Француски и италијански писци о српском језику

Лазо М. КОСТИЋ

Б. АКЕ, А. БУЕ
Прво из једне књиге штампане на немачком језику баш у
почетку прошлог века Писац је Француз Балтазар Аке из Бретање,
који се тамо родио 1740, а умро у Бечу 1815. године. Б. Аке, који
је као војни лекар служио у Седмогодишњем рату, а после био
професор у Љубљани и Галицији (Лавову и Кракову) издао је
1801. једну Словенску Етнографију на немачком језику (42) у
којој каже:
“С обзиром на славонски језик, ја бих се дуже био
задржао у Босни, чији је начин говора, по једнодушном суду
свих познавалаца словенских језика, као и по моме сопственом
испитивању, најчистији, најдивнији и најнежнији међу свим
словенским и вевдским дијалектима, исто онако као што је
бугарски најгрубљи.”
Одмах за овим ћемо навести Ами Буеа, који је хронолошки
међу првима и по својим оригиналним запажањима на првом
месту. Он је 1840. издао монументално дело “Европска Турска” у
4 тома (43). Оно је пуно и геоморфолошких и антропогеографских
података (Буе је у првом реду био географ). Но има ту изјава и о
српском језику, које ћемо овде пренети.

У II књизи на стр. 34 пише Буе: “Српски је међу словенским
језицима оно исто што и латински према језицима изведеним
из њега. Тако Србин лакше разуме руски него Рус српски...
Српски језик не пружа ван градова страшне дијалекте као немачки и
француски; сељак у најзабаченијој колиби, једнако као богаташ
у свом конаку (ову реч даје Буе на српском), говоре свој језик
сасвим чисто.”
Стр. 36/37: “Србин говори мање брзо него Немац и чини
паузе на начин који се за дивљење прилагођава дебатама Никаква
дискусија у неком европском језику није нас више потсетила
на хармонију и елоквенцију енглеских говора као овај начин
српског говора. Сва разлика је у томе што је енглески врло често
флегматичан и хладан у својој унутрашњости, док је душа
турског Словена подгрејана јужним сунцем. Понекад се запажа,
то је истина, и сувише речи; али те сувишности одузимају тако
мало времена, констатација фразе је тако проста, Словени
имају толико доброг смисла и прецизности, њихова уобразиља
је тако источњачки питорескна, сваки говори тако уљудно и кад
дође на ред, да човек не може друго него да се диви њиховом
језику, нарочито кад га упореди са мрмљањем Грка, праћеним
гестикулацијама и прекидима које присутни понављају, или
са језиком Француза и Италијана, тако често надуваним одн. тако
пуним реторичких украса, или тромих Немаца, са њиховим
периодама, због којих се често губи дах, и њиховом особеношћу
да понекад лепоту застру до пола нејасношћу. Ако су икад иједан
језик и иједан народ били створени за државну форму јавних
дискусија, то су јамачно српски језик и српски народ.”

В. СОМИЕР, С. РИБЕР
На истој страни цитира Буе Виалу без ближе ознаке. To
je несумњиво Виала де Сомиер, пуковник француски за време
Наполеона. Он је издао две књиге о Црној Гори (44). Јамачно ту
стоји оно што Буе означује да “тако добро каже Виала”: “Српски
језик је богат, лаконичан, енергичан и хармоничан. Он је исти у
устима оба пола, и употребљава се једнако срећно кад се опевају
милости љубави или подвизи одн. крвави трофеји бога Марса; он
сједињује број са мером; он је соноран, племенит, говорнички,
жесток; то је, једном речју, језик хероја једнако као и оратора.”
Неколико речи о обојици цитираних француских писаца.
Ами Буе је био првенствено француски геолог, али истовремено
и географ: геоморфолог и антропогеограф одн. етнограф. Ово
своје својство је нарочито показао цитираном књигом “Европска
Турска”. Рођен je y Хамбургу 1794, умро у близини Беча 1881.
Сва је своја дела издао на француском.

