“Nemam vise sta da te pitam”-rekao sam joj u nedelju, i u tom trenutku sam malkice zaista tako i mislio. A, mozda i nisam bas tako mislio, mozda sam malo ostrasceno reagovao na njeno odbijanje da neke tajne podeli sa mnom. Iskreno, ja nekada nisam bas siguran da nesto mislim, ili ne. A, Bog mi je svedok da i ono sto mislim ima rok trajanja kao krofna sa eurokremom u rukama adolescentkinje koja pati od obesity sindroma. Sve u svemu, rekao sam to. Cak sam bio i nasmejan u tom trenutku. Medjutim, ...
Naravno da svaka prica ima svoje nalicje, dovoljno sam pametan da verujem u to. Znam da zavodljiva mekoca njene haljine od satena ima malo manje podantnu, sinteticku postavu, znam da lakoca sa kojom ce je skinuti preda mnom, uskoro, ima svoju mnogo tezu podlogu, u onom njenom drugom, za mene nevidljivom, zivotu. Takodje, duboko verujem da i ona, poput mene, ima neki svoj interes kojim opravdava ovo intenzivno odstupanje od sopstvenih pravila sopstvene igre. Meni, licno, viza za prelazak tih smesnih ...
Osecam da ce mi ovo biti poslednje trkanje u zivotu, ono na predaju, ili smrt. “Hajde, stigni me”, molim u sebi i smejem se u nadi da ce zaista tako biti. Moj smeh odjekuje po praznim sobama mog srca, koje su nekada ugostile neke davne muskarce, ali su ociscene i provetrene u ocekivanju novog stanara. “Hoces da budemo drugari?”-dovikujem mu dok trcim i dok se smejem, “podelicemo nagradu na kraju....hoces li?” I, okrecem glavu, da vidim koliko mi je blizu i shvatam da se smeje, i da smo ...
Za nostalgiju mi je uvek trebalo tako malo, za srecu uvek tako puno. Nemam pojma zbog cega je to tako, ali svakako znam da tvoj odlazak onoga jutra nije bio bas najbolja podloga za dobro raspolozenje. Lisabon jeste lep, sve te kaldrmisane, uske ulice, miris okena u junsko popodne, fado koji dopire sa visokih prozora, nebo, koje sam tako plavo vidjala jos jedino u tvojoj zemlji, sve divno i predivno, ali ipak nisam imala gde da spustim i zadrzim pogled, nakon onog trenutka u kome smo nas dvoje ...
Tog leta u Grckoj su mi obraze poljubile suncane pege. Koza mi je dobila onu nijansu koju obozavam na sebi, a koja je terala muskarce da se ponude da mi ponesu kofere. Oci su mi bile zelene, poput nedozrelih maslina na ostrvskim granama. Bila sam nasmejana, bila sam probudjena. Osecaj da je zivotarenje prestalo, a zivot poceo je huktao u meni poput usamljene sove u mracnoj, dubokoj sumi. Plutala sam satima na ledjima u avgustovskoj, a potom u septembarskoj kritskoj vodi, ali su mi u ocima vec sijale ...
Trebalo mi je iskustvo ponovnog hodanja kroz grad u kome si me prvi put poljubio. Trebao mi je kraj, koji bi za mene znacio zivot. Na srecu, dobila sam ga, iako je nikad bila rec koja me je zaustavljala uvek kada sam pokusavala da budem sretna nakon tebe. Naravno, grad je pruzao sasvim drugaciju sliku sada, iako je ponovo bio januar. To je mozda bila novost, iako pomalo ocekivana. Kameni lavovi su stajali na svom mestu, Dunav je skoro isto mirisao, ali je grc u meni, pri pogledu na Art'otel bio ...
Od pamtiveka je mogucnost da se ide ulicom u kojoj nema dovoljno svetlosti unosila strah medju decu, zene, muskarce kojima ima sta da se ukrade i one onemocale. Ali, to nikada nije bio slucaj sa mnom. Jer, ja sam jedna olinjala, crna, matora macketina, koja se bas nicega vise ne boji. Uostalom, sta mi se moze desiti? Necija noga ce me mozda malo sutnuti u prolazu, neki, pomalo drcni, ljutiti dzukac ce pojuriti (uzaludno) za mojim dupencetom, neki auto ce me mozda poslati na zasluzeno spavanje. A, ...
"Tebi treba jos jedno dete"-kaze moj muz, nagovarajuci me. "Tebi treba jedna dobra prevara"-kaze, smejuci se, moja bivsa ljubav. "Tebi treba da naucis da cenis to sto imas"-kaze moja najbolja prijateljica.." treba ti da osetis pretnju, treba ti nesti poput igle koja ce te bocnuti i pustiti malo krvi iz tog tvog savrsenog, malog zivota." "Tebi treba jedna olovka, dooobro naostrena olovka, koja ce trajati dovoljno dugo da mozes da ...
Ponekad, istina retko, a sa godinama sve redje, se dogodi da susretnem neciji pogled. Naravno, ne govorim o obicnom pogledu, o prostom ukrstanju putanje necijeg i mog oka, vec o istinskom prepoznavanju kroz pogled, koje je tako retko izmedju muskarca i zene. Na trenutak u meni zatreperi neizvesnost, i pitanje "da li sam u pravu, da li je i on "pogledao" u mene bez onog iskonskog srama, tako normalnog i uobicajnog, a nepotrebnog u nasim susretima"? Osetim drhtaj i kad je odgovor ...
U pocetku smo se seljakali kao Cigani, ne usudjujuci se da poverujemo da ce nase trenutno stanje imati vek trajanja duzi od par meseci. Smenjivali su se stanovi sa hladnim radijatorima, gradovi cija je ruznoca cinila da pocnem da grickam svoje zanoktice, fasade koje je krecenje davno, pradavno umilo, moji vecito pretrpani neseseri sa sminkom u kojima bi on redovno zagubio prezervative, a onda ih grcevito i uzurbano izvrtao na pod u naletima strasti, pustajuci da moje skupocene teglice sa kremama ...
Novi komentari