsecena grana se neminovno susi. Toga su bili svesni, pre svega, njegovi sinovi (Dr Dusan Kasic, Spomenica SPC 1219-1969).



O poreklu Stefana Nemanje malo se zna. Njegov otac Zavida, izgleda, bio je u srodstvu sa raskim velikim zupanima i sa zetskom dinastijom. Prve polovine 12. veka, u nemirnim okolnostima, Nemanjin otac Zavida bezi u Zetu, gde mu je u Ribnici rodjen sin Nemanja. Kasnije, u povoljnijim prilikama, porodica se vraca u Rasku. Nemanja je u Zeti krsten u rimokatolickoj veri, a po povratku u Ras, u crkvi Svetog Petra i Pavla, izvrseno je miropomazanje po pravoslavnom obredu.

Prve oblasti kojima je Nemanja upravljao bile su: Toplica, Ibar, Rasina, itd. Na zupanskom prestolu nalazio se njegov stariji brat Tihomir, ciju su vlast priznavala i ostala braca. Nemanja je izrazavao zelju za jacanjem i prosirenjem svoje zemlje da bi svoju vlast ucinio samostalnijom u odnosu na velikog zupana Tihomira. U tome mu je pomogao i car Manojlo I Komnin. Prilikom boravka u oblasti Nisa, susreo se sa Stefanom Nemanjom. Po recima srpskog biografa, Manojlo I ga je odlikovao "Carskim sanom", izgleda dvorskom titulom i obdario zemljom. Tako su Nemanja i njegovi potomci dobili Dubocicu, kraj kod Leskovca.

Nemanja podize crkve u Toplici, manastir Svetog Nikole i crkvu Svete Bogorodice na uscu reke Kosanice. Braca mu osporavaju prava na samostalno delovanje u svojim oblastima tako da to prelazi u sukob izmedju njega i brace. Po recima Domentijana, Nemanja je ukazivao da svako u svojoj oblasti moze ciniti sta mu je volja, a to se, izgleda, kosilo sa dotadasnjom praksom, ili je mozda i prelazilo njene granice.

Nemanja se upustio u borbu za velikozupanski presto. Oruzanom borbom zavrsilo se svrgavanje Tihomira sa vlasti. Uz dosta teskoca Nemanja je uspeo i objedinio sve srpske zemlje. Na vlast dolazi 1166. godine. I posle pobede nad bracom, imao je duge i teske borbe sa Vizantijom i sa Mlecima. Zna se da je bio dugo u vazalnim odnosima prema Vizantiji.

Godine 1191. desava se bekstvo najmladjeg sina Rastka u Svetu Goru, gde postaje monah Sava, i veliki vojnicki poraz na Moravi. Oba ova dogadjaja su bitno uticala na dalji tok i pravac Nemanjine vladavine.

Pod uticajem sina Save, a i svojom voljom, Nemanja 1196. godine saziva veliki sabor u Rasu, na kome se odrice svetovne vlasti, i svoj presto predaje srednjem sinu Stefanu Prvovencanom, a starijem sinu Vukanu Zetu i Zahumlje, zestoko se razracunava sa bogumilima i proganja ih u Bosnu. Zatim prima monaski postrig i dobija ime Simeon. To cini i njegova zena Ana, koja dobija ime Anastasija. On odlazi u Studenicu a Anastasija u Bogorodicinu crkvu u Toplicu kod Kursumlije. Monasenje je izvrsio episkop raski Kalinik.

Primanje monaskog zaveta i odlaskom na Svetu Goru 1197. godine Nemanja je ostavio u Studenici potpuno ustrojenu monasku zajednicu, o kojoj je sa Savom vodio brigu. U Svetoj Gori sa sinom Savom ziveo je u manastiru Vatopedu. Kod Save i Nemanje se javlja ideja da osnuju jedan manastir koji ce biti posvecen srpskom narodu i monastvu. Ta njihova zelja se ubrzo i ostvarila. Dobijaju dozvolu od vizantijskog cara Aleksija III. Posle drugog odlaska Savinog u Carigrad, uspevaju da od cara dobiju "singilion" - zlatopecatnu povelju koja je glasila: "Srbima na vecni poklon". Dobijanjem dozvole pocinje jedan od najvecih poduhvata oca i sina za Srpsku crkvu, drzavu, kulturu, prosvetu i uopste za celokupnu srpsku buducnost. To se dogodilo juna 1198. godine. Zato je cela prosla 1998. godina bila u znaku velikog jubileja - osam vekova od nastanka manastira Hilandara.

