Oсновно школство у Краљевини СХС

Oсновно школство у Краљевини СХС
Случај Срба у Хрватској 1918–1929
Софија Божић

На основу привилегија које су им дате приликом досељавања, Срби у
Хабзбуршкој монархији били су организовани у оквиру своје народно-цр-
квене аутономије којом су им била загарантована, између осталог, одређена
права конфесионално-просветне природе. Захваљујући томе, Срби су имали
своје вероисповедне школе, у којима су деца васпитавана у српском и пра-
вославном духу. Међутим, услед недовољног броја школа и учитеља, због
нередовног похађања наставе и других разлога, почетком 20. века око 70%
Срба у Хрватској и Славонији било је неписмено.1 Мажуранићевим школ-
ским законом (1874) доведен је у питање и опстанак српских школа, тако да
су у годинама пред Први светски рат постојале само 23, највише у богати-
јим општинама које су имале материјалне могућности да их издржавају.2 У
местима без својих образовних установа, Срби су били принуђени да децу
шаљу у комуналне школе које су убрзавале процес њиховог однарођавања и
похрваћивања. У Далмацији Срби су своју прву, вероисповедну школу до-
били тек 1808, у време француске управе покрајином. Аустријска власт, ме-
ђутим, из политичких разлога није показивала разумевање за подизање
образовног нивоа далматинског становништва, обе вере и националности.
Посебно је кочила развитак заосталијих, континенталних делова северне
Далмације, насељених претежно Србима, продубљујући јаз који је у погле-
ду писмености постојао између градских и варошких средишта на приморју
и од њих удаљених, руралних заједница у унутрашњости.3
С таквим наслеђем у области основног школства, српски етнички
простор у Хрватској, Славонији и Далмацији ушао је 1918. у нову, југосло-
венску државу. Од Краљевине СХС Срби су очекивали одлучне мере у про-
светној политици које ће их извести из перманентне и изнуђене заостало-
сти, подићи њихов општи културни ниво, унапредити културу живљења и
повећати друштвени стандард.

Основно образовање
Допуном закона о основним школама из 1919, којом су учитељи
основних школа у Краљевини СХС проглашени државним чиновницима,
српске вероисповедне основне школе изгубиле су конфесионални карактер,
потпавши под надлежност државних просветних органа. Оне су се тако на-
шле у броју од 1.642 „ниже пучке“ школе, колико је народних основних
школа било 1921. у Хрватској, Славонији и Међумурју; те године радило је
и 40 „виших пучких“, 30 женских стручних и 51 шегртска школа. У Загребу
је било 29 основних школа, у Карловцу 6, у Осијеку 14, Вараждину 5 и Зе-
муну 7. Највише основних школа имала је Загребачка жупанија (271), затим
Сремска (232), Пожешка (231), Бјеловарско-крижевачка (206), Вировитичка
(195), Модрушко-ријечка (160), Личко-крбавска (125), Вараждинска (107) и
Међумурје (54).4 У исто време у Далмацији су регистроване 503 основне
школе: у сплитском и задарском срезу по 60, у которском 58, дубровачком
56, макарском 36, корчуланском 35, супетарском 30, бенковачком 29, шибе-
ничком 28, хварском 26, сињском 25, книнском 21, метковском 17, имот-
ском 14. Мушких или мешовитих грађанских школа било је 13 (у Дубров-
нику, Имотском, Макарској, Корчули, Јелси, Старом Граду, Трогиру, Бен-
ковцу, Дрнишу, Вису, Комижи, Хвару и Блату), а женских грађанских шко-
ла 18 (у Дубровнику, Херцег Новом, Корчули, Сплиту и Шибенику).

Две године касније, у Далмацији су постојале 553 основне школе, али због недо-
статка учитељског кадра и школских зграда 59 школа остало је затворено,
док их је радило 494. Радило је и 15 државних грађанских школа.6 Стати-
стика из 1924/25. године даје податке о броју школа по областима. Те годи-
не, у Дубровачкој области регистровано је 150 школа, у Загребачкој 354,
Осијечкој 649, Приморско-крајишкој 443, Сплитској 380 и Сремској 242.7
То значи да је у Хрватској и Славонији било 1.688 школа, а у Далмацији
530. У школама Хрватске 3.884 наставника подучавало је 218.908 ђака рас-
поређених у 3.809 одељења; једна школа долазила је на 25,1 км2 и на 1.548,5
становника, а један ученик на 5,1 км и на 11,9 становника. У Далмацији,
једна школа долазила је на 23,5 км2, односно на 1.143 становника; школу је
похађало 47.604 ђака у 910 одељења, а један ђак долазио је на 3,8 км, одно-
сно на 12,7 становника; у школама је радило 898 наставника.

