Чињеница је да смо син и ја врло слични у свему и сваки дан захваљујем Богу на томе.
Гледам га сад и видим себе каква сам била као мала.
А и моји су се према мени тако односили.
Мени је то ОК и ја не знам за другачије.
А што се тиче овога, пусти је. Рећи ће ти сама једног дана.
А можда и никад. Небитно је то. Само се прави као да ништа не видиш, тако ће јој бити најбоље.
Изгураће она то, не брини.
Којице се тешко отварају, ма како изгледале отворене.





Odgovori sa citatom


gde grešim?