Dvadesetsestog februara 1199. godine umire Simeon Nemanja. Posto je umro u priprati manastira Hilandara, smatra se da manastir jos nije bio potpuno zavrsen. Umire ispred ikone Presvete Bogorodice i poslednje reci bile su mu: "Hvala Bogu za sve". Po upokojenju iz mostiju Simeonovih pocinje da tece sveto miro. To je dalo povoda svetogorskim monasima sa Protatom na celu da izvrse kanonizaciju Simeona kao Svetog Simeona Mirotocivog.

[причалица]

9. март


Прво и друго обретење главе Светог Јовна Кpститеља

Када је ЈоBан Крститељ посечен, Иродијада нареди да му се глава сахрани одвојено од тела, плашећи се да пророк не васкрсне. И узе свету главу и закопа је на неком бесчесном месту. Али њена дворкиња Јована је ископа и сахрани на Гори Јелеонској. Један властелин поверова у Христа и замонаши се, добивши име Инокентије. Градећи себи келију, нашао је главу за коју му се јави да је Крститељева. Вратио је на исто место. Касније је глава Светог Јована Крститеља, по Божијем промислу, заборављана и објављивана, све док у време царице Теодоре и патријарха Игњатија није пренета у Цариград. Док је био жив, „Јован не учини ниједно знамење“ (Јн 10, 41), али његовим моштима Бог је дао обилну чудотворну моћ.

Преподобни Еразмо Печерски. Седмица 4. Великог поста. Глас 6. Васкршњи пост, уље.

[причалица]

Danas su Cveti - praznik Hristovog ulaska u Jerusalim

Sve hrišćanske crkve koje ove godine 4. aprila istovremeno proslavljaju praznik Vaskrsenja Hristovog, obeležiće danas Cvetnu nedelju, uspomenu na svečani ulazak Isusa Hrista u Jerusalim, poslednju nedelju pred početak njegovih stradanja

Praznične službe u slavu Spasitelja, koji je, prema predanju, svesno išao u susret stradanjima, biće služene u svim hrišćanskim hramovima a sedmica koja sledi i prethodi prazniku Vaskresnja je nedelje stradanja u pravoslavlju, Strasna ili Stradalna nedelja.
Sa nedeljom stradanja ističu i poslednji dani uskršnjeg posta koji je u pravoslavlju nešto duži i strožiji.
Veliki ili Časni post za pravoslavne traje šest nedelja, po slobodnoj odluci vernika koji su se odlučili na ovaj podvig.
Prema hrišćanskom predanju, Hristos je, praćen svojim učenicima, krenuo iz Vitanije u Jerusalim. Glas o dolasku Spasitelja i vaskrsenju Lazara Četvorodnevnog brzo se širio, pa su mu se na putu mnogi pridružili.
Na ulazu u Svetu zemlju narod ga je dočekao prostirući haljine na put kojim će proći. Mašući granama palme u znak dobrodošlice Spasitelju koji ide u susret voljnim stradanjima, narod je uzvikivao "Osana (slava) sinu Davidovu".
Praznik Cveti ustanovljen je još od prvih hrišćanskih vremena, a svečano se proslavlja od trećeg veka nove ere.
U Srbiji su Cveti i narodni praznik. Na Cvetnu nedelju 1815. vojvoda Miloš Obrenović, vođa Drugog srpskog ustanka, digao je u Takovu narod u borbu protiv turske vlasti.

[причалица]

Велики четвртак

Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на тај дан, који се иначе прославља као Велики Четвртак била Тајна вечера. Исус је тада установио Свету Тајну Причешћа уз речи: "Узмите, једите; ово је тело моје." и "Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова" (Мт. 26:26-28). Ове се речи могу чути на свакој Светој Литургији чији је централни део Свето Причешће. Такође је својим ученицима опрао ноге учећи их тако сопственим примером како треба да служе једни другима.