Школске 1928/29. године у Дубровачкој области биле су 153 основне
школе, и то 64 у дубровачком школском срезу, по 34 у корчуланском и ма-
карском и 21 у метковском. Ове школе похађало је укупно 9.565 ђака. У
Осијечкој области радило је 636 школа са 55.291 ђаком и са 1.265 наставни-
ка. По школским срезовима, биле су распоређене на следећи начин: у бјело-
варском срезу налазило се 47 школа, у бродском 68, даруварском 34, срезу
Доњи Михољац 21, срезу Ђаково 50, срезу Ђурђевац 28; затим 30 школа у
срезу Гарешница, 22 у срезу Грубишно Поље, 21 у копривничком, 17 у ку-
тинском, 36 у нашичком, 45 у новоградишком, 31 у новском; у граду Осије-
ку било је 6 школа, у осијечком срезу 18, у пакрачком 33, славонскопоже-
шком 43, слатинском 34, валповачком 16 и вировитичком 36. Приморско-
крајишка област имала је 432 школе, са 911 наставника који су подучавали
46.908 дечака и 39.613 девојчица: од тог броја срез Бриње обухватао је 12
школа, Црквеница 10, Чабар 7, Делнице 24, Доњи Лапац 9, Двор 20, Глина
22, Госпић 29, Грачац 15, Карловац 22, Кореница 14, Костајница 21, Нови 6,
Огулин 28, Оточац 22, Перушић 14, Петриња 27, Писаровина 4, Сењ 11,
Слуњ 27, Сушак 23, Удбина 10, Војнић 24, Врбовско 16 и Вргинмост 15. У
Сплитској области 35.466 ђака ишло је у 374 основне школе, у којима је био
запослен 671 наставник.

При томе, школски срез Бенковац имао је 36 шко-
ла, Биоград 39, Хвар 32, Имотски 16, Книн 35, Крк 40, Сињ 32, Сплит 78,
Супетар 27 и Шибеник 39. У Сремској области налазило се 230 основних
школа, 707 учитеља и 28.960 ђака, и то 20 школа у срезу Илок, 18 у срезу
Ириг, 27 у срезу Рума, 37 у срезу Сремска Митровица и Шид; у старопазо-
вачком срезу било је 17 основних школа, у винковачком 28, вуковарском
34, земунском 26, жупањском 19 и у градовима Петроварадин и Сремски
Карловци укупно 4 школе. Загребачка област обухватала је 348 школа,
1.047 учитеља и 50.872 ђака. Школе у овој области биле су распоређене у
20 школских срезова и 4 града. То су срезови: Чазма (18 школа), Драганић –
Карловац (10), Дуго Село (12), Иванец (14), Јастребарско (29), Клањец (14),
Крапина (10), Крижевци (30), Лудбрег (22), Нови Мароф (11), Писаровина
(8), Преграда (10), Самобор (11), Сисак (20), Стубица (14), Св. Иван Зелина
(12), Вараждин (17), Велика Горица (20), Загреб (25), Златар (15) и градови:
Крижевци (2 школе), Сисак (3), Вараждин (3), Загреб (18).

У поређењу с бројем школа којима је Србија располагала, Хрватска са
Славонијом, према писању Привредника, није имала разлога за незадовољ-
ство. Овај лист је, ослањајући се на најновије статистичке податке, октобра
1922. обавестио јавност да у Хрватској и Славонији постоји 1.628 школа,
док је број школа у Србији, која је скоро двоструко пространија по терито-
рији и има готово два пута више становника (преко четири милиона), тек
незнатно већи него у Хрватској и Славонији: 1.654. За Привредник је то био
убедљив доказ да Хрватска у Краљевини СХС није запостављена, односно
да је када је реч о просвети у бољем положају од других делова државе.10
Личко-крбавска жупанија, међутим, у којој је био сконцентрисан највећи
део Срба у Хрватској и Славонији, у погледу заступљености школа налази-
ла се при дну лествице. Савременици су запажали да у школама оскудевају
нарочито српска места, па су указивали на то да, на пример, општина Срб
на 7.500 становника има само 4 школе са 5 учитеља, док су знатно мање оп-
штине Карлобаг и Свети Јурај, са 4.500 становника, имале 6 школа са 7 учи-
теља, односно 5 школа са 10 учитеља.11 У Далмацији основно школство би-
ло је најразвијеније у приморским деловима, за разлику од континенталних,
насељених Србима, чије је становништво било лишено могућности масов-
нијег описмењавања.

Нехармонична лоцираност школа представљала је главну препреку у
процесу просвећивања, посебно српског, становништва Хрватске. Поред тога
што није било довољно школа, постојеће су биле у лошем стању, у највећем
броју случајева грађене још у хабзбуршким временима, руиниране, запуштене,
далеко од хигијенских стандарда. Школа у селу Сјеничаку на Кордуну, родном
месту Саве Мркаља, претече Вука Караџића, није била једина која је изгледала
онако као што је забележено у записнику седнице школског одбора у том селу:
„[...] да је зграда потпуно неспособна, ради трошног управо распадајућег ста-
ња, за наставак обуке јер су кровови шупљи тако да је пригодом последње ки-
ше киша продрла по свим просторијама; плафони су великим дјелом пропали
те их уопће нема; врата и прозори без квака и брава да се не могу затварати а
понека закована да се не сруше; заход ради трошности неприступачан; подзи-
ди порушени, пећи неупотребљиве и т. д.“12 И њени ђаци описивали су је ка-
сније на сличан начин. Према њиховим сећањима, то је била „брвнара, стара
око двеста година, са две учионице у којима су пећи више димиле него грејале,
чији кров беше од шиндре, сав расушен и најежен од сунца, кише и ветрова, па
је у зимске дане киша цурила кроз кров, па кроз таваницу тако да смо морали
расклапати кишобране над клупама“.

