Budizam

[kojica]

Budistički praznici u različitim tradicijama

Svaka budistička zajednica obeležava tokom godine niz praznika.
Mnogi od tih dana vezani su za važne dane iz života Bude ili različitih bodisatvi.
No uvek je to prilika za Budine sledbenike da posete hram, odnesu poklone monasima,
potvrde svoju privrženost učenju ceremonijalnim uzimanjem pet pravila morala
i da saslušaju govor o Dhammi nekog od iskusnijih monaha. Uveče, priključiće se
procesiji koja tri puta kruži oko stupe, kao znak poštovanja prema
Budi, Dhammi i Sanghi, a potom i večernjem pevanju i meditaciji.

Različite budističke tradicije slave praznike u različite dane,
ali se svi sem Japanaca ravnaju prema lunarnom kalendaru.

[kojica]

Sledbenici theravade (Tajland, Burma, Šri Lanka, Kambodža i Laos) slave rođenje,
prosvetljenje i smrt Budinu na dan punog meseca u maju, izuzev kada je prestupna
godina i onda se praznik slavi u junu. Ovaj praznik se naziva Vesak
(takođe Wesak ili Vaisakh), što je naziv meseca u indijskom kalendaru.

Šri Lanka

Poya, dani punog meseca, imaju posebnu važnost, a naročito njih pet. Nazvani su po
lunarnim mesecima u koji padaju.: Duruthu (dec./jan.), Navam (obično februar),
Vesak (maj), Poson (jun - proslava dana kada je Mahinda preneo Dhammu iz Indije
na Šri Lanku) i Esala (juli/avgust). Karakteristična za Šri Lanku je i živopisna procesija
perahera. Na kraju Esala perahere (avgust) ulicama Kandija ide procesija koja nosi
relikviju Budinog zuba na leđima slona. Praznik traje tokom devet noći i povorku čini
više od sto slonova. Nova godina se slavi tri dana počev od prvog dana punog Meseca u aprilu.

[kojica]

Tajland

Asalha puđa (juni/juli) slavi Budinu prvu propoved. Neposredno posle nje počinje
tromesečni period monsuna, odnosno tromesečnog meditacijskog povlačenja, kada
monasi ostaju na jednom mestu i intenziviraju svoje vežbanje. Ako moraju da napuste
manastir tokom ovog perioda, to ne sme biti duže od tri dana. Ovaj se period naziva
vassa i odgovara periodu monsuna u Aziji i obično se završava u oktobru.

Kathina ceremonija se održava prikladnog dana tokom meseca koji sledi vassa period
(oktobar ili novembar). To je vreme u godini kada laici mogu monasima ponuditi nove
ogrtače (minimum tri metra platna je potrebno za jedan ogrtač) i druge neophodne
rekvizite i time steći posebne zasluge za održavanje Sanghe.

Magha puđa (jan./feb.) slavi različite manje značajne događaje iz Budinog života,
uključujući i njegovo predskazanje dana kada će umreti, tj. preći u parinirvanu. Maha đat
praznik slavi njegove prošle živote. Proslava Nove godine, Songkran (sredina aprila),
uključuje i Vodeni praznik. Na kraju, svakog meseca dan punog Meseca je uposath, dan
posebne predanosti učenju.

[kojica]

Tibet

Budino rođenje se slavi devetog dana četvrtog meseca tibetanskog kalendara (maj),
njegovo prosvetljenje i utrnuće 15. dana istog meseca. Novogodišlje ceremonije su
naročito spektakularne i padaju prvog dana punog Meseca u martu. Međutim, budistička
nova godina zavisi i od zemlje ili etničkog porekla grupe, pa tako Kinezi, Korejanci i
Vjetnamci slave krajem januara ili početkom februara. Gutor je prednovogodišnji praznik
kada se treba osloboditi svih negativnosti nagomilanih u prethodnoj godini. Losar je
sama proslava nove godine, traje 4 dana i sledi je duga religiozna ceremonija Monlam
Ćemo ("Veliki praznik molitve"), koji traje 3 nedelje. Dyam Ling Ći Sang (15. dan 5.
meseca lunarnog kalendara) jeste dan kada se prinose ponude lokalnim božanstvima.
Tibetski dan nacionalnog ustanka, u znak sećanja na ustanak u Lasi 1959. je 10. marta
prema zapadnom kalendaru, a Dalaj Lamin rođendan 6. jula. Čokhor Dućen (4. dan 6.
lunarnog meseca) jeste dan sećanja na Budinu prvu propoved, a Lha Bab Dućen (22. dan
9. lunarnog meseca) na njegovo uspinjanje na Tušita nebo kako bi podučio i svoju
majku. Ngaćo Ćenmo (5. dan 10. lunarnog meseca) jeste praznik svetla kojim se
obeležava smrt Tsong-kha-pe. Postoje još mnogi drugi praznici i značajni datumi
svakoga meseca.