Заповедио им је и да љубе једни друге: "Да љубите једни друге као што ја вас љубим" (Јн. 15:12), и отворено говорио о предстојећем Му страдању и свему што има да се збије.
Ту изговара и Првосвештеничку молитву где се моли за своје ученике као и за све оне који због њихових речи буду поверовали. Да их Господ Бог избави од злога и да буду са Њим где је он и да гледају Славу његову (Јн. 17:24).

Те ноћи Христа су се одрекла два његова ученика: Јуда Искариотски и Симон Петар. Христос је пред свима рекао: "Заиста вам кажем; један од вас издаће ме" (Мт.26:21). "А Јуда издајник његов одговарајући рече: да нисам ја учитељу? Рече му (Исус): Ти каза" (Мт. 26:25). "Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом" (Мт. 26:35). (Ваља напоменути да је Јуда још на Велику Среду отишао код јеврејских првосвештеника и рекао: "Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А они му положише тридесет сребреника" (Мт. 26:15) чиме је уствари већ дан пре издао Исуса. Због сећања на издајство Господа средом се пости).
Потом Исус одлази у Гетсимански врт, где се знајући за сва страдања која Му предстоје моли Оцу своме: "Ава, Оче, све је могуће теби; пронеси ову чашу мимо мене; али опет не како ја хоћу него како ти" (Мк.14:36). Јуда је знао за поменути врт, јер се Исус ту често окупљао са својим ученицима, и ту је дошао са слугама првосвештеника и фарисеја. Исуса им је показао Целивајући Га јер им беше рекао: "Кога пољубим, тај је" (Лк. 22:47), Исус га је упитао "Јудо, зар цјеливом издајеш Сина Човјечијега?"(Лк. 22:48). Јуда није ништа одговорио. Тако су Исуса одвели пред првосвештеника да му суди.

Те ноћи, ученици су били као стадо без пастира, изгубљени и очајни. Тада је Петар, који је бескрајно волео Христа, поклекао и три пута Га се од вечери до зоре одрекао. Питали су га да ли је он један од ученика и да ли је био са Исусом, Петар је одговорио да не зна ко је он и да га не познаје. Кад је трећи пут изустио да није, запевао је петао. Петар се тада сетио речи Исусових да ће га се и он три пута одрећи пре него што запева петао. Петар је схватио колики је његов пад, покајао се из дубине душе и плакао је горким, чемерним сузама, молећи опроштај.

Јуда пак је схватио да је то што је урадио ужасно. Дошао је у храм и бацио новац, рекавши да је издао крв невину, али његово окорело срце није било спремно на покајање, он није могао да се покаје и моли за опроштај, зато се у очајању обесио и тако је додао себи и неопростиви грех самоубиства. И тако је за разлику од Петра (који је постао једним од највећих апостола) назван сином погибли.

Првосвештеници нису хтели у благајну храма да ставе новац који је Јуда бацио, зато што је то новац за крв. За тај новац је купљена њива да буде место на којем ће се сахрањивати странци. Њиву су прозвали «Крвна њива», зато што је за крвави новац купљена. Зора следећег дана није најављивала ништа добро, био је то дан Христовог коначног страдања и највећих мука, Велики петак.

[причалица]

Велики петак

На Велики петак се слави свето спасоносно и страшно Страдање нашег Господа и Бога и Спаса Исуса Христа. Ради нас Он је добровољно претрпео пљување, шибање, ругање, пурпурну хаљину и трску, сунђер, оцат, клинце, копље, и изнад свега Крст и Смрт.

Такође се слави спасоносно исповедање на крсту покајаног разбојника, који беше распет са Њим.

Синаксар

Господе, Боже мој, певаћу Ти погребну песму, песму на Твоме погребењу, јер си Ти Својим погребењем отворио за мене врата живота и Својом смрћу погубио смрт и пакао.
Јутрење, Велики петак

Јосиф и Никодим Тебе скинуше са Дрвета, Које си украсио светлошћу као хаљином; и гледајући Те мртвог, обнаженог и непогребног, у својој тузи и милосрђу плакаше, говорећи: ”Тешко мени, мој преслатки Исусе! Малочас се сунце уви у таму видевши Те како висиш на Крсту, земља се тресла у страху а храмовна завеса раздрела на двоје. А сада видим да се ради мене Ти добровољно предајеш на смрт. Како ћу те сахранити, Господе? Како ћу те увити у платно? Како ћу дотаћи Твоје пречисто Тело својим рукама? Какву песму ћу певати о Твом одласку, сажаљиви Спаситељу? Величам Твоја страдања; певам похвале погребењу и васкрсењу Твоме, кличући: Господе, слава Теби!