Л. К. Виала де Сомиер био је француски официр
(пуковник), и као такав командант Херцегновог и Котора за
време њихове окупације од стране Француза. Од 1807. до 1813.
био је француски изасланик код црногорског владике Петра I.
Одатле потиче његова цитирана књига (Историско и политичко
путовање у Црну Гору).
Доцније смо пронашли код Сипријана Робера скоро исти
цитат који је наведен при крају излагања о изјавама Ами Буеа, и то
у његовој књизи “Словенски свет” (45), са тачном ознаком да је
преузет из Виала де Сомиер.
Са своје стране Робер је такође писао о “илирском” или
српском језику у свом уводном предавању на Колеж де Франс,
преузимајући, као други до тада, катедру Славистике после
Мицкијевића 1844. године (46). (Живео је од 1807. до 1857). У
том уводном предавању казао је Сипријан Робер:
“Кад човек није рођен као Словен, пре него би филолошки
испитао све језике словенске и све њихове књижевности у
маси, треба испочетка једног од њих довољно упознати.
Треба, по могућности, упознати најстаријег, најпростијег, оног
који најбоље пружа кључ за све остале. Исто тако, да би се
правилно оценила словенска раса у својој укупности, потребно
је најпре изучити племена ове pace која су у својим обичајима,
својим законима, својој поезији, сачувала оригинални тип са
најмање алтерације.

Овај језик, ову нацију, ову примитивну словенску поезију
мислим да сам нашао у Илирији. Питаће ме, несумњиво, како
сам ја дошао до тог уверења. Полазећи од идеје да на крају
сваке велике pace постоји мајка племена (почетно племе), као
што у извору сваког језика постоји језик-мајка, ја сам тражио
годинама ово племе и овај језик на северу Европе. На ниједном
месту нисам могао да установим његово постојање... Латинизам
је сасвим дубоко модификовао првобитан карактер Пољске и
Чешке... Код Руса сам нашао славенски геније тако дефигуриран
азијатским импортацијама као што је у Пољској са импортацијама
западним. Очајан, ја сам онда прешао на Словене које зову
варварским... Све оно што код осталих словенских народа живи
само у стању легенде и тамног мита пружа се у стању живог
закона у овој непроменљивој и поетској Илирији. Нисам ли,
онда, могао закључити да сам напослетку додирнуо живу стену,
земљу првог формирања, да су Срби Илирије заиста најстарији
између Словена? Ако једног дана буде могуће да овом општем
курсу додам један курс практичан и специјалан, један курс
граматике и филолошких објашњења, то ће онда бити илирски
језик кога ћемо читати у заједници са класичним писцима.
Ако успем да постигнем тај резултат, ја ћу га сматрати као свој
најлепши триумф.”

ЛАМАРТИН, Е. РЕКЛИ, Р. МИЈЕ
Ламартин је такође, још раније, описујући своје
пропутовање кроз Србију дао опште карактеристике Срба, и
том приликом за српски језик написао: “Њихов језик, као сви
други који проистичу из словенског, хармоничан је, музикалан
и ритмичан.” (47).
Ламартин (Марс Луји Пра д Ламартин), врло истакнути
француски песник, књижевник и државник, уводи романтичан
правац у француску лирику. Рођен 1790, умро 1869.1829. постао
члан Академије, 1848. био министар спољних послова. Писао
много и многоструко.
Француски веома истакнути географ Елисеј Рекли писао
је у свом трактату “Опште географије” 1876. године веома лепо
о Србима. Ту се мало дотакао и њихова језика, рекавши (48,1,
285):
“Срби говоре ти један другом у њиховом лепом језику,
звучном и бистром, веома погодном за речитост; том приликом
се радо означавају именима најближег сродства...”

