PDA

Pogledaj Punu Verziju : Personalizam



Filozof
09-08-2011, 17:12
Personalizam
Milan Uzelac


Pojam personalizam po prvi put se sreće kod Šlajermahera (1799) a označava nastojanje da se polazeći od istorijske i filozofske tradicije ličnost tumači s an-tinaturalističkih i antifizikalističkih pozicija. Sredinom dvadesetih godina XX veka ovim pojmom se naziva orijentacija prisutna u više zemalja Evrope i Amerike. Predstavnici ove orijentacije tumače čoveka kao jedinstvenu subjektivnost polazeći od dijaloškog odnosa čoveka i boga; u osnovi njihovog učenja je komunikativna teorija ličnosti koja počiva na transcendentalnim vrednostima njegog postojanja.

Najznačajniji predstavnik ove orijentacije je Emanuel Munije (1905-1950) koji je filozofiju učio u Grenoblu a potom na Sorboni, zajedno s Rejmonom Aronom. U kući Žaka Maritena upoznao se sa Gabrielom Marselom i Niko-lajem Berdjajevim; od 1932. izdaje časopis Esprit u kojem objavljuje svoje prve radove. Glavna dela objavio je tek nakon II svetskog rata: Traktat o karakteru (1946), Uvod u egzistencijalizam (1946), Šta je personalizam? (1947), Buđe-nje crne Afrike (1948), Personalizam (1949). Munije smatra da je neophodna personalistička renesansa da bi XX stoleće izašlo iz krize, a to će biti moguće kad u centar teorijskih diskusija i praktičnih delovanja stupi ličnost (persona). Lič-nost se ne može do kraja objektivisati budući da je večno na putu; ona ne beži ni u prošlo ni u buduće, već nalazeći se u sadašnjosti, kondenzuje u sebi prošlo a sadašnje vidi u svetlu večnosti transcendencije.

Svog glavnog protivnika personalizam ne vidi ni u moralizmu ni u marksizmu već u individualizmu koji stvara izolovan individuum koji ima potrebu da se neprestano brani i štiti a na tome je sazdano zapadno buržoasko društvo. Čovek koji je lišen veza s prirodom i koji smatra da poseduje neograničenu slobodu zavidljiv je i mizantrop; antiteza agoniji u kojoj se nalazi civilizacija jeste per-sonalizam u kojem ličnost nije ograničena drugim ličnostima budući da bez drugih ne postoji ni ona sama. Sa prekidom komunikacije čovek gubi samoga sebe; čovek postoji samo u onoj meri u kojoj postoji za druge.

Filozof
09-08-2011, 17:12
Kapitalizam Munije naziva metafizikom profita; u njemu vlada novac koji sve preokreće pa je "imati" važnije od "biti"; novac u kapitalističkom društvu sve tiraniše; vlasništvo se uvećava radom ili otimanjem, no osnova vlasništa nije ni u jednom od ta dva budući da je vlasništvo neodeljivo od njegovog korišćenja, tj. od njegove namene. Kritikujući kapitalizam Munije ne pada u zagrljaj mar-ksizma koji vidi kao "fiziku naših grešaka". Njegovo shvatanje istorije moglo bi se odrediti kao "tragični optimizam": optimizam, budući da je verovao u konačni trijumf istine, a tragični jer se ne može prevideti stanje totalne krize; ako su se ljudi u srednjem veku plašili da će izaći pred boga praznih ruku, u XX stoleću ljudi se plaše da će iščeznuti čovečanstvo. Izlaz Munije nalazi u deblokadi inicijative i odbacivanju egoizma, u napuštanju sentimentalnog konzervativizma i odbacivanju logike po kojoj je novac cilj a ne sredstvo. Ne odbacujući hrišćanske vrednosti Munije smatra da na mesto starog dolazi novo hrišćanstvo i tu nije reč o nekom novom odnosu hrišćanstva i sveta jer tako nečeg ne može biti.
Munijeovo personalističko stanovište približava se u velikoj meri učenju dijalogista: po njegovom shvatanju ličnost postoji samo u svojoj usmerenosti na drugog, ona sebe saznaje samo kroz drugog i do sebe dolazi samo u drugom. Prvo iskustvo ličnosti jeste iskustvo "druge" ličnosti. Ti kao i Mi, prethodi svakom Ja, ili ga, u najboljem slučaju, prati; Munije takođe nastoji da preformuliše De-kartov temeljni stav i kod njega ovaj glasi: "volim, dakle postojim i život je dostojan toga da bude proživljen", ili u kraćoj verziji: "biti, znači voleti". Po Munijeovom shvatanju ličnost može doći do sebe samo kroz svoje gubljenje; njeno bogatstvo je ono što ostaje kad se liši svega što je posedovala, ono što od nje ostaje u trenutku smrti. Personalizam nastoji da objedini telesno u duhovno pos-tojanje; ne može se misliti a da se ne poseduje telo; ličnost koja misli nastoji da transformiše sredinu koja je okružuje a koja je satkana od naših moći. Međutim, Munije ne odbacuje hriščanske vrednosti: tamo gde se one negiraju, one se vraćaju u svom unakaženom obliku kao obogotvorenje tela, kolektivizam, veličanje vođe ili partije.