Вечерње, Велики петак

Боже, Господе Сила и Творче све творевине, Који си неизрецивим милосрђем послао Свога Јединородног Сина, Господа нашега Исуса Христа, ради спасења рода нашега, и Његовим Часним Крстом поцепао списак сагрешења наших и тиме поразио кнеза и власт таме; прими, Господе који љубиш род људски, ове молитве благодарења и мољења од нас грешних; и избави нас од сваког мрака и смртног греха и од свих видљивих и невидљивих непријатеља који траже да нас погубе. Прикуј плот нашу страхом Твојим, и не дај да се наша срца приклањају рђавим речима или помислима, но рани душе наше љубављу Твојом, еда би смо свагда гледајући у Тебе, вођени Твојом светлошћу и видећи Тебе, вечну човеку неприступну Светлост, могли приносити непрестане молитве и благодарење Теби, Беспочетном Оцу са Твојим Јединородним Сином и Пресветим, благим и животворним Духом, сада и увек и у векова векова. Амин.

[причалица]

Велика субота

На Велику Суботу, телом у гробу, а душом у Аду, Христос је разрушио врата пакла. Смрт која је до тада владала над преминулим душама, побегла је од Спаситеља. Тада је Господ душе праведника из Ада увео у Рајска насеља.

Статије на Велику суботу„Животе Христе, био си положен у гроб, и анђелске војске се ужасаваху, славећи Твоје снисхођење."

„Један од Тројице ради нас у телу претрпе презрену смрт, ужасава се сунце и дрхће земља."

„Судија света као осуђеник стаде пред Пилата судију и би осуђен неправедно смрћу на крсном дрвету".

„Сунце а уједно и месец помрачивши се Спаситељу, понашају се као доброразумне слуге; који облаче црну одећу".

„Као човек умиреш Спаситељу добровољно, и као Бог васкрснуо си мртве из гробова и дубине грехова".

„Ко ће исказати заиста, нови страшни догађај? Јер онај који влада створењем данас прима страдање и умире за нас".

„Величамо Те, Исусе Царе и поштујемо погреб и страдања Твоја, којима си нас спасао од пропасти".

„О горе и хумке и множине људи, плачите сви и тужите са мном матером вашега Бога."

„О слатко моје пролеће, чедо моје најслађе, камо зађе Твоја лепота?"

„Достојно је величати Тебе животодавца који си на крсту руке раширио и сатро моћ непријатеља."

[причалица]

evo još jednog teksta o velikoj suboti:

Велика субота

ВЕЛИКА СУБОТА (грч: Μεγάλο Σάββατο), посвећена је успомени на погреб Господа Исуса Христа и Његов силазак у Ад. Присуство Христово у гробу је Телом, а духом је био у Аду, а у исто време је на престолу био са Оцем и Духом, самим тим што је Он свеприсутни Бог, неодвојив од друга два лица Свете Тројице. То је она субота у коју је Господ Исус Христос показао да је дошао крај старом веку који је био обележен светковањем суботњег дана, и отпочео нови век у коме се светкује дан Његовог Васкрсења, дан есхате, дан који сви Хришћани жељно очекују - Други Христов долазак.

Начин прослављања
Јутрење Велике суботе у новије време не служи се рано изјутра, већ на Велики петак увече. Пред Христовим гробом, уз кађење и држање свећа, врши се слика Христовог погреба. Уз читање целог 118/119 Псалма певају се статије - стихови у којима се слави умрли Спаситељ као Васкрсење и Живот и изражава бол, жалост и туга Пресвете Богородице. Све је ово подељено на три статије. У канону Велике суботе, чије су песме написали Марко Идрунтски (од прве до четврте) и Косма Мајумски (од шесте па до краја), док је ирмосе прве четири песме писала монахиња Касија (810), слави се победа Христова над смрћу и први пут се сазнаје да је овај шабат, ова благословена субота у којој Спаситељ лежи мртав, преблагословена субота. У њој је Спаситељ уснуо, уз Његово обећање да ће Васкрснути у трећи дан.