[kojica]

Japan

Hana Matsuri (8. april) je praznik Budinog rođenja, Nehan (15. februar) njegovog
prosvetljenja i Rohatsu (8. decembar) njegove smrti. Kogen Mizuno u svojoj knjizi
Počeci budizma kaže: "Nema čvrstih dokaza za tačno utvrđivanje dana kada je
Šakjamuni (Buda) rođen. Japanski budisti, oslanjajući se na tekstove o Šakjamunijevom
životu prevedene na kineski sa sanskrita -- na primer Buddhaćarita -- slave 8. april kao
njegov rođendan i tokom ceremonije slatkim čajem posipaju statuu koja ga predstavlja
kao novorođenče. (Ova tradicija nastala je na osnovu legende da je Šakjamuni bio opran
naizmenično toplom i hladnom vodom kada se rodio.) Od kraja devetnaestog veka, u
Japanu se ova ceremonija zove Praznik cveća u znak sećanja na cveće kojim je bio
ispunjen vrt Lumbini (na granici Indije i Nepala) gde se po predaji Šakjamuni rodio."

Dve ravnodnevnice se obeležavaju kao Higan (oko 21. marta 20 septembra), dok se
Obon proteže 4 dana, počev od 13. jula i obeležava izbavljenje iz jednog od paklova
majke jednog od Budinih najboljih učenika. To je i praznik u čast ponovnog spajanja
porodičnih predaka sa živima. Isti praznik poznat je i po svom sanskritskom imenu
Ulambana i slavi se širom mahayanske tradicije od prvog do petnaestog dana osmog
lunarnog meseca. Tada se veruje da se vrata pakla otvaraju i duhovi mogu da tokom tih
petnaest dana posete ovaj svet. Na oltare se prinosi hrana kako bi se olakšale muke
ovih duhova i oni umilostivili. Petnaestog dana Ulambane, ili praznika mrtvih, ljudi
posećuju groblja kako bi odneli ponude umrlim precima. Mnogi theravadini iz Kambodže,
Laosa i Tajlanda takođe obeležavaju ovaj praznik.


Asocijacija World Fellowship of Buddhists nastoji da budiste svih tradicija ujedini u
slavljenju Vesaka na dan punog Meseca u maju.

[kojica]

Šta je theravada budizam?
John Bullitt

"Učenje starih"

Theravada (pali: thera "stari" + vada "reč, učenje"), "učenje starih" jeste naziv za školu
budizma koja se oslanja na tekstove pali kanona ili Tipitaku, koju naučnici jednoglasno
smatraju najstarijim zabeleženim Budinim učenjem. Tokom vekova theravada je bila
dominantna religija na Šri Lanki, Burmi i Tajlandu, a danas u svetu se broj theravada
budista kreće preko 100 miliona. U poslednjih nekoliko decenija theravada je počela da
svoj koren hvata i na Zapadu -- prvenstveno u Evropi i u SAD.

[kojica]

Mnogo imena za theravadu

Theravada budizam se označava mnogim imenima. Sam Buda je svoje učenje nazivao
Dhamma-vinaya, "nauk i disciplina," ukazujući time na dva fundamentalna aspekta
sistema etičkog i duhovnog treninga kojem je podučavao. Na osnovu svoje istorijske
dominacije u zemljama južne Azije (Šri Lanka, Tajland i Burma), theravada se takođe
identifikuje i kao "južni budizam", nasuprot "severnom budizmu," koji se iz Indije
proširio na sever u Kinu, Tibet, Japan i Koreju. Theravada se često izjednačava
sa "hinayanom" ("malim vozilom"), nasuprot "mahayani" ("velikom vozilu"), što je obično
sinonim za tibetanski budizam, zen, ch'an i druge škole severnog budizma. Korišćenje
termina "hinayana" u pežorativnom smislu ima svoje korene u ranim šizmama unutar
monaške zajednice, što je na kraju dovelo do pojave onoga što će kasnije postati
poznato kao mahayana. Danas naučnici različitih naučnih uverenja termin "hinayana"
koriste bez pežorativnog prizvuka.