Ипак, нису све школе изгледале тако: у имућнијим срезовима школ-
ске зграде биле су у бољем стању него у сиромашним. Упадљива разлика
постојала је и између градских и сеоских школа, будући да су школске згра-
де и у градовима сиромашнијих срезова биле у бољем стању од сеоских
зграда у имућнијим срезовима. Сеоске школе понекад су се налазиле у из-
најмљеним, приватним кућама, у којима најчешће није било одговарајућих
услова за рад. Наменски подигнуте зграде биле су зидане солидно, од чвр-
стог материјала. Дешавало се да су новоподигнуте зграде у појединим сели-
ма (М. Зденци и М. Ператовица) биле изграђене по највишим стандардима
за тај тип грађевина и да по архитектонским решењима и комфору уопште
нису заостајале за градским школама. То је стварало велику несразмеру ме-
ђу школама у Хрватској: „на једном мјесту луксус, а на другом школа у се-
љачкој сламнатој дрвењари, у малој собици без патоса, гдје се ни 10 минута
не може бити уз затворене прозоре, а да се у несвестицу непане“.

Срески школски надзорници су препоручивали да се нове школске зграде подижу
солидно али једноставно, како би се уштедео новац за претварање постоје-
ћих „тамница за младеж и учитеље“ у здрав, чист и пријатан простор испу-
њен позитивном енергијом.14 Један такав модеран објекат подигнут је у
Двору, заузимањем Одбора за изградњу школе у Двору, формираном 1922,
у чијем су саставу били: председник Одбора Перо Бекић, члан Управе
„Привредника“ и чланови Одбора др Бранко Бараћ, парох, Стојша Крбавац,
директор Српске штедионице у Двору, др Милан Пеклић и др Раде Приби-
ћевић, адвокати из Двора. Одбор је имао много амбициозније планове него
што је подизање нове основне школе: његова намера била је да у том баниј-
ском месту сазида просветни дом, у коме ће бити смештена школа, али у
коме ће се одржавати и разни аналфабетски, пољопривредни, домаћички,
задружни и други курсеви. Просветни дом „Петар Мркоњић“, како је на-
зван тај објекат, замишљен је као жариште просвете за читаву Банију.

Пројектован је као једноспратница. Приземље је требало да буде подељено на
пет пространих учионица (које би могле да приме чак по 80 ученика), збор-
ницу, канцеларију директора, библиотеку, гимнастичку салу, гардеробу и
једну собу с кухињом за домара; предвиђени су и одвојени тоалети за деча-
ке, девојчице и учитеље. Спрат је био резервисан за наставнике запослене у
Дому и састојао се од два трособна стана с кухињом, „смочницом“ и купа-
тилом, као и од две собе за предаваче који нису били у браку; поред стано-
ва, спрат би обухватао мању дворану у којој би се одржавала предавања за
народ, течајеви и разне свечаности. Подрумске просторије, чији је план та-
кође био разрађен пројектом, користиле би се као радионице, а биле су на-
мењене и слушаоцима курсева током њиховог боравка у Дому. Пројекат је
укључивао и предлог за уређивање бунара, а по могућности и изградњу во-
довода.

За подизање Дома прикупљено је, добровољним прилозима, 50.000
динара, а Министарство просвете одобрило је, одлуком од 6. априла 1925,
помоћ од 100.000 динара.15 Крајем августа 1925. требало је да се свечано
положи камен темељац просветног дома „Петар Мркоњић“, али је то због
„непредвиђених запрека“ одложено за пролеће следеће године. Током тих
скоро годину дана прикупљено је 470.000 динара, па је почетак изградње
просветног дома померен за пролеће 1927, како би се у међувремену обез-
бедила грађевинска главница од преко 700.000 динара. На Видовдан 1927.
коначно је положен камен темељац, а до краја октобра зграда је стављена
под кров. За завршетак зграде недостајало је још око 290.000 динара, а за
уређење ентеријера и екстеријера било је потребно још 150.000 динара.16
Одбор за градњу просветног дома „Петар Мркоњић“ обратио се Министар-
ству вера молбом за „што обилатију“ финансијску помоћ, али је био одби-
јен због исцрпљености буџета.17 Упркос томе што није била урађена цело-
купна инфраструктура и што није био обезбеђен сав школски намештај ни-
ти наставна учила, Дом је ускоро отворио врата ученицима основне школе.

Неопходне поправке школских зграда обављане су за време државних
празника, када није било наставе. Због немаштине, али и небриге, оштећења
нису увек на време санирана, па је уместо ситних, јефтиних интервенција,
врло брзо требало предузимати обимне захвате које није било једноставно
финансирати. У најлошијем стању биле су вероватно школске зграде у се-
верној Далмацији. За време италијанске окупације оне су биле претворене у
касарне, па им је италијанска војска нанела велике штете, користећи школ-
ске клупе, врата и прозоре за ложење пећи и кување, или за прављење кре-
вета, сандука и других делова намештаја. Повлачећи се, за собом је остави-
ла праву пустош. Многе зграде су потпуно порушене и од њих су остали са-
мо зидови.18 Школи у српском селу Карину, коју су похађала и деца из су-
седног, такође српског, села Билишани, недостајао је сав школски намештај
(клупе и наставничка катедра), а остаци школе деловали су сабласно: „Ова
је зграда потпуно уништена, кров раскривен за преко 20 м3 јер цигла разме-
тана од силне буре, пак кад киша пада све поплаве, што је проузрочило
гњилеж греда и подова; прозори разлупати и сагњили, стакла сва разлупата
и што је најневјероватније и саме камене степенице које воде на први кат –
стан учитеља тако оштећене да захтијевају радикалне поправке“.

