Pogledaj Punu Verziju : Sveti Vasilije Osroški Čudotvorac
http://www.cacak.co.rs/images/stories/ostrog2.jpg
Žitije Svetog I Bogonosnog oca našeg Vasilija, Ostroškog Čudotvorca, mitropolita Zahumskog
29. april (po novom 12. maj)
Svakom narodu i u svakom vremenu Svečovekoljubivi Gospod daje Crkvom
Svoje svetitelje, koji će njegov verni narod prosvećivati i osvećivati
i na zemaljskom putu njegovom ka Carstvu Nebeskom rukovoditi. I u
Srpskom narodu, od kako on postade Hristov, Gospod neprekidno davaše
Svoje svetitelje, u kojima se Bog proslavljaše i posvedočavaše, a
pravoslavni ljudi kroz njih spasavaše i bogougodno prosvetljivaše.
Mnoge i velike svetitelje Gospod dade svakom kraju zemlje Srpske u
svakom vremenu njegove istorije, i u prvo doba slobode i u kasnije doba
ropstva. Tako i Zahumskoj zemlji Srpskoj, a kroz nju i svemu rodu
svetosavskom, dade Bog u teško doba Turskog ropstva ovog svetog i
bogonosnog oca našeg Vasilija, novojavljenog čudotvorca Ostroškog i
Zahumskog.
Sveti otac naš Vasilije, nazvan Ostroški, rodi se u
humskoj zemlji, današnjoj Hercegovini, kojom ranije vladaše Sveti Sava
pre svog odlaska u Svetu Goru. A po povratku iz Svete Gore, kada
ustanovi Srpsku Arhiepiskopiju, Sveti Sava u toj zemlji osnova Zahumsku
episkopiju, kojom kasnije upravljaše i ovaj sveti otac naš Vasilije kao
mitropolit njen. Ali treba prvo izložiti po redu njegovo sveto žitije.
Svet Vasilije rodi se u selu Mrkonjić u Popovom Polju 28. decembra 1610.
godine, od pobožnih i blagočestivih pravoslavnih roditelja Petra
Jovanovića i supruge mu Anastasije. Roditelji na krštenju dadoše detetu
ime Stojan, a zatim ga naučiše strahu Božjem i svakoj dobroj mudrosti.
Blaženi Stojan od detinjstva beše bistrog uma i vrlo pametan, a dušom
beše sav okrenut ka Bogu vrlinom pobožnosti. Prvu školu vrline i
pobožnosti Stojan izuči u svojoj kući, jer se u njegovoj porodici više
mislilo o Bogu i duši, nego o zemaljskim i prolaznim stvarima. Druga
škola njegove pobožnosti beše mu post, molitva i stalno pohađanje
bogosluženja u crkvi. Iako mlad, prepodobni je redovno išao na sveta
crkvena bogosluženja. Stupajući na prag hrama Božjeg, on je pravio
metanija i pobožno celivao najpre crkveni pod, a onda i sveti Krst i
svete ikone u hramu. Na svetoj Liturgiji je stajao sa strahom Božjim,
verom i ljubavlju, kao da stoji pred prestolom Božjim. Odlikovao se
svagda smirenošću i ozbiljnošću, a takođe i milostivošću srca i duše.
Njegova porodica beše siromašna i jedva da hleba imađaše koliko treba.
No on, ni ono malo hleba što je jeo, nije nikada jeo sam, nego je uvek
delio sa drugima, osobito kada je kao čobanin čuvao ovce zajedno sa
drugim čobanima.
Njegove roditelje mržahu neki zli susedi, otpadnici od vere i
poturčenjaci, pa tu mržnju svoju okrenuše i protiv mladog Stojana zbog
njegove pobožnosti i mudrosti. To behu prva iskušenja za mladu dušu
njegovu, koja će kasnije imati da trpi još mnoga takva iskušenja. Da bi
dete sklonili od neprijatelja, a ujedno želeći da se on i knjizi i
pismenosti nauči, roditelji ga odvedoše u najbliži u tom kraju manastir
zvani Zavala, koji beše posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice, i u
kojem iguman beše Stojanov stric Serafim[1].
Manastir beše poznat u hercegovačkom kraju i imađaše poveće bratstvo. U
manastiru beše i učenih monaha, a imađahu tamo i dosta knjiga. Ovde se
blagorazumni mladić Stojan nauči mudrosti Svetoga Pisma i Svetih Otaca,
a takođe i korisnim svetskim naukama. Čitajući knjige i reči Svetih
Otaca duša mu se raspali ljubavlju prema Bogu i svetom podvižničkom
življenju, te zato željaše da se zamonaši.