[kojica]

Pali: jezik theravade

Jezik theravadskih kanonskih tekstova jeste pali, jezik srodan magadhskom, kojim se
verovatno govorilo u centralnoj Indiji u Budino vreme. Većinu govora koje je izrekao
Buda zapamtio je Ananda, Budin rođak i bliski pratilac. Ubrzo posle Budine smrti (oko
480. pre n.e.), monaška zajednica - uključujući i Anandu - sakupila se da odrecituje sve
govore koje su čuli tokom Budinog podučavanja dugog četrdeset pet godina. Otuda svaki
sačuvan govor (sutta) počinje formulom: Evam me sutam - "Ovako sam čuo". Ovo učenje
prenošeno je unutar monaške zajednice putem dobro utvrđene usmene tradicije. Tek oko
100. pre n.e. su Tipitaku prvi put zabeležili u pismenoj formi i to na Šri Lanki sinšaleški
monasi-pisari.
Naravno, nikako se ne može dokazati da pali kanon zaista sadrži reči istorijskog Bude
(čak ima čvrstih dokaza da je dobar deo kanona kasnije nastao). Pa ipak je mudrost
koju ovaj kanon sadrži tokom vekova služila kao pouzdan vodič za milione sledbenika u
njihovom traganju za probuđenjem.

Mnogi proučavaoci theravade dolaze do zaključka da i učenje pali jezika - čak makar
samo osnova - u velikoj meri produbljuje njihovo razumevanje prakse.

[kojica]

Šest područja preporađanja

Budizam uči da su rođenje, smrt i preporađanje deo jednog neprekinutog sleda promena.
On je sličan neprekidnom procesu rasta, razaranja i zamene ćelija u našem telu. Prema
medicinskim stručnjacima, tokom sedam godina sve ćelije našeg tela bivaju zamenjene
potpuno novim.

U trenutku smrti, kada se završi ovaj život i telo više ne može da funkcioniše, um se
razdvaja od tela. U tom trenutku žeđ za životom podstiče nas da tragamo za novom
egzistencijom, a karma akumulirana do tada određuje mesto preporađanja.

Postoji šest područja u kojima se možemo roditi posle smrti. To su područja bogova,
polubogova, ljudskih bića, životinja, gladnih duhova i paklova. To su samo opšte
kategorije i unutar svake postoje mnoge potkategorije. Ovih šest područja obuhvataju
tri relativno srećna stanja i tri relativno nesrećna stanja. Za područja bogova,
polubogova i ljudi se smatra da donose više sreće i manje patnje. Područja životinja,
gladnih duhova i paklova se smatraju relativno nesrećnim jer bića živeći u njima više
pate od straha, gladi, žeđi, toplote, hladnoće i bolova.

U celini, povoljni postupci kao što su dobro ponašanje, milosrđe i mentalni razvoj uzrok
su preporađanja u srećnim područjima bogova, polubogova i ljudskih bića. Sa druge
strane, nepovoljni postupci kao što su nemoralno ponašanje, škrtost i okrutnost donose
preporađanje u nesrećnim područjima životinja, gladnih duhova i paklova.

Nije potrebno čekati da bismo videli kakva je egzistencija u drugim područjima. Na
primer, kada smo zaista srećni i potpuno smireni doživljavamo stanje slično stanju u
kojem su bogovi. Kad sledimo osnovne instinkte i potpuno smo zaokupljeni jelom,
spavanjem i seksom, naš život je sličan životu životinja. I opet, kada smo preplavljeni
strahom i bolom ili kada nas u životu muče i ubiju, doživljavamo patnju poput one u
paklu.

