PDA

Pogledaj Punu Verziju : Rabindranat Tagore - biografija i poezija



Ciciban
23-03-2010, 21:53
Rođen: 7. svibnja 1861. u Kalkuti
Umro: 7. kolovoza 1941. u Kalkuti

Godine 1912. Europa je otkrila novo pjesničko ime - bio je to Rabindranat Tagore. Rođen je u dalekoj Indiji, u gradu Kalkuti, 7. svibnja 1861. u uglednoj bramanskoj obitelji.

Doputovao je u Englesku i ondje je objavio zbirku Gitanjali, koju je sâm preveo s bengalskog jezika na engleski. Poznati engleski pjesnik Yeats napisao je oduševljeni predgovor toj knjizi, koja će godinu dana nakon toga njezinu autoru donijeti Nobelovu nagradu. Zbirka Gitanjali, što u prijevodu znači pjesme darovnice, sadrži pjesme što ih je Tagore ispjevao nakon ženine i kćerine smrti, nakon desetogodišnjeg razdoblja pisanja bujne ljubavne lirike.

Dan i noć, mojim žilama struji ista bujica života što igra i struji u ritmu svijeta.
To je taj isti život što kroz zemski prah klija radošću u bezbrojnim vlatima trave
i što suklja u šumnim talasima lišća i cvijeća. To je taj isti život što se ljulja u
oceanskoj kolijevci rođenja i smrti, u plimi i oseci. Osjećam da mi je udove uzvisio
taj dodir svjetskog žića. A ponos je moj od živog bila vjekova što ovoga časa igra u mojoj krvi.

Tagore nije bio samo pjesnik, već i pripovjedač, filozof, skladatelj, slikar, pedagog, esejist, dramski pisac i prevoditelj. Sam je mnoge svoje pjesme uglazbio i one se pjevaju poput narodnih svagdje gdje se govori bengalskim jezikom, a njime govori više od 50 milijuna ljudi.

Pri drugom posjetu Europi Tagore je 12. studenoga 1926. došao i u Zagreb. Kulturni djelatnici društva i organizacije natjecali su se u pružanju gostoprimstva. Tagore je u Zagrebu održao dva predavanja na engleskom jeziku, dok je pjesme čitao na bengalskom.

Pjesnikova priča prva je njegova knjiga objavljena 1878.; potom slijede zbirke pjesama Mladi mjesec i Vrtlar, zbirke pripovjedaka Gladno kamenje i Prekinute veze, romani Dom i svijet, Gradinar i Brodolom te drame Citra i Kralj tamne sobe.

Nehru je, govoreći o Tagori, rekao da je ... on više nego ijedan Indijac uskladio ideale Istoka i Zapada proširivši osnovu indijskog nacionalnog osjećaja te da je, kao i Gandi na drugome planu, naveo svoje narod da misli o širim pitanjima koja se tiču čovječanstva.
Tagore je umro 7. kolovoza 1941. u rodnoj Kalkuti.

Izvor :http://www.hrt.hr/arhiv/ndd/05svibanj/0507%20Tagore.html

Ciciban
23-03-2010, 21:53
Ti i ja

Ti ispunjavaš moje misli
Dan za danom;
Pozdravljam te u samoći
Van sveta;
Ti si zagospodarila
Mojim životom i smrću.

Kao sunce na zalasku
Moja duša tebe netremice gleda
Kao jedino oko.
Ti ličiš na uzvišeno nebo,
Ja ličim na beskrajno more.
A između pun mesec plavi.

Ti si večito spokojna,
Ja sam bez počinka trajno,
Pa ipak na dalekom horizontu
Mi se stalno srećemo

Ciciban
23-03-2010, 21:54
Prijatelju moj

U nedeljnom hladu kisnoga jula
koracas tihim korakom, nem kao noc,
i mimoilazis strazu.
Danas je jutro zatvorilo oci, i ne haje
za uzurbanu viku glasne kosave;
preko uvek budnog plavog neba
prevucen je gust veo.
U sumama su umukle pesme,
a na svakoj kuci vrata su zatvorena.
Ti si usamljeni putnik pustim ulicama,
O, moj jedini prijatelju, najmiliji,
na kuci je mojoj kapija otvorena
ne mimoidji je kao san.

Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noci
na svom ljubavnom putu?
Nebo stenje kao neko ko ocajava.
Nocas mi ne dolazi san.
Neprestano otvaram kapiju
i gledam u mrak, prijatelju moj!
Ne mogu nista da poznam pred sobom;
pitam se gde je put tvoj?
Na kojoj tamnoj obali crne reke,
na kojoj dalekoj ivici hucne sume,
kroz koji varljivi ponor senki
trazis svoj put ka meni, moj prijatelju !

U prvom osvitu cuh sapat;
trebalo je da odjedrimo ti i ja,
i niko drugi na svetu nije smeo znati
o tom putovanju nasem bez kraja i cilja.
Na tom beskrajnom okeanu,
pored tvog pazljivog osmeha
pesme su moje nabujale u melodije
slobodne kao vali,
slobodne od svih stega reci.
Zar jos nije vreme ? Zar jos ima posla?
Gle, vece se naglo nad obalom,
i pri svetlosti koja izdise
ptice se morske vracaju gnezdima svojim u letu.
Ko zna kada ce se odresiti lanac
i kada ce se cun,
kao poslednji odsev zalazeceg sunca,
izgubiti u noci…?

Ciciban
23-03-2010, 21:54
Čini mi se da sam te morao voljeti…

Čini mi se da sam te morao voljeti na bezbroj načina, bezbroj puta,
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek.
Moje opčinjeno srce je napravilo i iznova stvorilo ogrlicu pjesama
Primi je kao dar i nosi oko vrata na svoje različite načine
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek.

Kada god čujem stare priče o ljubavi, to je stoljećima star bol,
Ta stara priča o razdvojenosti ili zajedničkom životu,
Kao što uvijek gledam iznova u prošlost, na kraju uvijek ti iskrsneš
Prekrivač sjaja polarne zvijezde koja isijava kroz tamu vremena:
Postaješ simbol onoga što se pamti zauvijek.

Ti i ja plutamo na ovom mlazu koji dolazi iz izvora
Srca vremena ljubavi jednog prema drugom.
Igrali smo uz milijun drugih ljubavnika, dijeleći istu
Stidljivu dragost zbog sastanka, iste potresne suze rastanka -
Stara ljubav, ali u obliku koji se rađa i rađa uvijek iznova.