Filozof
09-08-2011, 17:13
Lav Karsavin (1882-1952) jedan je od vodećih ruskih filozofa-medievalista; nakon završetka studija izabran je za profesora Univerziteta u Petrogradu a od 1926. u Kaunasu i Vilnusu. Uhapšen je 1948. i nakon četiri godine je umro u logoru. Među njegova najznačajnija dela se ubrajaju: Filozofija istorije (1923), O počelima (1925), O ličnosti (1929). Izučavajući kulturno-istorijske temelje istorije Karsavin stvara filozofski sistem koji otvara novu fazu kako u ruskoj filozofiji tako i teologiji. On polazi od toga da filozofija treba da se temelji na veri i u tom smislu može joj služiti ali ne biti i njen rob; ona je slobodna u racionalnoj spoznaji boga i može se razumeti kao fenomenologija dogmatskog hrišćanskog učenja koja ima cilj otkrivanje skrivenih filozofskih istina u bogoslovlju. Karsavin polazi od ontološkog principa totaliteta (svejedinstva) koji on (za razliku od Solovjova) nastoji da približi realnosti tako što će naglasak staviti na njegov dinamički momenat. Oslanjajući se na Kuzanskog Karsavin konstruiše totalitet kao beskonačnu hijerarhiju totalitetâ u kojoj svaki sledeći momenat sadrži u sebi sve prethodne. Apsolut (bog) jeste savršen totalitet i u tom smislu ono je ono što je nedokučivo. U procesu stvaranja sveta (teofanija) Apsolut sebe daje "drugom" koje je apsolutno"ništa", no primajući božanski sadržaj, postaje "tvarno nešto". U duhu panteizma Karsavin odbacuje svako specifično svojstvo tvari u odnosu na boga: tvar jeste bog. Bog je u njegovom nesavršenstvu, a njeno ak-tivno stvaranje od strane boga jeste takođe njegovo samostvaranje; u svim svojim mislima i aktima tvar je jednosuštastvena bogu, ali stvaranje tvari iz ništa od strane boga jeste i njeno slobodno samoopredeljenje. Način na koji tvar postaje svesna sebe u bogu jeste temeljna kategorija metafizike Karsavina: kategorija trojstva koja izražava različita bivstvena svojstva u obliku trijade: prajedinstvo – samo-razdvajanje – samosjedinjavanje.

Filozof
09-08-2011, 17:13
Totalitet izražava statiku bivstvovanja koje se menja u dinamici trojstva. Kako bi razvio mehanizam ove dinamike Karsavin uvodi ontološku kategoriju ličnosti što njegovoj metafizici daje posebnu originalnost time što su u njoj tri najviše kategorije: Bog, Trojstvo i Ličnost. U punom značenju te reči Ličnost može biti samo bog i tome što je Ličnost on je i potpuno bivstvovanje. Kako je tvarno bivstvovanje prvobitno jednosuštastveno bogu, bivstvovanje se može raz-umeti kao nešto nesavršeno lično, nešto što samo ima formu ličnosti. Iz toga sledi da tvar nije i ono suštinsko, istinski postojeće, već ono u nastajanju; suština te ontološke promene bila bi u pretvaranju tvari u ličnost, odnosno u oboženju. Karsavin razvija složeni shemu procesa oboženja, uzimajući pri tom u obzir slobodu ličnosti čime se dolazi i do problematike zla (grešna, nepotpuna ljubav ka Bogu) i tako gradi opštu ontološku dinamiku koja obuhvata neraskidivo povezane "istoriju boga" i "istoriju tvari"; u početku samo bog, potom, bog koji umire i tvar koja nastaje, potom, samo tvar umesto boga, potom, tvar koja umire i bog koji vaskrsava, potom, opet, samo bog. Povezujući koncepciju ličnosti sa pojmom trojstva Karsavin formuliše ideju smfonijske (saborne) ličnosti, tj. svemoguće ukupnosti ljudi, koja čini hijerarhiju ovostranog bivstvovanja. Individua je podnožje te piramide i potčinjena je celokupnoj, nadindividualnoj zajednici; individuum treba da se brine samo o tome da što potpunuje ostvari svoju simfonijsku ličnost, a to je u nesaglasnosti s prolivanjem milosti kao ličnog i direktnog odnosa čoveka i boga. Ovo ima svoje posledice u Karsavinovoj filozofiji istorije koja je u velikoj meri izgrađena u Hegelovom duhu. Svrha istorijskog mišljenja je osmišljavanje sveg izgrađenog totaliteta kao jedinstvenog samorazvijajućeg subjekta ili, kao potencijalno sveobuhvatne ličnosti. Svaki pojedini elemenat (subjekt) u jednom od svojih aspekata poseduje i totalitet (a time i savršenstvo) što omogućuje međusobno samoprožimanje (i razumevanje) subjekata i ukida pitanje o istorijskoj uzročnosti. Sav istorijski proces se pokazuje kao božanski ljudski čiji se kriterijum nalazi u približavanju idealu ličnosti Hrista. Zato, istorijska nauka treba da postane religiozna, odnosno, pravoslavna. Istorija čovečanstva samo je razvijanje Crkve kao sveobuhvatne ličnosti. Što se tiče države, ono treba da teži tome da postane ličnost unutar crkve. Koncepcija ličnosti i istorije, težnja da se razume sudbina Rusije u kontekstu pravoslavlja, doveli su Karsavina do učešća u evroazijskom pokretu i opravdanju boljševičkog puta. Ne prihvatajući boljševizam s etičkog aspekta Karsavin je (na kratko vreme) u njemu video "lu-kavstvo duha istorije", mogući pokušaj Rusije da uz pomoć komunista dospe do Apsoluta.