[kojica]

Od svih šest područja, obličje ljudskog bića smatra se najpoželjnijim. U području
ljudskih bića uslovi za dostizanje nirvane su bolji. Generalno gledano, u nesrećnim
područjima patnja živih bića je toliko intenzivna i njihovo neznanje tako veliko da ona
nisu u stanju da prepoznaju Istinu i da slede put ka oslobođenju. S druge strane, živa
bića u područjima bogova i polubogova doživljavaju toliko mnogo sreće i imaju toliko
stvari koje im odvlače pažnju da ni ne pomišljaju o preporađanju sve dok nije suviše
kasno. Ona će tada možda biti ponovo rođena u nekom nižem području patnje. U
području ljudskih bića, međutim, čovek doživljava i sreću i nesreću i dovoljno je
inteligentan da prepozna Istinu i da sledi put ka oslobađanju iz kruga rađanja i
umiranja. Zato, zaista smo srećni što smo se rodili kao ljudska bića i treba da imamo na
umu da je osnovni uzrok toga naše ispravno ponašanje u prošlosti.


Krug rađanja i umiranja

Buda je ukazivao da bez obzira gde smo se rodili, kao ljudsko biće, kao životinja ili kao
božanstvo, nijedno od tih stanja nije večno. Prosečan životni vek bića u ovih šest
područja se razlikuje, ali niejdno biće ne živi večno. Pre ili kasnije, doći će do
preporađanja. Područje u koje se tada preporađamo i uslovi u kojima ćemo u njemu
živeti određeni su našim prošlim i sadašnjim postupcima. To je zakon karme na delu.

Pod dejstvom svoje karme, ljudi se bez prestanka rađaju i preporađaju, iz jednog
područja u drugo. Buda je ukazivao da ne postoji mesto na kojem bismo mogli biti
pošteđeni ove promene, ovom krugu rađanja i umiranja. Tek ukoliko sledimo Plemeniti
osmostruki put kojem je Buda podučavao i na kraju dostignemo nirvanu, tek tada
izlazimo izvan tog beskrajnog kruženja i dostižemo najveću i trajnu sreću.

Ljudi koji razumeju karmu i preporađanje gledaju na život iz jedne bolje perspektive.
Oni razumeju da će svaki njihov postupak doneti rezultat i sada i u budućnosti. To
znanje daje im nadu i snagu da se suoče sa teškoćama. Ono im daje hrabrost da
nastave da čine dobro. Uvereni su da će doživeti plodove svojih povoljnih postupaka,
pre ili kasnije.

izvor: sajt yu budizam

[kojica]

Kamma i prirodne katastrofe

Obično ne komentarišem bilo šta što izjave filmske zvezde. Zapravo, ja obično ni ne
razumem šta one govore; kako sadržaj, tako ni način. Ali Šeron Stoun (iskren da budem,
nikada ranije nisam čuo za nju) pojavila se u vestima sa tvrdnjom da je zemljotres u
Sečuanu verovatno kammička posledica kineske politike prema Tibetu. E ovo zaista
razumem. Ta izjava je lep primer nedomišljenog, suviše uprošćenog i logički neodrživog
bućkuriša koji se među tradicionalnim budistima, njuejdžerima, ljudima nesposobnim za
logičko razmišljanje i filmskim zvezdama prodaje kao Budino učenje.

Posle cunamija, novine ovde u Singapuru bile su prepune sličnih produkata pogrešnog
razumevanja i to nekoliko uglednih budističkih monaha. Znate tu vrstu iujava: „Ti ljudi
su uglavnom ribari, zato ih je stigla njihova kamma zato što ubijaju ribe.“ A onih 30 ili
više monaha koji su istom prilikom bili zbrisani sa lica zemlje? „Ah, hm, ovaj... Oni mora
da su bili ribari u prošlom životu.“ Čitav diskurs o toj katastrofi se nikada nije izdigao
iznad ovog nivoa. I retko je to slučaj kada se povede reč o kammi. Zato evo nekoliko
razmišljanja u tri nastavka o kammi i prirodnim katastrofama, kao i o kammi uopšte.
Šeron, nadam se da ćeš ih pročitati.

[kojica]

Cunami -- pogled iz budističkog ugla

Budizam govori o uzročnosti, o tome da je čitav univerzum jedna mreža međusobno
isprepletenih uzroka i posledica. Postoje dve vrste uzročnosti – prirodna uzročnost i
moralna uzročnost. Prirodna uzročnost nema nikakve veze sa tim jesu li ljudi dobri ili
loši, ona se jednostavno tiče različitih prirodnih sila u ovom univerzumu, koje deluju
jedna na drugu. Oluja ili rast biljaka bi bili dobri primeri prirodne uzročnosti. Naravno,
takva prirodna uzročnost može imati uticaja i na nas – zadesimo se u oluji i možda se
jako prehladimo. Ali tegobe koje imamo od te prehlade nemaju nikakve veze sa našim
moralnim ili nemoralnim postupcima u prošlosti – one su samo prirodna posledica
prirodne uzročnosti.