Danas je ta sila pred tvojim nogama, pronašavši svoj kraj u tebi,
Ljubav čovjeka svih vremena, prošlosti i vječnosti:
Univerzalna sreća, univerzalna tuga, univerzalni život.
Sjećanja na sve ljubavi spajaju se sa ovom našom ljubavlju -
I pjesme svih pjesnika, prošlosti i vječnosti.

Ciciban
23-03-2010, 21:54
Gradinar


Ako hoces da budes jednom vredna
i da napunis svoj krcag, -
o dodji, dodji na moje jezero.
Voda ce se pripiti uz tvoje noge
i izbrbljati svoju tajnu.
Po pesku je pala svezina kise koja ide,
oblaci se nagli pod modrim linijama drveta
kao bujna kosa nad tvojim obrvama.
Ritam tvojih stopa, koji dobro poznajem,
udara me u srce.
O dodji, dodji na moje jezero,
ako moras da napunis svoj krcag.
Ako hoces besposlena da bezbrizno sedis,
dok ti voda nosi krcag, -
o dodji, dodji na moje jezero.
Padina se zeleni i divljega je cveca
bezbrojno.
Misli ce tvoje izletati iz tvojih tamnih ociju
kao ptice iz svojih gnezda.
Preves ce ti spasi na stopala.
Dodji, o dodji na moje jezero,
ako hoces da sedis besposlena.
Ako si sita igre pa hoces da zagnjuris u vodu, -
o dodji, dodji na moje jezero.
Ostavi na obali plavi ogrtac,
plava ce te voda ogrnuti i pokriti.
Talasi ce se prpinjati da ti ljube vrat,
da ti na uho sapcucu.
Dodji, o dodji na moje jezero,
ako hoces da se zagnjuris u vodu.
Ako moras u bezumlju da skaces u svoju smrt, -
dodji, o dodji na moje jezero.
Jezero je moje sveze i bezdano.
Crno kao san bez snova.
U dubinama njegovim isto su dani i noci,
a pesma je cutanje.
Dodji, o dodji na moje jezero,
ako hoces da utones u svoju smrt.

Ciciban
23-03-2010, 21:55
Zuta ptica peva na njenim drvetima
i srce moje igra od radosti.
Oboje zivimo u istome selu,
a to je cela nasa iskra radosti.
Njena dvaljubljena laneta
dolaze u hlad naseg vrta da pasu.
Kada zalutaju u nase jecmiste,
ja ih uzimam u narucije svoje.
Nase selo se zove Kandzana,
a nasu reku zovu Andzana.
Moje ime zna celo selo,
a njeno je Randzana.
Nas razdvaja samo jedno polje.
Pcele, koje imaju kosnice u nasem zabranu,
traze meda u njenom.
Cvece baceno sa njenog ukotvista
snosi reka u nasa kupatilista.
Kotarice sa suvim cvetovima kuzma
donose sa njihovih polja na nas trg.
Nase selo se zove Kandzana,
a nasu reku zovu Andzana.
Moje ime zna celo selo,
a njeno je Randzana.
Ulica koja zavija njenoj kuci
mirise u prolece od mangovog cveta.
Kada njen lan szri za zetvu,
cveta konoplja na nasim poljima.
Zvezde koje se osmejkuju na njenu kolibu
salju isto tako i nama svoj drhtavi pogled
Kisa koja preplavljuje njenu catrnju
veseli nasu kadamovu goru.
Nase selo se zove Kandzana,
a nasu reku zovu Andzana.
Moje ime zna celo selo,
a njeno je Randzana.

Ciciban
23-03-2010, 21:55
z dana u dan on dolazi i odlazi.
Idi, draga, i daj mu jedan cvet iz moje kose.
Ako te upita ko te je poslao, preklinjem te,
ne kazi mu ime moje -
jer on samo dolazi i odlazi.
Eno gde sedi pod drvetom u prasini.
Napravi mu tamo, draga,
sediste od cveca i lisca.
Oci su mu tuzne i unose tugu u srce moje.
Ne kaze sta misli; samo dolazi i odlazi.

Tuzne su tvoje pronikljive oci.
Ispituju dusu moju kao mesec
kada bi hteo da pronikne more.
Razgolitio sam svoj zivot
pred ocima tvojim od kraja do kraja,
i nista nisam sakrio ni zadrzao.
Zato me ne poznajes.
Da je dragi kamen, mogao bih ga razbiti
u stotine zrnaca i nanizati ogrlicu tebi oko vrata.
Da je cvet, svez i malen i sladak,
otkino bih ga sa peteljke i udenuo tebi u kosu.
Ali to je srce moje, dragana.
Gde su obale njegove, a gde njegovo dno?
Ne poznajes medje toga kraljevstva
i ipak si njegova kraljica.
Da je samo trenutak radosti,
on bi procvetao u laki osmejak,
i ti bi ga mogla videti i citati u trenutku.
Da je samo bol, on bi se rastopio
u sjajne suze, u kojima bi se ogledala
njegova najdublja tajna,
tajna bez reci.
Ali to je ljubav, dragana moja.
Njena je radost i bol bez granica,
beskrajne su njene zelje
i njeno bogatstvo.
Ona ti je bliska kao zivot,
pa ipak je na mozes potpuno poznati.

Ciciban
23-03-2010, 21:55
Ti si vecernji oblak koji bludi
nebom mojih snova.
Ceznjama ljubavi svoje
dajem ti boju i oblik.
Ti si moja, moja, ti koja obitavas
u mojim beskonacnim snovima!
Tvoja su stopala ruzicasto rumena
od ognja mog ceznjivig srca,
ti koja znjes moje vecernje pesme!
Tvoje su usne gorko-slatke od
ukusa vina mojih patnji.
Ti si moja, moja, ti koja obitavas
u mojim usamljenim snovima!
Senkom svoje strasti
zarcnio sam oci tvoje,
stalna gosco u dubinama moga pogleda.
Vezao sam te, moja, ti koja obitavas
u mojim besmrtnim snovima!

Moje srce, ptica divljine,
naslo je svoje nebo
u tvojim ocima.
One su kolevka jutra,
one su carstvo zvezda.
Moje su pesme potonula
u dubine njihove.
Pusti me samo da se vinem
u to nebo,
u njegovo osamno bespuce.
Pusti me samo da delim
njegove oblake,
da sirim krila u sjaju
njegovog sunca.

