Empiriokriticizam

Krajem XIX stoleća javio se još jedan veoma uticajan pravac u filozofiji, empiriokriticizam, ponekad nazivan i mahizam; njegovi predstavnici behu Rihard Avenarijus (1843-1896) i Ernst Mah (1838-1916).
Švajcarski filozof Rihard Avenarijus studirao je u Lajpcigu i Berlinu; od 1877. bio je profesor Univerziteta u Cirihu; u njegova najvažnija dela ubrajaju se spisi: Kritika čistog iskustva I-II (1888-1890), Čovekov pojam o svetu (1891), ali to su dela pisana veoma složenim i specifičnim jezikom; Avenarijus je mislio filozofski čak i kad je držao predavanja iz fiziologije, psihologije ili sociologije. Nastojao je da filozofiju izgradi kao strogu nauku po uzoru na pozitiv-ne prirodne nauke. Problem iskustva je i Avenarijusu osnovni filozofski problem; postoji mnoštvo pojmova o svetu i svi oni su istorijske konstrukcije nastale na osnovu znanja, verovanja i iskustva; zadatak je kritike da pojam o svetu očisti od različitih mitoloških ili filozofskih fantazija i da dospe do univerzalne koncepcije sveta koja će biti važeća za sve. Kritika nije usmerena na datosti spoljašnjeg sveta već na jezičko ponašanje ljudi. Kritika tako nastupa kao metafi-lozofija u okviru koje kritičar podvrgava analizi stavove koje je neko formulisao.
Prirodna koncepcija sveta polazi od tri stava: (a) postoje individue, (b) postoje elementi okolne sredine i (c) postoji mnoštvo odnosa između individua i elemenata okolne sredine kao i među elementima okolne sredine. Sredina od-ređuje čovekovo iskustvo preko nervnog sistema, a nervni sistem zavisi od delovanja sredine kao i od hrane koju koristi. Iskustvo je neprekidan lanac životnih reakcija organizma na sredinu i svi oblici iskustva su autentični. Individua i sredina su jedno drugom suprotstavljeni, ali obe realnosti pripadaju istom iskustvu. Stav "ja vidim drvo" označava da su "ja" i "drvo" sadržaji jedne i iste datosti. Ono što se opisuje (kritikuje) jeste interakcija, uzajamno delovanje sredine i nervnog sistema individue. To je biološki događaj, sastavljen iz elemenata (zeleno, slatko, gorko, tvrdo...) i karakteristika (prijatno, neprijatno, lepo...). Pos-toje samo elementi i karakteristike i zato Avenarius briše razliku između psihičkog i fizičkog. Postoje različiti oblici biološke zavisnosti individue od sredine, ali nema realnog dualizma iskustva, kao što nema ozbiljne razlike između mišljenja, materije i duha. Nema osnova tvrdnji Kanta da je Ja određeno kategorijalnim strukturama. Činjenica da naš centralni nervni sistem omogućuje da imamo kompleks predstava, znači samo da smo dobro adaptirani na sredinu. Otuda sledi princip "ekonomije mišljenja". Mišljenje se pokazuje kao proizvod progresivnog privikavanja na sredinu, kao maksimalni rezultat minimalno uloženih na-pora. Filozofija je kritika čistog iskustva čiji je zadatak čišćenje prirodne sredine od efemernih proizvoda umne delatnosti (materijalističkih ili spiritualističkih pogleda na svet).