Француски дипломат и књижевник Рене Мије (1849-1919.)
који је био и француски посланик у Београду (1885-1888.),
написао је у једном путопису мало доцније издатом (49) ово о
српском језику.
“Што се тиче гласа, он је код сељака те земље ванредно сладак
и соноран. Ја сам се често задржавао код сасвим необразованих
тетака које су продавале своје поврће на тргу, низашта друго него
да чујем музику њихових речи. Српски, тако говорен, изгледа
готово једнако хармоничан као италијански.... Та женска
грла су дивна да кадифасто изразе (да умекшају) претврде гласове.
Треба чути грађанку српску да дебитује један песнички комад.
Већ сасвим различита од своје сестре сељанке, она је често
слабуњава и нежна: човек мора да се чуди обојеној јачини
њеног гласа који се излива у кристалним водопадима”

А. Л. БОЛИЈЕ, О. ДОЗОН, Е. ДЕНИ
Око 1900. написао је у својој монографији о Босни и
Херцеговини француски историчар и публицист Анатол
Лероа-Болије (1843-1912.) ово о српском језику (50): “међу свим
словенским језицима, тако богатим у разноликости форми и гласова,
идиом ових илирских Словена је можда најслађи и најмузикалнији,
као што је то идиом чија је народна поезија најбогатија. Босна
је допринела, великим делом, стварању дивне српске епске
поезије и, то је јединствен случај у Европи, овај епски дар још је
увек жив у основи у маси народа тако дуго подјармљеног. Његов
поетски геније ни после векова није пресушио да пева легендарне
хероје судбоносног Косова Поља, где пропаде хришћанска
независност.”
Огист Дозон, француски дипломат и књижевник (1822.
до 1890.), написао је у својој “Српској епопеји” (51) још 1888.
године:
“Српски језик је сладак, да су га неки назвали италијанским
међу словенским језицима, и он је нарочито обдарен разноликошћу
акцентуације и интонације, да му нема пара сем у литавском
(језику).”
Француски историк Ернест Дени (1849-1926.) писао је после
Првог светског рата другу књигу о Србима (51a). Говорећи о
Марку Краљевићу и хајдуцима, каже да су песме о њима певане
“свуда где одјекује тај слатки српски језик.”

ИТАЛИЈАНСКИ ПИСЦИ О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

Нашли смо неколико мишљења италијанских писаца о
српском језику, мишљења веома лепих и позитивних, која ћемо
овде изнети. Интересантно је, ипак, да сва ова мишљења потичу
од лица која су или код нас рођена, или су међу нама дуго живела.
Тим су позванија била да се о језику изјашњавају и да дају
судове који не произилазе из једне моментане импресије, већ
дугог слушања и проучавања На први поглед се види да су ова
мишљења и да су ови судови солиднији и сигурнији.
А. ФОРТИС
Прво ћемо навести католичког опата Фортиса, кога су
цитирали руски писци Пипин и Спасевич.
Алберто Фортис, опат (архимандрит) реда аугустинаца, рођен
у Падови 1741, умро у Болоњи 1803, путовао је више пута по
Далмацији и остајао тамо по неколико година. Упознао је и људе
и језик, па је дао значајан опис свог пута по Далмацији, у којему
је први пут објављен текст народне песме “Хасанагиница”. Ова
песма је изазвала светску сензацију, па ју је превео на немачки
сам Гете (52). (Песма је дата најпре у италијанском преводу,
онда словенски на латиници, са страховитим правописним
рогобатностима).

Ево шта том приликом каже на страни 69 италијанског
текста (књига је одмах преведена на немачки и француски; ја
сам имао и оба превода у својим рукама):
“Илирски текст кога ћете наћи после мог превода
омогућиће вам да просудите колико би био погодан да послужи
Музици и Поезији овај језик, пун звукова и хармоничан, који
СЛОВО језика српскога 41
је нажалост скоро потпуно напуштен, чак и од оних образованих
народа који га говоре. ... На сваки начин, босански језик, који
говоре континентални Морлаци, за моје уши је хармоничнији
него приморски илирски језик...”