Ceznem da ti kazem najdublje reci
koje ti imam reci; ali se ne usudjujem,
strahujuci da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem
tajnu svoju sali.
Olako uzimam bol svoj,
strahujuci da bi ti to mogla uciniti.
Ceznam da ti kazem najvernije reci
koje ti imam reci; ali se ne usudjujem,
strahujuci da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblacim u neistinu,
i govorim suprotno onome sto mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujuci da bi ti to mogla uciniti.
Ceznem da upotrebim najdragocenije reci
sto imam za te; ali se ne usudjujem,
strahujuci da mi se nece vratiti istom merom.
Zato dajem ruzna imena i hvalim se svojom surovoscu.
Zadajem ti bol, beojeci se
da neces nikada saznati sta je bol.
Ceznem da sedim mirno pored tebe;
ali se ne usudjujem; jer bi mi inace
srce iskocilo na usta.
Zato brbljam i caskam olako,
i zatrpavam svoje srce recima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujuci
da bi ti to mogla uciniti.
Ceznem da te ostavim zauvek;
ali se ne usudjujem, strahujuci da bi
mogla otkriti moj kukavicluk.
Zato ponosito dizem glavu
i dolazim veseo u tvoje drustvo.
Neprekidne strele iz tvojih ociju
cine da je bol vecito svez.

Ciciban
23-03-2010, 21:55
Bejase popodne kada ti otide.
Sunce je przilo na nebu.
Zavrsila sam rad i sedela na cardaku
kada ti otide.
Cutljivi povetarci doletahu leprsajuci
kroz mirise mnogih dalekih polja.
Golubovi neumorno gukahu u hladu,
i jedna pcela, koja u moju sobu zaluta,
zujase mi novosti mnogih dalekih polja.
Selo je spavalo u podnevnoj zezi.
Drum je lezao pust.
Iznenada se podize zubor
u liscu i opet izumre.
Ja sam zurila u nebo i u plavetnilo
utkivala slova imana koje sam nekada znala,
dok je selo spavalo u podnevnoj zezi.
Zaboravih da ispletem kosu svoju.
nezni vetric igrase se njom,
na mojim obrazima.
Reka je bez nabora klizila
pod hladovitom obalom.
Leni, beli oblaci stajahu nepomicno.
Zaboravih da ispletem svoju kosu.

Bejase podne kada ti otide.
Prasina je na drumu gorela,
polja skapavala zedna.
Golubovi gugukahu u gustome liscu.
Sedela sam sama na cardaku kada ti otide.

Ciciban
23-03-2010, 21:56
Ona stanovase kod humova na kraju kukuruznog polja,
u blizini izvora, koji tece nasmejanim potocima
kroz svecane senke starih drevta.
Zene dolazahu tu da napune svoje krcage,
a putnici da se odmore i procaskaju.
Ona je tu svakoga dana radila i snevala
pracena sumom potoka.
Jedne veceri spusti se stranac s planine pokrivene oblacima;
kovrdzave vitice behu mu zamrsene kao sanjive zmije.
Mi zapitasmo zacudjeni: ''Ko si?'' Ali on ne odgovori,
sede pored brbljiva potoka i gledase nemo
ka kolibi u kojoj je obitavala ona. Srca nam drhtahu od straha
i se vratismo doma kada pade noc.
Ujutru, kada dodjose zene na izvor u hladu deodara,
nadjose otvorena vrata na njenoj kolibi,
i njen glas bese otisaom a gde bejase njeno nasmejano lice?
Na zemlji je lezao prazan krcag, a kandilo u uglu dogorevalo je.
Niko nije znao kuda je ona pobegla pre zore -
a ni stranca ne bese nigde.
U mesecu maju sunce je peklo i sneg se istopi,
a mi sedesmo kraj izvora i plakasmo.
U mislima svojim cudismo se: ''Ima li tamo,
kamo otide, izvora, gde bi mogla napuniti
svoj krcag u ovom vrelim zednim danima?''
I mi se zapitasmo u strahu: ''Ima li zemlje
za ovim humovima gde boravimo?''
Bila je letnja noc; sa juga je duvao lahor,
a ja sam sedeo u njenoj napustenoj sobi,
gde je zizak stajao jos uvek neupaljen.
Kada iznenada isceznuse
humovi pred mojim ocima,
kao da je neko otklonio zavese.
''Ah, to je ona, sto dolazi.
Kako ti je, dete moje? Jesli i srecna?
Ali gde ces prenociti pod otvorenim nebom?
Avaj, tu nema naseg izvora da utolis zedj svoju''.
''Ovde je isto nebo'', rece ona,
''samo oslobodjeno svih humova
koji ga skovahu,- to je isti potok
koji je postao nabujala reka, -
ista zemlja prosirena u ravan''.
''Sve je tu'', uzdahnuh ja, ''samo nema nas''.
Ona se tuzno osmehnui rece:
''Vi ste u mom srcu''.
ja se probudih i cuh zuborenje reke
i sustanje deodara u noci.

Ciciban
23-03-2010, 21:56
Molitva

Tamo gde je misao bez straha i glava se drzi uspravno
Gde je znanje besplatno
Gde svet jos nije polomljen u komade
Tesnim poznatim zidovima
Tamo gde reci izlaze iz dubine istine
Gde neumorna teznja pruza svoje ruke prema savrsenstvu
Gde bistra struja razuma jos nije izgubila put
U turobnoj pustinji mrtvih navika
Tamo gde je um vodjen tvojom rukom
U uvek rastucu misao i akciju
U tom slobodnom raju, moj Oce,
Probudi moju zemlju

Ciciban
23-03-2010, 21:57
Prva bezimena

Gazeći travu na stazi začuh":Poznaješ li me? "
Osvrnuh se, pogledah i rekoh:" Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice."
Ona odgovori: " Ja sam prva velika ljubav tvoje mladosti."
Njene oči su blistale kao rosno jutro.
Za-utah trenitak, a zatim zapitah: " jesi li iscrpla sav teret suza?"
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumedoh da je njen plač imao vremena
da nauči govor osmeha.
Nekada prošapta ona: "Govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu."
Zbunjen rekoh:" Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav."
Uzimajući njenu ruku u svoju, dodadoh:"I ti si se promenila, nekadašnji bol postao je vedrina."
To je samo dete gospodaru.
Ono trči oko tvog dvora, zaboravlja se, pokušava da i od tebe napravi igračku.

Ne pazi na neuređenu kosu ni na nemarnu odeću koju vuče po prašini.