При крају јутрења, плаштаница се носи три пута око храма, а после њеног поновног полагања у гроб, чита се пред њом Језекиљево пророштво ο васкрсењу мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље. Великосуботном Литургијом Св. Василија Великог почиње Васкрсење. Све до читања Апостола, свештеник служи ову Литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове литургије крштавали оглашени, који су се током целог Васкршњег поста припремали уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим одеждама. Једино на овој Литургији, Јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вест ο Христовом Васкрсењу. Велика субота је једина субота у години када се пост састоји у сухоједењу.

Народни обичаји
Велика субота је дан уочи Васкрса у коме се завршавају послови неопходни за дочек великог празника. Спрема се и чисти кућа, приправља рухо, боје јаја, по правилу изјутра пре изласка сунца. У Хомољу месе колач - васкршњак - окићен босиоком, као и мањи колачићи. У југоисточном Банату месе колачиће који се после бденија носе на гробље. Гроб се прелива вином и окади. На велику суботу се не ради у пољу и жене не раде ручне радове.

У Републици Српској, Поповом пољу, Велику суботу зову и Црвена субота и тада "масте", односно боје јаја у црвено. Фарбају их тако што улију воду у лонац и у њу сипају црвену боју или вразило. Затим се запали провлак воштанице па се њом праве шаре по јајима. Обично су то биљни мотиви, са представама сунца, месеца и крстића. Кад вода проври, стављају јаја и кувају све док три пута не очитају "Оче наш.." или једном "Верујем..". Искуство је показало, да је то време довољно да се јаја скувају. Када се јаја охладе, жене их отиру крпом једно по једно при чему се показују шаре. У кућама које су имале смртни случај, јаја се фарбају у тамно црвено, црно или "масте" у чађи. Јаја искључиво боји женска чељад.

[причалица]

Vaskrs





Uskrs ili Vaskrs (stsl. vъskrъs, arh. Velikden) je hrišćanski praznik kojim se proslavlja Isusovo uskrsnuće iz smrti. Po hrišćanskom verovanju, to se desilo trećeg dana posle njegove smrti, uključujući i dan smrti: tj. prve nedelje posle Velikog petka. To je pokretni praznik i praznuje se posle jevrejske Pashe (heb. pessach) u prvu nedelju posle punog meseca, koji pada na sam dan prolećne ravnodnevnice, ili neposredno posle nje. Najranije može da padne 4. aprila, a najkasnije 8. maja.
Iz teološke perspektive, Usrks predstavlja najvažniji hrišćanski praznik, kojim se izražava radost, zbog konačne pobede sina Božijeg, nad smrti i progonstvom. Po tumačenju nekih protestanata, ne Usrks nego veliki petak predstavlja najveći hrišćanski praznik, zato što se čovečanstvo već Isusovom smrti a ne njegovim uskrsnućem, oslobodilo grehova. Ali, ta teorija negira postojanje života posle smrti, pošto Isus po Svetom pismu, smrt pobeđuje tek svojim uskrsnućem. Mnogi hrišćani u tome i vide smisao i značenje Uskrsa.

Običaji i simboli

Za ovaj praznik u narodu su ustaljeni mnogi običaji, koji naročito vesele decu. Za taj dan se farbaju jaja, najviše crvenom bojom (mada se koriste i druge boje), poklanjaju se jaja i tuca se jajima.
Pravoslavni hrišćani se tog dana pozdravljaju pozdravom ''Hristos vaskrse!'' na šta se odgovara ''Vaistinu vaskrse!'' (ili Hristos voskrese - Vaistinu voskrese).

[причалица]

BLAGOVESTI




Blagosvesti je praznik koji pravoslavna crkva proslavlja 25. marta (7. aprila). Spada u Bogorodičine praznike. To je dan kada je anđeo javio Mariji da će roditi Isusa.