Н. ТОМАЗЕО
Међу италијанским писцима који су величали лепоту и
прикладност српског језика нарочито место заузима Никола
Томазео. Јер га нико други није тако добро познавао и присно
осећао као Томазео.
Томазео је био италијански писац, велики и многострани
писац (полихистор), који је живео прве три четвртине прошлог
века (од 1802. до 1874.). Али, иако италијански писац, он је
српски језик научио у најранијој младости; чак га је сматрао и
својим.

Никола Томазео је Далматинац, рођен у Шибенику. Врло
вероватно је и српског порекла (Томашевић, не Томашић, како
Хрвати тврде, јер би се онда на италијанском звао Томазо). Он то
пориче, али ипак зато стално истиче своју повезаност са Српством
у многим духовним манифестацијама, па чак и језику.
Ми смо већ десетине његових изјава о Српству и Србима,
о српској Далмацији итд. изнели у књигама “Спорни предели
Срба и Хрвата” (стр. 209 ид), и “Обмане и извртања као подлога
народности” (стр. 83 ид). Овде само што је о српском језику
писао.У првом издању својих “Искара” (“Искрица”), које је после
издао и на српском, у италијанском издању из г. 1841., Томазео
пише из. ос. (53) и о нашем народу “чије јуначке песме задивише
целу Европу. Ја га љубим, јер, иако му не дугујем порекло,
дугујем му рођење и навике мога првог живота, веома просте и
чисте, које стоје изнад случаја и крутог људског мишљења To
je народ који се поноси једним од најслађих и најбогатијих
језика света. У том сам се језику вежбао, а стрпљив учитељ
ми беше Спиро Поповић из Шибеника...”

Следеће године је Томазео издао преводе Народних песама
тосканских, корзиканских, илирских, грчких (54), па је том
приликом казао: “Наш је језик силнији од италијанскога и
латинскога, а није сиромашнији ни од грчкога. Нама Србима
су народне песме једина школа из које се можемо учити чистоти
језика.”
Томазео је одлично знао и старогрчки и новогрчки, па је
чак на овом језику и писао.
1844. издаје Томазео студију о Песмама далматинског
народа (55) и том приликом пише:
“Изразитији него италијански и латински, а не мање богат
него грчки, наш је језик у равномерности љупкости и снаге, у
употреби оних моћних партикула које чине да се смисао увуче
у најтананије наборе ствари, које додају речи десетороструку
снагу, готово број придодељен броју; и понављајући смисао
средством најтананијег звука показују да је човек слика и прилика
божанског Духа ствараоца. Нама Србима и Далматинцима
су досад народне песме готово једини текст језика из кога се
може упознати елегантно својство, сјајна краткоћа и необична
простота конструкције. He, није тако сиромашан начин говора
овога народа, како то многима изгледа.”

У свом полемичном спису “Око далматинских и
тршћанских прилика”, издатом 1847. (56) пише Томазео на стр.
109:
“И гусле се допадоше, иако слаба слика српског живота;
не само данашњи искварени и оскудни француски језик, ни
италијански са својим хармоничним обиљем није довољан да
изрази све што изражава деликатна моћ српског језика Тај језик је
сад проширен у саму Хрватску делима Гаја, Враза, Кукуљевића
и њихових племенитих другова. Да, у овим покрајинама буде
се отечествене успомене и дијалекат се чисти, приближујући
се све више старом српском облику.”
У својој књизи “Друго изгнанство” (57) пише Томазео
1862. године, I. свеска, стр. 153:
“Најчистији језик, најмилозвучнији и најхармоничнији
био би српски језик. Говори се у Србији, у Босни, у Херцеговини,
у Далмацији; мање правилно у Хрватској и другде у Аустриској
царевини и, напослетку (тај језик говоре) Словени Угарске....
Ако је српски језик садржајнији, за то има разлога: Словени,
долазећи из Азије, не би могли допрети тако далеко да нису били
први. Једнако као српска раса, са великом лепотом својих црта
(и њен језик) доказује племенитост свог порекла...”