Zaspi i ne odgovori ti kad joj govoriš -
cvet koji joj daješ ujutru, iz njenih ruku pada u prašinu.
Kad se podigne oluja i kad se nebo smrači,
ona više ne spava, ostavljajući lutke rasturene po tlu, ona se priljubljuje
tebi, iz straha.
Boji se da ti dobro ne služi.
Ali ti posmatraš njenu igru smešeći se.
Ti je poznaješ.
Dete koje sedi u prašini tvoja je žena;
njene igre će se smiriti,
postaće ozbiljnije,
pretvoriće se u ljubav…

Ciciban
23-03-2010, 21:57
Druga bezimena

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.

Ciciban
23-03-2010, 21:58
Treća bezimena

Zavrsicu pesmu svoju, ako ti je tako volja.
Ako srce tvoje ispunjuju nemirom, ukloniću oči svoje sa tvoga lica.
Ako te ne putu prestravljujem, skrenuću i udariću drugim putem.
Ako te zbunjujem dok pleteš cvetne vence, izbegavaću tvoj usamljeni vrt.
Ako je voda ćudljiva i divlja, neću poterati svoj čun pored obale tvoje.

Ciciban
23-03-2010, 21:58
Četvrta bezimena

Volim te, dragane, oprosti mi ljubav moju.
Uhvaćena sam kao ptica koja je zalutala.
Otkako se potreslo, srce moje izgubilo je svoj veo i ogolelo.
Pokrij ga svojim sažaljenjem, dragane, i oprosti mi moju ljubav.

Ako me ne možeš voleti, dragane, oprosti mi bol moj.
Ne gledaj me prezrivo iz daljine.
Povući ću se u svoj kut i sedeti u mraku.
Obema rukama pokriću svoju golu sramotu.
Odvrati svoje lice od mene, dragane, i oprosti mi bol moj.

Ako me volis, dragane, oprosti mi moju radost.
Ako moje srce ponese bujica sreće, ne smej se mom opasnom zanosu.
Ako sedim na svome prestolu i vladam nad tobom tiranijom ljubavi svoje,
ako ti kao boginja poklonim svoju milost,
podnesi oholost moju, dragane, i oprosti mi moju radost.

Ciciban
23-03-2010, 22:02
Ako me nikada ne pozoveš

Kad mojih stopala više ne bude
u prašini puta ovoga,
i skela bude redovno plovila bez mene,
kad budem kupio i prodao
poslednji put,
i mojim odlascima na pijacu u zoru
i povracima kući u suton
bude došao kraj,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Kada prah bude prekrio
strune mog instrumenta,
i gušteri se
po mom dovratku budu verali,
kada vrt moj asketsko ruho odene
spreman za pustinju,
a korov zakrili vodu u mom bunaru,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Muzika neće ćutati
u flauti života,
a sati će teći
neprekidno brujeći.
Skele će biti pune,
kao danas što su,
ljudi koji žele na drugu stranu da pređu.
Goveda će pasti,
govedari će se igrati na livadama.
A šta ako me se ne budeš setila,
ako me nikad ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Ali ko kaže
da mene neće biti toga jutra?
Ja ću se igrati
u svim igrama onih što žive.
Imaću nova imena
I druge ruke da ljubavlju me vežu,
jer ja u svim vremenima postojim
i večito ću se na suncu kretati.
Šta onda ako me se ne setiš,
ako me nikad ne pozoveš
podižući pogled ka zvezdama?

Izostavi moje ime iz poklona
ako ti je ono breme,
ali sačuvaj moju pesmu.

Ciciban
23-03-2010, 22:03
Gavran

Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
"Posetilac neki - šanuh - kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više."

Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim
za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše
anđeli, nje nema više.

I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;
da umirim srce rekoh: "To zacelo sad je neko
na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,
posetilac neki pozni, zakuca što može tiše
na vrata i ništa više."

Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
"Gosparu il gospo - kazah - ne ljutite vi se više,
bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
da i ne čuh"... Tad mi ruke vrata širom otvoriše -
samo mrak i ništa više.

I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
slušajući, sanjajući, snovi mi se teški sniše,
i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
"O Lenora" reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,
"O Lenora" odjek vrati što mi usta prozboriše,
samo to i ništa više.

Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
"Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
vetar samo, ništa više!

I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
slete, stade, ništa više.

Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
"Mada ćube čerupane - rekoh - plašljiv nisi, vrane,
što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše -
kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
mada smislom reči ove meni malo jasno biše:
al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
s' tim imenom "Nikad više."

No Gavranu s' kipa bela ta reč beše mudrost cela,
reč jedina s' kojom mu se misao i duša sliše.
Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s' mesta
a u meni sumnje nesta: "Svi me znanci ostaviše,
odleteše i on ko i Nade što me ostaviše."
Reče Gavran: "Nikad više."

Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
"Stvarno - kazah - to što zbori, reč jedinu nikad više,
valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,
dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,
tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
tužni pripev: "Nikad više."
Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
i glave na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno
u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,
šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,
misli, grakćuć: "Nikad više."

Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
tici čije plamne oèi do srca me prostreliše:
i u misli zanesena, meni klonu glava snena
sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
prileć neće nikad više!

A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva
kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše
"Nesrećniče - viknuh tada - božija milost to je rada
da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše."
Reče Gavran: "Nikad više."

"Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
dal' ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

"Sad umukni, kleta tico, - skočih, viknuh - zlosutnico,
u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
S' tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše."
Reče Gavran: "Nikad više."

I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
spasti neće - nikad više!

Ciciban
25-03-2010, 22:23
Nema te poezije koja bi mogla da se vine do onih visina do kojih dopire ljubav.
R.Tagore

Bisernica
07-09-2010, 20:37
Zoveš li me ti to


...Zoveš li me ti to ponovo?
Dođe veče. Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.
Zoveš li me ti to?
Sav svoj dan dao sam ti, svirepa vladarko, moraš li me lišiti i noći moje?
Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.
Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?
Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?
I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?

Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?
Moraš li me zvati, nemirnice?
Neka onda tužne oči ljubavi uzalud bde i plaču.
Neka žižak gori u samotnoj kući.
Neka splav vrati domovima umorne radnike.
Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv...


Rabindranat Tagore

Bisernica
16-04-2011, 20:36
..kada poželim gledati kako plešeš.. ja zapjevam..
..onda zaista znam zašto je muzika u lišću..
..i zašto talasi šalju horove svojih glasova u srce ustreptale zemlje..
..kada zaplešeš uz moju pjesmu..

..kada spustim slatkiše u tvoje željne ruke..
..ja znam zašto postoji med u čašici cvijeta..
...i od kuda dolazi slast zrelog voća..
..kada spustim slatkiše u tvoje željne ruke..