Школе су често биле сасвим мале, те се настава морала одржавати у
истој учионици за више одељења наизменично, уместо да свако одељење
има посебну просторију. Школе у руралним срединама оскудевале су не са-
мо у простору, већ и у наставним училима. У бенковачком срезу учила су
била углавном уништена, па су свим школама недостајала геометријска те-
ла, мере и утези, рачунаљке, слике и остали предмети за изучавање геогра-
фије, историје или природних наука.20 Слично је било и у војнићком срезу,
те су се наставници сналазили тако што су сами правили геометријска тела
од папира.21
Тамо где није било елементарних услова за рад, школе су затваране,
па су деца остајала без могућности да стекну основно образовање, или се
настава одржавала у приватним кућама или су, пак, ђаци били принуђени да
свакодневно пешаче по више километара – некад чак и по петнаестак – до
најближе школе у суседном месту. Само су најимућнији сељаци могли да
својим синовима и кћерима плате стан у месту које је имало школу.

Похађање наставе изван места становања ометала је не само даљина већ и природ-
не непогоде. Мештани Чремушнице (срез Вргинмост), села без школе, мо-
рали су да шаљу децу у Кирин, удаљен више од три километра. Будући да
се између та два села налазио поток Трепча који је у пролеће и јесен бујао и
плавио околину, деца из Чремушнице пола године уопште нису могла да
одлазе у школу.22 И несрећни случајеви отежавали су описмењавање и про-
свећивање народа: ватрена стихија потпуно је уништила школу у селу Тр-
навци.23 Житељи Плоче били су убеђени да је њихова школа „руина само са
четири гола зида [...] једна од најјаднијих у личкој жупанији“. Чак ни алтер-
нативно решење, односно организовање наставе у изнајмљеној сеоској ку-
ћи, није донело више среће мештанима тог српског села, пошто је жупаниј-
ски школски надзорник затворио и њихову импровизовану школу, као не-
подесну и нецелисходну.24 У неким случајевима, власник изнајмљених про-
сторија је отказивао најам, што је стварало нове проблеме. На тај начин, без
учионица у Вргинмосту остала су деца села Пјешчанице.

На васпитавање деце лоше су утицали не само неадекватни услови за
рад у школама – због шкрипе трошних, дотрајалих и расклиманих клупа у
Кистањама у Далмацији деца су једва успевала да чују учитеља26 – већ и не-
посредно окружење. У личком селу Срб (срез Доњи Лапац), преко пута
основне школе налазила се крчма, „стјециште најсумњивијих индивидуа,
кријумчара, крадљиваца, бојџија и пијаница“. Они су у тој крчми знали да
заметну „крвави бој“, који се понекад завршавао и убиством, па их ђаци
„гледају онако крваве и подеране и при томе слушају најпростије клетве и
најбестидније разговоре“.27
Проблем је био и у томе што није било довољно наставничког кадра,
па је по један учитељ или учитељица морао да обучава по 100–200 деце. У
таквим условима настава није могла бити квалитетна.

Шта су Срби сељаци у пасивним крајевима Хрватске, у Лици, Банији,
Кордуну и осталим подручјима српског етничког простора очекивали од шко-
ле? Зашто им је било стало до описмењавања и стицања знања која им у њихо-
вом скромном животу, испуњеном напорним радом на земљи и око стоке, мо-
жда никада неће бити потребна? Какве су се жеље и наде криле иза њихових
многобројних молби, правих вапаја, да им се отворе школе? За мештане личког
села Трнавци школа је била „брижна и неуморна мајка, која неуке учи штити
[читати] и беседити; која мудрим саветом и лијепом поуком бистри ум и опле-
мењује срца омладини узданици нашој, која млади нараштај учи, да код очију
види, а код ушију, да и чути знаде; која у кратко речено: усавршава у сваком
погледу оне – на којима свет остаје“.28 Ове речи које, у основи, представљају
само један клише о вредности и значају школе, не пружају одговор на поста-
вљена питања. Ни други извори не говоре ништа конкретније. Ипак, можемо
претпоставити да су Срби из руралних средина веровали да се само школова-
њем долази до лагоднијег живота и материјалног благостања.

Управо у школи они су видели канал за уздизање на друштвеној лествици, који би њиховим си-
новима и кћерима омогућио прелазак из сељачког у виши, трговачки и зана-
тлијски слој, па су се због тога често обраћали властима молећи да им држава
помогне и финансира изградњу васпитно-образовних установа. Њихови захте-
ви били су упућени нарочито министру просвете Светозару Прибићевићу од
кога се очекивало да ће, као човек који је потекао с њиховог тла, имати разуме-
вања за проблеме који су тиштили српска села. По свему судећи, тако је и би-
ло: министар Прибићевић је наменио 25.000 динара за поправку оштећене
школске зграде у Плочи, 100.000 за школу у Личком Петровом Селу,
120.000 за село Пећани (општина Бунић); 120.000 издвојио је за школу у селу
Врелу у кореничкој школској општини, 50.000 за школу у Глинској Поља-
ни, 40.000 динара за школску општину у Обровцу за школе у Карину и Били-
шанима, а 50.000 за школску општину у Кистањама (за школске зграде у
Ивошевцима, Биовичином Селу, Добропољцима и Бијелини). По Прибићеви-
ћевој одлуци, школа у Дреновом Кланцу (општине Брлог у Лици), требало је
да добије 30.000, Двор 100.000, Главичане 120.000, Жировац 50.000 и Удбина
45.000.