У том истом делу “Друго изгнанство” (I, 50) има “предлог
да се свима Словенима пружи један језик (Proposta di dare a tutti
i popoli slavi una lingua) и Томазео се заузима да српски језик
служи свим Јужним Словенима као узор, јер је то “језик
чист, најсавршенији у звуку, најхармоничнији”. Он је
раван тосканском према другим италијанским дијалектима
Директно је казао за српски језик да је la lingua pura, piuntera
dei suoni, piu armoniosa.
У своме чувеноме Италијанском речнику писао јеТомазео о
српском језику према наводу и преводу Данила Петрановића у
Предговору “Искрица” издатих од Српске књижевне задруге:
“Српски језик није дијалекат, него један од четири
словенска језика. Он је милозвучнији од пољског и чешког,
а језгровитији од руског. Песме српске могу се упоредити
са најлепшим кога било народа.... Најчистији, најпотпунији
у гласовима, најскладнији, био би српски језик који се говори
у Србији, Босни, Херцеговини, Далмацији; мање правилно по
Хрватској и по другим крајевима Аустриске царевине...”

У последњем издању Томазеовог Речника из 1929. (58)
стоји под речју “Српски”:
“Српски језик или именица ‘cpпски. . један је од четири
идиома, не дијалеката, словенских народа. Хармоничнији је
него пољски или чешки, снажнији него руски и има народне
песме које се могу ставити поред најлепших песама било
које нације. Говори се у Босни и Херцеговини, Загорској
Далмацији и у Србији. Хрватски дијалекат, као и њихова раса,
претстављају дегенерацију.” (II dialetto croato, come la razza, e
una degenerazione).
А.МАРИЈА
Сад долази трећи Италијан, који је живео дуго времена
у Дубровнику, али је писао и осећао на италијанском. Био је
клирик.
Апендини (Франћеско Марија), Италијан, теолог, који је
крајем 18. века дошао у Дубровник и продужио ту да живи под
Аустријом (као наставник и директор верских школа), рођен је
у Италији 1768. а умро у Задру 1837. Издао је на италијанском
језику једну књигу у два тома о старини и књижевности
Дубровника. У првој књизи (59), страна 216, пише о језику
Дубровника:

“He може се ставити у сумњу лепота и савршеност овог
језика. Признат у целом свету као происходни језик (“језик-
мајка”) он има стварно карактеристике које се толико хвале у
грчком и латинском језику. Способан чак за деликатан израз
прозних наглашавања, као и за хармоничну, срећну природну
транспозицију, као што је већ запажено од људи сасвим
упознатих са многим језицима који се данас у Европи говоре,
а посебно од елоквентног Артеаге, он разликује многе падеже
простом деклинацијом именица, без помоћи чланова, који су
битни атрибут модерних језика; с њима (тим падежима) он износи
све формуле и начине говора који чине садржину разговора и
слика по превасходству разне страсти људског срца.”
На стр. 254 каже да “словенски језик (тако га зове) код
Босанаца и Црногораца није дегенерисан од своје старинске
чистоте и примитвног укуса.”

Писац се ту позива на неког “елоквентног (речитог)
Артеагу”. Овај се такође морао некад лепо изразити о нашем
језику. Али где, то писац не каже. Нема ни о њему неких
ближих података. Ми мислимо да смо их пронашли. To би
требало да буде Стефан Артеага, рођен у Арагонији 1742, умро
у Паризу 1799. У енциклопедијама стоји да је дао “најбољи
опис мелодраме 18. века”, да је “ингенуозни критичар”, да
је “нарочито проучавао утицај Арапа на модерну поезију у
Европи”.
Стручњаци ће једном морати да пронађу његове мисли о
српском језику.