...kada poljubim tvoje lice da izmamim osmijeh..
..onda pouzdano razumijem čari neba u svjetlu zore..
..i slasti što ih ljetni povjetarac donosi mome tijelu..
... kada poljubim tvoje oči da izmamim osmijeh..


Rabindranat Tagore

Bisernica
09-07-2011, 22:19
O ženo ti nisi samo Božiji stvor već i ljudski:svi te obasipaju ljepotom iz svojih srdaca.
Pjesnici ispredaju za te pređu koncima zlatne fantazije;
slikari daju tvom obliku uvijek novu besmrtnost.
More daje svoj biser, majdani svoje zlato, cvjetnjaci svoje cvijece,
da te omotaju, da te pokriju da te učine dragocenijom.
Žudnja muških srdaca prostrla je svoj sjaj preko tvoje mladosti...
Ti si pola žena, a pola san.....


Tagore

Ometač
26-07-2011, 08:57
Време кад се песницима клицало

Тагоре у Београду!
Петар Милатовић

http://razbibriga.net/clear.gif

Ometač
26-07-2011, 08:58
То престона варош Краљевине Југославије дотад није видела. На београдској
железничкој станици скупило се мноштво народа, највећма устрепталог од
предстојећег сусрета, а није долазио краљ, ни филмска звезда, нити светски прваци
у фудбалу. Јер, међу њима, ништа мање узбуђена, гурала се и интелектуална елита
главног града. Мада је воз из Загреба по реду вожње очекиван тек у 21.45, већ сат
раније сви перони били су закрчени а жандармерија је с великом муком одржавала
ред.

Била је недеља, 14. новембар 1926. године, и у Београд је долазио Рабиндранат
Тагоре, индијски песник и филозоф који је тринаест година раније овенчан и
Нобеловом наградом за књижевност. А престоничке новине већ су два дана биле
крцате свакојаким причама и не чуди што је свако ко је држао до себе желео да
уживо и изблиза види аутора збирке песама „Градинар” и „Гитанџали”, романописца
„Горе”, приповедача „Златног чамца”, „Касне жетве” и „Снова”, мудраца који је за
циљ имао повезивање источне и западне културе. Уз то, утицајни дневник „Време”
тог дана је на насловној страни објавио вест да стиже славни Индијац.

Ometač
26-07-2011, 08:58
Ни тада возови нису били претерани поклоници тачног реда вожње, тако да је
композиција приспела у станицу нешто после 22 сата. Маса је похрлила према возу
тако да су жандарми имали пуне руке, и кундаке, посла јер су „одмах отпочели
одбијати публику и правити шпалир” како би уваженом госту и његовој пратњи
омогућили да од салон-вагона стигну до аутомобила.

У сутрашњем издању новина један репортер овако га је описао:

„То је висок старац, мало погрбљен, великога кукастога носа са наочарима. На глави
му је висока, огромна астраганска шубара. Сав је увијен у тамножуту индијску
хаљину, преко које је пребачен зелени индијски плашт...”

Други је у другим новинама, вероватно под утицајем дотадашњих тврдњи да Тагоре
није само уметник и мудрац, већ и пророк наших дана, занесено исписао да се код
њега посебно истиче „сребрна дуга коса и лелујава брада, класичан светитељски
лик, који осветљава велике, паметне, дубоке и проницаве очи...”

Ometač
26-07-2011, 08:59
Устајање у три изјутра

Излазак из вагона најславнијег Индијца, који је у оквиру велике европске турнеје
стигао и у Краљевину Југославију, дочекан је громогласним аплаузом и грлатим
повицима „Живео!”, док су се редови жандармерије повијали пред таласима
раздраганог света. Ипак, госпођа Мими Велмар-Јанковић успела је да сачека госта и
да му, у знак добродошлице, преда велики букет цвећа.

Како у књизи „Култура и памћење, Београд у историји и литератури” пише књижевни
историчар Јован Пејчић, песник је осмехнут застао и на енглеском захвалио на
срдачном дочеку, а затим је, праћен „френетичним клицањем”, ушао у аутомобил који
се запутио према хотелу „Палас”. У овом угледном хотелу за Тагору, његове кћерке,
зета и унука био је обезбеђен велики апартман на четвртом спрату.

Ometač
26-07-2011, 08:59
Подразумева се да су се и онда новинари својски трудили да своје читаоце што
детаљније обавесте и о најмањим ситницама везаним за свакодневни живот познатих
личности. Ни Тагоре, наравно, није био изузетак, и о њему су објављивани
најситнији детаљи. Тако су читаоци сазнали да се он својих животних и радних
навика не одриче ни на путовањима. Увек се буди у три изјутра и препушта
размишљању, онда записује мисли и стихове, у седам ујутро, уз помоћ свог зета који
му је и секретар, обавља преписку, потом неко време посвећује унуку и тек тада је
спреман за дневне обавезе.

Дводневни боравак у Београду Тагоре је почео сусретом са Станиславом Винавером,
истакнутим писцем и новинаром. И већ сутрадан у листу „Време”, након дужег
разговора који су имали, освануо је овакав портрет шездесетпетогодишњег песника:

„Песник је одевен у дугу црну мантију, оперважену златним везом. Он се држи мирно
и тихо, говори одлично енглески са лаким егзотичним нагласком.

Понеки пут као да се дубље замисли, као да пада у екстазу. И тада, ако је реч о
Индији, он готово пева, изговарајући све реч по реч. А ако је реч о Европи, он
изговара брже, а његова десна рука једнако оцртава по наслону фотеље чудне шаре
и потезе. Најзад, кад говори о поезији, он затвори очи испод наочара и забаци мало
главу са великом седом брадом и седим коврџама...”

Ometač
26-07-2011, 09:00
Звиждуци и леци са галерије

Оба дана боравка Рабиндраната Тагоре у Београду била су испланирана до детаља, од
сусрета с новинарима до свечаних обеда, посета музејима и вечерњег предавања на
Универзитету под називом „О савременој цивилизацији”. Била је то тема о којој је већ
говорио у Лондону, Паризу, Бечу, Будимпешти...