U manastiru Zavali prepodobni ostade neko vreme, pa onda preće u
manastir Uspenja Presvete Bogorodice, zvani Tvrdoš, u Trebinjskom
kraju, u kome beše i sedište Trebinjske eparhije.[2]
Živeći u ovom manastiru, blaženi još više zavole monaški život i zato
uveća svoje podvige, jer sada konačno odluči da ovde primi sveti i
anđeoski čin monaški. Svo vreme on ovde provođaše u postu, bdenju i
molitvama, i u telesnim trudovima. Kada zatim bi zamonašen, na
monašenju dobi ime Vasilije. Ovo mu ime beše znak da se u budućem
podvižništvu i episkopstvu svom ugleda na svetog i velikoj jerarha
Crkve Božje Vasilija Velikog. Posle nekog vremena prepodobni bi
udostojen i đakonskog i svešteničkog čina. I služaše od tada pred
prestolom i žrtvenikom Božjim sa svakom pobožnošću i čistotom. Pošto
provede još neko vreme u ovom manastiru, on otide u Crnu Goru kod
tadašnjeg mitropolita Cetinjskog Mardarija, koji ga zadrža kod sebe na
Cetinju. Ali uskoro izmeću njih dvojice dođe do neslaganja oko jedne
veoma važne stvari, o kojoj ćemo sada progovoriti.
U to vreme beše se proširila u zapadnim pravoslavnim krajevima usiljena
latinska propaganda. Klirici rimski zvani jezuiti, poslani iz Rima od
rimskog pape da koriste teško stanje robovanja i stradanja pravoslavnih
eda bi ih obratili u svoju Latinsku jeres i potčinili papskoj vlasti,
behu nasrnuli u to vreme na krajeve Primorske, Crnogorske i
Hercegovačke. Na njihov podmukli rad protiv pravoslavnih skrenu pažnju
mitropolitu Mardariju revnitelj Pravoslavlja blaženi Vasilije, ali
mitropolit ne hajaše za to i beše popustljiv prema unijatskoj
propagandi. Blagodareći svojoj veri i privrženosti Pravoslavlju, a
takođe i revnosnom delovanju prepodobnog Vasilija protiv unije,
pravoslavni narod i sveštenstvo ne podlegoše latinskoj propagandi. A
prepodobni savetovaše mitropolitu da borbeno istupi protiv neprijatelja
Crkve i da se ničega ne plaši kad je u pitanju odbrana vere i istine
Hristove, ali to mitropolit ne posluša. Šta više, on poče da spletkari
protiv svetog Vasilija i da ga lažno okrivljuje pred narodom. Narod
nije poverovao tim klevetama mitropolitovim, jer je dobro znao za sveto
i bogougodno življenje Vasilijevo, i mnogo ga je poštovao i voleo. Ali,
želeći da se udalji od zlobe i spletkarenja, prepodobni se vrati natrag
u svoj manastir Tvrdoš. No ni tamo on ne prestade da se bori za
očuvanje Pravoslavne vere i za zaštitu svoga naroda od opake
tuđinštine. Zato i bi od naroda nazvan revniteljem Pravoslavlja.
Živeći u Tvrdošu, svetitelj nastavi svoje podvige, ali ne samo na
spasenju svoje duše, nego još više na spasenju svog pravoslavnog naroda
Božjeg. Iz svoje molitvene kelije u manastiru on je sagledavao sve
nevolje i bede koje podnosi njegov narod, grcajući u preteškom ropstvu
agarjanskom, u nemaštini i sirotinji, u strahu od turskih zuluma i
bezakonja, u opasnosti i kinjenju od unijatske propagande. I zato je
neprestano uznosio Bogu tople molitve za spasenje svoga naroda. Iako u
to vreme već beše arhimandrit, on se ne zaustavi samo u manastiru, nego
krete na evanđelsku službu u narod, da kao duhovnik i pastir obilazi
hercegovačka sela i kuće i tako propoveda Evanđelje Hristovo. Idući po
narodu kao nekada njegov praotac Sveti Sava, on svršavaše sva sveta
bogosluženja i svete tajne po narodu, i hrabraše ljude u veri i
trpljenju, i pomagaše nevoljnima i ucveljenima. Pod imenom "rajina
bogomoljca", kako su ga Turci zvali, on služaše kao pastir naroda
Božjeg i njegov evanđelski prosvetitelj.