Новија истраживања показују да је у периоду 1921–1930. у Далмацији
утрошено 6.520.555 динара или 6,73%, а у Хрватској и Славонији (без Сре-
ма) 8.106.000 динара или 8,36% средстава Министарства просвете намење-
них подизању школских зграда у држави.38 Према плану за 1924/25. годину,
из државног буџета је требало да се издвоји 5.000.000 динара за подизање
основних школа у сиромашним крајевима Краљевине. Министарски савет
прихватио је, на седници од 5. октобра 1925, предлог министра просвете
Веље Вукићевића да се та сума подели тако да Јужна Србија и Црна Гора
добију 1.875.000 динара, Босна и Херцеговина исто толико, Далмација
350.000, Хрватска и Славонија 450.000, Србија и Војводина такође
450.000.39 И наредних година издвајане су извесне своте новца за изградњу
школских зграда. Одлуком Министарског савета од 20. маја 1926. предвиђе-
но је да се у ту сврху Приморско-крајишкој области додели 575.000 динара.

Та средства требало је да добије 38 места у срезовима Двор (80.000 динара),
Војнић (45.000), Доњи Лапац (35.000), Костајница (70.000), Глина (25.000),
Госпић (45.000), Грачац (45.000), Оточац (50.000), Вргинмост (15.000), Пе-
триња (10.000), Слуњ (10.000), Кореница (20.000), Писаровина (15.000),
Цриквеница (10.000), Делнице (20.000), Чабар (20.000), Карловац (15.000),
Перушић (15.000), Сењ (15.000) и Нови (15.000).40 Из буџета за 1927/28. го-
дину издвојено је, решењем Министарског савета од 12. маја 1927. године,
185.000 динара за подизање школских зграда у 13 села Осијечке области. То
су била места у срезовима Ђаково (25.000 динара), Пожега (40.000), Груби-
шно Поље (30.000), Новска (20.000), Кутина (30.000), Вировитица (15.000),
Осијек (15.000), Брод (10.000).

Загребачка област добила је 340.000 динара
за школе у 15 села срезова Зелина (40.000), Јастребарско (45. 000), Стубица
(20.000), Загреб (30.000), Иванец (35.000), Вараждин (80.000), Самобор
(30.000), Карловац (30.000) и Златар (30.000). Предвиђено је, затим, 500.000
динара за 24 села Сплитске области, у срезовима Сињ (40.000), Книн
(40.000), Имотски (70.000), Шибеник (40.000), Бенковац (45.000), Биоград
(65.000), Хвар (20.000) и Сплит (150.000). Помоћ за подизање школа у Ду-
бровачкој области износила је 300.000 динара и требало је да се распореди
на 13 села у срезовима Дубровник (60.000), Корчула (30.000), Макарска
(95.000) и Метковић (115.000). За изградњу школских зграда у Приморско-
крајишкој области 1927/28. потрошено је мање него претходне године:
295.000 динара. Та средства била су намењена селима срезова Војнић
(80.000), Делнице (40.000), Грачац (50.000), Костајница (45.000), Цриквени-
ца (10.000), Двор (40.000) и Госпић (30.000); од укупно 15 села 8 их се нала-
зило на списку за новчану помоћ и претходне, 1926. године.41 По 20.000 ди-
нара додељено је, такође за 1927/28. годину, и местима Ада и Палача вуко-
варског среза у Сремској области.42 У буџету Министарства просвете за
1928/29. годину, Хрватска са Славонијом без Срема учествовала је, према
истраживањима др Љубодрага Димића, са 20%, а Далмација са 4,76%.

Поред тога што је издвајала новац из буџета, држава је крајем 20-их
година увела специфичан вид финансијске помоћи за изградњу школских
зграда у хрватским крајевима. Решењем Министарског савета, од 27. децем-
бра 1927, основан је „Фонд за подизање основних школа у Хрватској, Сла-
вонији и Далмацији“. Фонд је располагао сумом од три милиона динара, а
настао је захваљујући вишку прихода Државне накладе школских књига и
тисканица у Загребу. Краљевим указом одлучено је да Фондом руководи
Министарство просвете тако што ће министар просвете, на предлог про-
светних одељења области на подручју Хрватске, Славоније и Далмације и
на основу мишљења задужбинског савета, давати јефтине, дугорочне зајмо-
ве сиромашним општинама са тог простора. Правилником је било предви-
ђено да се зајам може дати највише на 25 година и с годишњом каматом ко-
ја не може бити већа од 2%.

Српске вероисповедне школе. Иако су после уједињења некадашње
српске вероисповедне основне школе у Хрватској подржављене, те школе и
даље су похађала углавном српска деца. Полазнике такве школе у Карловцу
чинило је око 110 српских ђака. Просветни инспектор је критиковао ово
груписање деце по „племену“ и вери, истичући да је задатак основне школе
у новој држави учвршћивање државног и националног јединства, јачање па-
триотизма и државотворних осећања грађана, уједначавање погледа и уса-
глашавање политичких и верских ставова. Речју, школа је требало да у мла-
дим људима развија принцип заједништва, а не да их, по било каквом кри-
теријуму, раздваја. Имајући све то у виду, инспектор је предложио да се
управа некадашње српске вероисповедне школе у Карловцу укине и споји с
управом државне основне дечачке школе у том граду, као и то да се управа
тако спојених школа овласти да по сопственој процени распоређује ђаке у
те две школе, и то на основу удаљености пребивалишта ученика, а незави-
сно од њихове верске припадности.45 То, међутим, није могло бити уважено
због удаљености тих двеју образовних установа.

