PDA

Pogledaj Punu Verziju : Zavetni krst



kojica
21-08-2011, 10:06
http://razbibriga.net/imported/2011/08/SeoskiKrst-1.jpg

Ako nema hrama tu je krst ili mirosno drvo, gde se ljudi o praznicima okupljaju. Ideja
da se za svaki praznik odlazi u crkvu, u pirotskom okrugu nije zaživela, iako svako seoce
ima svoju crkvu. Zavetni krst je postavljan na mesta na kojima se, prema legendama,
dogodilo neko čudo ili neka velika tragedija. A tu je i seoski krst, koji se postavlja iznad
sela. On ima poseban značaj i posvećen je svecu koga celo selo slavi. Kako su ljudi bili
prinuđeni da se raseljavaju pod najezdom osvajača, tako su seoski krst selili sa sobom.
Ostali su bili vezani za mesto na kom su postavljeni, pa se dešavalo da budu srušeni ili
zatrpani, zaboravljeni. Po povratku iz zbegova, na osnovu sećanja starijih ljudi ili ''čudnih
snova'', otkopavani su ili obnavljani i sa obredima se nastavljalo.

Ja ću pokušati da ispričam ili nađem tekstove o verovanjima i običajima iz Pirota i okoline,
a vi se pridružite sa pričama iz vaših krajeva.

kojica
21-08-2011, 10:22
http://razbibriga.net/imported/2011/08/51128033-1.jpg

Krst u selu Pokrivenik.
15.km severno od Pirota, u blizini Zavojskog jezera

kojica
21-08-2011, 10:36
http://razbibriga.net/imported/2011/08/29575672-1.jpg

Krst posvećen Svetoj Petki
selo Klenje, pirotski okrug

kojica
21-08-2011, 10:40
http://razbibriga.net/clear.gif
Krst u selu Mokra

Selo Mokra je 1866.g podiglo kameni krst (obrok) u sredini sela, posvecen seoskom
saboru Uskrsu. 1925.g po izgradnji crkve, krst je pomeren i ukopan pored crkvenih vrata,
gde i danas stoji.

kojica
21-08-2011, 11:00
Nedavno je u selu Krupac, pored Pirota, u seoskoj školi bila promocija knjige ''OBROCI''
pokojnog Miodraga Jeremenkovića - popa Miće.
''Knjiga govori o obocima i krstovima na prostoru krupačke parohije: u Krupcu, Velikom
Selu i Malom Jovanovcu. Na području krupačke parohije autor je popisao i fotografisao 6
crkvišta i 17 obroka.''

Obećavam da ću nabaviti fotografije. :)

kojica
21-08-2011, 11:02
ГОДИГОДИГОДИШЊИ
ОБИЧАЈИ У ПИРОТУ И ОКОЛИНИ
Софија Костић

У народној традицији Пирота и његове околине још увек су се одржали
многобројни годишњи обичаји, али већином у рудиментарном облику и с видним
разликама у извођењу ритуауала.

Многи од њих су ишчезли. Села, нарочито планинска, старе. Остају пуста. Млади
се образују и одлазе да живе у градовима и ту заснивају своје породице. Много је
оних који су нашли егзистенцију у иностранству. Међутим, ствара се нови
друштвени слој приватних предузетника, трговаца, индустријалаца, банкара, а
затим и оних који раде у оквиру корпорација. Оживљава идеја савремених фармера
да изнедре стари масовни узгој оваца, али и већих стада коза с производњом
квалитетних белих сирева и чувеног пиротског качкаваља по старој рецептури. С
новим начином живота, у складу с временом и технологијом, стварају се и нова
обичајна правила. Па ипак, док год живе они, живеће и стари обичаји, ма колико
били измењени и прилагођени савременијим условима живота.

kojica
21-08-2011, 11:05
Увод

Годишњи обичаји су најделикатнији облик менталног, физичког, индивидуалног,
породичног, али и колективног облика понашања који се везују не само за
претхришћански и хришћански период, него и за разне друге митске и архетипске
видове дејстава везаних за најстарија веровања која се преплићу у ритуалним
радњама. Ови обичаји су у нераскидивој вези с астролошким, климатским и
периодичним временским променама, као и њиховом утицају на живот, рад и
плодност. Они прате такорећи све значајне аспекте живота. Све се то
отелотворује уз њихову помоћ, обавезне обреде праћене различитим
облицима „жртве“, који треба да произведу одређени, жељени исход.

Ови обичаји се везују за годишња доба, животне циклусе како старијих, тако и
нових ритуалних облика понашања који се упражњавају на нивоу породице, групе,
села, али и шире. Временом су постали обавезна годишња манифестација. Као
таква, организују се и најразличитија историјска, политичка и друга збивања
везана за интензивно годишње понављање ново осмишљених друштвених
надметања у духу „традиције“ као и неких других облика понашања која добијају
значај озбиљне обавезе. Овим видовима испољавања обубухваћени су не само
појединци, него и њихове породице, радни колективи, a и шире заједнице почев од
засеока, села, варошице, града, краја, области па и државних зацртаних региона.

Ова подела може да се сузи рецимо искључиво на обреде које упражњава
становништво одређене верске припадности, мада има и неких необичних догађаја
који су подједнако укорењени код свих. Наравно, у таквим случајевима такође
постоји систем одступања. То значи, ако сви славе један верски, државни или
међународни годишњи празник, као и претходно наведене, има оних који или нису
заинтересовани за ту масовну појаву, или у неком случају нису њене присталице.
Kao саставни део средине, они би били вечито „неопредељени и
незаинтересовани“, што је истовремено и карактерна особина или менталитет
посматраних узорака. То се односи нарочито на годишње верске обичаје. Неки
обичаји оживљавају на начин који намећу услови живота, економске и социјалне
прилике, а такође и околина. Може се рећи да на неки начин они врше одређен
облик трансформације старих ритуауала у којима основна формула понашања ипак
остаје непромењена.

kojica
21-08-2011, 11:07
Све годишње обичаје можемо поделити на:

друштвене, религијске, (у оквиру пролећног, лететњег, јесењег и зимског
циклуса) економске, јубиларне и друге који настају из различитих разлога а имају
значај на нивоу породице, групе, заједаједнице или друштва.

Поред ових годишњих циклуса, постоје и други, створени временом, под
различитим околностима, а диктираним углавном актуелним догађањима која су од
неког значаја за ширу друштвену заједницу или државу, а највише за средину у
којој се ради или живи.

То су они обичаји који прате законом утврђене празнике, највише друштвено-
политичког, социјално-економског те привредног карактера, као и обичаји везани
за неки вид иницијација: одрастања путем завршене средње школе, прослављање
матуре на нов начин, али и неки други слични обичаји који се односе на друштвена
окупљања у мањим или ширим оквирима ради прославе или обележавања
сегмената живота човека од његовог рођења до смрти. Ови последњи не
припадају концепцији реферата, па ће као такви бити представљени у делу
монографије који се односи на животне циклусе. Акцент овог рада је на
религијским годишњим обичајима.

kojica
21-08-2011, 11:08
Пролећни годишњи обичаји

Годишњи обичаји посматрани с аспекта годишњих доба, деле се на: пролећне,
летње, јесење и зимске. Поред претхришћанских и хришћанских (у овом случају,
православних) ту су укључени и остали који не припадају оквирима религије, али
су се дужином трајања током вертикалног временског циклуса, установљеним
правилима понашања, као и редовним одржавањем, временом претворили у
традицију. Наравно, не могу се занемарити ни они који тек настају, јер животни
циклус као дијалектички процес изнедрава нове генерације, измењене
технолошке, економске и друштвене односе, који прихватају све савременију
технологију живљења и рада, тако да је сасвим нормално очекивати појаву
стварања нама сада непознатих, али неких нових и сасвим другачијих обичаја који
ће временом постати традиција уз старе, док ће неки стари, полако ишчезавати
због њихове несврсисходности.

Пролећни годишњи обичаји су усмерени ка рађању, почетку свега што до краја
године мора да да добар исход; плодност, радост живљења, здравља и успешног
посла, неизбежне љубави и милости Господње. Паганство, хришћанство и још по
нешто... микс најразличитијих обичаја у овом циклусу, који имају за циљ све ово,
напред речено. Оно што поједностављује проблематику изузучавања религијских
обичаја је чињеница да је становништво (већински српско), као и становништво
бугарске националности православне вере, те су сличности на овом плану велике.
Једина разлика је у слављењу крсне славе коју Срби имају, а Бугари немају.
Међутим, постоје одступања, па се могу наћи примери код мешовитих бракова
између ове две групације да се слава прихвати без обзира да ли је муж или жена
српске православне вере. Типичан пример је забележен у селу Доња Планиница.

kojica
21-08-2011, 11:09
Младенци су први пролећни празник.