Ovakav njegov apostolski rad izazva protiv njega tamošnje poturčenjake,
i oni gledahu da ga ubiju. Da bi se uklonio od te opasnosti, i da bi
svom narodu više pomogao, sveti krete na put u pravoslavnu zemlju
Rusiju. Vrativši se posle nekog vremena iz Rusije, sa sobom donese
mnoge i bogate crkvene darove, svete odežde i crkvene knjige, a takođe
i nešto novaca za svoj narod. Ovim darovima on snabdevaše osiromašene
crkve po Hercegovini, a takođe i pomagaše i nevoljnike i potrebite.
Takođe se dade na popravljanje mnogih zapustelih i oronulih hramova, i
otvaranje narodnih škola u Tvrdošu i pri parohijskim crkvama. Za ovaj
nemanjićski ktitorski i prosvetiteljski rad on prizivaše u pomoć i
tvrdošku sabraću jeromonahe i parohijske sveštenike. Ali lukavi vrag
roda ljudskog ni ovoga puta ne ostavi ga na miru. Ranija mržnja
njegovih neprijatelja i sada se opet razbuktavaše. S jedne strane, to
behu poturčenjaci, a s druge agenti latinske unije. Njegovo neustrašivo
revnovanje i neumorno apostolsko pastirstvovanje samo povećavaše mržnju
i nasilje bogoprotivnika, tako da svetitelj bi ponovo prinuđen da se
ukloni iz toga kraja.
Ovoga puta on odluči da otputuje u Svetu Goru, u taj svetionik
Pravoslavne vere i vrlinskog života. Zato krete iz Tvrdoša preko
Onogošta (Nikšića) i Župe Nikšićke i stiže u manastir Moraču. Iz Morače
pređe preko Vasojevića i Budimlja i dođe u manastir Đurđeve Stupove, pa
odatle produži sve do Peći. U Peći se javi svjatjejšem patrijarhu
pećskom Paisiju Janjevcu (1614-1647. g.) i ispriča mu podrobno o tužnom
i čemernom stanju pravoslavnih Srba u Hercegovini, o njihovom stradanju
pod nasiljima i zulumima turskim i o lukavoj propagandi latinskoj.
Zatim izloži svetom patrijarhu svoju želju da otputuje u Svetu Goru, i
zatraži za to njegov blagoslov. Mudri patrijarh Paisije odmah uvide da
arhimandrit Vasilije ima velike duhovne vrline i sposobnosti, i diveći
se njegovom dotadašnjem pastirskom radu, odmah namisli da ga proizvede
za arhijereja. Ali ga najpre pusti u Svetu Goru i posavetova mu da tamo
ne ostane, nego da se vrati njemu u Peć. Patrijarh je ocenio Božjeg
čoveka Vasilija i izveo zaključak da samo takav čovek može pomoći teško
ugroženom pravoslavnom narodu u Zahumskim krajevima.
Vasilije doputova mirno u Svetu Goru i zadrža se u njoj godinu dana.
Obišao je tamo mnoge manastire i skitove, i poučio se od mnogih
podvižnika i pustinjaka atonskih. No najviše je vremena proveo u
srpskom manastiru Hilandaru, meću srpskim monasima. Po povratku iz
Svete Gore on svrati opet u Peć i javi se patrijarhu. Svjatjejši
patrijarh tada sazva otačastvene arhijereje i na Sveto Preobraženje
Gospodnje 1638. godine hirotonisa Vasilija za episkopa, i postavi ga za
mitropolita Trebinjskog sa sedištem u manastiru Tvrdošu.[4]
Iako beše još mlad, sa nepunih trideset godina, on bi udostojen
episkopskog čina zbog svetosti svoga života i zbog velike potrebe Crkve
u tim teškim i preteškim vremenima.