Иако је, на основу наредбе Просветног одељења Покрајинске управе
за Хрватску и Славонију од 28. марта 1922, издржавање школа на територи-
ји некадашње Карловачке митрополије прешло у надлежност управних оп-
штина, у Хрватској и Славонији трошкове одржавања једног броја некада-
шњих српских вероисповедних школа и даље су сносиле црквене општине.
Наредбом Министарства просвете од 1. јануара 1925. одређено је да и такве
школе пређу на терет управних општина. Сходно томе, укинута је управа
српске школе у Бјеловару, а градски школски одбор закључио је, на седни-
ци од 11. августа 1926, да се та школа укине и да се њени ђаци преместе у
државну школу. Међутим, православна српска црквена општина у Бјелова-
ру успротивила се затварању школе, основане давне 1791, изражавајући
спремност да је и даље издржава о свом трошку. Ипак, захтев црквене оп-
штине је одбијен.

За разлику од бјеловарске, загребачка црквена општина није била
вољна да финансира рад српске вероисповедне школе у Боговићевој улици
7,48 сматрајући да није у реду да православни Срби, пошто већ плаћају др-
жави намете за основну наставу, улажу и додатна, посебна средства за издр-
жавање те школе. То је изазвало велике несугласице између председништва
црквеношколске општине и наставника запослених у школи. На позив на-
ставничког колегијума на челу са директором Јованом Милојевићем, 22. ок-
тобра 1922. одржан је састанак око 300 родитеља и осталих чланова српске
црквеношколске општине у Загребу. На састанку је констатовано да је до
сукоба дошло због „непромишљених и протузаконитих поступака председ-
ништва опћине“, да председништво црквеношколске општине настоји да
уклони школу из њених просторија, доводећи је у сукоб с државним власти-
ма и ускраћујући јој средства за рад (пре свега огрев) и плате наставницима.

На састанку је осуђен рад председништва и затражена оставка његових чла-
нова, истакнут одлучан захтев за даљи опстанак школе итд.49 За спровођење
ових закључака изабран је ужи одбор у који су ушли Јосиф Суботић, начел-
ник министарства, др Дане Трбојевић, директор женске реалне гимназије,
Драган Поповић, архитекта, Душан Хелбет, срески судија, Ђуро Вуњак, тр-
говац, Илија Ралић, „приватни намештеник“ и Јован Милојевић, директор
школе. За председника одбора одређен је Јосиф Суботић, за заменика др
Дане Трбојевић и за перовођу Јован Милојевић.50 Спор је завршен оставком
председништва и избором нових функционера црквеношколске општине:
Стевана Калембера за председника, Богдана Милетића, главног књиговође
Савеза српских земљорадничких задруга за потпредседника, Марка Видако-
вића, архитекте, др Лазе Поповића и Јована Милојевића за чланове одбора
и др Теодора Бошњака за скупштинара. На тај начин, сукоб између просрп-
ске и пројугословенске струје међу загребачким Србима окончан је поразом
прве, коју су чинили дотадашњи председник и потпредседник црквено-
школске општине др Паја Теодоровић и Димитрије Витковић.

Нова управа загребачке црквене општине преузела је бригу о школи у Боговићевој 7 и
била је принуђена да је финансира још годинама, и после наредбе Мини-
старства просвете из 1925: некадашња српска вероисповедна школа у Загре-
бу остала је једина таква установа у Хрватској и Славонији на коју није
примењена наредба. Ипак, оскудица у средствима приморала је загребачку
црквену општину да се обрати месном школском одбору, 1. новембра 1927,
молбом да град коначно почне да извршава своју законску обавезу.52 Ово
питање решено је тек крајем 1929, када је загребачка градска општина нај-
зад преузела издржавање српске школе, у складу с наредбом Министарства
просвете из 1925.

(Не)успех едукације у светлости подухвата описмењавања
На подручју Хрватске, Славоније и Међумурја током 1921. године би-
ло је 32,15% неписмених, а у Далмацији 49,48%.54 Иако је реч о високом
проценту аналфабета, он је ипак био нижи него у Србији, Црној Гори, Бо-
сни и Херцеговини и Јужној Србији, али зато виши него у Војводини и Сло-
венији. У односу на југословенски просек, писменост у Хрватској била је
већа за 39,8%, а у Далмацији за 4,1%.55
У Личко-крбавској жупанији, током 1921/22. године школу је похађа-
ло 14.773 обвезника (54%), док се 12.868 (46%) није школовало. У поједи-
ним срезовима било је чак преко 3/4 деце изнад седам година која се нису
уписала у школу. У Шкалићу (срез Бриње), проценат неуписаних износио је
83%, у Суваји (срез Доњи Лапац) 81%, у Томингају (срез Грачац) 81%, у
Широкој Кули (срез Госпић) 75%, у Зрмањи 76%. У грачачком срезу 2.594
или 64% деце ђачког узраста и даље је учило, сазревало и одрастало у поро-
дичном окружењу, док их је само 1.649 или 36% проширивало круг знања
изван родитељског дома; доњолапачки срез бројао је нешто више, 42% уче-
ника, док се сењски срез, по броју малишана који су ушли у свет науке
(66%), налазио на првом месту међу срезовима Личко-крбавске жупаније.