Pola godine pošto je prvosvešteniku Zahariji projavio da će u dubokoj starosti dobiti sina koji će biti Gospodnji Preteča (sv. Jovan Krstitelj), isti Gospodnji arhanđeo, Gavrilo, javio se Prečistoj Djevi Mariji u Nazaretu, pozdravivši je rečima: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslovena si ti među ženama! (Lk 1, 28). Začuđenoj i uplašenoj Djevi arhanđeo objašnjava neobičan pozdrav: ne boj se, Marija, jer si našla blagodat u Boga! I evo začećeš, i rodićeš sina i nadenućeš mu ime Isus. On će biti veliki, i nazvaće se Sin Višnjega, i daće mu Gospod Bog presto Davida oca Njegovog. I carevaće nad domom Jakovljevim vavek, i carstvu Njegovom neće biti kraja (Lk, st. 30-33).

Na Marijino pitanje Kako će to biti kad ja ne znam za muža? (Lk, st. 34), arhanđeo Gavrilo odgovara: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji (st. 35). Prečista Djeva pokorno odgovara: Evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po reči tvojoj (Lk, st. 38).

Sveti Oci iz starih vremena ostavili su nam nekoliko predanja vezanih za ovaj razgovor kojim je otpočela istorija spasenja ljudskog roda i obnovljenja tvari. Između ostalog, oni vele da se Božji arhanđeo Gavrilo pojavio pred Prečistom Djevom baš u trenutku kada je čitala poznato mesto iz Knjige proroka Isaije: Gle, devojka će začeti i rodiće sina (Is. 7, 14). Po istim tumačenjima. Gospod Isus Hristos je vaskrsao trideset i nešto godina kasnije, u isti datum u koji se vodio opisani razgovor Božjeg izaslanika i buduće Bogorodice. Zato se 25. mart/7. april smatra za autentični datum Vaskrsa, a retki slučajevi kada se Vaskrs poklopi sa ovim nepokretnim praznikom.

[причалица]

Sv. Vasilije Ostroški

Sveti Vasilije Ostroški (Jovanović) rođen je u selu Mrkonjići, Popovo polje u Hercegovini 1610.godine. Kada je odrastao otišao je u trebinjski manastir Uspenija Presvete Bogorodice i tu se zamonašio. Kao monah ubrzo se pročuo zbog svog podvižničkog života, a kasnije je izabran i posvećen za episkopa zahumskog i skenderijskog.

Sveti VasilijeKao arhijerej živeo je u manastiru Tvrdošu i odatle utvrđivao u pravoslavlju svoje vernike, čuvajući ih od turskih svireposti i latinskog lukavstva. Kada su Turci razorili Tvrdoš, Vasilije se preselio u manastir Ostrog gde je nastavio svoj strogi podvižnički život, uz mnogo tople molitve i brige za svoje vernike.

Umro je 1671. godine, a njegove čudotvorne i celebne mošti i njegov grob čuvaju se do današnjeg dana. U njihovu moć iscelenja i utehe veruju podjednako i hrišćani i muslimani. U Ostrogu se svake godine na Trojčina dne održava veliki narodni sabor.

Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog Vasilija Ostroškog 12. maja, po Gregorijanskom kalendaru (29. aprila, po Julijanskom).

[Ciciban]

Danas je Spasovdan ( Hristovo vaznesenje- valjda sam dobro prevela) slava mog sela ...

btw moze

[причалица]

Вазнесење Господње - Спасовдан


Baзнесење Господње празнује се четрдесет дана после Васкрса, тачније у четвртак шесте недеље после празника Васкрсења Христовог. На вечерњој служби која се служи у сриједу уочи Вазнесења врши се у складу са црквеним типиком, такозвано Оданије Пасхе, нека врста опраштања са Васкрсом. Почетак и крај службе се на тај дан, врши исто као и на сам Васкрс. Поново се пјевају радосна стихови: «Нека васкрсне Бог и расточе се непријатељи Његови...» и «Ево дана који је створио Господ, узрадујмо се и узвеселимо се у њему...».

Кад ластама понестане хране и кад се студ приближи, оне се онда крећу у топле пределе, у пределе обилне сунцем и храном. Напред лети једна ласта просецајући ваздух и отварајући пут, а њој следи остало јато.