Он се слави као годишњи празник везан за паганска веровања, али и као
хришћански празник. На 22. март млади одлазе у шуму или поље где могу да
наберу врбово и дреново шибље. Симболично се шибају међусобно, а односе пруће
и кући те ударају укућане да би били жилави као врба, а деца расла брзо попут
ње. Дрен којим се такође „шиба“, треба да обезбеди здравље. Младенци су и дан
змије. Врачало се против ње. Жене нису радиле ништа с предметима који личе на
змију како их не би призвале. Некада су палили парче крпе и обилазили око стада
кадећи их њиме. Данас се тај обичај у „угаслим“ селима као и онима са остарелим
живљем сасвим изозобичајио. За Младенце се иде у госте код особа венчаних у
протеклој години од последњих Младенаца, с поклонима. За тај дан се пеку
младенчићи које у овом крају зову „кравајци“ премазани медом, а у недостатку
меда, премазани су сирупом од шећера и воде, да би им живот био
убудуће „сладак“.

kojica
21-08-2011, 11:13
После овог празника, календарски следује прослављање славе Св. Џерма*на (Св. Герман) који
пада 25. маја. Тада се обављају радње против града. Данас је још остало понегде да када се
појави први облак, треба гледати у небо и викати: „Пренеси Џермане овај облак да оде даље“. У
манастиру Суково, Св. Герман је преслава.

http://razbibriga.net/clear.gif
Sukovski manastir

http://razbibriga.net/clear.gif

kojica
21-08-2011, 11:16
Као црквени годишњи празник Ла*за*ре*ва сусубота (Цветна субота; Лазарица
или Врбица) и Цве*ти обележавају се у току трајања великог ускршњег поста. По
селима је овај празник „тек да се зна да је“ и да се не ради јер је црвено слово.
Обичај да се деца и младеж симболично шибају врбовим гранчицама како би брзо
расла и била здрава је већином замро зато што села старе, а нека су скоро празна
с неколико домаћинстава. Тек понегде у некој кући планинског предела у околини
Пирота се поштују ова паганска веровања које је прихватила и црква као део
ритуауала с ношењем венчића од врбовог прућа на глави, а деца носе звончиће
око врата како би разгонили зле силе и целе године била здрава. У цркви се
чита „молитва“, а у селима где нема цркве заветно дрво преуеузима њену
функцију. Села у планинском подручју се „гасе“. Старе и изузумиру баш као и
људи. Тек у понеком селу нађе се једно дете да иде у школу.10 Негде младих
уопште и нема. Ови празници који су некада изузузетно поштовани, а поворке
лазариц а (као саставни део ритуауала пролећног буђења природе, плодности и
здравља) које су чиниле девојке и један момак кретале су уз песме које су
изражавале добре жеље домаћинима за општу благодет у наступајућој години, а
заузврат од њих добијале дарове, сада су у начелу изозобичајене али довољно
упамћене.11 Тако је у селу Костур записано доста пригодних песама које су оне
певале.

kojica
21-08-2011, 11:18
О воловима се певало:

„Ови силни волови
рано поље с’ орали.
Орали га орали,
Сејали га сејали.
Родило се родилочисто злато пшенице,
ој Лазаре девојћо“.

а за кућу:

„Ова кућа богата
пуна разних дуката,
У бунару динари,
у кошеви грошеви
ој Лазаре девојћо“.

kojica
21-08-2011, 11:24
Појава лазарица у селу Звоначка Бања у пиротском округу забележена је 1950–
1956. Описује се на следећи начин: „ЧеЧетири девојке, обично лепше, са једним
младићем „воџом“ обилазиле су уочи Лазаревог дана куће по селима и певале
песме „лазарице“. Девојке обубучене у женска народна одела из што је могуће
старијих времена, коса им је дуга, мазна и миришљава“ (а понекад и са редом
пужева на рубовима)“. Младић, „воџа“, је пагански обубучен, носи штап и корпицу
за јаја. Улазак у кућу иде следећим редом: Још са капије девојке запевају песму
кући, а домаћица их радосно дочекује и благосиља. Девојке затим настављају са
песмама, а у зависности кога и чега има у кући. Певање се изводи тако што
девојке унакрсно шетају-играју мењајући притом места, а друге две све време
певају. Ако су окићене пужевкама на рубовима, док се „шетају“, ниске звече и
уклапају се тонски са отегнутим певањем имитирајући тако невероватно
лепу „музичку пратњу“. За сваку песму домаћица их награђује по једним јајетом а
ко има новцем. Дарове узима „воџа“ и ставља у корпу. Ако домаћинство држи
пчеле, пева се пчелама. Затим их домаћица послужује медом из глинених тацни, а
девојке, када се послуже, мију руке у једном суду из кога се после вода
за „бољитак“ просипа у пчелињак...Ако су домаћини негостољубиви, што је ретко,
у знак протеста пева се „распев“.

У равничарским селима и у самом Пироту, долази се у цркву на тај дан и овај
обичај после једног периода „мировања“ почиње да оживљава, али не по
комплетном традиционалном сценарију.

kojica
21-08-2011, 11:28
Ускрс је празник који сви уважавају. Он је покретан празник. Најраније може
пасти 22. марта, односно 4. априла, а најкасније 25. априла, или 8. маја по новом
календару. Међутим, по хришћанском обичају празник Ускрс је везан за
недељу „која зависи од равнодневнице и пуног месеца, такорећи утиснут у
космички ток кретања, јер помирује соларно и лунарно рачуна ње времена. По
народном схватању, ово је празник по значају велики као и Божић. На Велики
петак се фарбају јаја, а за сваког члана породице се меси и хлепчић са јајетом на
средини такозвани „перашће.“ У Брлогу се некада месио и за пастира који чува
овце, али му се даје дан касније да неби стока оболела од „јајченика“. Поред
поста који се на први дан завршава, крећу литије. Он је и заветни дан. У селу
Паклештица се празнују сва три дана тако што се на први дан не иде од куће, а
другог и трећег дана када се иде у госте, сваком се носи шарено јаје док се куму
пече и посебан колач са јајима. Туца се јајима и гађа се јаје металним новчићем. Ко
разбије јаје, узима новчић. Овај обичај није познат свима.17 Такође, обичај је да
се ујутро, на сам Ускрс протрља лице црвеним јајетом да би били здрави и румени.
Обично се омрси јајетом пре но што почне мрсни ручак. Негде је обавезна
ускршња печеница; прасе или јагње, а ко нема може и перната живина. Понекад
није у питању ни то ко шта има него какав је у селу обичај“.

Од пролећних годишњих обичаја у околини Пирота и планинској и равничарској, где
је доминирало сточарство као привредна грана, а познатој по специфичној
производњи качкаваља и неким другим млечним производима, најважнији годишњи
обичај после Божића и Ускрса је свакако Ђурђевдан. То је првенствено слава
сточара и сеоска слава, заветина и крсна слава многих породица. Ритуал
прослављања овог дана је изузузетно богат. О овој најраспрострањенијој слави у
Пироту и околини биће даље у тексту дато подробније објашњење.

kojica
21-08-2011, 11:31
Ђурђевдан је непокретна слава и увек пада на 6. мај. „Више но ма који пролећни
празник, Ђурђевдан је сачувао доста веровања и обичаја који магијским путем
треба да осигурају напредак, плодност стоке и поља, здравље и срећу међу
људима“. Празновање почиње један дан раније као увод у ђурђевданске
свечаности.

Посебну церемонију чини одлазак у поља и брање цвећа од кога ће се плести
венци или одмах, или у рану зору на саму славу. Венцима ће се китити куће, стаје,
животиње, а посебне венце плету за овцу чије се јагње коље као и за прву мужу
на тај дан. Док беру цвеће, девојке певају пригодне песме.

„Венче здравче беру ли те моме? Беру, беру, како да не беру. Па ме носе рано на
кладенац, па ме вију три венца зелена: први венац за овцу Калушу други венац за
краву Сивуљу трећи венац за ведро ковано“.

