Osecam da ce mi ovo biti poslednje trkanje u zivotu, ono na predaju, ili smrt. “Hajde, stigni me”, molim u sebi i smejem se u nadi da ce zaista tako biti. Moj smeh odjekuje po praznim sobama mog srca, koje su nekada ugostile neke davne muskarce, ali su ociscene i provetrene u ocekivanju novog stanara. “Hoces da budemo drugari?”-dovikujem mu dok trcim i dok se smejem, “podelicemo nagradu na kraju....hoces li?” I, okrecem glavu, da vidim koliko mi je blizu i shvatam da se smeje, i da smo ...
Za nostalgiju mi je uvek trebalo tako malo, za srecu uvek tako puno. Nemam pojma zbog cega je to tako, ali svakako znam da tvoj odlazak onoga jutra nije bio bas najbolja podloga za dobro raspolozenje. Lisabon jeste lep, sve te kaldrmisane, uske ulice, miris okena u junsko popodne, fado koji dopire sa visokih prozora, nebo, koje sam tako plavo vidjala jos jedino u tvojoj zemlji, sve divno i predivno, ali ipak nisam imala gde da spustim i zadrzim pogled, nakon onog trenutka u kome smo nas dvoje ...
Tog leta u Grckoj su mi obraze poljubile suncane pege. Koza mi je dobila onu nijansu koju obozavam na sebi, a koja je terala muskarce da se ponude da mi ponesu kofere. Oci su mi bile zelene, poput nedozrelih maslina na ostrvskim granama. Bila sam nasmejana, bila sam probudjena. Osecaj da je zivotarenje prestalo, a zivot poceo je huktao u meni poput usamljene sove u mracnoj, dubokoj sumi. Plutala sam satima na ledjima u avgustovskoj, a potom u septembarskoj kritskoj vodi, ali su mi u ocima vec sijale ...
Trebalo mi je iskustvo ponovnog hodanja kroz grad u kome si me prvi put poljubio. Trebao mi je kraj, koji bi za mene znacio zivot. Na srecu, dobila sam ga, iako je nikad bila rec koja me je zaustavljala uvek kada sam pokusavala da budem sretna nakon tebe. Naravno, grad je pruzao sasvim drugaciju sliku sada, iako je ponovo bio januar. To je mozda bila novost, iako pomalo ocekivana. Kameni lavovi su stajali na svom mestu, Dunav je skoro isto mirisao, ali je grc u meni, pri pogledu na Art'otel bio ...
Od pamtiveka je mogucnost da se ide ulicom u kojoj nema dovoljno svetlosti unosila strah medju decu, zene, muskarce kojima ima sta da se ukrade i one onemocale. Ali, to nikada nije bio slucaj sa mnom. Jer, ja sam jedna olinjala, crna, matora macketina, koja se bas nicega vise ne boji. Uostalom, sta mi se moze desiti? Necija noga ce me mozda malo sutnuti u prolazu, neki, pomalo drcni, ljutiti dzukac ce pojuriti (uzaludno) za mojim dupencetom, neki auto ce me mozda poslati na zasluzeno spavanje. A, ...
"Tebi treba jos jedno dete"-kaze moj muz, nagovarajuci me. "Tebi treba jedna dobra prevara"-kaze, smejuci se, moja bivsa ljubav. "Tebi treba da naucis da cenis to sto imas"-kaze moja najbolja prijateljica.." treba ti da osetis pretnju, treba ti nesti poput igle koja ce te bocnuti i pustiti malo krvi iz tog tvog savrsenog, malog zivota." "Tebi treba jedna olovka, dooobro naostrena olovka, koja ce trajati dovoljno dugo da mozes da ...
Ponekad, istina retko, a sa godinama sve redje, se dogodi da susretnem neciji pogled. Naravno, ne govorim o obicnom pogledu, o prostom ukrstanju putanje necijeg i mog oka, vec o istinskom prepoznavanju kroz pogled, koje je tako retko izmedju muskarca i zene. Na trenutak u meni zatreperi neizvesnost, i pitanje "da li sam u pravu, da li je i on "pogledao" u mene bez onog iskonskog srama, tako normalnog i uobicajnog, a nepotrebnog u nasim susretima"? Osetim drhtaj i kad je odgovor ...
U pocetku smo se seljakali kao Cigani, ne usudjujuci se da poverujemo da ce nase trenutno stanje imati vek trajanja duzi od par meseci. Smenjivali su se stanovi sa hladnim radijatorima, gradovi cija je ruznoca cinila da pocnem da grickam svoje zanoktice, fasade koje je krecenje davno, pradavno umilo, moji vecito pretrpani neseseri sa sminkom u kojima bi on redovno zagubio prezervative, a onda ih grcevito i uzurbano izvrtao na pod u naletima strasti, pustajuci da moje skupocene teglice sa kremama ...
Stajala sam oborene glave na parkingu, tik pored naseg autobobila, skoro nehajno gledajuci u sisarku koja je otpala sa obliznjeg drveta. U mislima sam terala desnu nogu na korak, ali me ona nije slusala. "Udji u kola, malena"-cula sam njegov nezan, tihi glas. Nista. Noga se i dalje ne pomera. "Majmune ludi...kretenu...idiote.."-nabrajam u sebi, ali, naravno, nista od toga ne izgovaram, samo i dalje stojim, kao ukopana u zivi pesak, bojeci se da napravim ...
Ponekad me zaista zabolis. Ponekad to budu trivijalni trenuci, momenat kada setam julskim ulicama, dok mi sunce topi sladoled i kada mi misao da to nikada necu raditi sa tobom zatrese ruke. Ponekad me, kao juce, zaboli cista fizicka zelja za tobom, vlaga u koju samo ti mozes da usadis seme iz koga nesto moze da procveta. Ponekad su u pitanju sustinske stvari-nase dete nece nikada skakutati pored nas, tvoja deca ce setati kraj tebe, moje ce skakutati kraj mene. Sreca ce ...
Novi komentari