Avenarijusa su savremenici oštro kritikovali: Vunt ga je napadao zbog materijalizma, Lenjin zvog idealizma, Huserl zbog psihologizma; činjenica je da neke njegove analize nagoveštavaju kibernetičku teoriju modeliranja, opštu teori-ju sistema i nastoje da daju objašnjenje biološke funkcije filozofskih ideja.
Slično kao i Avenarijus, shvatanje da je saznanje proces progresivne adaptacije na sredinu, zastupao je Ernst Mah; nakon završetka studija u Beču, gde je bio docent od 1861. do 1864. Mah je prešao u Grac gde je u prvo vreme preda-vao matematiku a od 1867. fiziku; neko vreme bio je rektor Univerziteta u Pragu a od 1895. predavao je na Bečkom univerzitetu. Njegova fizička istraživanja posvećena su teorijskoj mehanici, akustici i optici i u svakoj od tih oblasti postigao je značajne rezultate; pojam "Mah" se i danas koristi kao mera brzine u aerodinamici, a u primeni su i danas pojmovi "Mahov konus" i "ugao Maha"; napustivši predstave o apsolutnom prostoru, vremenu i kretanju, svojstvene njutnovskoj mehanici, Mah je predložio da se kretanje meri isključivo u odnosu na druga tela. Taj postulat nazvan je "Mahov princip relativnosti" i znatno je uticao na formiranje Ajnštajnove teorije. Pored teorijske i eksperimentalne mehanike Mah se bavio problemima fiziologije sluha i viđenja i izučavao je fiziologiju vestibularnog aparata; sve to bilo je posledica njegovih interesa iz oblasti filozofije, istraživanja u oblasti teorije saznanja, zasnovanim na dostignućima psihologije i fiziologije čulnih organa. Mah je autor mnoštva radova: Mehanika (1883), Princip učenja o toploti (1896), Naučno-popularna predavanja (1896), Analiza osećanja i odnos fizičkog i psihičkog (1900), Saznanje i zablude (1905).
Stavljajući naglasak na biološke funkcije nauke, Mah smatra da osnovu naučnog znanja ne čine činjenice već osećanja; naučno istraživanje samo produžava i usavršava životni proces koji uz pomoć čulnih organa i ponašanja omo-gućuje adaptaciju na životnu sredinu. Nauka uvek nastaje kao proces adaptacije ideja na određenu sferu iskustva. Rezultati tog procesa, elementi mišljenja, izražavaju tu sferu u njenoj celovitosti. Rezultati mogu biti različiti, za-visno od oblasti iskustva. Čovek je deo prirode i nema protivrečja između instinkta i razuma; um usavršava ono što se već nalazi u prirodnim impulsima; jezik, svest, razum samo su rezultati evolucije i moćni instrumenti budućeg razvoja. Nauka takođe ima dugu istoriju i poznavanje istorije nauke omogućuje istraživaču da oceni značaj njenih dostignuća u znatno većoj meri no ako se on samo oslanja na sopstveno životno iskustvo i tekuće rezultate u nauci. Mah kritikuje pokušaje da se mehanički zakoni prošire na druge oblasti i podseća u predgovoru za svoju Mehaniku da ni Njutn nije težio nekoj univerzalnoj praktičnoj primeni mehaničkih zakona; znajući sve slabosti mehanike Mah nije prihvatao teoriju relativnosti kao ni ideju o postojanju atoma.

Posebno treba istaći Mahove epistemološke ideje; na kritike Lenjina koje mu je ovaj uputio u svom mladalačkom spisu Materijalizam i empiriokriticizam (1908), odgovorio je da samo izlaže opšteprihvaćene stavove; za njegovu po-ziciju, kao i Avenarijusovu, može se reći da je antimetafizička, da se nastavlja na Konta, Spensera i Mila (zbog čega njihovo učenje nazivaju i drugi pozitivizam), ali u odnosu na njih, unosi u pozitivizam i bitne korekcije. Dok pozitivisti jednostavno odbacuju svaku metafiziku i i na njeno mesto stavljaju rezultate konkretnih, "pozitivnih" nauka, najviše fizike, Mah i Avenarijus nastoje da ra-dikalno oslobode nauku od svih "metafizičkih bolesti" i u tome se oslanjaju na tada još mladu nauku – psihologiju koja je kod njih od nauke o duhu postala nauka o svetu. Odstranjujući metafiziku oni su na njeno mesto stavili teo-riju saznanja pa je Mah stoga svoju poziciju određivao kao "saznajnoteorijski idealizam". Slično je mislio i Avenarijus: metafiziku, koja se do te mere ukorenila u ljudsku svest i tradiciju da je počela da sputava razvoj nauke, potrebno je odstraniti gnoseološkom kritikom; otud i dolazi izraz empiriokriticizam kojim se označava filozofija kritičkog iskustva – kritika iskustva "zaraženog" metafizikom.
Tako nešto može se postići izbegavanjem apriornih pretpostavki, polazeći od toga da teorija saznanja treba da bude adekvatan opis saznatljive stvarnosti, tj. procesa naučnog mišljenja. Empiriokriticizam je u sebi ipak imao dve apriorne pretpostavke: (a) shvatanje da saznajni proces počinje s opažajima, a to znači da sav saznajni proces može biti redukovan na čulno iskustvo i (b) da nema prelaza (skokova), kvalitativnih promena u saznajnom procesu, a što sledi iz zakona o ekonomiji mišljenja koji su zastupali od ranije pozitivisti. Ovo je imalo za posledicu nepostojanje principijelne razlike između čulnog i racionalnog nivoa.
Po shvatanju empiriokriticista biologija, kao pozitivna nauka o životu, zauzimala je značajno mesto s pretenzijom da postane univerzalna nauka, slično ranije filozofiji. Biologiju u to vreme nisu strogo distancirali od psihologije, fiziologije i anatomije. Tako, na mesto fizičke i mehaničke slike sveta počela se formirati biologistička slika sveta; vasiona više nije shvatana kao mehanizam nego kao organizam; na mesto ranijeg analitičkog pristupa koji je polazio od izučavanja elemenata, sada dolazi u prvi plan princip svrhovitosti.