Када вију венац певају песме конкретног садржаја, али помало сетне:

„Боже мили чуда великога снешка нема и сада га нема. Заблејала ђурђилова мајка,
заредила редом по овцете да си нађе њено мушко јагње“.

kojica
21-08-2011, 11:32
У ђурђевданском ритуауалу постоје три сегмента: припрема, приношење жртве и
славље. У припрему спада брање цвећа и прављење венаца у води са мало
црвеног конца којима се кити овца чије се мушко јагње („ђурђило“) приноси за
жртву као и само јагње22, а један венац остаје за бакрач у који ће се помусти
млеко. Венцима се кити и остала предводна стока, кућа, обори, штале, дворишне
зграде и капија. Када се обави ритуал кићења, онда се врши мужа окићене овце
(кићење капије и куће није заступљено свуда).23 Припреми се ковани суд који се
постави на земљу у коју је затрпан колач и једно јаје. Ко нађе мраве на том месту
има среће јер ће се стока у наступајућој години, како се тумачи, множити као
мрави. На ведрицу се стави колач у облику котура, а преко њега венац. Млеко
помужено на тај начин и тог дана има велику моћ. Чобан који је музао овцу негде
узме оно јаје испод ведра и гађа у чело прво јагње које изађе. Он је тај који треба
да поједе и колач кроз који се промузе млеко.24 У Дојкинцима се уз јаје стави и
пара. Ту пару после муже домаћин носи током године у новчанику да се новци
множе. Постоји и низ других варијанти, али основна формула ритуауала је свуда
иста. Поред укућана, да се и стоци да попије како би сви били здрави, а година
плодна.25 У Сињој Глави се уз мужу узме и шоља масти.26 Сам чин се одиграва
ујутру рано, када се сви умију и уреде за празник. Некада се умивало у води у
коју је стављано ускршње црвено јаје како би сви били здрави и румени. Данас се
тај обичај изгубио нарочито у остарелим домаћинствима. Меси се погача или колач
који негде има симболичан облик главе са рошчићима као замена за жртву
јагњета. Колач, тамо где постоји црква носи се да га свештеник освешта.

Ако нема храма, носи се „на крст“, односно под миросано дрво где долази
свештеник. Поред хлеба, најважније је доношење јагњета у посуди која се
зове „паралија“, а носи се и сир. „Поп узима предњу десну плећку и четвртину
сира, а погачу ретко“.28 После тога, иде се кући на свечани ручак. После ручка ће
се све кости поједеног јагњета покупити и затрпати у мравињак што је
асоцијативан магијски чин. Значи пуно оваца и стоке уопште, а самим тим
богатство и здравље у кући. Некада су девојке и момци пре ритуауала одлазили да
се умију или окупају у „неначетој“ води, а увече су остајали на седељкама. Сада
се умива код куће, а ако негде и остану дуго у ноћ, у градској и приградској
средини, онда је то „журка“, за разлику од старе „седенће“. Религијски чин у овом
паганском обичају је израз узајамног помирења цркве са народним обичајем како
би се више приближило Св. Ђорђу који убија аждају (зиму) и спасава од зла,
доносећи лепше дане, богатство и здравље (пролеће).

kojica
21-08-2011, 11:35
На Ђурђевдан девојке врачају за кога ће се и да ли ће се удати. Под јастук
стављају цвет узет са олтара и огледало, некад огледало у коме се нису огледале,
чешаљ којим се нису очешљале и лавор воде у којој се нису прале под кревет, па
шта сан каже, тако ће и бити, ако се уопште сан упамти.Ђурђевдан је и сеоска
слава, заветина, литија, али и крсна слава. Тако буде да они којима је овај дан
крсна слава „о једном трошку“ обаве и сеоску. Ево како је прославу Ђурђевдана
данас, описао мештанин Дојкинаца:

„Млад свет уочи Ђурђевдана креће на појату, на више места пале ватру, певају
песме и беру здравац и друго цвеће са купином пре сунца. Донесу венчиће
увезане црвеним концем. Један за ведро где се музе млеко, један где се цеди
млеко на бакрач, један на овцу која прва изађе тамо где се музе. Полукружно се
окити као капија код стоке, тамо где се музе. Пусте се јагањци и које прво изађе
окити се венцом. Испод ведра у које музу млеко у рупу се стави некувано јаје и
један колачић, а на ведро колач са рупом. Пре муже се закоље јагње коме су пре
тога ставили венац. На рожиће се завију свеће да горе, а у уста му се стави камен
соли. Домаћин у кући запали свеће где стоји неко време и колач. Затим износи
јагње из собе и коље га изнад унапред ископане рупе. Када му дере кожу, сече и
предње ноге и закопава у рупу у коју се сливала крв да све то не би развлачили
керови. Када се одере, онда се усоли и натакне на ражањ и напољу пече на жару
уз ватру. Када се испече стави се са стране са млеком које је помужено. Део тог
млека се подсири (сириште), а део остаје несирено па се носи од појате до села.
Сир у цедиљки се носи на крст код школе. Јагње, сир и колач се носе у
цркву где свако има своје место. Не може како се хоће, већ по фамилији. Чека се
поп да све окади. Он узима паре, леву плећку и доњу вилицу јагњета са језиком.
После тога се скупи народ и једну плећку додају деци. Које дете дохвати каже
се: „ко да је вук појео“. Затим се спомен (крст ) који су саградили најближе,
окити и остави нешто хране. Тада почиње славље. На овај дан се не ради.
Долазе рођаци на јело и пиће, а буде тога и да понесу. Кости јагњета се скупе и
затрпају у „бробињало“ – мравињак да керови не развлаче, а да се стока множи
као мрави. Чобан који је први изгонио овце после славља, испали пушку и то је
крај Ђурђевдана“.

kojica
21-08-2011, 11:39
Све*ти Ђурђиц је намењен истом циљу. Мада је слава сточара која пада у јесен, 16. новембра,
манастир Св.Ђорђа у Темској слави ову славу, а не пролећни Ђурђевдан. Народ долази са свих
страна на освештани ручак, доноси дарове, али и славске колаче на освештење. На манастирској
чесми се пуне боце с водом за коју се верује да је тог дана лековита. Са славе свако понесе бар
комадић погаче кући. Ово је заиста један од омиљенијих празника у Темској и околини што се
може видети по многобројним гостима за које су капије манастира на тај дан широм отворене.
Свети Ђурђиц је и крсна слава многих домаћинстава.

http://razbibriga.net/imported/2011/08/temskamanastir01-1.jpg

Манастир Темска

http://razbibriga.net/imported/2011/08/manastir20temska201103_resize-1.jpg

http://razbibriga.net/clear.gif
манастирска чесма

kojica
21-08-2011, 11:47
Јеремијиндан се јавља као заветни дан када понегде иду литије. Он је варовни и
усечни дан. Змијски светац. Најизраженији је тамо где има змија које би могле
ујести човека или стоку. Тако је у пустом селу Сиња Глава неколико десетина
километара од Пирота, које се налази у планинском подручју с мало земље и доста
камена прибележено постојање обичаја да се на овај дан уз лупање лопатама
изговарају следеће речи: „Јеремија у поље, беж те змије у море“. У још неким
селима планинског краја разгоне се змије на сличне начине: лупа се у шерпе и
лонце и виче: Јеремија у поље, беж те змије у море. Која змија остала, своје очи
избола, „а све то како би оне биле током целе године што даље од људи и стоке.
Богатство старог ритуауала са паљењем старих крпа или нечег сличног где се
каде кућа, дворишне зграде и торови са низом других магијских поступака ишчезли
су.

kojica
21-08-2011, 11:51
Спасовдан се слави највише као заветни дан у Пироту и околини. На тај дан се
меси колач и носи у цркву. Држи се литургија и обавља се ритуално обилажење
цркве 3 пута уз адекватно појање Христу Богу. Када се после обреда врате у село,
жене бацају жито из сита и говоре: „Нек вам роди жито, вино, да је родна година“.
На литији се носе барјаци и звоне звона, а после обилажења цркве литија иде у
њиве. Иде се до миросаног дрвета. Мушкарци служе ракију, а жене носе сито
окићено са житом које се баца да година буде родна, а жито се ставља и женама у
недра. У селу Блато већ вековима живе Срби, од којих је мањи део досељен из
Црвене Јабуке. Спасовдан је у Блату сеоска слава. „Мештани носе литије и крећу
са крста Свети Сава из школског дворишта, затим јужно до Колчине крушке где се
обнавља крст на запису (зарезује). Одатле литија иде преко имања на
потезу „Греда“ и „Песак“ где је крушка Ставрије Гошића где се урезује други крст.
После тога се иде у виноград, до крушке Милана Милићевића где се урезује 3.
крст.
Онда литија креће преко церовика у „Равништу“ и долази до крста испод блатског
гробља где се организује заједнички ручак. Док се литија креће, једна особа
клепеталом даје знак мештанима и ови долазе на ливаду крај крста.

kojica
21-08-2011, 12:00
Тог дана се сво мужено млеко усири и све донесе до крста. Поп реже после
службе колач (половину узима) као и половину сира, а од печења задњи бут.
Сваки домаћин донесе печено јагње или јаре (а понеко и прасе). Поклон са славе
поп запрегом тера кући. У један котлић обично неко дете прикупља новац верника
за попа на добровољној основи. (Иста литија се прави за Св. Џермана).

Млади певају песме. Сви су свечано обубучени и на главама имају венце од цвећа
разних боја.