Iz Peći on otputova istim putem natrag u Tvrdoš, gde sa radošću bude
primljen od svega pravoslavnog naroda. Odmah po dolasku u svoju
episkopiju on nastavi svoj od ranije započeti pastirski rad. Bez obzira
na sve opasnosti, koje mu ponova odasvud počinju pretiti, on putuje
svuda po eparhiji i neostupno vrši svoju arhipastirsku službu. Glavno
oružje u njegovom radu beše reč Božja i molitva. Moć njegovih molitava
beše tako velika, da je već tada počeo činiti čudesna isceljenja i
uopšte projavljivati znake i dejstva čudotvorstva. Narod ga već tada
smatraše za svetitelja, jer se mnogo puta beše uverio u njegov sveti
život i molitve i u dar prozorljivosti koji beše dobio od Boga. Pri
tome, ne samo da on iđaše u narod, nego i narod stade dolaziti k njemu,
tražeći od njega sebi pomoći i utehe u različitim nevoljama i
iskušenjima svake vrste. I svetitelj milostivo pomagaše svakome svojim
svetim molitvama i duhovnim poukama, a često puta i milostinjom. Na
milostinju on pobuđivaše i druge ljude, a takođe i na obnavljanje
svetih bogomolja i manastira. Tako on pokrenu bogatog narodnog
dobrotvora Stefana Vladislavića i sa tadašnjim igumanom tvrdoškim
Venijaminom oni popraviše i dovedoše u red manastir Tvrdoš u kome
boravljaše.
U to vreme, Turci ubiše mitropolita istočno-hercegovačkog Paisija
Trebješanina, čije sedište beše u okolini Onogošta (Nikšića). Tadašnji
srpski patrijarh u Peći beše svjatjejši Gavrilo Rajić (1648-1656. g.),
koji kasnije postrada kao sveštenomučenik. On tada postavi svetog
Vasilija, dotadašnjeg mitropolita Zahumskog, za mitropolita ove
upražnjene eparhije, i o tome napisa svoju patrijarašku gramatu (pismo).
U toj gramati on pisaše:
"Smernost moja piše u bogospasaemu eparhiju, koja se zove Nikšić,
Plana, Kolašinoviće i Morača, to jest kadiluk prijepoljski, vama
prepodobnim igumanima, sveštenoinocima i inocima, blagovernim
protopopima, i česnim sveštenicima, i svima u Hristu Bogu blagovernim
hrišćanima. Blagodat Božja i pomoć Svetih Srpskih Prosvetitelja neka je
sa svima vama! Ovim da znate kako dadoh i blagoslovih višerečenu
eparhiju Vladici Zahumskom, kir Vasiliju, što je držao pokojni Vladika
Maksim i svetopočivši Vladika Paisije, neka im je večan spomen. Primite
sa usrđem višerečenog Vladiku i odajite mu čast onako kako treba svome
zakonitom Mitropolitu, da bi dobili blagoslov i blagodat Gospoda Boga i
pokrov Prečiste Bogorodice na vas i na decu i domove vaše pravoslavne".
Mitropolija istočno-hercegovačka, koja se još nazivaše i Mileševska ili Petrovska,
na koju sada bi postavljen svetitelj Božji Vasilije, u stvari je
istočni deo drevne Zahumske eparhije, jer je patrijarh Makarije
Sokolović (1557-1574. g.) pri obnovi Pećske patrijaršije, Zahumsku
eparhiju razdelio na istočnu Mileševsku, i zapadnu Trebinjsku, sa
sedištem u Tvrdošu. Sveti dakle Vasilije preuze sada istočnu, takozvanu
Onogošku, mitropoliju, ali ne preće odmah u Onogošt (Nikšić), nego za
neko vreme upravljaše iz manastira Tvrdoša, gde je do tada živeo. Posle
toga on otide sasvim u svoju mitropoliju i produži tamo svoj
arhipastirski rad.
U to vreme Turci još više otpočeše mučiti srpski narod i pljačkati
domove po selima, a ljude odvoditi u ropstvo. U tome su naročito
prednjačili zli vojnici Ali-age. Oni opljačkaše crkve i manastire, i
svu zemlju opustošiše, jer narod u strahu pobeže u zbegove, i sve
pritište takva beda da ni Izrailjcima u Egiptu nije bilo gore od toga.
Obesni pak hercegovački sandžak-beg pohvata tih godina sve narodne
prvake i pogubi ih sve po redu. Iako ljubljaše da živi u manastiru
Svetog Apostola Luke u Župi Nikšićkoj, a uz to beše već obnovio i
manastir Svetog velikomučenika Dimitrija u selu Pope kraj Onogošta gde
takođe obitavaše, svetitelj bi prinuđen da se udalji iz ovog novog svog
sedišta, jer beše pritešnjen ovim i drugim turskim zulumima. Zato on
nađe jedno skrovito mesto, u koje nameravaše da se povuče. To mesto
beše jedna pećina u Pješivcima pod planinom Zagaračom. Tamo on uredi
sebi keliju i htede ostati duže u njoj. Doznavši za to, dođoše k njemu
stariji ljudi iz okoline i usavetovaše mu da je bolje da pređe odatle u
manastir Ostrog, što svetitelj odmah i posluša.