Ontologija empiriokriticizma ima kartezijanske impulse kao i sva tadašnja filozofija; specifičnost empiriokriticističke pozicije je biopsihologizam: na mesto Dekartove dijade res cogitans – res extensa, ovde se javlja trijada čiji je treći elemenat ono "nešto treće" – psihičkom i fizičkom se dodaje to treće – živi organizam. Svest i materija su "granične vrednosti" celine koja je zapravo – živi organizam. Mah odbacuje Ja kao nekakvo zaostalo ostrvce bivstvovanja, a svet više nije spoljašnji svet budući da su izbrisane granice između res cogitans i res extensa koji su svedeni na fragmente.
Empiriokriticisti su bili daleko radikalniji i dosledniji u sprovođenju svog antimetafizičkog programa nego psiholozi koji su filozofsko učenje o duhu nastojali da zamene rezultatima istraživanja psihičkih procesa; po Mahu, fizičko telo dato u iskustvu jeste ono što se konstituiše iz opažaja, i ono je zapravo kompleks oseta. Pravo bivstvovanje je neutralno, ono je "tok oseta"; ti oseti su neutralni elementi sveta i kao takvi nisu ni idealni ni materijalni već, kao što smo rekli, "nešto treće".

Sami po sebi opažaji ne sadrže u sebi ništa subjektivno jer postoje pre rascepa na subjektivno i objektivno; materijalisti subjektivne opažaje izvode iz objektivnih procesa, idealisti osnovu objektivnih opažaja vide u subjektivnim procesima. Tako nešto moguće je ako subjektivno i objektivno imaju isti izvor. Ontološka počela nisu ni subjektivna ni objektivna. U početku jedinstveni svet raspada se na svet svesti i realni svet, da bi se kasnije razvio život. Ono što je tu važno jeste momenat sećanja. Zahvaljujući procesualnosti svesti, sećanju kao sposobnosti da se aktualizuje prošlo (čime se sećanje vidi kao kumulativan proces, iskustvo, odnosno, intelekt), da se prošlo osavremeni, čovek ne živi diskretno u nizu nekih sada koji jedno drugo smenjuju, već živi neprekidno, reten-cionalno, tj. živi u jedinstvu s vremenom. Zato, po Mahu, vremenost nije čoveku data od strane prirode, već je tvorevina organizma. Samo čovek može elemente svog života da "nalepljuje" jedan na drugi, a ne priroda.

Slepljivanjem tih elemenata nastaju kompleksi a potom mi s njima postupamo kao sa supstancijalnim stvarima; u samoj prirodi nema nikakvih "kompleksa" kao što nema ni stabilnosti. Nešto se može stabilizovati samo ako za to postoji određen podstrek, kao kad se kristališu molekuli soli. Najjednostavniji način stabilizovanja kompleksa elemenata jeste njegovo imenovanje; ime je "akustički znak" kompleksa koji se onda čuva o sećanju. Znak je neizmenljiv i oko njega tad se formiraju drugi znaci; zato ime nije etiketa predmeta već njegova armatura; ono je funkcionalno i označava individuu na koju se odnosi. Nije važno što je njegovo poreklo slučajno, što se ono može menjati; ako se očuva ime neke stvari sačuvano je njeno jezgro. Ako je na početku i bila reč, za dalji razvoj stvari bio je neophodan pojam, mada im je suština ista.
Ograničavanje i stabilizacija, koji se realizuju imenom i pojmom, jeste formiranje kompleksa elemenata; pojam asimiliše opažaje a elemente sintetiše svest. Pojam je sinteza. Kako je sam početak sveta bezsubjektan, bezobjektan, nepojmljiv i zato o njemu ne može biti sećanja. Analiza sećanja dovodi do granice iza koje iščezava i samo Ja pošto Ja nije neka od sveta izolovana monada, već deo sveta u njegovom toku iz kojeg je proistekla i u kojem se potom razlaže.
Kao naslednik kartezijanske metodološke tradicije empiriokriticizam je često određivan i kao teorijsko-saznajni idealizam koji je bio pod dubokim uticajem rezultata prirodnih nauka i antimetafizički nastrojen; sa pojavom ne-klasične fizike njegov je uticaj opao, ali mu se istorija produžavala kroz uticaj Avenarijusa na Edmunda Huserla.

Kao i empiriokriticisti i fenomenolozi će tražiti "čisto počelo" filozofske refleksije i pri tom se uz pomoć specijalno za to iz-građene metode (fenomenološke redukcije) oslobađati od raznih predrasuda na kojima su postojali dotadašnji filozofski sistemi. Za razliku od svojih prethodnika veru u ezgistenciju sveta fenomenolozi će tumačiti kao veliku predrasudu naučnog mišljenja. Tako će na mesto neutralnog monizma stupiti transcendentalan idealizam.