Moralna uzročnost je, pak, u vezi sa tim kako ljudi misle, govore i postupaju i kako se
osećaju posle toga. Budino učenje o kammi tiče se jedino ove moralne uzročnosti.
Pomogli smo nekom, on nam se zahvalio i potom osetimo zadovoljstvo; ukrademo
nešto, uhvate nas i onda doživljavamo strah i sramotu – ovo bi bili primeri moralne
uzročnosti. Naša sreća ili neugodnost su direktni rezultat onoga što smo učinili. To ne
znači da smo mi time bili „nagrađeni“ ili „kažnjeni“ za svoje postupke, već je naša sreće
ili tuga samo rezultat onoga što smo uradili.

Pogledajmo sada u svetlu ovakvog učenja o kammi strašni cunami koji je pogodio jug
Azije. Cunami je primer događaja izazvanom prirodnim uzrocima. Tektonske ploče na
površini Zemlje se pomeraju i izazivaju zemljotrese; energija koja se pri tome oslobađa
stvara džinovske talase, koji ukoliko pogode obalsko područje donose razaranje. Ljudi
koji žive u oblastima pogođenim cunamijem doživljavaju dve vrste patnje – patnju
izazvanu prirodnim uzrokom i patnju izazvanu moralnim uzrokom, tj. kammom. Tokom
katastrofe neku osobu je možda prignječilo stablo, posekao komad metala ili ju je talas
svom silinom bacio na zid. To bi bili primeri bolnih posledica prirodnih uzroka i nemaju
nikakve veze sa prošlim moralnim ili nemoralnim postupcima.

[kojica]

Kamma se tiče misli, reči ili postupaka neke osobe koji iza sebe imaju njezinu volju,
učinjeni su sa namerom. Takvi postupci se na paliju nazivaju kamma, a njihov rezultat
jeste „plod“ ili vipaka. Daću sada primere različitih načina na koje ljudi mogu reagovati
na cunami i posledica koje zatim mogu da prate te reakcije. Uzmimo dve osobe,
muškarca i ženu – obe su povređene u cunamiju i izgubile su svoj dom i izvor prihoda.
Jedna od njih pada u očajanje: „Zašto baš ja?“ viče. „Da sam samo danas otišao negde
izvan grada“, govori u besu i kajanju. Ako razmišlja na takav način, ona samo uvećava
svoju patnju. No, uskoro se njezine misli menjaju. Primećuje da je kuća njegovog
suseda manje oštećena i razmišlja: „Đubre jedno, nikad mi se nije dopadao. Zašto i
njegova kuća nije uništena kao moja?“ Tako još uvećava svoju patnju, i uz to pojačava
ružna i negativna stanja svog uma. Malo kasnije razmišlja: „Moram se nekako snaći“ i
krene unaokolo motreći da li može nešto da ukrade iz napuštenih kuća. Sve ove
negativne misli sada ga navode i na negativne postupke.

Pogledajmo sada ženine reakcije. Pošto se oporavila od početnog šoka, prva misao joj
je: „Kakva sreća da sam uopšte živa.“ Namučila se, ali više ne dodaje sebi novu patnju
time što će biti ogorčena, očajna, zavidna. Potom pomisli: „Mora da ima mnogo onih koji
su prošli i gore od mene. Moram videti kako mogu da im pomognem“ i počinje da traga
unaokolo za povređenima. Razmišljanje o drugima je na neki način udaljava od okolnosti
u kojima je sama i tako, ponovo, ona time sebi ne uvećava patnju. Narednog dana
uspeva da dođe do malo hrane, koju su doturile vlasti i kako se vraća primeti jedno dete
koje u opštoj gužvi nije uspelo ništa da dobije. Teši ga i deli hranu sa njim. Videvši da
je dete ostalo bez roditelja, odlučuje da ga povede sa sobom. Posle nekoliko dana
slučajno naiđu na oca onog deteta i neizrecivo je zahvalan ženi što se starala o
njegovom detetu. Pošto otac sada živi kod svoje sestre u drugom gradu, koji nije
pogodio cunami, poziva ženu da i ona pođe sa njima, gde najzad nalazi smeštaj i
dovoljno hrane. Pozitivne misli i postupci te žene sada donose i pozitivan ishod u
njezinom životu.