– Свети Спаса коња спрема,
коња спрема, колан нема,
колан спрема, узду нема.
– Па си пође Свети Спаса
да си своје поње зађе.
Па си срете стару мајку,
– па је праша Свети Спаса:
„Где си била стара мајко?“
„Море синко Свети Спасо
ја сам поље прошетала,
наше поље много добро:
јесењин клас је исврљила;
пролећни је у вретено.
Од два грозда, ведро вино,
Од два класа шиник жито“.

Манастир Поганово има Спасовдан за славу, али га не слави. Народ дође и донесе
храну и све што треба те поставе на заједничку трпезу. Војнеговац такође има
Спасовдан за славу, а јавља се и другде.

kojica
21-08-2011, 12:03
Тројице падају седму недељу по Ускрсу и светковале су се три дана. У већини
села где постоје цркве намењене Св.Тројици су литије и заветни дан. У околини
Пирота ову целу недељу „жене празнују, а нарочито тешке жене“. Ове последње
да им деца не болују од „русе“.

Да је овај празник веома цењен, говори и чињеница да неколико села има цркву
Св. Тројице. То су на пример Јеловица, која поред цркве има и литијску славу,
затим Рсовци, а Курупац у два села. Св. Тројицу светкује као заветни дан. Негде
је то некада била углавном еснафска слава.

kojica
21-08-2011, 12:07
Летњи годишњи обичаји и славе

Видовдан се обележава 28. јуна у Друговцу великим скупом. Овај празник у
некадашњем виду прослављања се више не може наћи. Данас је преузео доста
политичких елемената због историјске битке која се одиграла на косовском пољу
15–28. јуна 1389. године између Срба и Турака. Међутим, ако се слави као
пагански и верски празник остали су понегде редуковани обичаји. Српска
православна црква га уноси у календар тек 1892. године. Сам празник је везан за
пагански култ старословенског божанства Вида. На тај дан се доста врача и
прориче, а очи умивају у води у којој је биљка видовчица како би очи биле здраве,
али и да би се излечиле.

http://razbibriga.net/imported/2011/08/IMG_7744-1.jpg
Црвена видовчица

kojica
21-08-2011, 12:13
Ивањдан, (Св. Јован биљобер) који се прославља 7. јула у најтоплијем месецу у
години, веома је омиљен празник. Као и други празници, он има своју паганску
позадину, али и православни религијски значај. На овај дан се као и у другим
крајевима Србије иде у поље и бере цвеће, а посебно богородичина трава. Биље
убрано на овај дан је лековито и свака кућа гледа да осуши за чајеве и мелеме
најпотребније траве. Од ивањског цвећа (иванчице) плету се венци и њима ките
врата куће, капија, крст, носи се у њиву и код стоке „да болест не уђе“. У
амајлије које се и данас носе, као један од састојака нађе се и мало ивањске
траве. У самом Пироту овај венац се може купити на пијаци као и у другим
урбаним срединама где је од обичаја остао само симбол венчића и уважавање
лековитости ивањских трава. Некада су девојке гатале за кога ће се удати и
постојао је низ најразличитијих поступака који су се одигравали на дан Св. Јована
летњег. Паљење ватри се и даље задржало тамо где има млађег света. Ватра се
на моткама за које се закачи кора неког дрвета које дуже гори, проноси кроз село
и сва места која треба заштитити од болести. Некада је то био веома весео и
апотропејски посебан дан.

Певале су се песме:
„Лиле, лиле, вакло јагње,
да идемо у Загорје,
у Загорје оро игра све
момчета ферманчета,
све невесте оплетене,
а девојке у забо’ ње!
Лиле, лиле, вати пиле,
он га стисну, оно писну,
понесе га да га пече,
оно прну па утече!
Девојће се насмејаше
па ми лилу запиташе:
„Лиле, лиле, камо’ ти пиле?

kojica
21-08-2011, 12:14
Некада су упражњаване и вечерње седељке. Вило се оро (коло) и певале песме.
Било је углавном много младежи. Сада је тај обичај ишчезао. Понегде се још и
запале ватре-лиле, али у сваком случају млади нису расположени за одржавање
овог обичаја што је нормална последица савременог начина живота и много
другачијег вида забављања.

У најтоплијим летњим месецима невезано за славе (у јулу и августу) када није
било дуже време кише, кретале су се маскиране поворке додола које су се до
данас сасвим изозобичајиле.

http://razbibriga.net/imported/2011/08/Marko20Tomic-1.jpg
Лиле - праве се од коре трешње или брезе

kojica
21-08-2011, 12:24
Св. Илија (илиндан) спада у ред најпоштованијих празника у Србији. Празнује се 2.
августа по новом календару. Светкује се највише као заветина и еснафска слава.
За Св. Илију се не кува кољиво, односно жито зато што припада групи живих
светаца. У селу Паклештица слави се са страхопоштовањем. Код крста оброка Св.
Илији, постављеног 1930. године у месту званом Бајин дел, на сам празник коље се
чиста овца коју сваке године даје други домаћин. Месо се кува у котлу, а
зготовљено јело се зове „молитва“. Обавезно се меси обредни колач. У
Паклештици кувају и пшеницу па све то носе код Оброка. Позове се свештеник да
очита молитву и пресече колач. После обреда почиње ручак. Од „молитве“ се носи
и кући да се послуже укућани.

Врачеви, Св. Кузман и Дамјан се јављају у околини Пирота и као кућна слава и као
заветни дан, а у неким селима иду литије. Празнују се два пута у години, 14. јула и
14. новембра. На Св. Враче су се људи заветовали да би били здрави. На тај
празник се никако не баје. У Расници је подигнут храм Св. Кузмана и Дамјана. За
ту славу која је и крсна слава куће, једна мештанка на тај дан позива тачно 40
гостију на ручак. У цркву носи славски колач да га свештеник освешта, а за јело
спрема белу пилећу чорбу, а неки пут телећу или свињску. Затим суву паприку
коју пуни пиринчом и свињским месом, а од виновог лишћа прави сарму. Затим
следи обавезно печење и 7-8 врста торти. Увек мора да буде доста хране и да
остане за понети. Овај обичај спремања хране да се понесе кући је веома важан.

kojica
21-08-2011, 12:28
Данас кажу да се храна шаље деци или старима који нису били на слави. Међутим,
иза овог даривања стоји укорењен култ покојника. Као заветина, некада ју је
славило цело село а гозба се правила под шаторима. Сада тога нема. Храм у
Расници је новосаграђен. Људи нису баш блиски вери, али млађи свет се све више
враћа славама и цркви. Ово село показује тенденцију развоја, а и близу је Пирота.
Утицај на однос према вери је значајнији од стране струје становништва пореклом
са Косова. Међу неким од повратника има и оних који су били у државним
службама и сада као пензионери на неки начин доприносе неговању традиције
коју преносе на младе. Управо због спутавања неговања традиционалних обичаја
док су били у радном односу, ти људи су више упорни у настојању да сада
надокнаде све оно што су временом изгубили.

Манастири и цркве по селима у околини Пирота указују на славе и преславе које
се поштују како од стране свештенства тако и народа који светкује те славе као
кућне, сеоеоске, заветине или литије. Тако на пример у Изитовцима се налази
манастир Св. Арханђел, у Рсовцима Св. Илија, а поред манастира и црква у пећини
брда Калик намењена Св. Петру и Павлу. У Височкој Ржани и Сукову су манастири
посвећени Св. Богородици. У селу Поганово је манастир Св. Јована Богослова.
Може се рећи да се црвена слова у календару увек поштују од стране верника,
али и многи датуми обележени масним црним словима као на пример Св. Прокопије
за кога се каже: „Светог Прокопа су се и Турци плашили“ те на тај дан не треба
ништа радити јер слови за тежак. Постоји прича с терена од човека који је на сам
празник секао дрва и једна иверица „прсне“ и избије му око. Нарочито се треба
клонити сечива и металних алатки. Сеоеоске славе и заветине имају посебан
значај.

kojica
21-08-2011, 12:31
Јесењи годишњи обич аји и славе

Тако на пример Митровдан који пада 8. новембра, или како га још називају
Гмитровдан, чини крај летње половине године и почетак зимске. Веома се поштује
и слави у многим селима првенствено као заветина, а у кућама и као крсна слава.
У селу Завој је некада прослављан због повратка хајдука који су се тада
припремали да презиме док не дође топло време за Ђурђевдан да поново крену у
хајдучију. Временом је овај дан прерастао у омиљени празник. Пошто су тада
завршени главни пољопривредни радови, онда има времена за славље. Домаћин
куће коме је тај дан крсна слава иде по селу с ибриком пуним вруће ракије и
позива госте. Званица попије мало ракије и тиме потврди свој долазак. Пред саму
славу укућани секу колач и чита се молитва. Гости долазе на вечеру. На слави су
се певале хајдучке песме. Једна од њих говори о томе шта се вечерало у седам
славских дана:

„Једну вечер вечерали:
Једну тицу јаребицу,
Мало вурду у паницу.
Планино, зла рано!

kojica
21-08-2011, 12:32
Друго вече се у следећој строфи испред птице јаребице додају два голуба
пролетња, треће вечери „три кокошће менђуше“, затим „четири гусће пердушће“,
па „пет јарца печена“, затим „шес овна јалова“ да би последње вечери та песма
звучала овако:

„Седму вечер вечера’мо:
седам вола бивола,
шес овна јалова,
четри гусће пердушће,
два голуба пролетња,
једну тицу јаребицу,
мало вурду у паницу,
планино, зла рано!

kojica
21-08-2011, 12:33
У Дојкинцима ову славу славе тако што најпре саставе списак гостију које после
домаћин позива. На дан славе окади се кућа и сече се колач који је украшен. У
колач је забодена свећа која се пали тек кад гости дођу. Жене стану на леву
страну, а мушкарци на десну. Кад домаћин окади храну и изговори оченаш, он
пољуби колач и преломи га тако што једну половину да даље десној страни, а
другу левој, тако да сви гости пољубе колач и одломе парче прекрстивши се пре
тога. Тамо где има могућности, зове се свештеник да за славу посвети водицу и
обави славску церемонију. Обавезно је кувано жито. За вечеру се спремају супа,
пуњене паприке, печење и колачи. Пију се ракија и вино. Гости долазе и сутрадан
на ручак.45 На Митровдан се не ради јер се верује да ће оно што се направи тада,
преко године мишеви појести.46 О Митровдану су се обично измиривали стари
рачуни. Иначе, у већини села у околини Пирота је празнован 9. новембар дан Св.
Нестора под називом „Митров-дан“. По предању, чирак (шегрт) Св. Димитрија,
Нестор, убио је некакву алу из које је истекло и намножило се свакога гада –
много мишева, гуја и гуштера,, па је овај дан празнован да преко године мишеви не
чине штету. Тврдо верују: што се год тог дана направи и уради, то ће све преко
године мишеви упропастити.

kojica
21-08-2011, 12:35
Дани Св. Мрате називају се Мра*тинци. У околини Пирота су дани Мратинаца
називани по редоследу Први до Седми Мрата и по селима, нарочито око Миџора
светковано је свих седам Мрата, док у селима која су ближе граду светковани су
само (11. и 17. новембар) Први и Седми Мрата. За Мратинце су у околини Пирота
везани многи обичаји. У Високом се празновало неколико дана „да стока не би
страдала од курјака“. У Топлом Долу се празновао чак 11 дана. „За то време овце
нису премештане са места на место. У Рудињу се три дана није смео да
помене „курјак“. Ако се неко превари, па и помене вука, говори се: „През море му
вечера, у дупе му церова главња!“ Веровало се, иначе, да ће, у случају да не буду
поштовани сви обичаји, стока страдати од вукова. Гости из других села журили су
кући да се на „Мратинци“ не нађу у туђој кући. Ако и „ухвате Мратинци“, морали
су да остану све до краја празника.

Некада су се, после убијања вука, у појединим селима приређивале обредне
поворке. Ловац и још неколико људи носили су од куће до куће вучју кожу
напуњену сламом и наденуту на мотку, и од домаћина „добијали на поклон
преслицу вуне“.

У оквиру јесењих слава највише се славе Св. Арханђел Михаило (свети Ранђел) и
Св. Никола који већ залази у божићни пост и најављује циклус зимских празника и
обичаја.

kojica
21-08-2011, 12:41
Зимске славе и обичаји

Први већи празник који најављује цео низ најзначајнијих религијских зимских слава
и ритуауала који уз њих иду, и трају до данашњих дана је Ваведење (4. децембар),
односно Увођење Св. Богородиц е у храм. То је углавном женски празник па младе
жене и нероткиње на тај дан углавном нису радиле.

За сточарске крајеве у околини Пирота веома је био важан „Андрејин дан“ (13.
децембар) који је празнован да људе и стоку не би нападали медведи. „Тога дана,
у рано јутро на кров куће („чандије“), стављан је куван кукуруз (клас) који је
претходно загризла најстарија жена у кући. Остатак кукуруза се даје деци, да га
поједу – „за здравље“. У појединим селима (Топли До, на пример ) на Св. Андреју
није се смео јести кукуруз, нити се смела помињати мечка. Куван кукуруз
стављан је на кров куће или стаје и позивана мечка да га поједе, да не би јела
стоку у току године. У неким селима (Велика Лукања, на пример) мечка је
на „Андрејин д н „називана „тетком“. Што се тиче ових обичаја навела сам их као
занимљиве, али изозобичајене. Наиме, села Велика и Мала Лукања су већ око
петнаестак година потопљена, а село Завој је потопљено још седамдесетих година
XX века. На њиховом месту се налази сада велико акумулационо језеро и
хидроеоелектрана. Водом је прекривено око 20 км лоших путева и око 520 хектара
земљишта, од чега 20 одсто чине неплодне површине, док 80 одсто одлази на
оранице, пашњаке, воћњаке, ливаде и шуме.Због природног одрона земљишта
који се догодио 1963. године донета је ова коначна одлука о потапању поменутих
места како би се избегле даље катастрофе, а створили услови за нешто што ће у
сваком случају имати велику економску корист за Пирот и околину. Становништво
је исељено, а природни, привредни и културни миље сасвим измењен.

kojica
21-08-2011, 12:42
Од карактеристичних демографских, пољопривредних, сточарских, друштвених и
историјских података, остала су сећања бивших житеља оба села од којих је
већина населила сам град Пирот. Рецимо: „доласком у град становници села Завој
извршили су известан утицај на градску средину, али су се много више под
утицајем те средине сами мењали“.51 Тако су се временом адаптирали на урбану
средину да су постали њен саставни део. Променили су понашање, обичаје и све
оно што их је повезивало са старим крајем у којем су били самостални сточари и
пољопривредници. На овај начин су годишњи обичаји из ових села сасвим
изозобичајени као и много тога везаног за ову групу становништва. Данас се могу
посматрати само у оквиру изузучавања одређених правила понашања (као што су
поменути годишњи обичаји) становништва Пирота. Када су у питању славља, онда
су зимски дани свакако најлепши период. Нема тешких сеоских послова, а славе
добијају посебну драж и сви им се радују. Св. Никола је крсна слава многих
породица и прославља се 19. децембра по новом календару. Како пада у време
поста, храна је посебна као и колачи. Међутим, интересантно је да је код Срба за
овај дан могућа и мрсна слава. Значи, на трпези се понекад нађу и печења па и
друга јела која нису посна. Овај детаљ указује на веома старо порекло
празновања овог свеца и то по неким правилима који се косе са црквеним
поимањем понашања и исхране на тај дан. Даћу само пример Срба у источној
Славонији код којих је ова слава мрсна.

kojica
21-08-2011, 12:47
На Св. Игњата, (2. јануар) који се слави после Андрејин дана (13. новембра), а
претходи Божићу, (у народу је познат као „кокошињи Божић“), био је обичај да
домаћин или неко из куће рано ујутро уђе у кућу с гранчицом дуговечног и
снажног дрвета или неке родне воћке и њоме благосиља кућу и укућане, а затим
ту гранчицу забоде у огњиште. Овај пагански обред има карактер апотропејона,
панакеје, а својствен му је и дивинизиторни карактер као и код разних других
назовимо магијских ритуауала који су присутни приликом обележавања неког
празника који се данас везује за одређеног свеца или је опстао као обичај за који
се не зна прави разлог чињења, али се упорно понавља према принципу „ваља
се“. У понеку кућу зађе и кокошињи положајник која одмах поставе на јастук како
би се и кокошке легле. Он благосиља и џарајући ватром жели пуно пилића,
пернате живине, али и плод ност у осталим гранама привређивања. Некада је било
пожељно да прва особа која уђе у кућу буде циганка. „Када неко не храни добро
своју стоку и она није добра, присећао се ко их је први „подлазио“ да би
га „окривили“ и палили „ олајлије“.