За разлику од Личко-крбавске, Модрушко-ријечка жупанија имала је
само 19% школских обвезника који нису одлазили на наставу. Тако висок
проценат деце обухваћене школом у тој жупанији постигнут је захваљујући
приморским крајевима и Горском котару, чији су житељи били потпуно
свесни чињенице да је знање основни услов животног успеха и просперите-
та њихових синова и кћери. У тим деловима Модрушко-ријечке жупаније, у
срезовима Цриквеница, Сушак и Делнице, ниједно дете није остало изван
школе, док се у срезу Чабар није школовало само 16 малишана. Међутим,
слуњски и војнићки срез нису се истицали бројем деце на школовању. У
слуњском срезу 45% обвезника није се уписало у школу: у општини Прими-
шље неуписаних је било 60%, у Вељуну 57%, Слуњу 52%, Перјасици 54%.

У Загребачкој жупанији само 18% обвезника није било укључено у
процес основног школовања, с тим што је постојала разлика између поједи-
них крајева те жупаније. Док су у општинама Стењевац, Сесвете, Купчина и
Суња сва деца била уписана у школу, у срезу Вргинмост није се школовало
40% обвезника, а у срезу Глина 34%. У Вараждинској жупанији прилике су
биле горе него у Загребачкој, будући да 34% обвезника није било обухваће-
но наставом. У Бјеловарско-крижевачкој жупанији чак 95% школске деце
било је уписано у неку од школа, у Пожешкој 94%, у Вировитичкој 97%, а у
Сремској 98,68%. У Међумурју 14% деце није ишло у школу, док на Крку и
у општини Кастав није било ниједног обвезника који није похађао наставу.

Укупно узев, на простору Хрватске и Славоније са Крком и општи-
ном Кастав 1921/22. године на школовању је било 84,36% обвезника. Само
15,64% школске деце није било обухваћено основним образовањем.56
Подаци о проценту обвезника који нису похађали школу посредно
указују на стање (не)писмености. Међутим, ако имамо у виду да многа деца
нису одмицала даље од нижих разреда основне школе, да је тек мањи број
уписаних у први разред стизао до четвртог, односно петог, онда се стање
писмености показује у много лошијој светлости: ученици који су завршава-
ли само ниже разреде нису успевали да у потпуности савладају вештину чи-
тања и писања, брзо заборављајући и оно што су научили.57 Сматра се да је
у Личко-крбавској жупанији од 54% ђака који су се школовали 1921/22. го-
дине 14% остајало полуписмено, временом прелазећи у категорију тзв.
функционалних аналфабета.

Према попису из 1931. на подручју Приморске бановине било је
57,4% неписмених лица старијих од 10 година, а на подручју Савске бано-
вине 27,7%.58 У далматинским крајевима Приморске бановине, по броју
аналфабета предњачили су кнински (69,3%) и бенковачки срез (68,2%).59 И
у Савској бановини велики проценат неписмених карактеристичан је упра-
во за српске срезове: Вргинмост (61,6%), Глина (55,9%), Костајница
(46,4%), Грачац (63,8%), Доњи Лапац (63,1%), Кореница (60,0%), Удбина
(64,3%), Војнић (54,5%), Слуњ (65,5%), Пакрац (36,1%).60 Двор (Врбаска ба-
новина) имао је 62,6% аналфабета.61
Из којих разлога многи малишани у појединим крајевима део свог де-
тињства нису посвећивали учењу, сазнавању, упоређивању, постављању пита-
ња и слушању одговора од компетентних лица, својих учитеља (а у томе су
предњачила управо подручја у којима је била највећа концентрација српског
становништва62)? То је последица, пре свега, недовољног броја школа, њихове
неравномерне распоређености као и удаљености од железничких пруга, одно-
сно неприступачности.

Озбиљну препреку образовању деце чинио је сталан
мањак наставног кадра, који је био у несразмери с бројношћу потенцијалних
ђака. Школски одбори, чији су чланови често били неписмени људи, лишени
осећаја за вредност и значај просвете, олако су ослобађали децу школе. На по-
сећеност школа утицало је и доба године: током зимских месеци, ученици су
редовно ишли на предавања, осим оних који се до својих више километара уда-
љених школа нису могли пробити због поплава или снежних наноса; у јесењим
и пролећним месецима школе су често бивале полупразне јер су деца остајала
код куће ради обављања пољских радова.
И док су мештани српских села, с једне стране, вапили за школама, жа-
лећи се на своју економску заосталост и непросвећеност која их омета у разво-
ју, дотле су, с друге стране, сами спречавали своју децу да одлазе на наставу
тамо где су школе постојале. Синови и кћери били су им потребни за обавља-
ње послова у домаћинству, чување стоке и сл. Запажено је, на пример, да су у
војнићком срезу ђаци из римокатоличких породица уредније похађали наставу
од православне српске деце. Због немарног односа према школовању својих
синова и кћери, родитељи су кажњавани опоменом, па и новчаном казном.