[kojica]

No, zašto je onaj muškarac reagovao na jedan način, a žena na drugi? Zbog načina na
koji su reagovali na svoja različita iskustva u prošlosti, to jest zbog svoje prošle
kamme. Muškarčeve negativne mentalne navike iz prošlosti (kamma) znače da on i sada
poseduje iste negativne mentalne navike, a to ga opet čini sklonijim da tako reaguje i u
budućnosti. Zbog tih mentalnih navika on pati više nego što bi inače (vipaka). Žena
(koja može biti muslimanka, budistkinja, hrišćanka ili ateista) bila je učena i oduvek je
verovala da je važno imati pozitivne misle i postupke, te se zato uvek trudila i da ih
neguje. Njezine pozitivne mentalne navike u prošlosti (kamma) značile su da ona ima
pozitivne mentalne navike i sada, a ove opet, sa svoje strane, čine verovatnijim da će
takve pozitivne mentalne navike ona imati i ubuduće. Takav pozitivan stav umanjio je
njezinu patnju i doveo je do toga da se o njoj pobrine otac onog deteta. Drugim rečima,
njezini pozitivni postupci (kamma) u prošlosti imaju pozitivan efekat (vipaka) sada.

Dakle, prema budizmu, fizički bol koji su žrtve cunamija doživele jeste proizvod
prirodnih uzroka. To kako oni na te uzroke reaguju jeste njihova kamma, a rezultati
njihovih pozitivnih ili negativnih reakcija koji će doći u budućnosti (sutra, sledećeg
meseca, sledeće godine, možda u sledećem životu) biće njihova vipaka. Kao ljudska bića
ograničenog znanja i moći, naš uticaj na prirodne uzroke je takođe ograničen. Međutim,
mi imamo sposobnost da oblikujemo i usmeravamo naše reakcije na situacije u kojima
se nađemo. Ako ne uložimo napor da razvijamo svoj um u pozitivnom pravcu, možda
ćemo se jednom u budućnosti naći preplavljeni talasom neočekivanih i neželjenih
okolnosti. Ako se, međutim, potrudimo da razvijamo um, naročito kroz meditaciju,
možda ćemo biti bolje pripremljeni da podnesemo i čak savladamo buduće nedaće.

[kojica]

Vesti koje slušamo i gledamo pune su slučaje obe ove vrste. Ljudi se pitaju: „kako je
moguće ne prepustiti se tuzi, strepnji i strahu u tako strašnim okolnostima?“ Ali neki
ljudi to jesu u stanju. Jedan čovek sa Šri Lanke izgubio je svoju ženu i dvoje dece i
naravno bio je očajan. Međutim, kao budista koji je praktikovao i meditaciju, oporavio
se posle dva-tri dana, kada je naišao na dvoje izgladnele dece, kako plaču sedeći kraj
roditelja koji su bili nastradali. Odlučio je da ih usvoji. I drugi ljudi su, očigledno, videli
tu decu, ali nisu učinili ništa da im pomognu. Kada su ga intervjuisali, čovek je rekao da
su usvojena deca dala novi smisao njegovom životu i snagu da nastavi uprkos gubitku.
Čitamo i druge priče o ljudima koji su haos iskoristili da otimaju i kradu. Svako od nas
bira na koji će način reagovati i u skladu sa tim ćemo doživeti i rezultate.

Kada je jedan čovek u Singapuru čuo za katastrofu, napunio je svoj kombi i zaputio se u
Tajland, kako bi tamo žrtvama distribuirao hranu i vodu. Nažalost, na putu je njegov
kombi sleteo sa puta i on je poginuo. Ljudi se pitaju: „Zašto je nastradao uprkos svom
dobrim delu?“ Ali takvo pitanje pokazuju zbrku između prirodnih uzroka i moralnih
uzroka. Njegova brza reakcija i praktičan odgovor na patnju drugih pokazuju da je u
njemu bilo mnogo saosećanja i to će imati vrlo pozitivne rezultate u njegovom
narednom životu. Njegova nesreća nema nikakve veze sa dobrim i lošim delima – ona je
posledica prirodnih uzroka – jednog trenutka u kojem je izgubio pažnju, loših kočnica
puta klizavog zbog kiše ili nečeg sličnog. To što smo dobri ne znači da nikada nećemo
patiti zbog prirodnih uzroka; to znači da kada ipak patimo zbog tih uzroka, manja je
verovatnoća da ćemo reagovati na negativan način koji uvećava našu patnju.