O Ostrogu je svetitelj već bio čuo i za njegove podvižnike znao,
osobito za vrlinskog igumana ostroškog, prepodobnog starca Isaiju. Ovaj
vrlinasti starac podvizavaše se veoma strogo i bogougodno u jednoj
pećini iznad Gornjeg manastira Ostroga. Kada se prestavi iz ovog
života, Bog proslavi njegove svete mošti, ali ih Turci ubrzo pronađoše
i na ognju spališe. Došavši u sveti manastir Ostrog, sveti Vasilije se
najpre zaustavi u podnožju Ostroške planine, zatim ode u Gornji Ostrog
i nastani se u pećini ovog prepodobnog podvižnika Isaije. Od tada on sa
toga mesta upravljaše svojom mitropolijom, i to punih petnaest godina.
U Ostrogu on poče okupljati oko sebe i druge monahe i podvižnike, i sa
njima obnovi crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice, koju ranije behu
sagradili prethodni ostroški podvižnici. Nešto kasnije on podiže i
ukrasi i crkvicu Časnog i Životvornog Krsta u Ostroškoj steni, koja se
zatim i živopisa i sačuva se do današnjeg dana.
Jednom rečju, on nastojaše da se njegova Ostroška pećina pretvori u
pravi manastir, te da po ugledu na ostale pravoslavne manastire bude
rasadnik duhovnog života za narod. Kada se bratstvo u manastiru uveća,
on tada postavi za igumana Isaiju, unuka onog prepodobnog Isaije iz
sela Popa kod Onogošta. Sam pak svetitelj odade se ovde najstrožijim
podvizima, jer nalagaše na sebe podvig za podvigom, sve teži od težega.
Iako zidaše crkve i kelije, i sopstvenim rukama nošaše kamenje za
građenje, on uz to brinjaše i o svojoj eparhiji i o poverenoj mu
pastvi, pri tom nikako ne umanjujući svoj podvig neprestanog
bogomislija, molitvenog bdenja i isposništva. Hranjaše se samo voćem i
povrćem, i svršavaše metanija i ostale podvige monaškog života. Telom
bejaše suv, a licem žut kao vosak, i sav beše hram Presvetoga Duha.
Ipak, svetitelj nije boravio samo u isposnici. Sa svojih ostroških
duhovnih visina silazio je i u narod i delio sa njim mnogovrsna
stradanja njegova kao pravi pastir njegov. K njemu stadoše dolaziti
ljudi sa svih strana, i to u velikim masama, i tražiti njegovu pomoć i
duhovnu i telesnu utehu. Još za života narod ga smatraše svetim, i zato
mu sa svih strana priticahu. Mnogi tada osetiše čudesnu moć njegove
molitve i proslaviše za to Boga. Proganjana i zlopaćena hercegovačka
raja sklanjaše se ispred turskih zločina k svetitelju u Ostrog, i mnoga
starci, žene i deca ostajahu duže vremena kod svog vladike.
A blaženi duhovni otac njihov, i pred Bogom molitvenik, brinjaše o njima i hranjaše ih blagodareći i pomoći okolnih sela.
Iz ostroške isposnice on održavaše redovne veze sa srpskim patrijarsima
u Peći, i sa njima se dopisivaše, a kad mogaše i posećivaše ih. Njima
se žaljaše sveti vladika mitropolit na veliku zlobu ljudsku, koja ga
okruživaše. Naime u blizini manastira Ostroga živeo je neki knez Raič
sa svojih šest sinova, koji svetitelju i manastiru činjahu mnoge i
velike nepravde. O tome je ovako pisao sveti Vasilije u svom
zaveštajnom pismu
"Pišem radi potvrde istini da znaju hrišćani da bejah neko vreme u
Ostrogu u pustinji, i priložih tamo sav svoj trud usrdno i sve svoje
imanje, i ništa ne poštedih Boga radi i milosti radi Svete Bogorodice.
I sa nekom bratijom uz pomoć Božju obnovih tamo ono što se i na samom
delu vidi. I mnogi mi pakost činiše, ali mi Bog bi pomoćnik u svakom
dobrom delu. A ovo pišem da znaju crkveni služitelji koji će posle mene
služiti Bogu i Svetoj Bogorodici u Ostrogu, u studenoj steni toplote
radi Božije, da znate i vi i hrišćani koji posle mene budete".