У војнићком срезу 1924/25. године изречено je казни у укупној вредности од
6.720 динара, а наплаћено је 5.850 динара.63 У слатинском срезу (Осијечка
област) у школу су најредовније ишли Јевреји и Немци, затим Хрвати, Мађари
и, тек на крају, Срби. У извештају за 1926/27. годину, школски надзорник је
прецизно идентификовао разлоге због којих се Срби нису редовно школовали:
„Узроци немарног похађања школе код Срба, који су већином настањени по
брдима и шумовитим крајевима овог среза у главном је начин одгајања стоке.
И ако се у поједином брдском селу држи заједнички пастир за говеда и свиње,
још увек многи ратар набави неколико оваца или коза а ради њиховог чувања
задржавају децу од школе. Колико пута родитељи ради једне крмаче или једне
краве, три козе или овце, задрже своје дете од поласка школе. У месецу сеп-
тембру деца остају од школе да помажу родитељима спремати љетину и чува-
ти кућу, док родитељи раде пољски посао. У месецу марту почимају први већи
пролетни послови. У то време деца се остављају ради чувања јањаца, јаради и
прасаца или чувања куће“

У посебно отежаним околностима одвијало се описмењавање девој-
чица, будући да се у патријархалном, поготово сеоском, друштву од жене
очекивало да буде само супруга и мајка, особа која се бави вођењем дома-
ћинства и која је ослонац мушким члановима породице. У селу Бојни (глин-
ски срез), предавање учитеља Милоша Маџарца о важности и користи шко-
ле резултовало је изјавом слушалаца да школа није потребна њиховим кће-
рима, будући да оне неће бити „госпоје“, па да их зато и даље неће слати на
часове.65 Због таквих схватања, жене су у укупном броју неписмених имале
далеко већи удео од мушкараца.
Идентификујући узроке аналфабетизма у континенталним деловима
Далмације, покрајинска влада је имала конкретне предлоге како да се стане
на пут тој негативној и непожељној појави, непримереној савременом дру-
штву. Рецепт се састојао у следећем: требало би да општине, саме или уз
државну помоћ, саграде нове и поправе старе школске зграде, укључујући и
станове за наставнике, да се даровитија загорска деца школују у препаран-
дијама (о трошку општина или владе), чак и по онима изван Далмације, у
унутрашњости земље, ако постоји опасност да их привикавање на лагодни-
ји приморски живот касније може одвратити од рада по селима удаљеним
од обале; требало би, затим, појачати надзор над родитељима како би се
утврдило да ли редовно шаљу децу у школу, и повећати казне за оне који
задржавају своје синове и кћери код куће, повећати дневнице школским
надзорницима како би могли чешће да прегледају школе, у свим војним и
морнаричким посадама увести предавања у циљу описмењавања и морал-
ног, националног и социјалног васпитања војника и, најзад, требало је дати
Далмацији много више средстава намењених ширењу писмености.

Иако су често учила у тешким, чак и нехуманим, условима (школу у
селу Кирин похађало је 150 деце, смештене у једној просторији, предвиђе-
ној за 45–50 деце и са једним учитељем,67 а за школу у Брлогу у Лици, која
је имала само две учионице, школске 1924/25. пријавилa су се 803 дете-
та!68), пред децу су постављани озбиљни задаци: од 1926. наставним планом
било је предвиђено изучавање 12 предмета током четири разреда основне
школе. Од ученика се очекивало да савладају веронауку, српско-хрватско-
словеначки језик, почетну стварну наставу, рачун са геометријским обли-
цима, цртање, лепо писање, ручни рад, певање, гимнастику и дечје игре;
осим ових предмета, који су се изучавали већ од првог разреда, од трећег
разреда деца су се упознавала с основама земљописа, историје Срба, Хрва-
та и Словенаца и познавања природе, али више нису имала часове из по-
четне стварне наставе.

Овладавање свим овим предметима било је отежано утолико више
што деца, услед сиромаштва или небриге родитеља, често нису имала ника-
кве уџбенике нити било какве друге књиге.70 Српско село прихватало је са-
мо збирке народне поезије, па је садржај те литературе био главни извор са-
знања деце и одраслих о свету и положају човека у друштву; историјска
свест, религиозна схватања и морална уверења грађена су на искуствима са-
браним у циклусима народних песама. Народна поезија била је толико оми-
љена да се дешавало да они који су добијали на поклон песмарицу у року
од месец дана, сами или уз помоћ школованих људи, науче слова, како би
могли да прате оно што је записано на њеним страницама.71 Поред народне
поезије, радо се читала историја, као и књиге из области пољопривреде.72
Савремене домаће и стране писце, као и класике, ретко ко је читао: у укуп-
ном броју претплатника на издања Српске књижевне задруге, Хрватска је
учествовала 1925. године само са 6,41%, а Далмација само са 3,10%.73 При
школама су се налазиле веће или мање библиотеке за учитеље и ученике,
које је требало да помогну описмењавање ученика и лакше савладавање
градива, па и да их подстакну да пређу праг обавезног знања, да о свему уче
више и подробније, најзад и да допринесу стручном усавршавању наставни-
ка.

Али, и библиотеке су делиле судбину сиромашних школских заједница,
па је набављање нове литературе ишло врло тешко. Године 1925, 24 основ-
не школе војнићког среза имале су само 4.082 књиге у библиотекама наме-
њеним учитељима и много мање, 1.844 књига, у ученичким библиотекама.
И у овом срезу, народне, и то јуначке, епске песме, биле су лектира за којом
се најрадије посезало.74 У госпићком срезу, општине су издвајале по 50–150
динара годишње за библиотеке основних школа на својој територији. Буду-
ћи да је то била изузетно мала сума, библиотеке нису могле битно да пове-
ћају књижни фонд. Године 1926/27, 27 школа госпићког среза успело је да
купи укупно само око 60 књига.75 У основним школама глинског среза
1926/27. године учитељске библиотеке располагале су са 10.043 књиге, а
ученичке са 3.142 књиге.76 Осим деце, школске библиотеке користила су и
одрасла, писмена лица, нарочито у местима без читаоница и библиотека на-
мењених широј читалачкој публици. И одрасли су се опредељивали најче-
шће за народне песме и приповетке.