Хроничари тог времена забележили су да је, много пре почетка предавања, била
дупке пуна не само свечана дворана Универзитета, него да се од масе света самој
згради није лако могло прићи. Највећа гужва била је, међутим, на степеницама и
пред улазом у салу - публика, „која није могла добити улазнице, хтела је бар видети
лепог и славног старца из далеке Индије”. Занимљиво је да се улаз наплаћивао и да
карте нису биле нимало јефтине!

http://razbibriga.net/clear.gif

Ometač
26-07-2011, 09:00
И овде је долазак Тагоре за катедру дочекан бурним аплаузима и клицањем. А онда
је, у ишчекивању првих речи великог песника али и филозофа, наступила свечана
тишина. С осмехом се обратио присутнима, готово извињавајући се јер ће на језику
који није његов матерњи говорити људима којима енглески такође није матерњи.
Одмах затим, после његове прве реченице, са галерије су одјекнули звиждуци, а
потом и повици: „Доле Тагоре!”, „Живео Ганди!” И, у публику су полетели
многобројни леци у којима се, како је забележио репортер, „на енглеском и српском,
под потписом Љубомира Мицића и Бранка Ве Пољанског, Тагоре назива
најпогрднијим именима и саопштава му се да је српско гостољубље лаж”, а оштро
замера што није својевремено пришао Гандију, вођи индијског националног покрета
за независност, и ставио му се у службу.

Целу акцију приредили су припадници зенитизма, авангардног уметничког покрета
чије је гласило била „међународна ревија за нову уметност Зенит”, која је излазила у
Загребу (1921-23), а затим у Београду под уредништвом песника и критичара
Љубомира Мицића. Часопис је у Београду забрањен двадесетак дана касније, можда
и под утицајем скандала приређеног у време боравка уваженог госта.

Ometač
26-07-2011, 09:00
Мада је Тагоре, забележили су хроничари, био видно узрујан овим посве неочекиваним
изливима „добродошлице”, све се брзо смирило јер су изгредници најурени из дворане
и гост је наставио предавање. Говорио је на енглеском, а одмах за њим преводио је
Александар Видаковић, публициста, књижевни преводилац и новинар. Када је,
награђен одушевљеним аплаузима, завршио предавање, Видаковић је, после кратке
паузе, прочитао његове песме у преводу Давида Пијаде, а онда су присутни устали и у
немој тишини те исте песме, у изворном облику, на бенгалском, саслушали од самог
Тагоре.

На крају вечери две студенткиње књижевности, обучене у народну ношњу, предале су
песнику велике букете белих хризантема, а студенткиња филозофије, такође у народној
ношњи, окитила је његову седу главу ловоровим венцем.

Ometač
26-07-2011, 09:01
Златни костим за лепу Махаланобију

Мада непланирано, и другог дана је Рабиндранат Тагоре одржао предавање, овог
пута на тему „Значење уметности”, у истој дворани, али без присуства чланова
„Зенита” које је полиција склонила на сигурно место.

Претходно је, по утврђеном распореду, поново био с новинарима, онда обишао
Академијину збирку народних рукотворина и ношње. Забележено је и да је Данило
Поповић, „власник музеја, (...) приказао песнику своју уистину вредну збирку и том
приликом поклонио му у знак пажње најлепши свој костим, сав у злату, рађен на
Косову у 18. веку...”

Искрено обрадован, песник је домаћину обећао да ће му, кад се врати у Индију,
узвратити сличним поклоном, а у писму које је Данилу Поповићу упутио већ после
подне нагласио је да ће његова кћерка Махаланобија даровани костим облачити само
у посебно свечаним приликама.

Ometač
26-07-2011, 09:01
Пратећи из сата у сат кретање човека кога су у Индији „сматрали за Бога” а у Европи
дочекивали с посебним уважавањем, новинари су оставили траг и да су у рано
поподне тог уторка, 16. новембра, Тагорине кћерке посетиле Коло српских сестара,
а да је песник у 17 сати у друштвеном дому Хришћанске заједнице младих људи био
гост Николаја Велимировића, епископа охридског, који га је дочекао беседом која се
дуго потом препричавала.

Пола сата пре поноћи Рабиндранат Тагоре с пратњом се укрцао на воз за Софију,
одакле је продужио за Солун и Цариград чиме је окончао велику европску турнеју, а
Београду оставио причу о свом боравку која се и данас, погдегде и каткад,
препричава с неспутаним поносом, и на песника и на град.

Ometač
26-07-2011, 09:03
Међутим, по подацима које смо добили из свезнајуће, бар верујемо да је тако, службе
9812, али и из других веродостојних извора, Београд нема улицу с именом великог
песника који је, одговарајући на беседу владике Николаја, између осталог рекао:

„Врло сам срећан што могу да видим народ који се много разликује својим
осећањем од осталих западних народа... Ја волим овај народ што има спонтано
осећање, што има топло срце које уме да одушеви... Ја се осећам као птица која има
два гнезда на две супротне обале. Ја сам срећан што се налазим у земљи пребогатој
љубављу...”

Седмог августа навршило се тачно шездесет пет година од смрти Рабиндраната Тагоре и
чини се да још није касно да надлежни поразмисле да један кутак нашег главног града
добије име великог песника, али и да данашњи гости хотела „Палас” са неке пригодне
табле, рецимо, сазнају да је ту боравио поета на чијим су стиховима одрастали...

Ljena
14-03-2012, 00:18
Po meni jedan od retkih pesnika koji se iskreno divio zenskoj lepoti i pojavi, koji je opisivajuci svoja osecanja zalazio i u najdublje predele svoja srca ne bi li pronasao prikladnu rec da opise magicnost jedne zene. Svakako jedinstven covek!

Čeznem da ti kažem najdublje riječi koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocjenije riječi sto imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce riječima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje društvo.
Neprekidne strijele iz tvojih očiju čine da je moj bol vječito svjež.

naki
23-12-2012, 13:37
"Tužne su ispitivačke oči tvoje. One bi da smisao moj
dokuče kao što bi mesec da izmeri more.
Razotkrio sam život svoj pred tvojim očima s kraja na kraj,
i ništa ne ostade ni skriveno ni presvučeno.
I upravo me zato ne poznaješ.
Da je to barem dragulj, mogao bi ga zdrobiti u stotinu komadića
i nanizati ih u ogrlicu da ti je na vrat stavim.
Da je to barem cvet, okrugao, sitan i ljubak, otkinuo bih ga
sa stabljike da ti ga u kosu zataknem.
Ali, to je srce, ljubljena moja. Gde li su njegovi žali i
dno njegovo?
Ti ne poznajes granice ovomu kraljevstvu, pa ipak si
kraljica njegova.
Da dodje samo časak radosti, on bi se u lagani osmeh
rascvao, i ti bi ga začas mogla videti i pročitati.
Da bude samo bol, razlila bi se u bistrim suzama,
pa bi se u njima i bez reči odrazila nutarnja tajna.
Ali, to je ljubav, ljubljena moja.
Njena je radost i njena bol bezgranična, i beskrajna je
oskudica njena i njeno bogatstvo.
Blizu ti je kao i sam život, ali je nikada ne možeš
sasvim upoznati."