Zbog nasilja kneza Raiča i zbog silne zlobe ljudske, svetitelj
pomišljaše da se preseli iz Ostroga na neko drugo mesto, gde bi
nastavio svoje podvige. Pomišljao je tom prilikom da otide na svagda u
Svetu Goru. Ali u sebi osećaše da je ta zloba delo demona, eda bi ga
omeli u njegovom vrlinskom podvigu. Uz to ga umoliše i susedni
Bjelopavlići, predvođeni svojim duhovnikom, sveštenikom Mihailom
Boškovićem, da ih ne ostavlja same bez njegove blagodatne pomoći i
molitvene zaštite. Svetitelj. odluči da ne napušta Ostrog, i da do
kraja trpi nepravde. Ali ipak pođe (1667. g.) blaženom patrijarhu
Maksimu u Peć i ispriča mu svoje tadašnje i narodno stanje. Svjatjejši
patrijarh napisa pismo knezu Raiču i narodu Bjelopavlićkom, i u njemu
opominjaše narod da čuvaju i pomažu manastir Ostrog, a prećaše
prokletstvom svakome onome ko bi se drznuo da i dalje pakosti
svetitelju i monasima.
Ovome knezu Raiču i sam Sveti Vasilije proreče, da zbog nasilja koje
čine manastiru, svi će mu sinovi poginuti. Ovo proroštvo svetiteljevo
ubrzo se i ispuni. Ožalošćen, knez Raič pođe tada svetom ocu Vasiliju i
ispriča mu nesrećnu pogibiju svojih sinova. Svetitelj uteši kneza, i
savetovaše mu da se kaje za grehe svoje i grehe svoje dece. Tom
prilikom on mu proreče da, ako se bude iskreno pokajao, Gospod će ga
utešiti i opet će ga blagosloviti velikim muškim potomstvom. Ovo
pretskazanje Svetiteljevo uskoro se i ispuni, i knez opet dobi nekoliko
muške dece. Još mnoga druga pretskazanja Svetiteljeva obistiniše se za
vreme njegovog života, a takođe i mnoga se čuda molitvama njegovim
dogodiše.
Neumoran u podvizima molitve, posta, fizičkog truda i rada, kao i
mnogobrojnih briga za zemaljska i nebeska dobra svoje pastve, Svetitelj
Ostroški dostiže polako i do kraja svog ovozemaljskog života. Upokoji
se mirno bez bolova i patnje lako predavši dušu svoju u ruke Gospoda
svog, 29. aprila 1671. godine u svojoj keliji iznad ostroške isposnice.
Iz stene pored koje se upokojio, docnije je izrasla jedna vinova doza,
iako u steni nema ni malo zemlje. U času Svetiteljevog blaženog
prestavljenja kelija se njegova zablista neobičnom i nadzemaljskom
svetlošću. Telo Svetog Vasilija ostroški monasi sa hraniše u grob ispod
crkvice Svetog Vavedenja Majke Božje.
Odmah po prestavljenju Svečevom narod poče dolaziti na njegov grob i
moliti mu se, kao što mu dolažaše i za vreme njegovog zemnog života. A
na grobu se počeše dešavati mnogobrojna čuda, koja ni do danas u
Ostrogu ne prestaju. Sedam godina posle upokojenja (1678. godine)
Svetitelj se javi u snu nastojatelju manastira Svetog Luke u Župi kod
Nikšića, igumanu Rafailu Kosijerevcu, i naredi mu da dođe u Ostrog i
otvori grob njegov. Iguman ne pridade ovome snu poseban značaj, i ne
otide. Isti san se ponovi i drugi put, i iguman ponovo ne otide. Treći
put se javi Sveti Vasilije igumanu obučen u vladičanske odežde i sa
kadionicom u rukama. I dok Svetitelj kađaše kadionicom ispade žar iz
kadionice i opeče igumana po licu i rukama. Iguman se tada probudi i sa
strahom velikim ispriča to viđenje svoj bratiji. Onda se dogovoriše i
kretoše u manastir Ostrog. Došavši u Ostrog i sve po redu ispričavši
ostroškim monasima, udariše najpre svi u strogi post, svakodnevno
držeći svo molitveno pravilo i služeći svete liturgije. A sedmoga dana
okadivši Svečev grob, otvoriše ga. I pred njima se ukazao Svetitelj u
proslavljenom telu, koje beše žuto kao vosak i svo mirisaše kao
bosiljak. Onda monasi uzeše njegovo sveto telo, položiše u kovčeg i
prenesoše u hram Vavedenja Presvete Bogorodice, gde ono i do danas
počiva.