С овим даном крећу и коледарске поворке. Оне иду од куће до куће и благосиљају.
Најважније поворке се крећу на Бадњи дан. Тада се окупе „дечаци, узму торбе и
зађу селом. Домаћице већ у зору испеку коврждање. Дају орахе и сушено воће.
Коледари носе мале храстове гране и кад уђу у домаћинство један од њих рецитује:

Добро јутро домаћине,
Нова година се хвали
Са пшеницом – белицом
и мушком дечицом,
Са вином и љутом ракијом,
Са телчинка, јаришка и јагњишка,
По пут одила и кут носила“.

kojica
21-08-2011, 12:48
Када улазе у кућу кажу: „Бог из ижу, ми у ижу бре.“ Када их домаћин дарује после
низа ритуауала које изведу за плодност стоке, за одржање пчела и растеривање
злих сила, онда одлазе уз обратно изговорене претходне речи: „Ми из ижу, Бог у
ижу.“

Некада су те поворке биле састављене од маскираних мушкараца који су носили
мочуге, топузе и две дрвене сабље. Око паса па чак и ногу стављали су
клепетуше, правили су велику буку и често били зазуздани. Међусобно би махали
сабљама и пробадали невидљиве силе, караконџуле, завиривали у сваки кут
домаћинства. У поворци је један мушкарац био маскиран у невесту, а главни је био
дедица који је и најстрашније изгледао. певали су песме у којима се понавља реч
коледо, одиграли би једно коло, а домаћини би их частили после благосиљања
куће за здравље и берићет, оним што у датом моменту имају. То је увек храна и
понегде ракија. Ретко кад новац. Пут коледара је био тајна за све, како не би
дошло до сусрета са другом поворком. У случају да се то ипак догоди, долазило би
до озбиљне тучњаве. Зато се такав сусрет и избегавао јер се веровало да ако се
коледари потуку, биће града. Наравно, оваквих архаичних поворки више нема.

kojica
21-08-2011, 12:50
Покладе се обележавају у пиротском округу углавном исто. Обавезне су олајлије
или оратњице. На дрвене штапове са ракљама се учврсти слама која се пали
увече. Те мотке носе мушкарци, углавном младићи и дечаци врте их изнад главе и
узвикују „ората копата“. На дан поклада у селу Дојкинци био је обичај праштања
или „прочка“ где су се мирили они који су се током године посвађали и да би у
следећу годину ушли „чисти“. Помирени, без дугова и с богатом трпезом уз
уважавање свих обичаја који су се као главни очували.

Бадњи дан је веома свечан. Ујутро рано, домаћин, уз посебну и свечарску
церемонију и са рукавицама иде у шуму да посече бадњак који пред вече уноси у
кућу увијен у „месаљ“, односно платно којим се увија тесто и хлеб. Бадњак
се „претрупи“ на три дела и ставља у ватру, али се пази да не изгори цео. Целе
ноћи гори ватра. „Главња од бадњака се користи касније за лечење. „У појединим
селима неизгорели остатак једног од три дела бадњака износио се рано ујутро у
двориште и са њим се обилазило око дрвећа, штала и пчела – да би се обезбедила
заштита од „нечастивих сила“ и урока... Од остатака (угљенисаних) бадњака
током године понегде је прављен водени раствор. Њиме су се умивали они који
су „уватили наочи“. Угљен бадњака коришћен је и приликом бајања. Иначе, када је
уношен у „ижу“, бадњак је, попут живог створа, дочекиван речима добродошлице,
а и певало се: Добро вече коледо, Исус се роди, коледо; Ваистину се роди,
коледо..

kojica
21-08-2011, 12:52
Стари ритуауали везани за Бадњи дан су били веома богати разноврсни од села до
села. Све се знало којим редом шта иде. Данас, када нема огњишта, бадњак се
понегде пали у дворишту, а колективно пред црквом. Негде симболично стоји грана
у кући до јутра. Ко може, однесе ту грану и хлебове у цркву да се то посвети, а у
цркви оставе поклоне: углавном пешкире, вино и новац. Оно што се очувало, то је
прављење колача. За Бадње вече се меси више хлебова са разним фигурама или
се месе појединачни са разним представама.59 Тако се на трпези могу наћи хлеб
њива или хлеб са фигурама које представљају стоку, кућу, виноград и сл.60
Посебно је мешена бесквасна чесница у коју се стављала метална пара па када се
чесница изломи, онај ко нађе тај новчић биће током године пун пара и доносиће
породици срећу. У кућу се уноси слама и на слами се на чаршафу поставља
вечера која се састоји од разноврсних и богатих посних јела. Обавезна је кувана
пшеница, ораси, пихтије од боба, паприке пуњене купусом, грожђе са тавана које
се чувало на ораховом лишћу, пита са киселим купусом, компоти, пита тиквењача,
пасуљ, ђувеч и врућ хлеб. Домаћин окади трпезу ишчита молитву и када се сви
прекрсте додирну земљу уз речи: „Човек је од земље, у њу ће и да оде“. Домаћин
узме колач и изнесе га у двориште где одломи парче и поједе га намењујући га као
вечеру Божијој мајци. Онда се врати у кућу и за сваки хлеб каже већ чему служи и
тек онда се чесница „кравај“ ломи тако да сви добију.61 Некада се на тој слами на
којој се вечерало, после спавало и то на једној страни да не би пшеница полегла.
Данас је тај обичај ишчезао. Многи од ритуауала се прилагођавају савременом
животу. Тако неко и не уноси сламу, а понегде на сто ставе сламу па чаршаф и
тек онда поставе вечеру.

kojica
21-08-2011, 12:53
Ако има смокава и сувих шљива и оне су присутне на трпези. На Бадњи дан се не
иде нигде. Остаје се у кући. То је празник који је везан за кућни лар и прати га
доста магијских радњи очуваних из паганских времена.62 После преспаване ноћи у
неким селима не тако, давно био је још очуван обичај да се на Божић омрси у рану
зору врапцима који су нахватани и до 40 комада, очишћени, нанизани на жицу и
тако испечени спремљени да се једу како би била лака година.63 Ко је имао
услова ишао је на поноћну литургију у цркву где се и причешћивао. Тамо где
цркве и свештеника није било, људи су сами различитим поступцима прелазили са
поста на мрсну храну. За сам Божић спремала се јанија, чорба, ћуфте, подварак,
паприка пуњена месом, сарма од лишћа винове лозе, печење јагњеће и свињско
салате од зимнице и колачи од којих највише салчићи, бресквице и обланде. Пије
се врућа ракија и вино. На Бадњи дан и на Божић обавезно ујутро долази
полаженик. Понекад се и договори ко ће то бити. Он џара гранчицом по ватри и
жели здравље укућанима и плодност стоци. Домаћин га дарује углавном храном.

Данас деде и бабе спреме унуцима паре па их родитељи пошаљу те они буду
полаженици, а паре им добро дођу да купе себи за Божић неки поклон.64 Слама од
трпезе са Бадње вечери однесе се под неко родно дрво и тамо запали. У граду се
грана и мали снопић сламе који симболизују део старовременог ритуауала, одмах
сутрадан изнесу из куће. Ко нема шпорет да то спали, обично закачи то на неко
дрво јер не жели да га баци на ђубриште да му година не би била таква. Одраз те
имитативне магије назире се у већини ритуалних радњи овог најрадоснијег
хришћанског, а код нас православног празника. У самом Пироту овај празник је и
црквена слава. Српска нова година која пада на Св. Василија после рата се није
славила, али сада се дочекује као и међународна хришћанска Нова година. Затим
следи прослава славе Св. Јована Крститеља који је многим породицама крсна
слава. Уочи славе је Богојављење када се верује да се обично у поноћ отварају
небеса и појављује Господ. Ко тада пожели жељу, она ће му се заиста и
остварити. Тада и девојке врачају да би сазнале за којег момка ће се удати. На Св.
Јована-Водице, од леда се исече крст који се окити и сви га љубе. Затим следи
еснафска, школска и данас здравствена слава просветитеља Св. Саве. Потом се
обележавају Три јерарха, Сретење и тако се круг затвара Младенцима којима се
завршавају зимски празници и почињу пролећни.

kojica
21-08-2011, 13:01
http://razbibriga.net/clear.gif

Крст у селу Паклештица, 20км од Пирота

http://razbibriga.net/clear.gif

kojica
21-08-2011, 13:54
http://razbibriga.net/imported/2011/08/450pxZapis_u_MlaC48DiC5A1tu_sa_kamenim_k-1.jpg

Запис у Млачишту са каменим крстом старим преко 200 година

Јабланички округ

kojica
21-08-2011, 20:20
http://razbibriga.net/imported/2011/08/40728627-1.jpg

Na putu za Zavojsko jezero.
10km od Pirota

kojica
10-01-2012, 23:05
http://razbibriga.net/imported/2012/01/22574158-1.jpg

Visočki Odorovci

kojica
10-01-2012, 23:10
http://razbibriga.net/imported/2012/01/17464187-1.jpg

Selo Mazgoš

Spasovdanski krst

kojica
10-01-2012, 23:10
http://razbibriga.net/imported/2012/01/17464216-1.jpg

kojica
10-01-2012, 23:14
http://razbibriga.net/imported/2012/01/22573798-1.jpg

Selo Mazgoš

krst ''Čuka''

kojica
12-01-2012, 16:55
http://razbibriga.net/imported/2012/01/47343205-1.jpg

Krst u selu Barje Čivlik

kojica
12-01-2012, 16:56
http://razbibriga.net/imported/2012/01/47343196-1.jpg

Krst u selu Barje Čivlik

kojica
12-01-2012, 16:57
http://razbibriga.net/imported/2012/01/47343186-1.jpg

Krst u selu Barje Čivlik

kojica
12-01-2012, 17:04
http://razbibriga.net/imported/2012/01/52837176-1.jpg

Pored manastira u Temskoj.