Tagore

dreamer
23-12-2012, 23:23
Ti i ja

Ti ispunjavaš moje misli
Dan za danom;
Pozdravljam te u samoći
Van sveta;
Ti si zagospodarila
Mojim životom i smrću.

Kao sunce na zalasku
Moja duša tebe netremice gleda
Kao jedino oko.
Ti ličiš na uzvišeno nebo,
Ja ličim na beskrajno more.
A između pun mesec plavi.

Ti si večito spokojna,
Ja sam bez počinka trajno,
Pa ipak na dalekom horizontu
Mi se stalno srećemo.

Rabindranat Tagore

naki
24-12-2012, 20:27
Čini mi se da sam te morao voleti

Čini mi se da sam te morao voleti na bezbroj načina, bezbroj puta,
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvek.
Moje opčinjeno srce je napravilo i iznova stvorilo ogrlicu pesama
Primi je kao dar i nosi oko vrata na svoje različite načine
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvek.
Kada god čujem stare priče o ljubavi, to je stolećima star bol,
Ta stara priča o razdvojenosti ili zajedničkom životu,
Kao što uvek gledam iznova u prošlost, na kraju uvek ti iskrsneš
Prekrivač sjaja polarne zvijezde koja isijava kroz tamu vremena:
Postaješ simbol onoga što se pamti zauvek.
Ti i ja plutamo na ovom mlazu koji dolazi iz izvora
Srca vremena ljubavi jednog prema drugom.
Igrali smo uz milion drugih ljubavnika, deleći istu
Stidljivu dragost zbog sastanka, iste potresne suze rastanka -
Stara ljubav, ali u obliku koji se rađa i rađa uvek iznova.
Danas je ta sila pred tvojim nogama, pronašavši svoj kraj u tebi,
Ljubav čoveka svih vremena, prošlosti i večnosti:
Univerzalna sreća, univerzalna tuga, univerzalni život.
Sećanja na sve ljubavi spajaju se sa ovom našom ljubavlju -
I pesme svih pesnika, prošlosti i večnosti.

R. Tagore

drago64
05-08-2013, 13:08
Rečitost je nema pred Tagorom. Sudbino proli svoju blagost na tren ponekad, nebi li osetili pesnikov nemir i blaženstvo.

KrivaJeJabuka
14-02-2015, 01:45
Nespokojan sam. Žudim za dalekim stvarima.
Duša moja bludi u čežnji da dodirne rub tamne pučine.
O veliki drugi svete, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da nemam krila za letenje, da sam prikovan za ovo parče zemlje za večita vremena.

Budan sam i pun žudnje; tuđinac sam u tuđoj zemlji.
Tvoj dah dopire do mene i došaptava mi nemoguće nade.
Tvoje su reči prisne mome srcu, kao njegove.
O meto u daljinama, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da ne poznajem puta, da nemam krilatoga hata.

Nespokojan sam, putnik sam u svom srcu.
U sunčanoj magli oklevajućih časova, kakvo je silno tvoje priviđenje u plavetnilu nebesnom!
O najdalji kraju, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da su vrata zatvorena u kući u kojoj boravim sam.

KrivaJeJabuka
14-02-2015, 01:49
U kavezu je bila pitoma ptica, slobodna ptica bila je u gori.
Kada je došlo vreme, susretoše se; tako je hteo usud.
Slobodna ptica peva: ,,O draga, vinimo se u goru."
Ptica u kavezu cvrkuće: ,,Hajde da živimo zajedno u kavezu."
Slobodna ptica reče: ,,Gde je prostora za rešetkom da se rašire krila?"
,,Avaj", vapije ptica u kavezu, ,,gde ću se u oblacima odmarati bez šipke?"

Slobodna ptica kliče: ,,Miljeno moje, otpevaj mi pesme dubrava."
Ptica u kavezu veli: ,,Sedi do mene, da te naučim govoru mudraca."
Šumska ptica kliče: ,,Ah, ne, ne! Pesme se ne mogu nikada naučiti."
Ptica u kavezu veli: ,, Teško meni, zaboravila sam pesme dubrava."

Njihova je ljubav žarka, puna žudnje; ali one ne mogu nikada da lete krilo uz krillo.
Kroz rešetku na kavezu gledaju se i uzalud trude da se upoznaju.
Lepršaju čežnjivo krilima svojim i pevaju: ,,Hodi bliže, drago moje!"
Slobodna ptica kliče: ,,Ne ide, strah me zatvorenih vrata na kavezu."
Ptica u kavezu cvrkuće: ,,Avaj, krila su mi iznemogla i mrtva."

KrivaJeJabuka
14-02-2015, 01:57
Ako hoćeš da budeš jednom vredna i da napuniš svoj krčag - o dođi, dođi na moje jezero.
Voda će se pripiti uz tvoje noge i izbrbljati svoju tajnu.
Po pesku je pala svežina kiše koja ide, oblaci se nagli nad modrim linijama drveta kao bujna kosa nad tvojim obrvama.
Ritam tvojih stopa, koji dobro poznajem, udara me u srce.
O dođi, dođi na moje jezero, ako moraš da napuniš svoj krčag.

Ako hoćeš besposlena da bezbrižno sediš, dok ti voda nosi krčag - o dođi, dođi na moje jezero.
Padina se zeleni i divljega je cveća bezbrojno.
Misli će tvoje izletati iz tvojih tamnih očiju kao ptice iz svojih gnezda.
Preves će ti spasti na stopala.
Dođi, o dođi na moje jezero, ako hoćeš da sediš besposlena.

Ako si sita igre pa hoćeš da se zagnjuriš u vodu - o dođi, dođi na moje jezero.
Ostavi na obali plavi ogrtač, plava će te voda ogrnuti i pokriti.
Talasi će se propinjati da ti ljube vrat, da ti na uho šapuću.
Dođi, o dođi na moje jezero, ako hoćeš da se zagnjuriš u vodu.

Ako moraš u bezumlju da skačeš u svoju smrt - o dođi, dođi na moje jezero.
Jezero je moje sveže a bezdano.
Crno je kao san bez snova.
U dubinama njegovim isto su i dani i noći, a pesme su ćutanje.
Dođi, o dođi na moje jezero, ako hoćeš da utoneš u svoju smrt.