Glas o proslavljenju tela Svetog Vasilija brzo se proneo na daleko, i
narod u sve većem i većem broju poče dolaziti njegovim svetim moštima.
Od tada do danas ne prestaju, milošću božjom i svetošću Svetog
Vasilija, dešavati se mnoga preslavna čuda nad njegovim svetim i
čudotvornim moštima. Ka velikoj i mnogocenoj ostroškoj svetinji stadoše
dolaziti ne samo pravoslavni, nego i ostali hrišćani, pa čak i
muslimani. I, po veri njihovoj i milosti Božjoj i Svetog Vasilija,
nalažahu utehu i dobijahu blagodatnu pomoć. Među mnogim poklonicima
koji dođoše Svetitelju u Ostrog na poklonjenje beše i poslednji
patrijarh srpski u Peći[11]
Vasilije Brkić-Jovanović (1763-1765. g., umro 1772. g.), koji,
proganjan od Turaka, nađe sebi sklonište u Crnoj Gori. On u Ostrogu
provede kraj moštiju Svetog Vasilija šest meseci u molitvi i postu, i
tom prilikom sastavi Službu i Žitije ovom svetitelju[ A
u teškim ratnim i poratnim godinama, boraveći kraj Svečevog kivota i tu
nalazeći sebi utehu i zaštitu, prezviter Vasilije napisa (1947. g.)
Akatist Svetom Vasiliju, koji se nalazi u rukopisu u manastiru Ostrogu.
Poklonici i danas dolaze u velikom broju iz svih naših krajeva
Ostroškom Čudotvorcu, bez obzira na veroispovest i nacionalnu
pripadnost. Dolaze, štaviše, i iz inostranstva. Kraj kivota
Svetiteljevog uznose se molitve i na našem i na stranim jezicima. Mnogi
donose decu da krste baš ispred moštiju Svečevih, i mnogi nazivaju decu
imenom Vasilijevim, a mnogi tu sklapaju brak, ili se ispovedaju i
pričešćuju, ili traže da im se čitaju molitve za zdravlje, za
isceljenje, za spasenje. Mnoge se žrtve i prilozi donose Svetom Ocu pod
Ostrog, ali su najveće one žrtve iskrenog pokajanja i očišćenja srca
pred Bogom i Svetim Vasilijem. Njega čak i bezbožnici poštuju, i sa
strahom njegovo ime spominju. Jer svi znaju da se sa Svetim Vasilijem
nije moglo šaliti, ni za života ni posle smrti. Pred milostivim
Svetiteljem Ostroškim sav srpski svetosavski rod izliva sve svoje tuge
i boli, i prinosi tople molitve za žive i umrle svoje srodnike.
Praznikom i radnim danom, iz bliza i iz daleka, ka Svetitelju hrle
poklonici, pripremani prethodno postom i molitvama, da bi se pred
svetim kovčegom njegovim izjadali, isplakali, ispovedili i blagoslov
izmolili. Pored redovnih crkvenih postova narod uzima i posebne zavetne
postove, i taj post zove "nedjelja Svetog oca Vasilija". Ovo osobito
biva pred njegov praznik Vasiljev-dan. U krajevima Crne Gore ljudi se
kunu imenom Svetoga Vasilija da bi dokazali istinitost svojih reči i
postupaka. Pred Svečevim moštima nekada su polagali zakletvu i
zavetovali se. Poklonička putovanja narodna u Ostrog počela su još za
zemaljskog života Svetog Vasilija, i po proslavljenju njegovih svetih
moštiju nikako ne prestaju do danas. Pored praznika Svetog Vasilija,
dani sabora u Ostrogu su Trojičin-dan, Petrov-dan, Ilin-dan i dan
Uspenja Presvete Bogorodice. U te dane u Ostrog se okuplja i po deset i
dvadeset hiljada pobožnih poklonika.