kojica
12-01-2012, 17:22
http://razbibriga.net/imported/2012/01/22574075-1.jpg

Dub - Krst Radejna

kojica
06-05-2012, 22:55
http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Đurđevdan

Krst u selu Sinja Glava

Picola
17-06-2012, 02:52
Ovi krstovi su uglavnom sluzili kad nije bilo saobracaja od grada do sela, a cesto su se ljudi posle vasara i druge trgovine vracali u selo i nocu. Usamljeni, cesto i zimi, kad ima i realne opasnosti od vukova, ti ljudi su zastajali pred ovim krstom i prekrstili se - i onda bi sav umor ili "prividjenja" (u koja se ranije verovalo, stavise, tvrdilo da ih obavezno ima u tim pustim predelima) nestajali. Zato su oni "svetinje u malom" i jos jedan dokaz poboznosti naseg naroda, skromni, predstavljali su i svojevrstan putokaz (a zapravo su pretece danasnjih ogromnih krstova koji su se poceli graditi pored autoputeva umesto takvih malih, ili bar malih "crkava" pored puta kao u Grckoj).

kojica
06-09-2012, 15:06
Obrok je podizan pored svetog drveta. Za slučaj da se drvo od starosti sruši ili da strada
u nekom požaru, kamen ostaje. U Srbiji ima puno takvog drveća. Posećuju ga ljudi o
praznicima.

Nego.. Razmišljajući o svetom drveću, setila sam se Pepeljuge.. ne ove moderne Diznijeve,
već onakve kako mi je mama pričala.. I uspela sam na netu da nađem originalnu verziju.



Jednoga dana otac se spremao za vašar pa upita pastorke šta žele da im donese.
– Lijepih haljina – reče jedna.
– Bisera i dragog kamenja – reče druga.
– A ti, Pepeljugo, – upita otac – šta bi ti željela?
– Otkinite, oče, prvu grančicu koja vam dodirne šešir kad se budete vraćali kući. Nju mi
donesite.

Tako otac kupi objema pastorkama lijepe haljine, bisere i drago kamenje, a kad je
vraćajući se kući jahao kroz šumu, okrznu ga ljeskova grančica i zbaci šešir. On je otkide
i ponese. Kad je došao kući, dade pastorkama šta su zaželjele, a Pepeljugi dade ljeskovu
grančicu. Pepeljuga mu zahvali, ode na majčin grob i zasadi grančicu; pri tom je toliko
plakala da su joj suze tekle niz obraze i zalijevale grančicu. Grančica je od suza odmah
počela rasti i postala lijepo drvo. Pepeljuga je svaki dan tri puta odlazila na grob, plakala i
molila, a svaki put bi na drvo slijetala bijela ptičica, pa kad bi Pepeljuga izgovorila neku
želju, ptičica bi joj s grane bacila ono što je zaželjela.


Okrenu joj leđa i požuri za svojim oholim kćerima. Kad više nikog nije bilo kod kuće,
Pepeljuga ode na grob svoje majke pod lijesku i reče:
– Drvce drago, stresi grane, pa saspi srebro i zlato na me!

U navedenim delovima, ostao je zabeležen kult obožavanja drveća.


A ovde možete pročitati celu bajku:

Razbolje se žena nekog bogataša, pa kad osjeti da joj je blizu kraj, pozva sa svoje smrtne
postelje kćer jedinicu i reče joj:
– Drago dijete, budi dobra i čestita, pa će ti svako biti od pomoći.
Kad to reče, sklopi oči i izdahnu.
Djevojčica je svaki dan odlazila do majčinog groba i plakala. Nije zaboravila majčine
riječi. Kad je došla zima, pokri snijeg majčin grob svojim bijelim pokrivačem, a kad ga
sunce u proljeće okopni, bogataš se oženi drugom ženom.
Žena sa sobom dovede i svoje dvije kćeri, koje su naoko bile lijepe i čiste, ali u srcu zle i
prljave. Tako nastadoše teški dani za sirotu pastorku.
– Zar će ova glupa guska sjediti s nama u sobi? – govorile su.
– Ko hoće hljeba, mora ga i zaslužiti.
Oduzeše joj lijepe haljine, navukoše joj staru sivu kecelju i dadoše drvene nanule.
– Vidi ti ponosne princeze, kako se dotjerala! – vikale su, smijale se i odvele je u kuhinju.
Tu je morala od jutra do mraka da radi teške poslove, da ustaje u ranu zoru, da donosi
vodu, loži vatru, kuha i pere. Osim toga, polusestre su joj pravile svakojake pakosti,
rugale joj se i sipale joj u pepeo grašak i leću, a ona je morala da sjedi i da trijebi. Uveče,
umorna od tolikog posla, morala bi leći kraj ognjišta, jer nije imala svoje postelje. Kako
je od pepela uvijek bila prašnjava, nazvaše je Pepeljugom.
Jednoga dana otac se spremao za vašar pa upita pastorke šta žele da im donese.
– Lijepih haljina – reče jedna.
– Bisera i dragog kamenja – reče druga.
– A ti, Pepeljugo, – upita otac – šta bi ti željela?
– Otkinite, oče, prvu grančicu koja vam dodirne šešir kad se budete vraćali kući. Nju mi
donesite.