[kojica]

Neki neupućeni budista mogao bi reći da su smrt i povrede izazvani cunamijem posledica
loše kamme tih ljudi stvorene u prošlosti. Gotovo da ne treba ni pominjati da je ovo
potpuno suprotno onome što je Buda učio. U Devadaha sutti (MN 101) Buda kaže da je
gledište da svako iskustvo nastaje na osnovu prošle kamme (sabbam tam pubbe
katahetu) jeste pogrešno gledište (miccha ditthi). U Sivaka sutti (SN 36.21) kaže da
patnja koju doživljavamo može nekad nastati na osnovu prošle kamme, ali isto tako i na
osnovu bolesti, vremena, nepažljivosti ili spoljašnjih činilaca (opakkamikani). Cunami je
dobar primer za ovo poslednje. Svaka kamma, bilo da je pozitivna ili negativna, sigurno
ima svoj efekat, ali svaki efekat ne nastaje na osnovu kamme.

Ali šta je sa nama koji smo bili dovoljno srećni da nas ne zadesi ovakva katastrofa?
Kakav značaj Budino učenje o kammi može imati za nas? Slično onom muškarcu i ženi
koji su ranije pomenuti, i naše reakcije na prirodnu nesreću mogu biti pozitivne i
negativne. Možda smo nešto pročitali o tragediji u novinama, onda slegli ramenima i
okrenuli sportsku stranu. Kad nas zamole da damo prilog za postradale, možda
odbijemo pravdajući se da baš ovog meseca kuburimo sa parama. Ali isto tako možemo
dati prilog, a onda se rastrčati okolo i hvaliti se time u nadi da ćemo dobiti pohvale i
čestitke. Susreli smo se sa prilikom da reagujemo drugačije od onoga kako inače
reagujemo, ali nismo tu šansu iskoristili. Propustili smo priliku da rastemo i menjamo
se, već smo sebi jednostavno dopustili da nas ponesu stare navike nepromišljenosti,
pohlepe, sujete ili pomanjkanja saosećanja.

[kojica]

No, pretpostavimo da je neko ko je ranije bio bezosećajan i sam sebi okrenut video na
televiziji vesti o cunamiju i osetio potrebu da pomogne. I umesto da taj slabašni impuls
zanemari, kao što je to uvek činio u prošlosti, odluči da deluje vođen njime. Odlazi u
Crveni krst i daje velikodušan prilog. I dok je još tamo vidi poziv za dobrovoljce, nošen
entuzijazmom prijavljuje se i narednih nekoliko nedelja sve svoje slobodne vreme koristi
za prikupljanje priloga i pomoć na druge načine. Rezultat svega toga je da je oslabio
svoju mentalnu naviku sebičnosti i ojačao onu pozitivnu, tako da je u svemu tome
sazreo i u izvesnoj meri se promenio. Ako i ubuduće nastavi da se ponaša na ovako
pozitivan način kad god je u prilici, postepeno će postati mnogo prijatnija osoba i isto
tako mnogo srećnija. Na taj način, vidimo da i tragedija poput cunamija može imati
svoju pozitivnu stranu. Kao prvo, može predstavljati priliku za razvijanje velikodušnosti i
saosećanje. Drugo, ona može prilika da razmotrimo istinu o patnji, Budino učenje da je
život u svetu uslovljenost i u suštini nezadovoljavajući. Takvo razmatranje nas može
trgnuti iz dremeža, podsetiti da bez obzira koliko nam je život u ovom trenutku udoban,
to se može promeniti u bilo kojem trenutku. To nam može, takođe, pomoći da se
okrenemo od ispraznih ovozemaljskih zabava ka mnogo smislenijim duhovnim ciljevima.