Kao što Svetitelj ne imađaše mira za zemaljskog života, gonjen od
mnogih neprijatelja Božjih i od glavnog neprijatelja ljudskog spasenja
- đavola, tako ni njegove svete mošti ne ostadoše u Ostrogu poštećene
od nečastivoga. Tako, prvi put su ostroški kaluđeri morali da skrivaju
mošti Svetog Vasilija 1714. godine, kada je Numan-paša Ćuprilić harao
po Crnoj Gori. Monasi su tada zakopali Svetiteljeve mošti niže
manastira kraj reke Zete. Ostale su tu zakopane čitavu godinu. Reka je
plavila ovo počivalište, ali se voda na čudesan način nije dotakla ni
kovčega ni moštiju njegovih. Drugi put to beše u vreme opsade manastira
Ostroga od strane Omer-paše u zimu 1852. godine. Omer-paša je tada
opkolio Crnogorce u Gornjem manastiru i opsada je trajala devet dana.
Svega trideset Crnogoraca, na čelu sa velikim vojvodom Mirkom
Petrovićem, ocem crnogorskog kralja Nikole, branili su hrabro manastir
od Turaka. Kada su najzad, s pomoću Svetog Vasilija, odbili Turke,
otslužili su blagodarenje Bogu, Presvetoj Bogorodici i Svetom Vasiliju
u crkvi Svetog Vavedenja. A onda Crnogorci uzeše sa sobom Svetitelja i
poneše ga sa sobom na Cetinje, i položiše ga u crkvu Roždestva Presvete
Bogorodice, pokraj moštiju Svetog Petra Cetinjskog.[14]
Mošti Svetog Vasilija ostadoše na Cetinju do proleća 1853. godine, kada
su opet vraćene u Ostrog. U tom ratu manastir Ostrog bi opljačkan i
popaljen od Turaka, a mnoge dragocenosti ostroške, kao i dokumenta iz
doba Svetiteljevog, nestadoše i propadoše. Treći put biše nošene mošti
Svečeve iz Ostroga u ratu 1876-1877. godine, i to opet na Cetinje, gde
ostadoše oko godinu dana. Sa velikom svečanošću vraćene su u Ostrog
1878. godine.[15] Februara 1942. godine, prilikom
bombardovanja Ostroga neprijateljskim granatama, monasi su iz straha da
granate ne poruše crkvu Svetog Vavedenja, gde Svetitelj počiva, preneli
njegovo sveto telo u malu pećinu u steni iza manastirskih konaka. Ovo
strahovanje pokazalo se izlišnim. Jer su granate doletale, padale oko
manastira i rasprskavale se, ali manastiru nikakvu štetu nisu nanele,
niti koga od bratije povredile. Svetitelj je i tada, kao i ranije, a i
danas, bdio nad svojom obitelji.
Poštovanje našeg naroda prema ovom Božjem Ugodniku ogleda se i u
podizanju u njegovu čast mnogobrojnih hramova u zemlji i inostranstvu.
Osobito je divan hram podignut njemu u njegovom gradu Onogoštu -
Nikšiću. Godine 1935. otvorena jeu
Beogradu bolnica pod imenom Svetog Vasilija Ostroškog; u crkvi Sv. cara
Konstantina i Jelene na Voždovcu čuva se danas njegov sveti omofor.
Najviše pak proslavlja se Sveti Vasilije u samom manastiru Ostrogu, gde
se, kao što rekosmo okupljaju mnogobrojni poklonici sa svih strana naše
zemlje. U Ostrog se ide sa strahom i pobožnošću, pešačeći, a često i na
kolenima idući od Donjeg do Gornjeg manastira. Iz Ostroga se nosi
osvećena vodica, ulje i tamjan, nafora, ili vata sa kivota
Svetiteljevog, da se onda time namažu i poškrope oni koji nisu mogli
doći Svecu na poklonjenje. Pred kivot Svetiteljev donose se bolesnici,
bolesni od raznih i neizlečivih bolesti, i Svetitelj ih milostivo
isceljuje i ozdravljuje i od duševnih i od telesnih bolesti. O tome
svedoče mnogobrojne štake, i lanci, i verige, i nosila, i skupoceni
darovi ostavljeni Svetitelju u Ostrogu u znak zahvalnosti za čudesno
isceljenje i ozdravljenje. O tim mnogobrojnim isceljenjima, i o onima
od duševnih bolesti, ludila i đavoimanosti, svedoče mnogi zapisi u
manastirskim knjigama, i još više neizbrisivi zapisi u srcima vernih.
Mnoga od tih čuda Svetog Vasilija narod prepričava i kazuje širom naše
zemlje.
Pokreće vBulletin® verzija 4.2.0 Copyright © 2024 vBulletin Solutions, Inc. All rights reserved.