Tako otac kupi objema pastorkama lijepe haljine, bisere i drago kamenje, a kad je
vraćajući se kući jahao kroz šumu, okrznu ga ljeskova grančica i zbaci šešir. On je otkide
i ponese. Kad je došao kući, dade pastorkama šta su zaželjele, a Pepeljugi dade ljeskovu
grančicu. Pepeljuga mu zahvali, ode na majčin grob i zasadi grančicu; pri tom je toliko
plakala da su joj suze tekle niz obraze i zalijevale grančicu. Grančica je od suza odmah
počela rasti i postala lijepo drvo. Pepeljuga je svaki dan tri puta odlazila na grob, plakala i
molila, a svaki put bi na drvo slijetala bijela ptičica, pa kad bi Pepeljuga izgovorila neku
želju, ptičica bi joj s grane bacila ono što je zaželjela.
Dogodi se da kralj te zemlje priredi svečanost koja je trebala da traje tri dana i na koju je
pozvao sve lijepe djevojke iz kraljevstva kako bi njegov sin sebi odabrao nevjestu. Kad
su dvije polusestre čule da će i one biti pozvane, silno se obradovaše, pozvaše Pepeljugu i
rekoše joj:
– Očešljaj nas, očisti cipele i pričvrsti kopče, ići ćemo na svečanost u kraljeve dvore.
Pepeljuga ih je poslušala, ali je gorko plakala jer je i ona željela da ide na ples pa zamoli
maćehu da i nju povedu.
– Zar ti, Pepeljugo, – reče ova – takva, puna prašine i pepela, da ideš u dvorac? Nemaš ni
haljinu ni cipele, a plesala bi!
Kako je Pepeljuga i dalje molila, ona reče:
– Evo, sasula sam ti zdjelu leće u pepeo. Ako je za dva sata istrijebiš, možeš ići s nama.
Pepeljuga izađe na zadnja vrata u baštu i povika:
– O, vi pitome golubice, vi grlice i sve ptičice pod nebom, dođite i pomozite mi: Dobra
zrnca u lončić, loša u stomačić!
Odmah sletješe na prozor dvije bijele golubice, za njima dvije grlice, a onda dolepršaše
sve ptičice pod nebom i spustiše se na pepeo. Golubice zaklimaše glavicama i, kljuckljuc,
kljuc-kljuc, a za njima i sve druge ptičice, pa potrijebiše sva dobra zrnca u zdjelu.
Nije prošlo ni sat vremena, a one završile i odletjele. Tada djevojka, sva radosna, odnese
zdjelu maćehi, vjerujući da će sada smjeti ići na svečanost. Ali maćeha reče:
– Ne, Pepeljugo, ti nemaš haljinu i ne znaš plesati. Svi će ti se smijati. Kad se djevojka
opet rasplakala, ona nastavi:
– Ali ako mi dvije pune zdjele leće istrijebiš za jedan sat iz pepela, onda možeš ići. – A u
sebi pomisli: "To neće nikako stići." Kad ona prosu dvije zdjele leće u pepeo i ode,
djevojka opet izađe u baštu i povika:
– O, vi golubice, vi grlice i pitome ptičice pod nebom, dođite i pomozite mi trijebiti:
Dobra zrnca u lončić, loša u stomačić!
Opet na kuhinjski prozor sletješe dvije bijele golubice, pa dvije grlice, a onda dolepršaše
sve ptičice pod nebom i spustiše se na pepeo. Golubice klimnuše glavicama pa – kljuckljuc,
kljuc-kljuc, a za njima i sve druge ptičice, i istrijebiše sva dobra zrna u zdjelu. Nije
prošlo ni pola sata, a one završiše i odletješe. Djevojka odnese zdjelu maćehi, sva
radosna, jer je pomislila da će sada i ona ići na svečanost. Ali maćeha reče:
– Ništa ti ne pomaže. Nećeš s nama jer nemaš haljinu i ne znaš plesati. Mi bismo morale
da te se stidimo.
Okrenu joj leđa i požuri za svojim oholim kćerima. Kad više nikog nije bilo kod kuće,
Pepeljuga ode na grob svoje majke pod lijesku i reče:
– Drvce drago, stresi grane, pa saspi srebro i zlato na me!
Jedna ptica joj baci zlatom protkanu haljinu i svilom i srebrom izvezene cipelice. Ona se
brzo obuče i potrča na svečanost. Njene polusestre i maćeha je nisu mogle prepoznati.
Bila je tako lijepa u raskošnoj odjeći, da one pomisliše kako je kraljevska kći. Na
Pepeljugu nisu ni pomišljale, uvjerene da ona sjedi kod kuće u prašini i trijebi leću iz
pepela.
Kraljević joj priđe, uze je za ruku i zaplesa s njom, pa je čitavo vrijeme plesao samo s
njom i nije htio da joj ispusti ruku, a kad bi je neko drugi zamolio za ples, on je
odgovarao:
– Ovo je moja plesačica.
Tako je ona plesala do večeri. Kad htjede da krene kući, kraljević reče:
– Poći ću s tobom da te ispratim.
Htio da vidi čija je to kćer, ali ona mu pobježe i skoči u golubinjak. Kraljević je čekao
sve dok nije došao njen otac, kome je kazao da je neznana djevojka skočila u golubinjak.
Otac pomisli: "Da nije Pepeljuga?" Donesoše mu sjekiru i trnokop da razvali golubinjak,
ali unutra nikoga ne nađoše.
Kad dođoše kući, Pepeljuga je ležala u prašnjavim haljinama u pepelu a petrolejka je
tužno svjetlucala kraj odžaka. Jer, ona je brzo iskočila s druge strane iz golubinjaka i
otrčala do ljeskovog drveta. Tamo je svukla lijepu haljinu i stavila na grob a ptica je
odnijela. Onda je obukla svoju sivu keceljicu i legla u kuhinju kraj pepela.
Drugog dana, kad se svečanost nastavila i roditelji sa sestrama otišli, ode Pepeljuga
ponovo do ljeskovog drveta i reče:
– Drvce drago, stresi grane, pa saspi srebro i zlato na me!
Ptica joj tada baci još gizdaviju haljinu. Kad se u toj odjeći pojavila na svečanosti, svi su
bili zadivljeni njenom ljepotom. A kraljević, koji ju je čekao, odmah je uze za ruku i
ponovo zaplesa s njom. Ako bi je neko drugi zamolio za ples, on je govorio:
– To je moja plesačica.
Kad je palo veče i ona htjela da ode, pođe i kraljević s njom da vidi u koju će kuću. Ali
ona pobježe u baštu iza kuće. Tamo je stajalo lijepo veliko stablo na kojem su visile
prekrasne kruške. Hitro kao vjeverica uspne se Pepeljuga među granje i kraljević nije
vidio kud je nestala. Ali on opet sačeka dok ne dođe njen otac i reče mu:
– Neznana djevojka je opet pobjegla. Mislim da se sakrila u kruškinom granju.
Otac opet pomisli: "Da nije Pepeljuga?" Naredi da mu donesu sjekiru i posiječe drvo, ali
ne nađoše nikoga. A kad uđoše u kuhinju, Pepeljuga je već ležala u pepelu, jer je prije
toga skočila sa stabla, vratila ptici sa ljeskovog drveta lijepu haljinu i obukla svoju sivu
keceljicu.
I trećeg dana, kad su roditelji i sestre otišli, pođe Pepeljuga na majčin grob i reče drvcetu:
– Drvce drago, stresi grane, pa saspi srebro i zlato na me!
Sad joj ptica baci haljinu koja je bila tako sjajna i raskošna kakvu još niko nije imao i
cipelice od suhog zlata. Kad je u ovoj haljini došla na svečanost, svi su zanijemili od
divljenja. Kraljević je opet plesao samo s njom i kad bi je neko drugi zamolio za ples, on
je govorio: – To je moja plesačica.
Kad pade veče i Pepeljuga pođe kući, kraljević opet htjede da je prati, ali ona mu tako
brzo pobježe da je nije mogao stići. Ali, kraljević se ovog puta poslužio lukavstvom.
Naredio je da se stepenice namažu smolom, pa kad je djevojka potrčala kući, lijeva cipela
joj se zalijepi i ostade. Kraljević je podiže i vidje da je bila vrlo malena i od suhog zlata.
Drugog dana dođe s cipelicom Pepeljuginom ocu i reče mu:
– Nijedna druga neće mi postati žena osim one kojoj pristaje ova zlat¬na cipelica.
Dvije polusestre se silno obradovaše jer su imale lijepa stopala. Starija uze cipelicu i pođe
s majkom u sobu da je isproba. Kako je cipelica bila premalena pa joj palac nije mogao
stati, majka joj pruži nož i reče:
– Odsijeci palac! Kad budeš kraljica, nećeš morati da hodaš. Djevojka odsiječe palac,
ugura nogu u cipelicu, stisnu zube od bola i izađe pred kraljevića, a on je kao svoju
nevjestu uze na konja i odjaha. Kad su prolazili pored groba, na ljeskovom grmu sjedile
su dvije golubice i gukale:
Gukni, gukni, golubice,
krv curi iz cipelice.
Cipela je premalena,
a nevjeste prave nema.
Kraljević pogleda njenu nogu i spazi kako je krv procurila. On okrenu konja, vrati lažnu
nevjestu i reče da to nije prava, i neka druga sestra isproba cipelu. Sad druga ode u sobu,
s mukom utiska prste u cipelu, jer joj je peta bila prevelika, pa majka i njoj pruži nož i
reče:
– Odreži komad pete. Kad budeš kraljica nećeš morati da pješačiš.
Djevojka odreza komad pete, utisnu nogu u cipelu i izađe pred kraljevića, a on je uze na
konja kao svoju nevjestu i odjaha. Ali kad su prolazili pored ljeskovog drveta, sjedile su
na grani dvije golubice i gukale:
Gukni, gukni, golubice,
krv curi iz cipelice.
Cipela je premalena,
još nevjeste prave nema.
Kraljević pogleda njenu nogu i opazi kako je krv procurila iz cipele i natopila bijelu
čarapu, pa okrenu konja i lažnu nevjestu vrati kući.
– Ni ovo nije prava, – reče. – Imate li još kćeri?
– Ne – reče otac. – Tu je još samo Pepeljuga, siroče moje pokojne žene, ali ona vam ne
može biti nevjesta.
A kad kraljević reče da mu je pokažu, povika maćeha:
– Ah, ne, ona je prašnjava i prljava, ne možemo vam je pokazati.
Kraljević, međutim, ostade pri svome pa su morali pozvati Pepeljugu.
Ona prvo opra ruke i lice pa izađe i pokloni se kraljeviću koji joj pruži zlatnu cipelu.
Tada ona sjede na klupicu, skide drvenu i obuče zlatnu cipelu koja joj je pristajala kao
salivena. A kad je ustala i kraljević je pogledao u lice, prepozna lijepu djevojku s kojom
je plesao i povika:
– Ovo je moja prava nevjesta!
Maćeha i polusestre se skameniše i poblijediše od bijesa, a on uze Pepeljugu na konja i
odjaha s njom. Kad su prolazili pored ljeskovog drveta, zagukaše bijele golubice:
Gukni, gukni, golubice,
tu su zlatne cipelice
što djevojci dobro stoje
jer nevjesta prava to je.
A onda poletješe i spustiše se Pepeljugi na ramena, jedna s desne, druga s lijeve strane.
Kad je trebalo slaviti svadbu, dođoše obje polusestre da se dodvore i da s Pepeljugom
bajagi dijele sreću. Kad su mladenci pošli na vjenčanje, stade starija s desne a mlađa s
lijeve strane Pepeljuge da joj budu pratilje, ali ih golubice, koje su ostale na nevjestinim
ramenima, otjeraše. A Pepeljuga i kraljević ostaše sami u svojoj sreći, pa su živjeli dugo i
sretno i ostali dobri i plemeniti.