[kojica]

Bog, budizam i cunami

Nedavni cunami, najveća prirodna katastrofa koja se dogodila u poslednjih sto godina,
podstakla je jako mnogo traganja za smislom, da ne kažem „teološkog“ traganja. Ljudi
se bore da ovu nesreću objasne u kontekstu svojih religijskih uverenja. Novine na
engleskom ovde u u Singapuru objavile su nekoliko članaka i pisama o ovom pitanju, za
sada pisanih samo iz ugla hrišćanstva. Želeo bih da dam svoj doprinos ovoj diskusiji sa
budističkog stanovišta. Pitanje o kojem je reč ima dve strane – prva je koji je odgovor
religije na užasne nesreće. U tom smislu vidimo da sve svetske religije imaju dosta toga
zajedničkog. Indusi, muslimani, hrišćani, budisti i taoisti otvorili su svoja srca i
novčanike kako bi pomogli ugroženima, bez obzira na njihovu religijsku pripadnost.

Drugi aspekt ovog pitanja jeste kako religije objašnjavaju cunami. U tom smislu malo je
podudarnosti između različitih religija. U Straits Timesu, 1. januara Endi Ho piše članak
pod nalsovom „Gde je bio Bog kad je udario cunami?“, a 9. januara objavljen je drugi
članak Tan Tarna naslovljen „Zlo? Kad dođu pakao i visoka voda“. Oba autora kažu da
nesreće poput cunamija donose sumnju u postojanje jednog dobronamernog Boga. A 29.
januara Edmond Ču piše u Straits Timesu i pokušava da odgovori na pitanja svojih
prethodnika, ujedno dajući objašnjenje zašto bi Bog dopustio da se tako nešto kao
cunami dogodi.

[kojica]

Čuovo objašnjenje je jednostavno. „Zapravo, jednostavno objašnjenje zašto Bog
dopušta zlo jeste da ako to ne bi radio, mnogo dobroga bilo bi izgubljeno.“ Kao potvrdu
ovog mišljenja on citira Tomu Akvinskog: „Ako ne postoji zlo, ne postoji ni Bog. Jer ne
bi ni bilo zla ukoliko bi poredak dobrote bio uklonjen...“ I opet: „Otuda bi mnoge dobre
stvari bile oduzete ukoliko Bog ne bi dopustio zlu da postoji; jer vatra ne bi nastala kad
vazduh ne bi bio pomešan, niti bi život lava bio sačuvan ako magarac ne bi bio ubijen.“

Želeo bih ovde da razmotrim Čuove argumente iz budističkog ugla. Prva stvar koja pada
na pamet posle čitanja ovakvih objašnjenja jeste da su ona izgleda u potpunoj
kontradikciji u odnosu na ideju da je Bog jedno mudro, ljubavlju ispunjeno i pravedno
božanstvo. Istina je da nam zlo (na primer, smrt, patnja i bol izazvani cunamijem daju
priliku da izrazimo ljubav, brigu i velikodušnost. Ali zar Bog ne bi mogao da smisli neki
manje okrutan način za to? Je li fer naneti patnju jednoj osobi samo zato da bi druga
osoba imala priliku da učini nešto dobro? Ako Čuov argument dovedemo do njegovog
logičkog zaključka, uviđamo koliko je on problematičan. Koristeći istu logiku, morali
bismo reći da je rak dobar zato što daje lekarima priliku da leče; da bi isto tako trebalo
da ohrabrujemo kriminalce na kriminal, kako bismo sebe mogli da definišemo kao
građane koji poštuju zakone; da bi s vremena na vreme trebalo voditi ratove samo zato
da bi mirovnjaci mogli da sklapaju primirja.

[kojica]

Treći i možda najozbiljniji problem sa Čuovim objašnjenjem jeste da ono postavlja
dobrotu na nižu poziciju nečega što je samo reakcija ili kontrast zlu. Kao budisti, meni
nije potrebno zlo da bih bio dobar, da bih razumeo šta jeste dobrota ili da bih težio
dobrome. Zlo može ponekad da me podstakne d aučinim nešto dobro, ali češće je to
lepota i radost dobroga koji me pokreću na još veće dobro. Ne navodi me čitanje o
Hitleru i Pol Potu na to da pokušam d abudem dobar. Umesto toga, to su Buda, Gandi i
Majka Tereza koji me nadahnjuju za više vrednosti. Ukratko, nije nam potrebno zlo da
bismo znali za ili postupali dobro i otuda mi ovakvo objašnjenje zašto Bog dopušta zlo
ne izgleda uverljivo.