KrivaJeJabuka
14-02-2015, 02:00
O majko, knežević će proći jutros pored naših vrata - otkud mogu da pazim na posao svoj?
Kaži mi kako da opletem vitice svoje; kaži mi kakve haljine da obučem?
Zašto me gledaš tako čudno, mati?
Znam dobro da neće nijednom pogledati u moje prozore; znam, u magnovenju će iščeznuti ispred mojih očiju; samo će poslednji zvuk svirale uzdišući dopirati do mene iz daljine.
Ali će mladi knežević proći pored naših vrata, i ja hoću da obučem što najlepše imam za taj čas.
O majko, mladi je knežević prošao pored naših vrata, i jutarnje sunce obasja njegova kola.
Ja odvratih veo sa svoga lica, otkinuh ogrlicu od rubina sa svoga vrata i bacih mu je na put.
Zašto me gledaš tako čudno, mati?
Znam dobro da ogrlicu moju nije podigao; znam da su je točkovi smrvili i ostavili crveni trag u prašini, da niko ne zna šta je bio dar i kome je bio namenjen.
Ali je mladi knežević prošao pored naših vrata, i ja sam mu bacila nakit sa nedara svojih na put.

KrivaJeJabuka
14-02-2015, 02:04
Iz dana u dan on dolazi i odlazi.
Idi, draga, i daj mu jedan cvet iz moje kose.
Ako te upita ko te je poslao, preklinjem te, ne kaži mu ime moje - jer on samo dolazi i odlazi.

Eno gde sedi pod drvetom u prašini.
Napravi mu tamo, draga, sedište od cveća i lišća.
Oči su mu tužne i unose tugu u srce moje.
Ne kaže šta misli; samo dolazi i odlazi.

KrivaJeJabuka
14-02-2015, 02:06
Kad minu pored mene brzim koracima, dodirnu me rub njenih haljina.
Sa nepoznatog ostrva jednoga srca zapahnu me iznenada topli dah proleća.
Lepršanje jednog letimičnog dodira teknu me, i u magnovenju se izgubi kao otkinuta liska cveta koju goni vetar.
Na moje srce pade uzdah njenoga tela i njenoga srca.

KrivaJeJabuka
14-02-2015, 02:08
Tajnu svoga srca ne zadrži za se, prijatelju!
Kaži je meni krišom, samo meni.
Ti što se osmehuješ tako ljubazno, šani tiho, moje će te srce čuti, ne moje uši.
Gluva je noć, dom je nem, ptičja gnezda obavija san.
Poveri mi tajnu svoga srca kroz uzdržane suze, kroz drhtavi osmejak, kroz sladak stid i jad.

KrivaJeJabuka
14-02-2015, 02:10
,,Mladiću, hajde k nama i kaži nam iskreno zašto je ludila u tvojim očima?"
,,Ne znam kakvo sam vino pio od divljega maka, što je ovo ludilo u mojim očima."
,,O, sramote!"
,,Da, jedni su mudri a jedni ludi, jedni su oprezni a drugi bezbrižni. Ima očiju što se smeju, i očiju što plaču, a u mojim je očima ludilo."

,,O, mladiću, što stojiš tako mirno u senci drveta?"
,,Moje su noge sustale od tereta moga srca, zato stojim mirno u senci."
,,O, sramote!"
,,Da, jedni idu dalje svojim putem a jedni oklevaju, jedni su slobodni a drugi okovani, a moje su noge sustale pod teretom moga srca."

KrivaJeJabuka
14-02-2015, 02:14
,,Sve što daju tvoje darežljive ruke primam. Inače ne molim ni za šta."
,,Da, da, poznajem te, skromni prosjače, tražiš sve što neko ima."

,,Ako ima za mene koji izgubljeni cvetak, poneću ga u svom srcu."
,,Ali ako ima trnja?"
,,Trpeću."
,,Da, da, poznajem te, skromni prosjače, tražiš sve što neko ima.

,,Kada bi samo jednom htela da podigneš svoje ljupke oči k mome licu, moj bi život bio zaslađen i posle smrti."
,,Ali ako bi pogled njihov bio svirep?"
,,Pustio bih ga da probode moje srce."
,,Da, da, poznajem te, skromni prosjače, tražiš sve što neko ima."

KrivaJeJabuka
14-02-2015, 02:17
Tužne su tvoje pronikljive oči. Ispituju dušu moju kao mesec kada bi hteo da pronikne more.
Razgolitio sam svoj život pred očima tvojim od kraja do kraja, i ništa nisam sakrio ni zadržao. Zato me ne poznaješ.
Da je dragi kamen, mogao bih ga razbiti u stotinu zrnaca i nanizati orlicu tebi oko vrata.
Da je cvet, svež i malen i sladak, otkinuo bih ga sa peteljke i udenuo tebi u kosu.
Ali to je srce moje, dragana. Gde su obale njegove, a gde njegovo dno?
Ne poznaješ međe toga kraljevstva i ipak si njegova kraljica.
Da je samo trenutak radosti, on bi procvetao u laki osmejak, i ti bi ga mogla videti i čitati u trenutku.
Da je samo bol, on bi se rastopio u sjajne suze, u kojima bi se ogledala njegova najdublja tajna, tajna bez reči.
Ali to je ljubav, dragana moja.
Njena je radost i bol bez granica, beskrajne su njene želje i njeno bogatstvo.
Ona ti je bliska kao život, pa ipak je ne možeš nikada potpuno poznati.

KrivaJeJabuka
14-02-2015, 02:20
Govori mi, dragane! Kaži mi rečima šta si pevao.
Noć je tamna. Zvezde se izgubiše u oblacima. Vetar uzdiše kroz lišće.
Razdrešiću svoju kosu. Moj plavi ogrtač priljubiće se uza me kao noć. Prigrliću tvoju glavu na svoja nedra, i tu, u slatkoj osami, pusti srce neka govori. Sklopiću svoje oči i osluškivati. Neću te gledati u lice.
Kada se tvoje reči završe, sedećemo mirno i ćutati. Samo će drveće u mraku šaputati.
Noć će izbledeti. Dan će osvanuti. I mi ćemo se pogledati u oči i poći svako svojim putem.
Govori mi, dragane! Kaži mi rečima šta si pevao.

KrivaJeJabuka
14-02-2015, 02:22
Jednoga jutra naiđe u moj cvetnjak jedno slepo devojče i ponudi mi u lotosovom listu cvetnu ogrlicu.
Obesih je oko vrata, i suze mi pođoše na oči.
Poljubih devojče i rekoh: ,,Slepa si kao i ovo cveće.
Ne znaš ni sama kako je lep tvoj poklon."