Кад нестане хране за душу нашу у овом материјалном свету, и кад се приближи студ смрти - о, има ли каква ластавица, која ће нас повести у топлији предео, где је обиље топлоте и хране духовне? Има ли таквог предела? Има ли, има ли, такве ластавице?

Изван круга хришћанске цркве нико вам на ово питање не зна дати никакав поуздан одгово р . Ј едино црква зна, и то зна поуздано. Она је видела тај рајски предео, за којим душа наша чезне у мразном сумраку овог битисања на земљи. Она је видела и ту благословену Ластавицу, која је прва узлетела у тај жељени предео, просецајући Својим моћним крилима тамну и тешку атмосферу између земље и неба, и отварајући пут јату за Собом. Осим тога црква на земљи зна вам казати и за безбројна јата ласта, која су следовала оној првој Ластавици и одлетела за њом у земљу благу, обилну сваким добром, у земљу вечног пролећа.

Ви се досећате, да ја под том спасоносном Ластавицом мислим на вазнесеног Господа Исуса Христа. Није ли Он сам за Себе казао, да је он почетак , почетак и пут ? И није ли Он сам рекао Својим апостолима: ја идем да вам приправим место, и узећу вас к себи (Јов. 14, 2-3)? И није ли им још пре тога рекао: и кад ја будем подигнут од земље све ћу привући к себи (12, 32)? То што је Он рекао, почело се испуњавати одмах после неколико недеља, и продужило се испуњавати до дана данашњега, и испуњаваће се до краја времена. То јест, будући почетак првом створењу света , Он је постао почетак и другом стварању или благодатном обновљењу старе твари. Грех је саломио крила Адаму и целом Адамовом потомству, те су сви отпали од Бога, удаљили се и слепили се с прашином, од које им је тело било створено. Христос је као Нови Адам, први човек, Првенац међу људима, који је с духовним крилима узнео се на небо, ка Престолу вечне славе и силе, пропутивши тако пут ка небу и отворивши све капије неба Својим духовно окрилаћеним следбеницима. Као орао што пропућује пут орлићима својим. Као ластавица што иде напред, указујући јату пут и сламајући тешки отпор ваздуха.

Ко би ми дао крила као у голуба? Одлетео бих и починуо! Узвикивао је жалостиво пророк пре Христа (Пс. 55, 6). Зашто? Он сам објашњава : срце је моје уздрхтало у мени, и страх смртни спопаде ме. Страх и трепет дође на ме, и гроза подузе ме. Такво ужасно осећање страха смртнога и језа битисања у пределима овога живота морало је као тешка мора притискивати сав разумни и поштени свет пре Христа. Ко би ми дао крила, да одлетим из овог живота? Морала се запитати многа благородна и осетљива душа. Но куда да одлетиш, грешна душо људска? Да ли се још као кроз сан сећаш оног топлог и светлог предела, из кога си протерана? Гле, капије су за тобом затворене, и херувим с пламеним мачем постављен је, да ти забрани приступ. Гле, грех ти је саломио крила, не птичија него божанска, и притиснуо те тврдо за земљу! Треба неко ко ће те прво ослободити од терета греха, ко ће те опрати и усправити. Па онда треба ти неко ко ће ти усадити и однеговати нова крила, да би могла полетети. Па ти треб а неко , врло моћан, коме се и херувим с пламеним мачем уклања с пута, да ти пропути до твоје светле домовине. Па ти, најзад, треба неко, ко ће умилостивити увређенога Творца, да те поново прими у пределе бесмртне државе Своје. Тај неко није био познат прехришћанском свету. Он се јавио као Господ и Спаситељ твој, Исус Христос Син Бога живога. Из љубави према теби Он је пригнуо небо к земљи и спустио се на земљу, обукао се у тело, постао сужањ ради тебе сужне, претрпео зној и мраз, поднео глад и жеђ, открио Своје лице да буде попљувано и предао Своје тело, да буде клинцима на Крст приковано, легао у гроб као мртав, спустио се у ад да розори једну гору тамницу од овог живота, која је теби била намењена по растанку са телом, - и то све, да би тебе опрао од блата греховног и усправио те; потом је васкрсао из гроба, да теби тиме усади крила за летење к небу, и најзад вазнео се на небо, да теби отвори пут и привуче те у ангелско обиталиште. Ти не мораш сад, дакле, да уздишеш у страху, трепету и грози као цар Давид, нити да желиш крила као у голуба , јер се јавио Орао, који је показао и просекао пут. Ти треба само да негујеш духовна крила, која су ти крштењем дата у име Његово, и да свом силом пожелиш, да се уздигнеш тамо где се Он уздигао. Он је урадио за твоје спасење деведесет и девет процената онога што је требало урадити; зар се нећеш ти потрудити да урадиш онај један преостали процент на твом сопственом спасењу, и то после тога када ти се тако обилно допусти улазак у вечно царство Господа нашега и Спаса Исуса Христа (II Петр. 1,11)?

Вазнесење Господа са земље на небо исто је тако велико изненађење за људе као што је Његово спуштање с неба на земљу и рођење у телу било изненађење за ангеле. Уосталом, који догађај у Његовом животу не представља јединствену новост и јединствено изненађење за свет? Као што су ангели морали с дивљењем посматрати, како Бог при првом стварању одваја светлост од таме, и воду од суха, и како уређује звезде по небесном своду, и како подиже из прашине биље и животиње, и како најзад уобличава човека и даје му живу душу, исто тако сваки од нас мора, хтео нехтео, с дивљењем посматрати догађаје у животу Спаситељевом, почев од необичне благовести архангела Гаврила Пресветој Д ј еви у Назарету па све редом до Његовог моћног вазнесења на Гори Јелеонској. Све на први мах изненађује, но по сазнању плана домостројства нашега спасења, све нагони разумна човека на радосно клицање и прослављање моћи, мудрости и човекољубља Божјега. Не можеш ниједан велики догађај избрисати из живота Христовога, а да не онаказиш све, као што не можеш живоме човеку одсећи руку или ногу а да га не онаказиш, или као што не можеш уклопити месец са свода небесн ог или погасити један део роја звезданога, а да не нагрдиш стројности и красоту неба. Зато и не помишљај да кажеш: вазнесење Господа није било потребно! Кад су и неки Јевреји, поред све своје злобе, морали да признаду и да узвикну све добро чини (Мк. 7, 37)! како ли тек ти, који си крштен у Његово име, треба да верујеш, да све што је Он чинио, чинио је добро, смишљено, стројно, премудро? И вазнесење Његово је, дакле, исто тако добро, смишљено, стројно и премудро као и Његово ваплоћење као и крштење, као и преображење, или као васкрсење. Боље је за вас да ја идем, рекао је Господ Својим ученицима (Јов. 16, 7). Видиш, како Он све устројава и чини што је за људе боље? Свака његова реч и сваки Његов поступак има за циљ наше добро. Његово вазнесење је од недогледног добра за све нас. Да није тако, Он се не би ни вазнео. Но задржимо се најпре на самом догађају вазнесења онако како га јеванђелист Лука описује у два своја дела, у Јеванђељу и у Делима Апостолским.

Рече Господ Својим ученицима: тако је писано и тако је требало да Христос пострада и да васкрсне из мртвих трећи дан. Ко је писао? Писао је Дух Свети, од савета Свете Тројице, а кроз пророке и тајновидце, у закону Мојсијеву, и у пророцима и у псалмима. Овим књигама Господ даје утолико важности, уколико су оне предсказање онога што се с Њим збило. Тамо је предсказање, овде испуњење. Тамо сен и слика, овде живот и стварност. Тада им от вори ум да разумеју Писмо. Отворити ум равна се чуду васкрсења из гроба. Јер под тешком копреном греха ум се људски налази као у гробној тами: чита и не разуме, гледа и не види, слуша и не појима. Ко је више гледао у слова Писма и читао него јерусалимски књижевници, па ипак - ко је мање видео у прочитаним словима него они? Зашто и њима Господ није скинуо мрачну копрену с ума, да и они разумеју као и апостоли? Зато што су ови били вољни, да им се то учини, а они нису. Јер док књижевници и старешине говораху за Њ: овај човек је грешан и вребаху прилику да Га убију, дотле апостоли говораху: Господе! Коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Јов. 6, 68). Само вољнима Бог отвара ум; само жеднима Он даје воду живота; и открива се само онима који Га чежњиво траже.